Ministarstvo zdravlja iz Gaze saopštilo je da je dvomjesečna beba umrla od neuhranjenosti i dehidracije u bolnici Kamal Advan na severu Gaze.

Glad i dehidratacija takođe su bili uzrok smrti mlade žene u bolnici Al Šifa, gdje su još tri mlade osobe umrle iz tog razloga.

“Povećan broj smrti od neuhranjenosti i dehidratacije je izuzetno zabrinjavajući i potvrđuje da je glad na sjeveru Gaze dostigla smrtonosne nivoe”, istaklo je ministarstvo.

Broj preminulih pokazuje samo broj ljudi koji su umrli od gladi u bolnicama, ali se vjeruje da je znatno veći broj preminuo od gladi.

Al Džazira navodi da se procjenjuje da se oko 300.000 ljudi u opkoljenoj enklavi suočava sa glađu.

Lidija Stojanović (35), inženjer arhitekture iz Beograda, razboljela se kada je imala samo 11 godina, a dijagnoza je bila – autoimuni hepatitis. Od tog trenutka znala je surovu istinu – transplantacija jetre za nju je bila jedina šansa da preživi. Lidijin najvažniji poziv, koji je dugo čekala stigao je na Bogojavljenje 2018. godine. Te noći, nažalost, ugasio se jedan mladi život, a jetra dvadesetogodišnje preminule djevojke iz Bijeljine po procjeni ljekara bila je odgovarajuća za Lidiju.

Uslijedili su sumorni dani u bolničkim sobama, ispunjeni strahom i tugom, a jedno zlokobno pitanje stalno je lebdjelo u vazduhu: “Bože, da li ću ja ikada dočekati novu jetru?”.

Kako u tom trenutku u Srbiji nije bio razvijen program transplantacije, spas je morala da potraži u Italiji, ali nakon intervencije, tokom priprema za stavljanje na listu čekanja, došlo je do komplikacija, dobila je sepsu i pala u komu. Ljekari u Italiji Lidiji nisu davali nikakve šanse. Ali ova hrabra djevojka je pobijedila sve loše prognoze i petog dana se probudila iz kome. Živjelo joj se, kaže kroz osmjeh.

Šest godina od dijagnoze Lidija je dočekala da se i u Beogradu razvije program transplantacije organa i 2017. stavljena je na listu čekanja. “Svim ljudima koji su na listi ili koji su transplantirani ubedljivo je najteže to čekanje. Jer čekate nešto što nije izvesno da će doći, a i da jeste, ne znate kada. Kao da ste u nekom vakuumu i borite se za vazduh, a nikako da udahnete. Tada telefon postane sastavni deo vas i svaki poziv sa nepoznatog broja je ili ushićenje ili razočarenje. I za svaki poziv mislite da je baš taj, ali on nikako ne dolazi. A vreme kao vreme, ide bez da pita kako ste”.

Lidijin najvažniji poziv, koji je dugo čekala, stigao je par mjeseci kasnije, na Bogojavljenje, 2018. Te noći, nažalost, ugasio se jedan mladi život. A jetra dvadesetogodišnje preminule djevojke iz Bijeljine po procjeni ljekara bila je odgovarajuća za Lidiju. “Rano tog jutra probudila me je mama pozivom i pitanjem da li su me pozvali na transplantaciju. Onako pospana, rekla sam joj da nisu i začuđeno je pitala zašto me to pita.

Odgovorila mi je da je sanjala nebo puno zvezda i da je, pošto zamisli svake godine istu želju na taj dan, bila ubeđena da su me u toku noći pozvali”. Dva sata kasnije dobila je poziv iz Urgentnog centra. “Tog dana je pozvano dvoje ljudi, a bio je samo jedan organ.

Sedeli smo zajedno u bolničkoj sobi, bodrili jedno drugo i čekali odluku lekara ko će od nas dvoje otići u salu, a ko će se vratiti kući i čekati drugi poziv. Tog dana sam ja izabrana. Ne znam kako, ali znala sam da je taj poziv bio moj”. Nakon transplantacije Lidija je u bolnici provela 10 dana, sve je prošlo u najboljem redu, i ona se, korak po korak, vratila normalnom životu.

Radi, nedavno je kupila stan, trenira, putuje, voli, živi kao svaka potpuno zdrava osoba. Razlika je samo što Lidija svakog jutra popije lijek, ali to joj ne pada teško. Od tada, a ima tome šest godina, nijedan dan nije prošao, a da Lidija nije pomislila na djevojku čiju je jetru dobila. Osjećala je, kaže, kao da je ona dio nje, kako kroz nju i dalje živi, da zbog nje svakog dana pokušava da bude bolji čovjek. Željela je da njena donorka bude ponosna na nju.

Stalno je razmišljala i o njenoj porodici koja je imala nadljudsku snagu da izgovori “da” u trenutku kada im se srušio cijeli svijet. “Dugo sam pokušavala da saznam ko je moja donorka i da se zahvalim njenoj porodici. I konačno sam pre sedam meseci imala tu čast i sreću da saznam ko je bila devojka čiju sam jetru dobila.

Njena mama je gledala jedno od mojih gostovanja, i kad je čula datum moje transplantacije, odmah me je kontaktirala. Devojka se zvala Lejla Emšija, i bila je jako slična meni i beskrajno sam srećna što napokon imam priliku da njenoj mami kažem hvala, da sam dobro i da živim jedan divan život zahvaljujući njoj”, priča Lidija.

Lejlina mama je Lidiji rekla da joj je drago što je baš ona dobila priliku da živi, i da nijednog trenutka nije razmišljala kada su je te januarske noći pitali da donira ogane svoje kćerke jedinice. “Instinktivno je rekla “da” jer je znala da bi to Lejla želela.

Zbog toga sam ja danas ovde sa svojom porodicom, i zauvek ću se truditi da tu odluku opravdam i da pričam našu priču u nadi da će ceo svet čuti za jednu devojku koja se zvala Lejla”. Lejla Emšija je bila studentkinja Odsjeka za žurnalistiku u Tuzli, a svi koji su je poznavali kažu da je bila pametna, lijepa i ambiciozna djevojka. Sanjala je da postane dobar novinar, imala je milion snova i planova koje je prerana smrt, nažalost, prekinula.

“Za mene je moja donorka pravi heroj. Za mene su heroji njeni roditelji i volela bih da mogu da im dam do znanja da danas živim jedan divan život i da ona, na neki način, živi kroz mene”, napisala je Lidija na društvenim mrežama na godišnjicu transplantacije prije nego što je znala ko je bila njena donorka.

Prije dvije godine Lidija je smogla je snage da na fotografijama koje je objavila na Tviteru pokaže i ožiljak koji joj je ostao nakon što je prije devet godina u italijanskoj bolnici u Palermu zbog sepse bila u komi i jedva preživjela.

Lidija sada koristi svaku priliku da podsjeti na važnost širenja svijesti o donorstvu i da poruči onima koji čekaju organ da ne gube nadu. ” Doniranje organa je jedini spas tim ljudima i zato mislim da je jako važno da govorimo o tome, i da podstaknemo ljude da budu donori, jer to jedno kratko “da” nekome umesto tačke na život stavlja zarez. Mislim da je važno da promenimo narativ i da na doniranje organa ne gledamo kao na smrt, već na produžetak života i jedan novi početak.

Naše Udruženje “Zajedno za novi život” se godinama bori da se broj donora u Srbiji poveća, i da svojim pričama dopremo do ljudi da shvate koliko je doniranje organa jedan human čin. Naša kampanja “Još si mi trag”, koju smo pokrenuli pre godinu i po dana, je donekle urodila plodom, i broj donora se poveċao u odnosu na prethodne dve godine. Taj broj i dalje nije dobar, ali nama daje vetar u leđa da radimo pravu stvar i da se borimo za spassavanje ljudskih života”, kaže Lidija, a prenosi Kurir priču Violete Nedeljković.

Djevojka ima oko 25 godina, srednje je visine, mršava, crne kose svezane u rep. Jedna majka, vidno preplašena, poslala je ovo upozorenja svim roditeljima da paze svoju djecu, te da se ne udaljavaju od njih.

Kako nezvanično saznajemo djevojka je psihički neuravnotežena, pa se i roditelji mole za smirenu reakciju.

Tekst zabrinute majke prenosimo u cjelosti:

,,Molim vas da objavite ovaj post kao upozorenje roditeljima!

Juče oko 18:30 suprug i ja smo sa dječakom šetali kroz centar.

Zastali smo kod Hrama Hrista Spasitelja i tu nam je dječak šetao, trčkarao za dr dječicom…

U jednom momentu suprug je sa malim otišao sa dr strane Hrama a ja sam ostala sjedeći kraj dječijih kolica.

Bila sam na telefonu kada mi je prišla jedna djevojka. Moja procjena do nekih 25 god. Možda je i starija, ne znm.

Srednje visine, veoma mršava, crne kose srednje dužine svezane u rep.

I iz čista mira upitala me može li da vidi bebu.

Rekoh joj da nije u kolicima. Insistirala je da sazna gdje je beba, da li je mala beba ili velika.

I dalje sam joj govorila da dijete nije u kolicima, da su samo stvari unutra.

Pitala je gdje je beba.

Rekoh da je sa tatom u šetnji, na šta je rekla da će ih sačekati. Ćutala sam zbunjeno.

Ne znajući kako da je se riješim.

A onda je pitala može li da se slika sa bebom.

Tu sam već planula na nju pokušavajući je otjerati iako je i dalje postavljala pitanja da li bi ja njoj dopustila da je dijete u kolicima da ga vidi, da želi sliku sa njim. Nastavljajući se pravdati da ona ne misli ništa loše i da nije kradljivac samo želi da vidi eto dijete.

Ne sjećam se više šta sam joj sve rekla jer je u momentu suprug se približavao sa sinom i pokušala sam mu gestakulacijom lica pokazati da me se prođe i da se udalje obojica.

Nije me shvatio šta pokušavam reći pa sam ja krenula da guram kolica bježeći od njih. Samo sam mislila da ih udaljim od njenog pogleda.

Bila je spremna da krene za mnom a onda sam vrisnula na nju da ću zvati policiju.

Zastala je izvinjavajući se.

Okrenula sam se prema njoj kad sam se udaljila i vidjela da je prišla još jednoj ženi sa djecom.

Ja zaista ne znm šta da msm.

Ako je bolesna izvini Bože na osudi ali ako nešto dr stoji iza svega toga onda zaista sam opravdano imala razlog za strah.

Svašta mi je prošlo kroz glavu.

Šta ako je u nekom timu pa na tu priču možda neko padne i dopusti da se približi bebi pa eto šanse za otmicu… Neee znm i ne želim pomišljati šta bi bilo kad bi bilo.

Hvala Bogu pa nisam bila sama.

Zato vas molim pazite na djecu, ne dopuštajte da se udaljavaju od vas “

Sljedeće večeri, drugi momak na drugoj zabavi mi je prišao dok sam točila sebi piće i nasmijao se. “Izvini, nisam se smijao tebi”, rekao mi je. “Htio sam nešto da kažem, ali sam to potisnuo.”

A onda smo se šalili zajedno. Dobro smo se slagali, pa kada je pružio ruku i predstavio se, a ja shvatila da je to bivši od moje prijateljice (koji je spavao sa još tri cure koje znam), ponovo sam bila razočarana.

Treće večeri – bila sam smrtno ozbiljna kada sam rekla da ću prestati biti dosadna – bila sam na rođendanskoj zabavi kod prijatelja. Svi momci su bili zaista zgodni, sa malim minđušama i blistavim očima. Nažalost, svi su bili gej. I tako sam treći put napustila zabavu praznih ruku.

Opisujem jedan rijedak vikend za praznike, kada izlazim često, ali svako veče u posljednjih nekoliko mjeseci je slijedilo jednu od ove tri osnovne formule. Kao priča koja svaki put ima isti kraj: jednostavno nema dovoljno slobodnih strejt muškaraca.

Nisam sigurna odakle potiče problem. U svojoj knjizi, ekonomista Jon Birger sugeriše da je problem u tome što nema dovoljno univerzitetski obrazovanih muškaraca – na svake četiri žene sa fakultetskim obrazovanjem, postoje tri fakultetski obrazovana muškarca – što je problem, jer u Velikoj Britaniji (kao i u SAD), malo je vjerovatno da će ljudi izlaziti sa nekim ko nije na istom obrazovnom nivou kao oni.

Očigledno da me nije briga da li je momak sa kojim izlazim proveo tri ili četiri godine u svojoj prljavoj studentskoj sobi izgovarajući učeći riječi na latinskom i previše pijući. Ali, ako je Birgerova osnovna premisa tačna, da ima više sjajnih žena nego sjajnih muškaraca, onda se slažem sa tim.

Možete vidjeti po tome koliko se žene više zabavljaju kad su zajedno nego muškarci. Možete se uvijek osloniti na nas da ćemo doći na vaš rođendan, itd, itd,. A kada su u pitanju privlačni muškarci, većina njih se čak i ne brine o seksu.

Nikada vas ne pitaju da izađete i umjesto toga vam samo troše vrijeme šaljući vam poruke poput “bez mene?” svaki put kada im kažete da idete pod tuš.

Nije uvijek bilo tako teško pronaći muškarca. Na fakultetu nisam bila naročito uspješna sa muškarcima, ali to nije bilo zato što ih je falilo. To je više imalo veze sa činjenicom da sam bila tip koji se poljubi, a zatim pobjegne jer bih u suprotnom morala da provedem ostatak noći postavljajući dosadna pitanja poput “Koliko braće i sestara imaš?” umjesto da budem sa svojim društvom.

Stvarno bih se napila i zaboravila sa kojim sam tipom bila tako da mi se dešavalo da često budem sa njegovim prijateljem. Nije mi bilo važno što sam propuštala priliku da mi prođe kroz ruke, samo sam se brinula gdje da sjednem u biblioteci da ih ne bih ponovo srela.

Prije nekoliko dana sjedila sam u pabu kada sam ugledala momka za stolom pored sebe. Pogledala sam na trenutak, a onda odvratila pogled jer mi je bilo neprijatno koliko je dobro izgledao. Htjela sam da razgovaram s njim, da se nagnem i pitam ga za ime.

Napravila bih neku šalu, pitala odakle je, onda bismo imali neku glupu raspravu o tome iz kakvih rodnih gradova potičemo. A ako bi se desilo da ima dlačicu na ključnoj kosti, nagnula bih se i sklonila je.

Osim što naravno nisam htjela da uradim ništa od toga jer su to sve stvari koje muškarci treba da rade ženama. I tada mi je pala na pamet misao koja me je dovoljno iznervirala da sam je pribilježila: želimo muškarce – moje prijateljice i ja smo očajne u traženju boljih opcija – a ipak nam nije dozvoljeno da jurimo.

Moramo da glumimo ravnodušnost da bismo ih prevarili da povjeruju da su oni nas prvi poželjeli. Muškarci žele da nas vide kao igru u kojoj mogu da pobijede. Ako bismo odmah pokazali iskreno interesovanje, smatrali bi nas očajnim.

“Ko to kaže”, rekao je moj prijatelj kada sam mu izložila ovu žalbu. “Normalizujte žene koje prilaze: one to nikada ne rade i dosadno je.”

Mislila sam da moj prijatelj to govori samo da zvuči feministički, ali nekoliko dana kasnije sam slušala podkast, kada su voditelji pročitali tvit koji se dotakao nečeg sličnog: “Upoznavanje se promijenilo”, rekli su. “Morate pokazati muškarcu da ste zainteresovani za njega koliko i on za vas. Ovo nisu 1950-te.”

Onda sam se sjetila tipa u pabu i da li bi mu se zaista dopalo da je neko drugi preuzeo kontrolu, naslonio se i dopustio budućnosti da mu se dogodi, a da on ne mora da je kreira.

I u tom trenutku sam bila tako iznervirana na sebe što sam propustila priliku, jer znamo svi koliko su rijetke. Sljedeći put, rekla sam sebi, znajući koliko dugo ću možda čekati.

Naime, za sve je kriv izvijesni novinar iz Australije, koji je ranije kontaktirao sa glumicom i dao joj rok da mu odgovori na pitanje u vezi sa tom informacijom. Kako je on naveo u izdanju “Sydney Morning Heralda”, u svojoj kolumni, informacija o seksualnom opredjeljenju Vilsonove trebalo je da bude njegova ekskluziva.

Rebel je međutim odlučila da ne odgovori na ucjene, pa se tako opredijelila za svoj Instagram nalog, gdje je priznala da ima djevojku.

Uredništvo se prvobitno ogradilo, navodeći da su samo postavili jednostavna pitanja, ali je nakon velikog pritiska na društvenim mrežama, popustilo i promijenilo ploču.

Preuzeto sa: nezavisne.com

Nakon dvadeset minuta, bauljam po mraku sa velikom porcijom vrućih kokica tražeći svoje mjesto, jer… Mjesta su numerisana, jelte? I ugledam ga, na njemu su nečija torba i jakne, okej, ništa strašno, riješićemo, klimnem samoj sebi u znak odobravanja.

“To je moje mjesto”, progovaram kroz osmijeh i žmirkam u mraku da se ne sapletem.

Dečko, uzvraća instinktivno osmijeh i klima glavom, sklanja torbe i sve te jakne, džempere, šta li, da mogu sjesti. I taman kada sam se namjestila, ugasila telefon, zabila ruke u vruće kokice, razbaškarila sva srećna i zadovoljna što sam stigla na trajlere koje obožavam… Osjetim pogled na sebi.

Okrenem glavu prema smjeru odakle dolazi i vidim da muška silueta koja je sklonila torbe nije vlasnik torbi koje je sklonila. Naime, žena je tu pored. Trudna.

U tom prokletom mraku niti ja gledam niti me zanima niti vidiš ko je muško, ko žensko, ko koliko godina ima, da li je došao da gleda film ili da radi sve što vole mladi, fulala sam obli stomačić koji je kao pun mjesec. I bi mi drago što je tu na momenat. Okrećem glavu prema velikom platnu, jer taman počinju – reklame.

“Jel’ to znak Kosmose?”, nasmijem se šeretski, jer me situacija podsjetila na moj tekst koji je izašao prije sedam dana.

Međutim, veselje nije dugo trajalo. Osjetim promjenu energije, kao da je neko između nas troje, odnosno mene i njih dvoje, spustio barijeru, nekakav olovni zid. Osjetim jako brzu promjenu, pogled na sebi i u tih par trenutaka od strane trudnice se desio manevar G6, potez 49 iz priručnika Ženske i Muške Antologije najbesmislenijih poteza ikada.

Njena ruka se spušta na njegovo koljeno.

Instinktivno. Nesvjesna da to radi.

Ruka koja obilježava teritoriju i daje na znanje.

Ruka koja ima samo jedan zadatak.

Da naglasi – MOJE.

Okej, smijuljim se u sebi gledajući u ekran i dalje neometano i zadovoljno hrskajući kokice.

“Ne brini sestro, neću mu ništa”, šaljem prećutnu energiju odobravanja, “On je tvoj, ne brini, ja sam, bolan, samo došla u kino.”

“Jeste da se svaki put sredim, počešljam kosu, stavim karmin i namažem trepavice, jer to je moj ritual, ja sebe izvodim van i oni koji me znaju, znaju da se sa osmijehom obraćam svima. Opet su ljubaznost zamijenili sa flertovanjem. Mislim, osim gledanja filma nemam druge namjere, ne boj se. Pogotovo ne te koje se tebi vrzmaju po glavi. Tako trudnoj, pobogu.“

Ruka i dalje stoji, film kreće.

Skužim poslije deset minuta da radnju uopšte ne pratim, s obzirom da impulse iz tijela ne mogu negirati. U meni počinju nadolaziti dvije svari…

1. Koncept MOJE je najveći zajeb čovjeka.

Sigurna sam da i vi imate frazu divljenja Moja kuća. Moja djevojka. Moj muž. Moje dijete. Moja kancelarija. Niko srećniji od vas kada ON kaže: “Moja djevojka.”

Ali, šta to uopšte znači?

Ništa, jer Moje ne postoji.

Kako? Pa, lijepo.

Do sedme godine razvijamo naš EGO, a to vam je ono – MOJA igračka, to je TVOJ tata, vrati seki NJENO i tako dalje. U nekom momentu života kada to skužite, potrebno je da ga prerastete, jer se inače i dalje ponašate kao dijete koje se bori za svoju igračku, markira teritoriju, dokazuje pripadnost i prisvaja.

Ukoliko se to ne desiti u vama, duboko ostaje sljedeći obrazac: Postojim i vrijedim samo ako me posjeduju i ako nekome ili nečemu pripadam. Ako nešto imam.

Zato se mi stalno svojatamo, usput rečeno.

A to je greška, jer EGO posjeduje, SRCE ne.

Ego koristi MOJE i TVOJE. Ego je taj koji se namiješta u borbeni položaj i onda kada nema realne opasnosti. Kao, na primjer, ta mlada i lijepa dama sa tim instinktivnim spuštanjem ruke. I ja je razumijem, nije mi ništa nepoznato, been there, done that, again. Iza tog EGA se kriju strahovi, raznorazne traume, manjak samopouzdanja, kompleksi, pogrešna uvjerenja, slika o nama samima, odgoj u tih prvih sedam godina. Spustite se u SRCE i vidjećete da nema mjesta strahu, ljubomori i bilo kakvom dokazivanju, nismo više djeca, pobogu.

2. Ništa nije naše i mi ništa ne POSJEDUJEMO.

E koliko god mi “imamo” tu igračku, mi nju u stvari imamo samo trenutno. Koncept posjedovanja ne postoji, jer ne posjedujemo roditelje, sestru, brata, ljubav, partnera, vazduh, zemlju, vrijeme, prijatelje, ništa. U svakom momentu života možemo ostati bez toga, rađamo se bez svega i bez svega i odlazimo.

Nema se tu šta ljutiti ili bjesniti, jednostavno je to tako. Nije vazduh vaš, nije zemlja vaša, nije ulica vaša, nikada nisu bili, nije čak ni dijete vaše, ono je svoje. To što vam je neko partner u ovom momentu, ne znači da će biti za vijeke vijekova. Ima pravo da se predomisli. To što ste danas imali posao nije u kamenu zapisano da ćete baš njega raditi do kraja života. To što je vaša ruka trenutno na nečijem koljenu, ne znači da je to koljeno “vaše”.

Kada ovo shvatite, EGO ustupa mjesto samo jednoj stvari.

LJUBAVI, koja ima prioritet.

“Hm, da”, otelo mi se na glas.

Osjetim da ne želim više da budem na tom mjestu i, bez sputavanja, ustajem i napuštam salu. Nema veze što je prošlo tek deset minuta filma, stomak mi je govorio da sam završila sa onim što sam trebala vidjeti. Ljubazno osoblje kina me ubacilo na drugu projekciju, šteta da karta propadne, ima kokica koje su se doduše ohladile, a i mjesec je još uvijek pun i ne popušta. I tako ja završim na priči o Ben Huru, junaku svog djetinjstva!

U mraku druge sale, sve ovo što se u meni vrzmalo dobija svoj zaključak i potvrdu od Univerzuma u filmu koji se pred mojim očima odigravao na velikom platnu. Da, volim kada slušam intuiciju i razumijem tačno ono što mi govori.

Čovjek koji je “imao” zemlju, palatu, prijatelje, slobodu, ljubav, u jednom momentu gubi sve i postaje mučeni, mržnjom zadojen, čovjek. Čovjek koji je preživjeo golgotu nakon kraha, hranio je svoj EGO sa osvetom čekajući momenat kada će povratiti oteto i vratiti ‘NJEGOVO’.

Međutim… Isti taj Ben Hur na kraju doživi katarzu.

Koju?

Pa, da posjedovanje ne postoji.

Da mržnja, strahovi, raznorazne gluposti koje nam se vrzmaju u glavi, u stvari, ne postoje.

Postoji samo iskonska LJUBAV.

A ona nema ništa osim sebe.

Ne osjeća se ugroženom.

Dijeli sve što ima bez kalkulacije.

Ne veže sa granicama, uslovljavanjem, zabranama i nema potrebu da markira teritoriju.

Prava LJUBAV je sloboda.

A do takve iskonske LJUBAVI se dolazi samo kada prerastete sopstveni EGO i kada u kutiju, napokon, pospremite igračke.

P.S. Glavni glumac je prezgodan toliko da sam se sjetila koliko sam bila zaljubljena u isti film iz 1959. godine i prelijepog Charlton Hestona. Toliko da sam, kao sedmogodišnja curica, napisala: “Sanda voli Ben Hura”, na zidu kuhinje svoje bake. Vidite, ništa nije slučajno

Let the #SMess be with you.

#Sandologija

Mess – engl. nered.

Nered je početak svakog Reda. Ljubi svoj nered. Iz njega će poteći tvoj red.

– Alo, Ana! Slušaj kretena, molim te! Kaže, ona mu je drugarica oduvek, ne može on tek tako da prestane da se druži s njom zbog mene. Kako su muškarci glupi! Kakva drugarica, pa iz aviona se vidi da balavi za njim. Aha. Pa znam. Jaooo. Nije mi dobro više, majke mi! Sve nekako, al’ kad ono veče nismo izašli da bi je tešio što je pala ispit! E pa neće moći!

Okrenula sam glavu još jednom kad sam shvatila da je ponovo gledam pravo u oči. Nije trebalo da budem toliko nepristojna, ali me je nešto u njoj vuklo da je pogledam i kažem: „Hoćeš li prestati da smaraš čoveka! On je tvoj, opusti se i uživaj! Vi devojke, nikad nećete shvatiti kako je biti na mestu te drugarice!“

Muško-ženska prijateljstva postoje. Kao što postoje iskre između prijatelja. Nema generalizacije. Nekad se jednostavno desi da se zvezdice uznemire unutar obruča zvanog prijateljstvo. Gledaš ga u oči i znaš da to nije običan pogled. Al’ ništa ne preduzimaš, „da ne pokvariš prijateljstvo“. Samo što ne znaš da su ga te ptice što lepršaju krilima u tvom stomaku svaki put kad ga vide ODAVNO iskljucale. Njemu, naravno, ništa ne kažeš, nisi ni glupa, ni luda.

On možda nešto slično oseća, al’ i dalje priča kako mu je devojka juče rekla ovo, kako ne zna šta da joj kupi za rođendan, kako joj se razboleo pas ili nešto slično.

– Znaš šta se desilo smešno?

– Šta?

– Jovana mi napravila ljubomornu scenu.

– E? Opet?

– Da. Ne pitaš zbog koga?

– Zbog koga?

– Zbog tebe.

Preznojim se deset puta pre nego što kažem.

– E svašta! Njoj je baš dosadno u životu!

– Kaže, drugarice ne šalju poruke posle ponoći.

– Ma je l’ moguće? Pa ja učim noću, žao mi je. Glupo je očekivati da ti ne pošaljem poruku.

– I ja sam joj to rekao, ali ona je uporna. Kaže kako joj mnogo smeta.

– Šta ću joj ja?

– Pa možda neko vreme da mi ne šalješ poruke, znaš?

Srce mi se popne u grlo. Progutam ga kao kamen i kažem:

– Nemaš frke. Ne neko vreme, srce, prestaću za zauvek ako treba.

– Baš si drug!

– Ma sve za Jovanicin mir.

Njemu, vidim, smešno, okreće priču na neku drugu stranu, malo mu je i glupo.

Meni nije smešno. Družimo se od osnovne, donosila sam mu školsku svesku kući i pomagala da uradi domaći kad je bio bolestan. On se potukao sa dečacima iz VI-2 kad su me zadirkivali što ne mogu da preskočim kozlić, nosio mi je ranac i govorio mojoj mami stvari poput: „Teta Nadice, ova Vaša ćerka ništa ne jede, vetar će je oduvati!“ ili „Kako Vi izdržavate s njom ceo dan, ja je jedva preživim u školi!“

Zajedno smo rasli i ja sam srasla s njegovim očima, sa svim što je njegovo. Nismo se odvajali, pa nekako i nije bilo šanse da se primetimo i sagledamo. Mislila sam – poznajemo se oduvek, normalno je što ga volim. Nisam ni znala da sam se zaljubila. Jedne večeri smo se vraćali kući iz grada i on je viknuo mojoj mami u dvorištu:

– Teta Nadice, vraćam je živu i zdravu!

„Nepoljubljenu.“, prošlo mi je kroz glavu i zamalo kroz usta. Tu me spucalo. Ispred sopstvene kuće.

– E moram da idem! – pobegla sam glavom bez obzira. Nisam smela u oči da ga pogledam. I tako narednih pet dana. Folirala sam da sam bolesna. Šestog dana je došao i rekao:

– E znam da si bolesna, ali ne mogu da izdržim da tebi ne kažem. Ja sam ti se opasno zaljubio! Znaš onu Jovanu iz IV-3?

I tako je u naše živote ušla Jovana Ljubomorna. Smeta joj ovo, smeta joj ono. Sve nekako i nikako. Kad smo zajedno, smeška se i ćuti, ali su nam susreti sve ređi i ređi. Do tog „smešnog“ trenutka i „njene zabrane“. Ne znam zašto je on pristao na to. Ja sam pristala, jer me je grizla savest, jer nisam htela da budem „ona što rastura vezu“. Prolazili su dani, pa nedelje, pa meseci. Posle nekog vremena i on sam je prestao da se javlja. Ugušila nas je. Deset godina drugarstva je ugasila jedna veza od godinu dana.

Jednom mi je u prolazu samo rekao kako bih mogla da se javim, nema me, šta se sa mnom događa, a videla sam da ga je stid, da ne misli to što kaže i da nas je smestio u taj „radi reda“ poziv. Nasmešila sam se i ništa pametno nisam rekla. Pustila sam da veruje da sam zauzeta ili ne znam ni ja šta. On više nije bio onaj moj drug, jer me je pustio.

– Ako to njihovo nije ljubav, onda ne znam šta je, mislila sam.

Upisala sam faks i odselila se. Sklanjala se od svake mogućnosti da ih sretnem kad dođem u rodni grad. I nisam ih srela godinama. Sve do jutros. Ona je nosila neku markiranu tašnu i isto tako markiranog i krznenog psa u rukama. On je bio u pantalonama i košulji zakopčanoj do poslednjeg dugmeta. Izgledali su kao par iz novina. Besprekorno lepi i prazni. Kao da ničeg između njih nema. Kao da su samo došli da se slikaju za neku naslovnu stranu, pa da posle idu, svako svojoj kući.

Da je tako, ne znam kuda bi Jovanica otišla, ali znam da bi on mogao lagano da ušeta u naš stan i skine se u šorts. Viknuo bi iz kupatila:

– A gde mi je sad ona Supermen majica?

A onda bi me ugledao u njoj.

– Ova majica stvarno ima supermoći, ispod nje nestaje sva odeća! – rekla bih sa osmehom. – Možeš i da proveriš ako hoćeš.

Ali umesto te moje fantazije, u susret su mi išli njih dvoje. Moj drug i njegova devojka. Nasmešio se onoliko koliko se ona namrštila.

– Pa dobro, gde si ti?

– Fantaziram nešto.