Malo dobrih vijesti, a mnogo više tužne društvene priče i crne hronike. Poneka izjava koja je uzdrmala scenu i Čimča Miča…

Sedmica je takva kakva jeste, sljedeća će biti bolja. Nadam se.

Nego, jeste li osjetili zemljotrese? Banjaluku u četvrtak protresoše četiri stepena po Rihteru, a onda još koji, onako propratno. Bogami, od onog prvog drhtanja i sada se oporavljam. Nije malo i nije naivno. Živa je ovdje slika iz oktobra 1969. godine, ali panika nikome nije pomogla.

Malo dobrih vijesti, a mnogo više tužne društvene priče i crne hronike. Poneka izjava koja je uzdrmala scenu i Čimča Miča…

Vraćam se s posla, a jedna osnovna škola u Boriku odmah raspustila đake. Pustila ih kući, a djeca se još više uspaničila pa plačući trčala ulicama. Zvuči li vam to kao normalno, odgovorno ponašanje prosvjetara? Meni ne.

Tresla se ponovo i Italija, ali i sjever Albanije i to na 5,3 po Rihteru.

Ali, smiri se tlo pa ubrzo nestade i panike.

Ovo je definitivno bila sedmica za sve vrste zemljotresa pa nas je i Đorđe Balašević protresao izjavom: „To je grad iz kojeg mi stalno šalju neke poruke: ’Čuvamo metak za tebe’. A onda sam ja odgovorio: ’Super. Mislim nije lepo što čuvate metak za mene, ali je lepo što ste neki ipak sačuvali’“.

Volim Te, Balaševiću. Zbilja Te volim. Ali, odvadi malo.

Ne mogu da Ti povjerujem kada kažeš da se u Banjaluci još neko bavi ovakvim stvarima. Evo, ovdje živim već dvadeset i kusur godina i nisam čula da bi Te neko ubio. Pa znaš li koliko nas je uzimalo slobodne dane, jer je tvoj koncert u Sarajevu bio kao crveno slovo u kalendaru?

Ne znaš, nisi nas vidio. Ali smo zajedno pjevali:“ K’o ukleti jedrenjak, u gusti, modri mrak uranja kolodvor. O, dobra noć Banjaluko! Ne, ne dolazim, samo prolazim. Nismo se videli dugo“.

Pa znaš li koliko nas je uzimalo slobodne dane, jer je tvoj koncert u Sarajevu bio kao crveno slovo u kalendaru?

I opet bismo, kada bi nam došao. Prošle su decenije od onoga dana kada si uživao na Vrbasu i vjerovatno si zaboravio koliko smo dobri domaćini.

Do tada ću da te podsjetim na Tvoje divne riječi.

„Izdaleka, kroz nišan snajpera, ponekom bi se možda učinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video. I verujte mi na reč, to su samo Ljudi. Ništa strašno”.

Još bih o zemljotresima, ali onim društvenim. Posljednja isplata dodatka na tuđu njegu i pomoć desila se u avgustu. Sada je novembar, ako li je ko od nadležnih zaboravio da pogleda u kalendar. I riječ je o tek nešto više od 100 KM po korisniku. U mnogim slučajevima i manje od toga.

Ti ljudi, podsjećam, plaćaju sve račune. Redovno. A onda, ono što ostane, ako ostane, daju za lijekove. Znate li da su im doze neophodne da bi funkcionisali i preživjeli dan?

Nadam se da ćete se već danas sabrati i oduzeti pa ljudima dati ono što im zakoni namijeniše. Jer, nema smisla da se na osobama sa invaliditetom uvijek prva koplja slome.

Evo i sunca. Šta kažete da zaobiđemo vijesti iz tužnih hornika? Samo ih nabrajam – tinejdžer pregazio pješake na pješačkom prelazu u Boru; učenik na sred časa izboden nožem u Novom Pazaru; policajac silovao i tukao djevojku; Sanjin Sefić, mladić koji je na prelazu ubio Editu Malkoč i Selmu Agić, još nije stigao u BiH…

Još ćemo o zemljotresima, ali onim društvenim. Posljednja isplata dodatka na tuđu njegu i pomoć desila se u avgustu. Sada je novembar, ako li je ko od nadležnih zaboravio da pogleda u kalendar.

Društveni horori zvuče ovako – mladi Hrvati masovno napuštaju svoju zemlju u potrazi za poslom; u školskim klupama sve manje djece…

Ali, kao što rekoh, evo sunca.

Banjaluka ponovo piše svoje najljepše rekorde. U noći sa četvrtka na petak grad je postao bogatiji za 18 divnih novih stanovnika. Od prošlog petka do danas stiglo nam je 69 beba. U istom periodu i Sarajevo je postalo bogatije za 77 malih sugrađana.

Sjećam se jedne anegdote. Prije nekoliko godina jedna ovdašnja banka pompezno je obilježavala Svjetski dan štednje, 31. oktobar. Tog dana bankari su obišli i banjalučko porodilište da tradicionalno poklone štedne knjižice mališanima rođenim na taj dan. Ranijih godina bilo je pripremljeno sedam/osam knjižica. Tog dana, kao u najbolja vremena, rođena je 21 beba. Bankarima ne bi pravo, ali…

Bilo bi divno kada bi naredna sedmica donijela samo dobre i pozitivne stvari. Uživajte u zasluženom vikend-odmoru!

Neki od Balaševićevih najpoznatijih redova su:

Postoji milion gradova u koje možeš da odeš, ali samo jedan u koji možeš da se vraćaš.

Neke se pobede dobijaju na juriš!

Kad bi ona bila pahuljica, ja bih sigurno bio januar. I ne bi nas mogli zamisliti jedno bez drugoga.

I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju, kada je konačno nađem.

Očigledno smo gledali na svet sa različitih tačaka. Ili smo sa iste tačke gledali različite svetove?

Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To pouzdano znam.

Čudni su magneti u nama. Ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje.

Zaljubiću se, odlučih iznenada. Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća.

Ona je prihvatila svaki deo mene i nikada nije tražila da se menjam, a promenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao šta osećam. Nije tražila da je držim kao kap vode na dlanu. Činjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna.

Mladi ste, i treba da ste razočarani. Sad mu je vreme. Razočaranje vam je kao ”male boginje”. Ako ga ne preležiš u mladosti, u poznim godinama te može ubiti.

Dani bez nje su mi kao crno-bele fotografije sa izložbe cveća.

Neko mi je rekao da grešim što čekam da stvari same naiđu, ali to i nije tako loš sistem. Samo ih treba čekati na pravom mestu.

Ljudi su kao školjke – moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.

Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.

Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.

Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam.

Da su žene odlučivale o nekim stvarima, svet bi izgledao lepši. Možda bi bilo malo čupanja za kosu, ogovaranja i drugih stvari, ali definitivno ne bi bilo ovoliko krvi i zla koliko smo mi muškarci posejali.

Treba ubiti vreme do jutra… Dobro bi mi došao neki saučesnik za taj zločin…

Godine nas obrade različito. Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi.

Nije nju prijatelju zabolelo to što ne može biti srećna sa drugim. Nju je zabolelo to što ne može biti srećna sa tobom.

I uvek ostaje ona osoba koje ćeš ostati željan celog života i onaj strah dok brojiš pobede i poraze. Nekim pričama o ljubavi, uvek fale poslednje stranice.