I sama sam roditelj, tako da razumem da nekad lažemo kako bismo zaštitili decu, mnogo ih volimo da bismo mogli da dopustimo da ih nešto povredi. Međutim, shvatila sam da lagati decu ne donosi im nimalo dobrog, već izaziva kontraefekat i njih same pretvara u male lažljivce. To svakako nije ono što želimo da postignemo, stoga moramo prestati sa tim što radimo i da budemo iskreni i prema sebi i prema deci.

Neke od najčešćih laži koje roditelji nesvesno govore

Daćemo vam nekoliko primera laži koje roditelji često upotrebljavaju sa odgovarajućim boljim rešenjima. Ovi primeri će vam pomoći da razmislite i ispravite neke svoje laži koje svakodnevno govorite svom detetu.

„Deda Mraz te gleda i neće ti dati poklon ako nisi dobar.“

Ako se braća/sestre tuku i svađaju i želite da to prestane što pre i posegnete za ovom laži, neće osetiti nikakve posledice svog ponašanja (a i na kraju će saznati da ste ih svaki put lagali kada ste ovo govorili). Morate ih realno kazniti, npr. oduzeti računar/telefon/tablet na nekoliko sati ili ih udaljiti da budu sami neko vreme.

Ovo je vaša namera, ali nije moguće ovo ispuniti. Ne možete štititi dete u svakoj sekundi. Umesto ovoga recite istinu, ali tako da dete bude svesno da ste tu za njega, štitićete ga, ali mora biti svesno opasnosti koje postoje. Možete reći nešto kao što je: „Uvek ću se truditi da te zaštitim, ali uvek će postojati loši ljudi i zato ne želim da, kad odemo u neku prodavnicu, odlutaš sam negde na primer. Ovde sam da te zaštitim, ali ako tako odeš negde sam, onda nisam više pored tebe, nisam tu i možeš sebe da dovedeš u neku opasnu situaciju.“ Ovo možda zvuči malo zastrašujuće, ali je svakako iskreno rečeno. Ne želite da ih uznemirite, zato pažljivo birajte reči.

„Park je zatvoren.“

Vi vrlo dobro znate da je park otvoren, ali nemate vremena odvedete dete tamo, jer imate obaveze koje morate da obavite. Umesto ovoga, budite iskreni. „Mama ne može sada da te vodi u park, jer moramo u nabavku namirnica za ovu nedelju kako bismo imali šta da jedemo i imam još neke bitne obaveze koje moram da završim danas.“ Možda će početi da plaču i da se žale, ali to je sasvim u redu, naučiće da u životu ne mogu dobiti uvek ono što traže. Bićete iskreni roditelj, a i kroz neko vreme dovoljno će odrasti da shvate da ih lažete kada kažete da je park zatvoren.

„Obećavam da neće boleti.“

Zamislite da dete treba da primi injekciju, ali ono počinje da vrišti i vi samo želite da to prestane kako biste završili sa posetom lekaru. Svakako će nastaviti da vrište,jer znaju da ne govorite istinu. I prvi put kad je dete primalo injekciju rekli ste da neće boleti, a bolelo je. Ipak znaju bolje. Naučili su iz prošle vaše laži. Nemojte ih lagati. Recite im da će osetiti mali ubod, malo bola, ali onda sve to prođe i biće im smešno. Objasnite im da moraju to da istrpe, zbog njihovog zdravlja. Nemojte biti lažov. Ovo će od vas napraviti lošeg roditelja, jer ako kažete da neće boleti, a njih počne da boli, vi ste ti koje će kriviti za taj bol. Istina je da injekcije bole, ali bol brzo nestane, pa se vodite tom činjenicom i dete će vam samo više verovati, nikako manje.

„Ti si najbolji umetnik, ovaj crtež je neverovatan!“

Nemojte toliko hvaliti dete ako niste iskreni. Verovali ili ne, deca nisu toliko lakomislena koliko vi mislite. Mogu prepoznati ton vašeg glasa, govor tela i znati da niste skroz iskreni. Umesto ovoga, možete pohvaliti kreativnost ili genijalnost u njihovom radu. Hvalite ih u onim stvarima u kojima ste potpuno iskreni po pitanju njihovih veština i sposobnosti, nije samo finalni proizvod predmet pohvale.

„Vreme je za spavanje!“

Tek je 19:30 i nije baš vreme za krevet, jer i sami znate da im je vreme za spavanje u 20:00. Jednostavno recite: „Vreme je da se spremamo za spavanje.“ Bitne su reči. Možda ste vi u sebi i mislili da je vreme za spremanje, ali ono što ste rekli je da je vreme za krevet. Budite sigurni da ste rekli šta ste mislili i da mislite ono što ste rekli. Sve je u održavanju poverenja između deteta i vas. Možda vam se čini kao „mala bela laž“, ali jedna za drugom dovode do većih problema u poverenju.

„Ne znam šta se desilo tvom crtežu koji je bio zalepljen na vratima frižidera.“

Znate šta mu se desilo jer ste ga vi bacili. Ne možete čuvati sve crteže, jer prosto nemate prostora za sve. Najbolje rešenje je da to i objasnite detetu. Pokažite mu fioku ili policu gde čuvate njegove najbolje radove. Ono samo može stavljati svoje crteže tu ukoliko želi da bude siguran da su na sigurnom. Kada se fioka napuni, tada je vreme da zajedno sa detetom sortirate crteže i vidite šta možda može da se baci, kako bi se oslobodio prostor. Ovim im dajete određenu odgovornost za njihove radove, a i vi ste onda iskreni roditelj.

„Dolazim za minut.“

Da, namera vam je dobra. Vi želite da stignete kako biste im pomogli ili zbog čega god da ste mu potrebni. Međutim, usred ste plaćanja računa i želite da završite ono što ste počeli da radite. Onda im to i kažite. Recite da treba da završite sa plaćanjem računa i onda ćete moći da im se pridružite. Nemojte lagati tako što ćete reći da je to za minut, zato što može trajati mnogo duže, a što više vremena prolazi preko tog jednog minuta, to je vaša laž veća. Izbegavajte laž tako  što ćete prosto reći istinu i biti konkretni.

„Idem odavde bez tebe.“

Umesto zastrašivanja, upotrebite konkretne i realne posledice kako biste pokrenuli dete. Možete reći: „Ako se ne obuješ i ne budeš spreman za 5 minuta, nećemo imati vremena da svratimo u park.“ Budite dosledni svaki put. Videćete da će dete slušati zato što kažete nešto, a ne zato što je uplašeno, jer će tada vaše reči imati težinu.

„Nemamo para sada da kupimo to.“

Objasnite ovo detetu tako da ono shvati. Recite mu kako želite svi da idete na letovanje/zimovanje pa ne možete sada da idete, npr. u bioskop ili ne možete da radite bilo koju drugu stvar. Pomozite im da shvate da se nekad moramo žrtvovati zbog nečeg lepog i zabavnog što želimo. Ovim ćete ih naučiti jednoj važnoj  životnoj lekciji.

Istina je najbolji način odrastanja i razvoja dece.

• Najbrži način korigovanja ponašanja jeste da nauče da postoje posledice lošeg ponašanja

Ako Vaše dete histeriše na kasi svaki put kada odete u kupovinu zato što želi slatkiše i vi mu na to odgovorite „Kupiću ti sledeći put“, sami sebi nameštate budući neuspeh. Na kraju će dete shvatiti da kažete to svaki put i ta rečenica više neće imati nikakvog uticaja na njega.

Budite iskreni i neka snose posledice svog ponašanja. Imajći ovo u vidu, morate imati i spremno rešenje kada se ovaj problem pojavi sledeći put. Možete popričati sa detetom pre ulaska u prodavnicu i objasniti im da histerisanje kao ponašanje nije prihvatljivo i nije lepo.

Recite detetu da za takvo ponašanje postoji kazna. Možda će još neko vreme histerisati tako, ali ako ste dosledni u svojim kaznama, brzo će naučiti da njihovo ponašanje zaista ima posledice, jer se držite onoga što ste rekli. Vaše reči imaju tu moć da od Vas naprave roditelja kome se može verovati ili ne, a razvoj poverenja počinje već u ranom detinjstvu.

• Bolje je učiti iz iskrenih komentara nego izbegavati razočarenja

Bolje je biti iskren i razočarati dete, pustiti ga da tokom života proživi mala razočarenja nego uništiti vezu između Vas i deteta. Poverenje je osnova jake veze između vas. Ako propustite detetovu utakmicu zato što ste išli na večeru sa prijateljima i zaboravili ste na utakmicu, tada uglavnom umesto iskrenog odgovora kažete: „Žao mi je što sam propustila utakmicu, imala sam važan poslovni sastanak koji nisam smela da propustim“.

Ovo je vrsta bele laži koja vremenom dovodi do nepoverenja, jer će dete shvatiti šta se dešava i da ga lažete. Vrlo je moguće da sretnete tog prijatelja dok ste sa detetom i da Vam tad prijatelj kaže kako je bilo dobro na večeri i da biste mogli opet da odete. Tada će dete znati da ste ga lagali. Uhvaćeni ste. Zar nije bolje reći istinu? Naravno da jeste, zato stvorite naviku da govorite istinu, čak i ako će ona stvoriti neprijatnu i bolnu situaciju za dete. Poverenje je najvažnija osnova svake veze, pa je nemojte upropastiti kad jednostavno možete biti iskreni u svemu.

Jednostavno je trebalo da kažete detetu „Žao mi je, nisam stigla na utakmicu, bila sam na večeri sa prijateljima i skroz sam zaboravila. Potrudiću se da dođem na sledeću, jer se sad osećam loše zato što sam ovu propustila.“ Biti iskren je uvek najbolji izbor. Gradite svoj kredibilitet svojom iskrenošću, i onda kada priznajete krivicu. O ovome je pisao jedan poznati časopis i naveo sledeće:

Deca se mogu izboriti sa bilo kakvim razočarenjem ako imaju podršku roditelja. Sa druge strane, ako roditelji nisu iskreni sa detetom, ono će sumnjati i u najmanje sitnice.

Budite iskreni, ne lažite, jer tako uništavate detetovu sposobnost da veruje. Malo poverenje dovodi do velikog poverenja. Ako Vaše dete ne može da Vam veruje kada su neki sitni problemi u pitanju, kako onda da Vam veruju kada naiđu velika, bitna pitanja, kao što su droga ili seksualni odnosi. Svi roditelji žele da imaju otvoren odnos sa detetom, ali mnogi roditelji umanjuju šanse za to, jer su se koristili malim lažima u ranom detinjstvu deteta, kada se to poverenje i formira.

Zelenaucionica.com – Aleksandra Ivković

A zapravo je poznato da je najbolji način da se detetu izgradi detetu imunitet tako što mu treba dozvoliti kontakt sa većinom potencijalnih izvora zaraze – prašinom, blatom, peskom, prljavim rukama… Čuvanjem deteta u gotovo sterilnom okruženju ima za posledicu slabljenje imuniteta!

“Današnju decu treba očeličiti. Mi smo kao mali išli bosi, roditelji nas nisu non stop preoblačili, pa čak ni kada se pokvasimo, niti su nam prali ruke čim ih uprljamo. Zapadni svet u odnosu na nas je mnogo liberalniji po ovom pitanju”, priča pedijatar dr Dejan Jonev.

On kaže da današnji roditelji svoju decu drže pod staklenim zvonom i da to nikako nije dobro. Normalno da roditelji žele da zaštite decu od svega što može da im šteti, naročito od bakterija koje izazivaju bolesti. Međutim, deca moraju da imaju kontakt sa bakterijama jer će jedino tako njihov imunološki sistem umeti da ih prepozna, a potom i uništi.

Primeri koji se mogu videti zimi u zemljama kao što su Švedska, Danska ili Island, za mnoge roditleje u Srbiji je nepojmnjivo. Nizovi kolica za bebe poređanih na trotoaru ispred kafića i restorana, dok napolju veje sneg ili šiba vetar, normalna je pojava u ovim zemljama.

Dok roditelji unutra ispijaju kafe i čajeve, njihovi potomci spavaju ušuškani na temperaturama ispod nule. I kada su kod kuće, za popodnevnu bebinu dremku roditelji će kolica izneti na terasu, kako beba ne bi propustila redovno dnevno čeličenje na oštrom severnom vazduhu. Iza ove prakse stoji popularno ubeđenje da boravak na svežem vazduhu čini decu otpornijom na viruse i prehlade, a da boravak u zatvorenom prostoru, nije zdrav i povećava mogućnost zaraze.

Ovo su najčešće greške roditelja kojima želimo da ih zaštititmo, a zapravo im samo škodimo:

Pretopljavanje dece

“Prva greška koju roditelji prave jeste što bebe pretopljavaju, jer misle da su sklone prehladama. To je poptuno pogrešno. Upravo je suprotno. Bebe su osetljive na pretopljavanje. Me treba ih uvijati i dodatno pokrivati, oblačiti im čarape i stavljati kape, pogotovu ako su u kući, a prostorija u kojoj borave ne treba da bude toplija od 22 stepena. U suprotnom, može doći do oštećenja termoregulacionog sistema, zbog čega će kasnije takvo dete biti zimogrožljivo i sklono prehladama”, objašnjava dr Jonev.

Ne jurite svako zrnce prašine po kući

Preterivanje u održavanju higijene može da dovede do poremećaja bebinog imuniteta i da doprinose nastanku alergija, astme i ekcema. Naravno, održavanje higijene veoma je važno, ali to ne znači da čovek treba da živi u potpuno sterilnoj sredini. Savremena sredstva za higijenu doprinela su iskorenjivanju mnogih bolesti, ali ako se preteruje u upotrebi sredstava za čišćenje, sredina u kojoj dete živi postaje “okidač” za nastanak imunoloških poremećaja.

“Iz prakse sam upoznat sa činjenicom da mnogi roditelji greške prave upravo kada je higijena u pitanju. I tu nastaje problem, jer kako će deca da steknu imunitet ukoliko je sve oko njih sterilno. Tu se podrazumeva kada im padne nešto na pod ili kada neće decu da šalju u vrtić da ne bi bila stalno bolesna. Roditelji nikako da shvate da se na taj način stiče imunitet, jer ako se u vrtiću ne susretnu sa infekcijama, u školi će”, ističe dr Jonev.

Naime, svaki put kada dete dođe u kontakt sa bakterijom ili virusom, njegov imunološki sistem počne da proizvodi antitela koja će naredni put prepoznati “uljeza” i obračunaće se sa njim. Međutim, da bi do toga došlo, bakterija mora da uđe u bebin organizam što u preterano čistoj i sterilisanoj sredini naprosto nije moguće.

Neka se igraju u blatu

Izgleda zastrašujuće ali em što deca ovo vole, em što će tako postati otporniji

Doktori kažu da razumeju roditelje koji se boje da puste dete da se isprlja i dođe u dodir sa raznim mikrobima, ali da je to ipak deo odrastanja, pa zato roditeljima preporučuju da dopuste detetu da se isprlja i na taj način ojača imuni sistem.

Zato im savetuje da puste decu da se isprljaju u blatu, i dok se nalaze napolju da im dozvole da pipnu blato, drveće, biljke, insekte. Da im dopuste da naprave pitu od blata i vode, pa i ako slučajno delić stave u usta, ne treba paničiti, jer kad jednom osete gorak ukus, neće više poželeti da to rade.

Druženje sa životinjama

Neka se beba ili nešto starije dete igraju sa psom, i ne treba ih stalno sklanjati od životinje. Ukoliko se pas redovno vodi kod veterinara, nema potrebe za brigu, a bojazni nema ni ako pas poliže dete. Istraživanja su pokazala da se na ovaj način smanjuje rizik od astme i alergija kod deteta, a i deca tako uče da vole životinje. Ne perite im ruke odmah.

Izbegavajte antibiotike

Izbegavati antibiotike kada je to moguće, jer oni ubijaju loše, ali i one dobre, potrebne bakterije. Prekomerna upotreba antibiotika može da dovede do pojave astme, alergija, gojaznosti, dijabetesa i ostalih bolesti. Ovo takođe, može da stvori otpornost loših bakterija na antibiotik, i da negativno utiče na imuni sistem deteta.

Pokušavam da je zagrlim: „Šta je bilo?”

Ignoriše me i počinje još glasnije da plače.

„Zašto si tužna?”

Sad počinje još jače da vrišti i da me udara.

„E pa, ja ne želim da budem pored nekog ko me udara i viče na mene” kažem, ustajem i odlazim do kupatila.

Ona me prati uz vrisku i bacanje.

Ali, kao odrasla osoba, definitivno bi trebalo da znam da pitati trogodišnje dete „Zašto si tužan?” nema ama baš nikakvog smisla.

Dečja osećanja su stvarna

Roditelji zapravo imaju veoma često običaj da potpuno ignorišu ono što dete oseća. Dete vrišti jer ne želi da obuče duks zato što mu je vruće, ili plače jer se poseklo na papir, a roditelj nehajno pogleda govoreći da „to nije ništa”.

Ovakav odnos prema dečjim osećanjima jedna je od prvih tačaka razilaženja u komunikaciji. Priznavanje dečjih osećanja kao stvarnih i važnih od suštinskog je značaja za izgradnju dobre komunikacije u budućnosti. Ne umanjivanje njihovog značaja. Ne zanemarivanje. Čak ne ni pokušaji da se problem odma reši ili objasni. Jednostavno, priznavanje njihove važnosti.

Postoje četiri načina da roditelji ovo urade. Mogu jednostavno posmatrati dete i pažljivo ga slušati. Mogu ponuditi jedno jednostavno: „shvatam” ili „uh, da, razumem”. Mogu identifikovati osećanje da bi dete videlo da su razumeli. Ili mogu pomoći detetu tako što će reći nešto poput: „Zar ne bi bilo sjajno da je uvek dovoljno toplo da ne moramo da nosimo duks?” ili „Što bi bilo super da osmislimo čarobnu mašinu koja će lečiti posekotine od papira!”

Deca možda ne razumeju sopstvena osećanja

Posebno budite oprezni kada koristite reč „zašto”. Postoje deca koja bez problema mogu da objasne svoja osećanja, ali je mnogo više onih kojima ta uopšte nije lako. Za njih, ovo pitanje stvari može učiniti još težim:

kao da nije dovoljno što su već uznemireni, sada moraju da analiziraju uzrok i roditelju ponude neko razumno objašnjenje. A znate li šta im je najveći problem? To što veoma često ne umeju da identifikuju razlog svoje uznemirenosti. U drugim situacijama izbegavaju da kažu istinu jer se boje da će u očima roditelja to izgledati nedovoljno značajno („nije valjda da zbog toga plačeš?”)

Deci je potrebno da se njihova osećanja priznaju i poštuju kao i osećanja odraslih, a ne da se, zbog našeg pogleda na stvari, ona zanemaruju i umanjuju.

Da li je baš bilo neophodno da ja saznam tačan razlog zbog kog je moje dete tužno da bih pokazala razumevanje za njena osećanja? Znala sam da je tužan, ali umesto da pokušam da razumem, odmah sam požurila da rešim problem plakanja nekakvim objašnjenjem.

Možda je plakala jer je probudila buka iz komšijskog stana. Možda je opet ružno sanjala. Možda joj je bilo hladno ili vruće. Možda je plakala jednostavno jer deca to rade, čak i bez nekog očiglednog razloga. Svojim postupkom ja sam pokušala da je utešim, ali na pogrešan način. Zar je bilo važno ZAŠTO, ili joj je jednostavno trebala uteha, umesto ispitivanja?

Zašto ume da zvuči i kao optužba

Kada sam počela da slušam sebe, shvatila sam da prečesto koristim to „zašto” kada reagujem na dečje isapade. Zašto plačeš? Zašto si tužna? Zašto se smeješ? Zašto si to uradila?

U našim najmračnijim trenucima, to „zašto” zapravo postaje optužba. Zašto nisi rekao da ti treba pomoć oko domaćeg zadatka? Zašto si polomio olovke? Zašto si zaboravio da izvedeš psa? Zašto si to uradio svojoj sestri?

Ovakva pitanja stavljaju decu u nemoguć položaj. Ili će se povući u sebe, ili će pokušati da se brane, traže izgovor, okrive nekog drugog. Ništa od svega toga neće pomoći da se problem reši.

Jednostavno isključite to pitanje

Pokušajte da priznate dečja osećanja umesto da ih preispitujete. Meni se tog istog jutra ukazala prilika. Dok sam pripremala doručak, uletela je u kuhinju i viknula „Pada kiša” rasplakavši se.

Umesto: „Zašto si tužna?” ili „Nije valjda da se tako velika devojčica plaši kiše”, rekla sam: „Tužna si jer pada kiša.”

„Da.”

„Ponekad zvuk kiše može biti malo strašan?”

„Da.”

Privukla mi se u zagrljaj i pitala da li mogu da joj čitam knjigu.

Jednostavno pokažite da je to što osećaju veliko i važno, ma koliko vama izgledalo malo i beznačajno.

Ali, odgajanje mentalno jakog deteta zahteva od roditelja da izbegavaju česte – ali nezdrave – vaspitne navike koje deci “kradu” mentalnu snagu. Stručnjaci prepoznaju 13 stvari koje morate izbegavati ako želite da odgajite mentalno snažno dete koje je sposobno da se suoči s najtežim životnim izazovima.

Podstiču mentalitet žrtve

Gubitak utakmice ili neuspeh na testu ne čini vaše dete žrtvom. Odbijanje, neuspeh i nepravednost deo su života.

Odbijte da učestvujete u samosažaljevanju vašeg deteta. Naučite ga da bez obzira na to koliko su teške ili nepravedne okolnosti u kojima se nalaze oni uvek mogu da naprave pozitivne korake.

Vaspitavaju uz osećaj krivice

Popuštanje pred osećajima krivice uči vaše dete da je krivica nešto nepodnošljivo. A deca koja misle da je krivica nešto užasno, neće moći da kažu ne nekome ko kaže “budi drug i daj mi da prepišem tvoj domaći zadatak” ili “ako me voliš, uradićeš to za mene”.

Pokažite svojoj deci da čak i ako se osećate krivim – a svi dobri roditelji ponekad se tako osećaju – nećete dozvoliti svojim neprijatnim emocijama da stanu na put vašem donošenju mudrih odluka.

Pretvaraju svoje dete u centar svemira

Ako se vaš čitav život vrti oko vaše dece, ona će odrastati misleći da bi svi trebalo da im ugađaju. A odrasli koji su preterano samouvereni i koji misle da im pripada pravo na sve što požele neće dospeti daleko u životu.

Dopuštaju da strah upravlja odlučivanjem

Iako će vam držanje vaše dece ispod staklenog zvona uštedeti mnogo živaca – igranje na sigurno uči vaše dete da strah mora biti izbegnut po svaku cenu.

Pokažite svojoj deci da je najbolji način da pobede strah – da se suoče s njim i odgajićete decu koja su voljna da izađu iz svojih udobnih zona.

Dopuštaju da deca imaju moć nad njima

Dopustiti deci da odlučuju šta će porodica jesti za večeru ili gde će ići na letovanje daje deci moć za koju nisu razvojno spremna. Ako se odnosite prema njima kao prema ravnopravnima – ili kao šefovima – vi im zapravo oduzimate njihovu mentalnu snagu.

Omogućite svojoj deci priliku da vežbaju slušanje naredbi, slušanje stvari koje ne žele čuti i obavljanje stvari koje ne žele da urade. Dopustite svojoj deci da donose jednostavne odluke, dok istovremeno održavate porodičnu hijerarhiju.

Očekuju savršenstvo

Očekivati od svoje dece da budu uspešna je zdravo. Međutim, očekivati od njih da budu savršeni obiće vam se o glavu. Naučite svoju decu da je neuspeh sasvim u redu te da je u redu ne biti izvanredan u svemu što rade.

Deca koja teže da postanu najbolja verzija samih sebe, umesto da teže tome da budu najbolji u svemu što rade, svoju vrednost neće procenjivati na bazi poređenja s drugima.

Dopuštaju deci da izbegavaju odgovornost

Dopustiti deci da preskoče obavljanje nekih kućnih zadataka i odgovornosti može biti primamljivo. Konačno, vi verovatno želite da vaša deca imaju bezbrižno detinjstvo.

Ali, deca koja obavljaju dužnosti koje su prikladne njihovom uzrastu nisu preterano opterećena. Umesto toga, ona stiču mentalnu snagu koja im je potrebna da postanu odgovorni građani.

Štite decu od bola

Tuga i teskoba su deo života. A dopustiti deci da dožive te bolne osećaje daje im priliku da se suoče s neprijatnošću.

Pružite svojoj deci potporu koja im je potrebna da bi mogli da se suoče s boli tako da bi stekli samopouzdanje u svoje sposobnosti suočavanja s neizbežnim životnim situacijama.

Osećaju odgovornost za emocije svoje dece

Razvedriti svoju decu kada su tužna znači preuzeti odgovornost za regulaciju njihovih emocija. Ovo ima smisla raditi kod veoma male dece. Kasnije, deca treba da steknu emocionalnu kompetenciju da bi mogla da nauče kako se da kontrolišu svoja osećanja.

Proaktivno učite svoju decu zdravim načinima nošenja s emocijama kako ne bi zavisili od toga da drugi to rade za njih.

Sprečavaju decu da pogreše

Neprekidnom kontrolom i ispravljanjem zadatka iz matematike ili proveravanjem da li su spakovali svoj ručak te stalnim podsećanjem na to da obavljaju svoje dužnosti nećete im učiniti nikakvu uslugu. Prirodne posledice mogu biti jedan od najvećih životnih učitelja.

Dopustite svojoj deci da pogreše s vremena na vreme pa im pokažite kako da uče iz svojih grešaka da bi mogli odrasti u mudrije i snažnije osobe.

Brkaju disciplinu i kaznu

Svrha kazne je ispaštanje zbog svojih prestupa. S druge strane, disciplina se svodi na poučavanje dece kako da u budućnosti budu bolji.

Odgajanje deteta koje se boji da će “upasti u nevolju” nije isto što i odgajanje deteta koje želi da donosi dobre odluke. Koristite posledice koje pomažu vašoj deci da razviju samodisciplinu koja im je potrebna da donose bolje odluke.

Idu linijom manjeg otpora

Iako popuštanje uznemirenom detetu ili obavljanje kućnih zadataka za koje je zaduženo vaše dete umesto njega može malo olakšati vaš život, te prečice usađuju nezdrave navike vašoj deci.

Budite svojoj deci uzor u odlaganju zadovoljenja i pokažite im da možete da se oduprete tome da birate lakši put. Naučićete ih da su dovoljno snažni da istraju čak i kada žele da odustanu.

Izgube iz vida prave vrednosti

Mnogi roditelji ne usađuju svojoj deci vrednosti koje smatraju važnim. Umesto toga, oni su toliko zaokupljeni svakodnevnim haosom života da zaboravljaju da posmatraju širu sliku.

Pobrinite se da vaši prioriteti ispravno odražavaju stvari koje najviše cenite u životu i pružićete svojoj deci snagu da žive smislenim životom.

Vaše dete iskazuje snažne i različite emocije u vašem prisustvu

Deca baš ne umeju dobro da odaberu vreme ni mesto kada će iskazati svoje emocije. Ne zato što su razmažena ili nevaspitana, već samo zato što im mozak nije razvijen dovoljno da mogu da iskontrolišu snažne emocije. Ali, ako vaše dete ispred vas pokazuje ljutnju, tugu, bes ili strah, to znači da se uz vas oseća emotivno sigurno.

Uvek kad vidim da se deca suzdržavaju da pokažu emocije ispred svojih roditelja, to mi govori da u njihovom odnosu postoji ozbiljan problem. Izbegavajte da detetu branite da pokaže šta oseća, makar to bilo kroz bes i plač. Umesto toga, obratite pažnju i pokažite da vam je stalo do njihovih emocija.

„Po tome što udaraš rukama po krevetu vidim da si jako ljut. Je l hoćeš da mi kažeš da je to zbog toga što brat neće da se igra sa tobom?” Ovakav način obraćanja detetu govori da se trudite da ga razumete i da uvažavate njegova osećanja.

Vaše dete vam se obrati uvek kada je povređeno ili ima problem

Uvek znam da roditelj radi odličan posao kada njegovo dete u njemu vidi sigurnu luku gde će potražiti pomoć uvek kada mu je potrebna.

Dobar način da ohrabrite ovakvo ponašanje kod deteta je da ga uvek sačekate raširenih ruku i saslušate svaki problem, ma koliko možda vama izgledao beznačajan. Ovako otvarate vrata za to da vam se dete obrati i kasnije, kada se pojavi neki ozbiljniji problem.

Vaše dete može da priča o svojim osećanjima i razmišljanjima, ne plašeći se vaše reakcije

Ovo je znak da imate otvorenu, fleksibilnu komunikaciju, zasnovanu na međusobnom razumevanju i prihvatanju. Mnogo je roditelja koji nesvesno „miniraju” dobar odnos sa svojom decom, reagujući burno na neka njihova razmišljanja ili osećanja koja su deca iskreno pokazala.

Ovo bi trebalo izbegavati i uvek o osećanjima govoriti otvoreno i iskreno. Tako ćete moći da budete „korak ispred” i pomognete svom detetu ako primetite da ga nešto muči.

Vaš odgovor na neko ponašanje deteta ne etiketira dete

Sjajni roditelji na loše ponašanje deteta nikad ne odgovaraju tako što koriste reči „nevaljao”, „nisi dobar”, „bezobrazan”, „lenj”…

Ako dete, recimo, pojede sve slatkiše pre nego što bilo ko drugi uspe da dobije ijedan, sjajan roditelj će reći: „Pojeo si sve slatkiše sam? Znaš da je važno da deliš sa svojom sestrom. Razmisli, kako bi mogao da se iskupiš za to?”

Ovo je mnogo drugačije od: „E stvarno si sebičan. Sve si sam pojeo!”

Ohrabrujete dete da razvija svoje talente i interesovanja

Kada razvija svoje talente, dete ima mogućnost da okusi slast uspeha i da uživa u tom putu do njega, u svakom novom koraku. Ako se dete okrene razvoju nekog talenta ili interesovanja, to ga može okupirati i kasnije, kroz adolescenciju, i na taj način ga zaštititi od nekih rizika koje ovaj period odrastanja nosi.

Mnogo puta sam videla roditelje koji deci nameću svoje neostvarene snove, terajući ih da sviraju klavir ili igraju košarku. Čak i ako vam se čini da je to njima sasvim u redu, kada detetu nametnete neku vrstu aktivnosti, mnogo toga može poći naopačke. Na taj način detetu se stvara veliki pritisak, jer je cilj uspeti da bi roditelj bio zadovoljan, a ne uživati u tom putu do uspeha. A tu je i osećaj da je njegov život u tuđim rukama i pod tuđom kontrolom. Povrh svega, ako ne uspeju, uvek će nositi taj krst da su razočarali svoje roditelje.

Stvarate čvrste granice kada je reč o ponašanju vašeg deteta, kako biste osigurali njegovu bezbednost

Iako to tako ne izgleda, deca vole da postoje određene granice. Neki primeri granica koje će pomoći deci da zdravo odrastaju uključuju rutinu odlaska na spavanje, poštovanje članova porodice, postavljanje i poštovanje rokova dolaska kući i slično.

Popravljate sopstvene greške

Ako ste u stanju da ispravite grešku koju ste napravili u komunikaciji sa detetom, to znači da ste sjajan roditelj. Ukoliko ste vikali na dete, možda ga uvredili, važno je da priznate i ispravite grešku.

Razgovor sa detetom gde biste objasnili kako je trebalo da reagujete umesto što ste vikali, dobar je način ispravljanja greške. Kažite da su vas preplavile emocije i sprečile da ispravno reagujete.

Iako mnogi roditelji znakove dobrog roditeljstva traže u tome koliko im je dete uspešno u nekoj oblasti, koliko zdravo se hrani ili koji mu je prosek u školskoj knjižici, uspešno roditeljstvo zapravo znači da ste u stanju da svom detetu pružite sigurnu bazu. Ovo je prvi uslov da vaše dete nesmetano raste i razvija se. A zasniva se na neprestanom gajenju dobre komunikacije sa detetom koja neće zavisiti od njegovog uspeha na bilo kom polju, ali pre svega na ljubavi, poštovanju, povezanosti.

To je suština onoga što znači biti sjajan roditelj.