Obrt: AI zapravo “radi” za lekare?

Da li će veštačka inteligencija zameniti lekare jedno je od pitanja koja najčešće prate njen razvoj u medicini. Međutim, postoji i druga mogućnost: umesto da smanji potrebu za zdravstvenim radnicima, ova tehnologija mogla bi da proširi obim njihovog posla i omogući da više ljudi dobije potrebnu negu.

Takvo viđenje iznosi dr Dhruv Khullar, lekar i istraživač zdravstvene politike iz Weill Cornell Medicine u Njujorku, u stručnom osvrtu „Artificial Intelligence and the Future of the Clinical Workforce“, objavljenom u časopisu The New England Journal of Medicine.

Njegova poruka nije da će svako radno mesto ostati isto. Veštačka inteligencija mogla bi da preuzme pojedine zadatke, ali automatizacija zadataka ne znači nužno da će čitava profesija postati suvišna.

Zašto veća efikasnost može da poveća potrebu za lečenjem?

Khullar ovo objašnjava pomoću ekonomskog pojma poznatog kao Dževonsov paradoks.

Britanski ekonomista Vilijam Stenli Dževons primetio je u 19. veku da efikasnije parne mašine nisu dovele do manje ukupne potrošnje uglja. Pošto je njihova upotreba postala isplativija, koristile su se na sve više mesta, pa je potrošnja porasla.

Sličan obrazac može da se pojavi i u zdravstvu. Kada su operacije katarakte i ugradnje veštačkih zglobova postale bezbednije i efikasnije, veći broj pacijenata mogao je da dobije takvo lečenje. Prema Khullarovom tumačenju, veštačka inteligencija mogla bi da ima sličan efekat: ako pojedine usluge postanu dostupnije i zahtevaju manje vremena, više ljudi moglo bi da ih koristi. To je mogući pravac razvoja, a ne garancija da će svaka primena ove tehnologije povećati broj zdravstvenih radnika.

Količina posla u medicini nije unapred određena

Pretpostavka da će svaki zadatak koji računar preuzme automatski značiti manje posla za lekara zanemaruje promene koje tehnologija donosi. Nove mogućnosti mogu da stvore nove načine lečenja, praćenja pacijenata i prevencije. Mogu da otvore i prostor za usluge koje zdravstveni sistem danas teško pruža velikom broju ljudi.

Upravo tu dr Nitzan Anav, koja vodi oblast medicine dugovečnosti u izraelskoj zdravstvenoj organizaciji Maccabi Healthcare Services, vidi važnu priliku.

Kako veštačka inteligencija može da pomogne u prevenciji?

Cilj medicine dugovečnosti nije samo da ljudi žive duže, već i da što više godina provedu u dobrom zdravlju, uz očuvanu samostalnost. Da bi lekar prilagodio preventivne mere jednoj osobi, potrebno je da sagleda njenu istoriju bolesti, terapiju, laboratorijske nalaze, krvni pritisak, san, fizičku aktivnost, vakcinaciju i preporučene preventivne preglede. Za takav pristup potrebno je vreme, koje je u zdravstvenom sistemu često ograničeno.

Prema viđenju dr Anav, veštačka inteligencija mogla bi da pomogne tako što bi pregledala medicinsku dokumentaciju, prepoznala propuštene preventivne mere i izdvojila podatke koji zahtevaju pažnju lekara.

Na primer, sistem bi mogao da upozori da je vreme za određeni pregled ili da ukaže na promene u nalazima koje treba dodatno proceniti. Lekar bi zatim, zajedno sa pacijentom, odlučio šta ima smisla da se preduzme. Takav pristup mogao bi da omogući da personalizovana prevencija postane dostupna većem broju ljudi.

Zašto procena lekara ostaje ključna?

Medicina podrazumeva mnogo više od obrade podataka. Lekar treba da razume okolnosti u kojima pacijent živi, prepozna grešku u preporuci algoritma i proceni da li određena smernica odgovara konkretnoj osobi.

Khullar se zato poziva i na ekonomsku „teoriju O-prstena“. Naziv potiče od zaptivnog prstena čiji je kvar doveo do katastrofe svemirskog šatla Čelendžer. Suština je da u složenom sistemu greška u samo jednom koraku može da ugrozi ceo rezultat.

U medicini su tumačenje nalaza, izbor terapije, razgovor sa pacijentom i praćenje lečenja međusobno povezani. Čak i kada računar dobro obavi jedan deo posla, konačan ishod zavisi i od ostalih koraka. Što tehnologija bude uspešnija u obradi podataka, ljudska procena u preostalim zadacima mogla bi da postane još važnija.

Pacijentu je potrebna podrška da promeni navike

Informacija o tome šta bi trebalo da radimo često nije dovoljna da promenimo ponašanje. Mnogi ljudi znaju koliko su san, ishrana i fizička aktivnost važni, ali im je potrebna podrška da preporuke uključe u svakodnevni život.

Dr Anav opisuje mogući model u kojem bi veštačka inteligencija slala podsetnike i pomagala u svakodnevnom praćenju plana, dok bi zdravstveni radnici pružali podršku, gradili poverenje i prilagođavali ciljeve potrebama pacijenta. Lekar bi imao zadatak da sagleda celinu: da proceni kako se preporuke uklapaju sa terapijom, prepozna simptome bolesti i preuzme odgovornost za medicinske odluke.

Umor, na primer, ne mora da znači da pacijentu nedostaje motivacija za fizičku aktivnost. Može da bude znak zdravstvenog problema koji zahteva pregled.

Budućnost medicine ne zavisi samo od uštede vremena

Iz ove perspektive, uspeh veštačke inteligencije ne bi trebalo da se meri samo brojem sati koje je uštedela lekarima. Važna pitanja su i koliko pacijenata može ranije da dobije pomoć, koliko preventivnih mera može da se sprovede i da li zdravstveni radnici imaju više vremena za razgovor i složene odluke.

Veštačka inteligencija verovatno će promeniti deo poslova koje lekari danas obavljaju. Mogućnost koju autori razmatraju jeste da im istovremeno pomogne da dopru do više ljudi i pruže potpuniju zdravstvenu zaštitu.

Izvor: eklinika.telegraf.rs

Čuveni doktor iz Japana Šigeaki Hinohara živeo je 105 godina i bio primer aktivnog i vitalnog čoveka. Operisao je pacijente i praktikovao jogu do poslednjeg dana svog života. Njegova životna pravila će vas inspirisati da preispitate svoju uobičajenu rutinu.

Njegove ideje, stavovi i životni principi sabrani su u knjigama koje je pisao posle 70 godina. Publikacije se i dalje prodaju u milionskim tiražima, a knjiga “Živeti dugo, živeti dobro“ postala je bestseler u Japanu.

Hinohara je rođen u malom gradu Jamaguči na ostrvu Honšu 1911. Medicinsko obrazovanje stekao je na Univerzitetu u Kjotu, a kao lekar u bolnici kojom je rukovodio od 1990. do 2017. forsirao tada neobičan sistem lečenja pacijenata – koji je uključivao obavezan san od 10 sati, časove joge uveče i muzičke večeri vikendom, orkestrom je dirigovao sam Hinohara, budući da je sa 90 godina ostvario svoj davnašnji dečji san i diplomirao na specijalizovanoj visokoj muzičkoj školi. Preminuo je u 105. godini, a gotovo do poslednjeg dana vodio je aktivan način života, primao pacijente, držao predavanja i putovao.

Ovo su tajne Hinoharine dugovečnosti – koje su mu pomogle da održi svoj duh i vitalnost.

1. Čitajte knjige

Bio je uveren da je razvijanje kognitivnih sposobnosti jedan od najefikasnijih načina za sprečavanje demencije. Upravo čitanjem knjiga, posebno od ranog uzrasta, može se usporiti proces senilne demencije. Verovao je da je trening mozga jedan od glavnih uslova koji će vam pomoći da doživite sto godina.

2. Smejte se

Japanski lekar verovao je da dobro raspoloženje i pozitivan stav mogu učiniti čuda. Smeh, po njegovom mišljenju, može produžiti život, nositi se sa raznim tegobama: migrenama, kašljem, pa čak i bolovima u zglobovima. Samoironija i ismevanje sopstvenih nedostataka su takođe korisni, smatrao je Hinohara.

3. Ne razmišljajte o prošlosti

Savetovao je ljudima da se ne zadržavaju na prošlosti, već da žive u sadašnjosti. Po njegovom mišljenju, sećanja kojima se čovek stalno okreće ne pružaju razvoj. Okretanje misli u prošlost uporedio je sa čitanjem iste knjige iznova i iznova. U životu treba da postoji raznolikost. Učite nove stvari i živite u sadašnjosti, savetovao je japanski stogodišnjak.

4. Komunicirajte sa mladima

Mladi ljudi žive u sadašnjosti. Nemaju mnogo prošlosti u svom sećanju. Ne razmišljaju često o budućnosti, već uživaju u trenucima ovde i sada. To je lepota. Hinohara je savetovao da se ugledaju na mlade ljude koji “imaju blistave oči” i još uvek dovoljno optimizma.

5. Pratite svoju težinu i zdravlje

Japanski lekar je savetovao svim svojim kolegama, kao i pacijentima, da pažljivo prate promene u svom telu. Predlagao je pravljenje “zdravstvene sveske“ i često beleženje nivoa holesterola, glukoze u krvi, krvnog pritiska, težine itd. Možete i da isprobate japansku ishranu vašoku koja menja svest.

6. Ne idite u penziju

Morate raditi do svog poslednjeg dana, verovao je japanski stogodišnjak. Ovaj proces će biti odlična prevencija mentalnih bolesti povezanih sa starošću. Svi stogodišnjaci su bili maksimalno uključeni u svoj posao i vodili su aktivan društveni život. Sam Hinohara je radio 18 sati sedam dana u nedelji.

7. Ne koristite auto i lift

“Dobri uslovi života opuštaju ljude i čine ih lenjim“, pisao je japanski lekar u svojim delima. Automobil i lift čine život neaktivnim. On je pozivao da se odreknemo udobnosti. On sam je uvek pokušavao da hoda, a u zgradama se uvek penjao između spratova samo stepenicama, prelazeći preko dva stepenika. Tako je vežbao zglobove.

8. Pravite plan za budućnost

Uprkos verovanju japanskog lekara u život u sadašnjosti, on je takođe podsticao ljude da razmišljaju o budućnosti. Vodio je dnevnik u kojem je planirao svoj raspored za nekoliko godina. Verovao je da je posedovanje planova veliki podsticaj za napredovanje i život.

9. Ne gomilajte materijalne stvari

Hinohara je u svojoj knjizi “Živite dugo, živite dobro“ napisao da je težnja za stvarima siguran put ka stresu. Nema smisla godinama gomilati smeće i materijalne stvari. Bio je siguran da sve to zatrpava ne samo prostor u kome živimo, već i naše misli. Savetovao je da se naučimo da se rešimo nepotrebnih stvari i da održavamo lični prostor čistim.

10. Bavite se sportom

Glavni Hinoharin princip bio je: “Nemoguće je održati jasnoću uma bez fizičkog kretanja.“ On je snažno preporučivao bavljenje aktivnostima i bio zbunjen zašto ljudi ponekad izjednačavaju jutarnje trčanje ili sat vremena dugo vežbanje u teretani sa podvigom. Smatrao je ove aktivnosti obaveznim kao pranje zuba ili doručak. Proverite kojih 15 samurajskih principa može da vam promeni život.

Izvor: sensa.mondo.rs

Njega je podgorička policija saslušala nakon što ga je Čelanović prijavila zbog uznemiravanja.

Tužilac će se o eventualnoj kvalifikaciji djela izjasniti nakon saslušanja Čelanović.

Ona je sinoć tivatskoj policiji podnijela prijavu protiv Peruničića, navodeći da joj je mejlom i na društvenim mrežama slao uvredljive i seksističke poruke.

“Službenici Odjeljenja bezbjednosti Podgorica postupali su po prijavi koju je danas podnijela novinarka M.Č. zaposlena u Gradskoj televiziji da joj lice V.P. putem mejla i društvenih mreža već nekoliko dana upućuje komentare uvredljive i prijeteće sadržine, a nakon prikupljenih obavještenja od oba lica, danas su lišili slobode V.P. zaposlenog u Kliničkom centru Crne Gore”, navodi se u saopštenju policije, prenosi Tanjug,

Čelanović je u krivičnoj prijavi Odjeljenju bezbjednosti Tivat navela da je “osjećala strah za sopstvenu bezbjednost”.

“Uzimajući u obzir da V.P. boravi u Podgorici, službenici tivatske policije su odmah i bez odlaganja prijavu uputili Odjeljenju bezbjednosti Podgorica nakon čega je i M.Č. danas podgoričkoj policiji podnijela dopunu prijave protiv ovog lica, imajući u vidu da je V.P. sa upućivanjem uvredljvih komenatara nastavio danas do kasno u noć”, saopšteno je iz Uprave policije.

Peruničić je zatim priveden u Odjeljenje bezbjednosti Podgorica radi davanja izjave, a zatim, po sprovedenoj kriminalističkoj obradi lišen je slobode i protiv njega je pokrenut prekršajni postupak za vrijeđanje i drsko ponašanje.

Izvor: nezavisne.com

Djetinjstvo mu je bilo puno ljubavi i nježnosti jer je otac uvijek pokušavao da učini njegov život takvim da se ne osjeća drugačijim od svojih vršnjaka.

Uprkos svim preprekama, Saderov otac Jad Isa pokušao je da odgaja sina na najbolji mogući način. Iako se može pretpostaviti da je odnos između njega i njegovih roditelja drugačiji od ostalih, Sader kaže da nije tako.

Inače, Jad već 25 godina radi u mlinu u blizini svoje kuće. Sin mu često pomaže i prati ga do radnog mesta. Vodi normalan život i ljudi ga poštuju i postupaju prema njemu kao prema bilo kome drugom, jer sve što zna je kako da im pruži čistu ljubav.

“Ponosan sam na svog oca. Kroz moj život bio mi je najveća podrška kada mi je to bilo potrebno,” kaže Sader.

Najljepše od svega je kad ga otac ponosno upoznaje sa drugim ljudima i pokazuje im da je, uprkos svom stanju, postigao svoj cilj: vaspita dobrog čovjeka koji nastoji da dobije ono što želi. Trenutno je Sader student treće godine stomatologije, pa, kad upozna nove ljude, ovaj divni otac s ponosom im kaže „moj sin je doktor.“

“Njegove oči su pune radosti i zadovoljstva, kao da se u njima očitava izraz kojim on pokušava reći: “Da, imam Daunov sindrom, ali sam podigao ovog čovjeka i učinio sve što je u mojoj moći da ga učinim doktorom i pomognem drugima,” kaže Sader.

Mladić se osvrnuo i na one koji možda ne bi željeli da imaju dijete sa Daunovim sindromom.

“Da je moja baka bila uvjerena da ne treba da rodi mog oca, ne bih mogao da budem ovdje da vam ispričam ovu nevjerovatnu priču. Kada bih mogao da biram, opet bi izabrao njega za oca,” rekao je Sader.

Da sve ono što znate o vođenju trudnoće i porođaju na Balkanu “pada u vodu”, uverićete se kada spoznate pojedinosti britanskog sistema, gde je vođenje trudnoće kod izabranog ginekologa nezamslivo, da počnemo samo od toga.

Sve to je otkrio uvaženi hrvatski lekar, Žarko Alfirević, koji radi i bavi se naukom u Velikoj Britaniji.

Profesor Žarko Alfirević je profesor emeritus Univerziteta u Liverpulu i bivši direktor Odeljenja za fetalnu medicinu u Liverpulskoj ženskoj bolnici, sa preko trideset godina iskustva u fetalnoj medicini. On je koordinator grupe za trudnoću i porođaj “Cochrane Pregnancy and Childbirth Group” i bivši urednik BJOG: “Međunarodnog časopisa za akušerstvo i ginekologiju i ultrazvuka u akušerstvu i ginekologiji”.

Dobitnik je akademske nagrade Kraljevskog koledža akušera i ginekologa 2017.

– Mnoge će iznenaditi moje poređenje britanskog i hrvatskog zdravstvenog sistema kada je reč o nezi trudnica. Smatram da najveća razlika između dva sistema dolazi iz razlike u odnosu između lekara i babica.

Naime, u britanskom sistemu nema ginekologa opšte prakse i privatnih ginekologa koji se brinu za zdravlje trudnica. To sve obavljaju babice koje sprovode prenatalnu zaštitu, vode porođaje, ušivaju epiziotomije i sprovode njegu poslije porođaja, uključujući i brigu za dojenje.

Britanske babice to sve ne obavljaju samo u bolnici nego i kod kuće. Bolnica u kojoj radim, s više od 8300 poroda godišnje, zapošljava oko 300 babica koje su integralni deo našeg tima. Takav timski rad omogućuje nam da većina trudnica ima kontinuiranu negu, a u bolnicu dolaze samo u slučaju teških komplikacija. Većina zdravih trudnica provede manje od jednog dana u bolnici nakon porođaja, a ginekologa uopšte ne vide.

Nama doktorima to omogućuje da se bavimo samo pravom patologijom i da budemo eksperti u svom području, jer nismo opterećeni brigom o zdravim ženama.

Zdravoj trudnici i urednoj trudnoći treba samo babica

Kako navodi, babice tretiraju trudnoću kao normalan fiziološki proces, dok doktori u svemu vide potencijalnu opasnost, pa ponekad dolazi do profesionalnih konflikata.

Dok se on brine samo o ženama sa teškim komplikacijama, zdrave trudnice se porađaju na drugom kraju bolnice, svaka u zasebnoj sobi sa kupatilom, uz partnera i svoju babicu. Doktor se zove samo kad nastupe komplikacije. Osnovni princip je da su žena, beba i partner centar svega, a osoblje je tu samo da pomogne ako zatreba i cilj je da ginekolog što manje “smeta” babicama u poslu.

– Siguran sam da mnoge hrvatske trudnice ne bi uživale u britanskom zdravstvenom sistemu. Pregledi su relativno retki, do ultrazvuka se ne može doći bez medicinske indikacije, a zdrave trudnice nemaju svog ginekologa. Nema zakazivanja preko veze. U kapitalističkoj Velikoj Britaniji, gde profit caruje, u medicini važi staro socijalističko pravilo – svakome prema potrebi, a ne prema platežnoj moći. I ne sećam se kada sam poslednji put pregledao ili porodio zdravu trudnicu – objašnjava profesor.

Ginekološku zaštitu vode lekari opšte prakse, radi se minimalan broj pregleda. Još od 1948. godine zdravstvena nega je potpuno besplatna i jedna od najefikasnijih na svetu, istakao je profesor u intervjuu za “jutarnji.hr” 2017. godine.

Duboko ju je potresla sudbina Marice i njene bebe, a sada je u petom mesecu trudnoće i ne planira porođaj u Sremskoj Mitrovici već u Beogradu.

– Vodila sam trudnoću upravo kod istog ginekologa koji je porađao Maricu, a koji zapravo živi u Rumi. Porodio je moju sestru carskim rezom, sve je bilo u redu, te sam i ja želela da mi vodi trudnoću i da me porodi.

Sve je bilo super, redovno sam išla privatno kod njega. Imali smo dogovor da, pošto mi je termin bio 18. oktobar 2022, dođem 24. oktobra ako porođaj do tada ne krene, kako bi mi u njegovoj privatnoj ordinaciji dali vaginalete koje su kao indukcija – kaže Jelena za Kurir.

Tako je i bilo, tog 24. oktobra se javlja, dobija vaginaletu, kreću kontrakcije i odlazi u bolnicu u Sremskoj Mitrovici.

– Sve u dogovoru sa doktorom, dočekao me, prima me starija žena babica. Stavlja me na CTG i kaže mu: “O, doktore devojčica ima lepe bolove i maksimalne kontrakcije 100 na 100”. Pregleda me, otvorena sam jedan prst, stavlja me u sobu, zapravo u apartman koji sam tražila. I koji mi, inače, nakon svega nisu naplatili. Eto, to su mi kao učinili nakon sveg što mi se desilo – kaže Jelena pa nastavlja:

– Kreću još češće kontrakcije, povraćanje, hvata me nesvest. Više puta zovem babicu, pitam šta se čeka. A ta babica svaki put viče na mene da sam razmnažena, bezobrazna. Toliko sam bila loše da nisam mogla ni da se javim porodici, oni zovu bolnicu, a babica dolazi da viče na mene što im se ne javljam i urla da prestanem da dižem paniku i da je uznemiravam.

U tri ujutru, navodi, puca joj vodenjak.

– Babica dolazi poluzatvorenih očiju, klimne glavom pa mi kaže: “Pokupi tu vodu i dođi u ambunatu da te pregledam”. Doktora nigde, pretpostavljam da je spavao. U ambulanti me uhvati grč noge dok sam se pela na sto, pa se babica opet izviče: “Ajde, podigni tu nogu ako misliš da te pregleda, tri sata je, treba da se odmorim”.

I kaže da sam svega dva na tri prsta otvorena otvorena. Ništa. Doktoru šaljem poruku da sam loše, da povraćam, on se pojavio tek u pola sedam ujutru. I otišla sam u salu, gde mi uključuju indukciju. Ništa se ne dešava, i dalje dva na tri prsta otvorena, beba sve vreme gore, visoko, a oko mene komentari: “Kad si se (znate već šta) bilo ti lepo, a sad kukaš!” Ali, sve sam mislila samo da prođe i za dva dana ću biti kući – govori Jelena i dodaje da je imala potpisan dogovor sa anesteziologom za epidural jer ne sme da se napreže zbog visoke dioptrije, ali se ta doktorka ne pojavljuje.

– U podne sam mislila da ću se onesvestiti, govorim da ću se ubiti, skočiti kroz prozor, od bolova, a doktor je, u međuvremenu, otišao u Novi Sad da otvori račun u jednoj banci! Oni su ga zvali i govorili mu da se ništa ne dešava, da se ne otvaram, a meni su rekli da bez njega ne mogu ništa da rade.

Oko pola jedan primim epidural i to nakon što me je jedna histerična doktorka bola 10 puta, pa tek iz trećeg uspeo drugi doktor. Oštetila mi je nerv, imam pad stopala, i dalje utrnut deo od kolena do prstiju. Posle epidurala prestaju bolovi, a sve vreme čujem bebine otkucaje srca na CTG – priča Jelena.

U 14:20 Jelenina porodica zove, a babica im kazuje da je porođaj u toku.

– Doktor je došao oko jedan popodne i tu je. Skakanje po stomaku, guranje laktom, svom težinom na stomak, babica s jedne strane, doktor s druge, unakrsno vukli spavaćicu. Ništa 40 minuta. Doktor viče “Ajmo”, a babica viče “Ček da odgovorim na poruku”. Beba se zaglavila u karlici i ostala bez kisonika. Porađam se u 15:02 i to vakumom! U trenutku ništa ne znam, a babica je potapšala dete i prstom odmahnula. 

Svi odoše u ćošak, niko mi ništa ne govori. Doktor dolazi i šije me jer sam pocepana i isečena, ali ćuti, ništa mi ne odgovara iako pitam. U pola pet dolazi pedijatar: “Beba nije dobro, mora za Novi Sad” i traži da potpišem da sam je videla, što odbijam jer je nisam ni videla. Ne daju mi telefon da pozovem porodicu, tek ga dobijam kad druga babica dolazi u smenu.

Mališan je dobio ime Goran. Lavovski se borio tri i po meseca. Nije bilo spasa.

– Tri i po meseca je bio u Dečjoj bolnici u Novom Sadu, preminuo je 8. februaura prošle godine zbog teškog oštećenja mozga usled nedostatka kisonika. Zvanično mišljenje lekara bilo je da je do smrtnog ishoda došlo usled razvoja multiorganske insuficijencije koja je posledica teškog globalnog posthipoksijskog oštećenja mozga. Nije bilo spasa. Na kraju je imao 20 dijagnoza, a mi smo pisali i klinikama u Turskoj, svugde i svi su nam odgovorili da mu nema pomoći jer je mozak teško oštećen – kaže Jelena.

Navodi i da su iz bolnice u Sremskoj Mitrovici naveli netačne podatke u papirima.

– Piše da je beba živorođena, a nije tačno, reanimirana je pa intubirana čim su je izvukli. Stoji i da je 27. oktobra beba izašla iz bolnice, a ona je odmah, 25. oktobra prebačena u Novi Sad – kaže Jelena koja zahvaljuje svi doktorima u dečjoj bolnici u Novom Sadu, koji su “ispali pravi ljudi”:

– Svakodnevno sam išla da budem pored sina, iako ništa nisam mogla da mu pomognem, ni moje mleko nije koristio. Čak sam deset dana bila i u bolnici, dok mi lekari nisu rekli da zbog mog psihičkog stanja odem kući. Strašno je. Gledate ga svaki dan, sasvim tim cevčicama i svim. I svu tu decu. I kad dom jednog dana nema jednog deteta, pomislim da je kući, a oni se desilo ono najgore. Što je i nas sačekalo 8. februara – kaže Jelena.

Uskoro če godišnjica smrti, kad ona prođe tužiće bolnicu i lekara.

– Najpre sam bila u postporođajnoj depresiji, pa se borila za nogu, pa mi je otac preminuo. Ali sam želela da tužim i tužiću uskoro. Doktora više nisam srela, iako živimo u malom gradu. U međuvremenu sam stupila u kontakt sa još jednom devojkom, kojoj se posle mene isto desilo, iz okoline. Isti lakar ju je porađao. I sada Marica. Užas kome se mora stati na put – kaže Jelena, koja nam šalje crtež bebe Gorana koji joj je jedna prijateljica napravila na osnovu slika iz bolnice, gde je sve vreme bio prikačen na aparate, pa je i preko lica imao cevčice.

– Nemam lepu sliku svoga deteta. Da mu gledam lice. A sada mi je najvažnije da se porodim i da naš drugi sin bude živ i zdrav – ističe Jelena.

Ali emocija, duboka emocija i ljudskost nadilaze sve druge razloge zbog kojih bi neka fotografija mogla poneti tako značajnu titulu.

Na fotografiji je, naime, doktor Zbigniew Religa, koji pazi na vitalne znake svog pacijenta, nakon operacije srca koja je trajala 23 sata. U donjem desnom uglu vidi se i njegov kolega koji mu je pomagao tokom cele operacije.

Doktor Religa zapravo je bio pionir transplantacije srca u Poljskoj i, iako je u to vreme ovakva operacija kakvu je izveo smatrana praktično nemogućom, on je preuzeo rizik. I uspeo.

Zbigniew Religa, pored toga što je bio izuzetan hirurg, imao je i uspešnu političku karijeru, premda je van granica svoje zemlje daleko poznatiji po svojim medicinskim dostignućima. Godine 2005. učestvovao je i u predsedničkim izborima.

Operacija transplantacije srca koju je izveo te 1987. bila je izuzetno teška i zahtevna. Trajala je 23 sata, nakon čega je i zabeležena ova fotografija doktora, kako prati vitalne znake svog pacijenta.

Kada je pogledate, na njoj vidite sve – neverovatan umor, život na ivici, bespomoćnost, ljudskost, poverenje, brigu. Koliko god je gledali, pronaći ćete novi detalj koji odaje neverovatnu priču. Inače, autor fotografije je James Stansfield koji fotografišući tada sigurno nije znao da će ovo njegovo delo ostati zapisano u istoriji fotografije kao jedno od onih koje menja svet.

Pacijent kom je doktor Religa spasao život bio je Tadeusz Żytkiewicz. Učitelj koji je nakon operacije živeo još punih 30 godina, nadživevši doktora koji mu je dao novu šansu za život.

Ovog puta smrću osmogodišnjeg Radenka iz mesta kraj Loznice čija se igra na toboganu završila prelomima ruke, prelomi gipsom, gips modrenjem i temperaturom, temperatura trulenjem, truljenje ruke smrću.

I ko je kriv?

Roditelji kažu doktor ortoped koji ih je primio, koji je njihovom sinu stavio gips na otvorene prelome i ispratio ih uz uveravanje da su kosti dobro nameštene i da idu kući bez brige. Briga se, međutim, javila istog dana kada je maleni Radenko dobio temperaturu, zbog čega su ga roditelji ponovo odveli u bolnicu.

-38 ?, pa to je normalno. Samo neka drži ruku vertikalno, da se spusti taj otok i modrilo, kazali su pedijatri.

Dan drugi.

-Mora da sam stegao gips, pa zato otiče ruka… mada ne bi bilo loše da odete u bolnicu, rekao dotični doktor.

Odlazak u Institut za majku i dete u Beogradu otkriva ruku koja truli, sepsu koja se proširila i od koje Radenko umire.

Roditelji su neutešni. Rodbina neutešna. Demoliraju odeljenje hirurgije Doma zdravlja od boli, besa, nemoći, tuge.

I kako dalje, kako se živi, diše, jede, jede li se uopšte, kako se spava ili san više nikada doći neće, šta sa njegovom sobom u kojoj se igrao, šta sa kućom u kojoj svaki komad nameštaja, zid, slika, tepih podseća, miriše na njega, kako se zakrpiš, ili hodaš sa ogromnom rupom u grudima dok ne isteraš pravdu, i šta ako umreš dok je dočekaš.

Ovo je ko zna koji smrtni slučaj koji bi mogao biti posledica lekarske greške.

Nažalost.

Poznato je da su umirali pacijenti zbog zaboravljenih gaza u trbuhu, žica, operacije čukljeva, posle porođaja… od sepse. Da su ostajali bez noge, ruke, bubrega, grlića, materice… zbog loše procene. Zbog katastrofalne procene za koju su, ako bi i bili optuženi, nesavesni lekari dobijali oko 15 meseci zatvora i godinu, dve zabrane rada. Sudski postupci mahom traju decenijama, veštače kolege lekar puni solidarnosti, zataškavaju se i menjaju dokazi, i šta na kraju zapravo bude ?

Ništa!

Pojo vuk magare, što bi rekao narod.

Pročitam ovu vest. Pa pretrnem. Jer sam roditelj jedanaestomesečnog deteta. Pa mi se, što neko reče, zavežu creva u mašnu, jer pomislim, samo na momenat pomislim, kako je ovim roditeljima koji su odveli svoje dete i „predali ga“ u ruke doktora ortopeda da mu pomogne. Ej! Da mu pomogne! Jer je doktor, jer se za to školovao, jer se to od njega očekuje, jer mu zaboga veruješ! Jer on je tu da leči, savesno, profesionalno, odgovorno. Da hospitalizuje ako sumnja. Ej! Predaš mu dete koje si podizao, hranio, kupao, nunao, milovao, nad kojim si strepeo, koje si ljubio, voleo, učio … da mu pomogne!

I šta on uradi? Obuče te u crno i kaže „uradio sam sve u mojoj moći, ispravno sam postupio“. I nastavi da leči drugu decu. Godinama, do penzije.

Neko je rekao: ne čudi, mala je lekarima plata. Pa, zar je to majku mu, razlog da se prave fatalne greške, da svojim nezadovoljstvom ili frustracijom seju greške koje koštaju nečijeg života, koje se zataškavaju, koje pojede vreme pa se zaboravi zbog čega je postupak i započet.

Ne generalizujem, ne širim na sve lekare. Kao i svuda, u svakom žitu ima kukolja. Od vrhunskih, koji operišu pomoću štapa i kanapa i vraćaju u život do onih nesavesnih, nezadovoljnih, bahatih, korumpiranih, bezobraznih lekara čije greške nekom oduzmu život.

I šta, posle ovakve vesti, da misli roditelj koji je upravo sa detetom polomljene ruke pošao kod lekara?

I šta da misle Radenkovi roditelji kada su saznali da su komlpikacije kod otvorenih preloma minimalne, gotovo nepostojeće, a njihov sin od takve jedne je umro?

Pisalo je: „Sviđa mi se kako pišeš, nadam se da ćemo imati još mnogo toga lepog da čitamo od tebe“.

Pogledala sam profilnu fotografiju. Muškarac zgodnog tela stajao je na velikom stenovitom kamenu, okrenutih širokih leđa, u sportskoj opremi. Gledao je u daljinu. Mogao bi to biti bilo ko.

Zahvalila sam se i šturo dodala: „I ja se nadam“.

Odmah za njom stigla je i poruka u kojoj mi otkriva da moje priče čita između dva pregleda i operacija.

„Evo ga, hvalisa se“, prvo je što sam pomislila. Kao da je važno kad i gde čita moje tekstove. Sigurno ovo spominje da bih se oduševila kako je on doktor i kako pauze, umesto laganog flertovanja sa sestrama, koristi za čitanje mojih priča.

Napisala sam, želeći da ga „razotkrijem“: „Nisam znala da doktori uopšte imaju pauze, zar nisu silne, silne gužve?“

„Ja uvek nađem vremena za ono što volim“ odgovorio je učtivo, bez opravdavanja. I dodao: „Radim u Švedskoj, ovde je drugačije kad su u pitanju gužve“.

Pozdravili smo se.

…

Nisam bila sigurna da li treba da mu verujem. Već dugo nisam sigurna kome mogu da verujem. Saopštavaju nam, stalno nam saopštavaju, da je svet pun ludaka, da bi svi da nas jebu, odvedu u belo roblje, pokradu, da nas iskoriste i odbace. Plaše nas nakoćenim manijacima. Plaše nas spremnošću ljudi da krive sliku o sebi. Plaše nas ljudskom zlom stranom.

Postali smo usamljene starice koje stavljaju tri reze na vrata.

Šunjamo se i govorimo tiho, jer ko zna ko može sve da čuje. Plaši nas tuđa iskrenost i otvorenost. Plaše nas komplimenti. Plaši nas pružena ruka. Plaši nas svaki korak ka nama, uzmičemo oprezno. Plaši nas čak i kad neko ne želi baš ništa od nas, jer onda sigurno želi nešto, samo čeka momenat da to i zatraži.

I onda tako preplašeni počnemo, kao ja tog dana, da sumnjamo. I ko je, i šta je, i možeš misliti doktor u Švedskoj, možda živi u selu kraj mene, možda je ratar, možda hoće da mi se približi pa je pomislio da je ovo sa doktorom i uređenom bajkovitom zemljom najbolja opcija.

Ceo dan uporedo sa ovim mislima rađao se i mučan osećaj. Gledala sam kako se pretvaram u sumnjičavu, pomalo ciničnu osobu, preko svake mere opreznu, koja je nepoznatom muškarcu okrenutih leđa, „načitanom doktoru“, jedva otkucala „hvala“ na kompliment.

…

U danima koji su stigli umeo je, tek tako, da pošalje fotografije prirode u kojoj se krepi ili svog hladnog oružja koje skuplja, čisti i prepravlja. Ima mačeve, luk i strele. Valjda voli sve to sa vitezima ili vikinzima. I sliku vikendice kao iskinute iz neke knjige bajki, i pogled iz nje na gustu šumu. Fotografiju sedmogodišnjeg plavušastog sina i bivše prelepe žene.

Fotografije na kojima je on, nije slao. Tražila sam samo jednom da ga vidim, i tad sam na slici prvo videla osmeh. Prvo to. Velik, prostran ko ove moje vojvođanske ravnice. Smejalo se celo lice i oči stavljene u crni ram. Smejala se i majka kraj njega. Lepa žena. Lepi oboje.

…

Verovala sam, takvu sliku sam od datih delića sklopila, da je vrlo srećan čovek. Dobio je svojevremeno stipendiju za školovanje u Švedskoj, tamo je i ostao, radi kao pedijatar, voli svoj posao, vole ga klinci, verovatno ga onako lepog vole i žene, ima vikendicu u šumi o kojoj maštam celog života, oko nje srndaći koje možeš da hraniš iz ruke ako želiš, knjige na svakom zidu, kamin, udomljeni psi, i dva konja. Jutra sa izmaglicom upletenom u krošnje gustih četinara. I ležaljka koja se ljulja u vazduhu i u kojoj čitaš ili samo ćutiš i gledaš u daljinu i rađaš se ponovo.

Jela su bila servirana u nekim lepim posudama, na nekim lepim drvenim podmetačima, svaka fotografija je otkrivala jedan deo prostora u kom boravi. Zeleni moderan trosed sa mnoštvom sitnih jastuka, divne slike na zidu koje su tu, ali ne odvlače pažnju, veliki pas na kom leži plavušasti lepi sin, sveće u staklenim bočicama zapravo obrnutim sijalicama. Kao da je o svakom detalju dugo vodio računa i birao ga sa puno ljubavi.

Sve to što sam gledala, a što je nekako oduvek bila moja vizija mirnog i uljuljkanog života, navelo me je da zaključim da je on ispunjen mlad čovek, bez velikih problema u životu.

…

Kada smo postali i fb prijatelji, mogla sam da zavirim u njegov „svet“ i sa te strane i nađem potrebnu potvrdu za sve ono što priča. Nisam mnogo toga „saznala“, osim da ima dijabetes tipa 1. Videla sam dve fotografije od kojih je na na jednoj bila torbica sa penkalom i meračem, a na drugoj narukvica sa pločicom oko ruke na kojoj piše diabetic tip one.

Sutradan mi je i sam rekao da već 23 godine ima šećer.

Rekao mi je to samo par minuta pre nego što mi je, onako usput, saopštio da mu je nedavno otkrivena još jedna dijagnoza.

„Mogu li da znam o čemu je reč?”

„Rak pankreasa sa metastazama.“

…

Za ruke su se uhvatili šok, neverica, nemir, stid, ogroman stid, strah, zbunjenost, bes.

Mahinalno sam rukama prešla preko dojki. Otišla sam u sobu da vidim da li se dete otkrilo. I da je samo vidim. Poljubila sam je i pomazila po blago oznojanoj kosi.

Vratila sam se pred lap top. Trebalo je da nešto napišem. Bilo šta. Zapravo bilo šta se ne piše u ovakvim situacijama, svaku reč bi valjda trebalo odmeriti, da ne zaboli. Nisam sigurna.

Razmišljala sam šta bi bilo to što bi on voleo da čuje od mene i da li takve reči postoje, a onda sam samo otkucala: „Da li to može da se izvadi i nestane?“

„Ne, ne može“

…

Jutro posle, plakala sam dugo i glasno.

Plakala sam jer umire, jer je mlad, jer ima dete, jer je život trebao da bude pred njim, jer je počelo već da ga povremeno boli, jer će možda tek da ga boli, jer to sranje ne može da se zaustavi, jer on živi sa saznanjem da ne može da se zaustavi.

Plakala sam kasnije ponovo, jer sam naivno pomislila da sve to sa vikendicom u gustoj šumi i srnama oko nje, bajkovitim enterijerom, dobrim poslom u uređenoj zemlji donosi miran život bez problema. Plakala sam jer tako često zaboravim da se radujem onome što imam, što sam se, Bog zna koliko puta, nervirala zbog beznačajnih, gotovo smešnih stvari, a mrvice predstavljala i doživljavala kao stenovite nepomične probleme. Što često zaboravljam koliku odgovornost imam sad kad sam majka i da ne bih smela da se jedem zbog svega i svih, već sebe treba da čuvam.

Svaka njegova reč, pribrana i smirena, u vezi sa stanjem u kojem je bio i sudbinom koja mu je namenjena me je dodatno savladala.

„Hej“, napisao mi je, „život je neozbiljan, i mi treba da budemo neozbiljni! Univerzum ima plan za svakoga od nas. Ovo je samo put koji ne vodi nikuda do na sledeći put, a ovaj opet na sledeće raskršće, beskonačno. Uostalom, možda bolje da odem ja, nego neko dete.“

…

Spakovao je sinove slikovnice o tri praseta za moje „lane“, da joj pokloni ako uspe da dođe u Beograd u decembru.

Pitala sam ga zašto lane ima žutu kaku već tri dana.

Rekao mi je da ga je koleginica ispalila i da sad sedi sam u restoranu, ali da joj je poslao picu sa porukicom.

Rekla sam da menjamo medi pelene.

Rekao je da još uvek voli bivšu ženu, i da zna da je to ludo, ali da je tako.

Rekla sam da pravim gotovu pitu od heljde.

Rekao je da je sve postalo instant, čak i seks.

Rekla sam da sam ostala bez posla.

Rekao je sve su to glupaci.

O bolesti ne pričamo. Jer on živi kao da je nema, a čega nema o tome se ne može razgovarati.

To provejava kao sitan sneg za koji se pravimo da ga ne vidimo i ne osetimo.

…

Volela bih da je poruka ipak bila od rumenog ratara iz susednog mesta koji se samo hvalisa da je doktor koji puno čita, jer hoće da mi se približi i „iskoristi me“.

Bio bi to mnogo bolji osećaj od ovog koji me danima pritiska da jedno jutro ili veče u inboksu neću videti poruku od njega.

“Dobar dan. Izvolite. Vaše ime i prezime i godište. Jeste li dolazili već ranije?”

“Znate, nije važno kako se ja zovem. Ovo što ću vam reći mnogi su već rekli pa sam ja samo još jedna u nizu sa istim simptomima. Ja znam šta je meni, samo mi treba da neko to kaže naglas. Jer kad ja sama sebi to kažem, to nema smisla.”

“Zanimljivo. Pa recite mi odmah šta vam je, ja ću reći: ‘Da, to je to’, pa možete da idete. Da ne zauzimamo vrijeme nekom ko ne zna šta mu je i želi da sazna.”

“Isti ste kao i drugi. Svi se prave da žele da slušaju, pa vam onda upadaju u riječ. Svi se prave da ih zanima to što imate da kažete, a u glavi rješavaju ukrštenicu koja ih čeka kraj WC šolje. Zar vama nije posao da slušate?”

“Jeste. Izvolite. Slušam vas.”

Telefon zvoni, on se javlja, odgovara na poruku, ona ćuti.

“Slušam vas.”

“Ne, ne slušate. Slušate telefon. Svi samo slušaju i vide telefone.”

Stavlja telefon u ladicu i okreće se ka njoj.

“U uho sam se pretvorio. Kakve simptome imate?”

“Ne mogu da kontrolišem misli. A ni srce. Foliranje raspoloženja sam dovela do perfekcije. U stanju sam da u jednoj sekundi zabavljam sve oko sebe, a da u tom istom trenutku solim nenaseljena emotivna područja unutar sebe. Sve radite, samo me ne ostavljajte samu, jer tad odem toliko daleko, do mene kao fetusa i postavljam samoj sebi pitanja kao što su:'Što ti je trebalo da se rodiš’. Više godina donosi želju za sve manje ljudi oko mene. Zaslugu za to, kao što vidite, dajem godinama, a mislim da je više moja krhkost koja folira da je kruta i da joj ne treba niko, a u stvari se samo boji. Neodoljivo volim biti sama, a u isto vrijeme to mrzim više nego što mrzim komarce. Ne prestajem da se preispitujem i, umjesto kamena u cipeli, nosim stijene na ramenima.

Uvijek imam osjećaj da dajem mnogo, a onda shvatim da ljudi očekuju mnogo više, a otkud mi više? Bježim od ljudi koji su me stvorili, od jednog svjesno, od jedne nesvjesno. Nemam korijenje, jer se bojim erozije. Uvijek se to desi kad se opustim. Rekoh maloprije, u razmišljanjima odem do sebe kao fetusa, a lažem. Odem i dalje. Vezujem se za ljude pa postajem ono što počinje na “pos”, a završava na “na”, a kao ne, ne postajem. Užasavam se odlazaka, zbogomosti, ljudi koji kažu da će biti tu pa budu samo kad njima odgovara. Evo, opet to radim. Osuđujem, a da se pritom nisam stavila u njihovu poziciju. Šta je loše u tome da radiš samo ono što ti odgovara? Valjda to tako treba da bude. Ja ne znam to.

Ja ne znam da radim samo ono što meni odgovara. I ne zato što sam ja nešto posebno dobra osoba, već zato što sam kukavica. Pustim da se stvari dešavaju onako kako drugima odgovara da ne bih morala glasno da kažem: ‘Hej, tu sam’. I ja imam ‘odgovara’ i ‘ne odgovara’ listu. Jer šta ako je to sebično? Zašto niko nije definisao sebičnost, nego svako ima neku svoju definiciju? Često sam sebična. Više u glavi, nego u djelima. A to je nekako licemjerno. Zar ne?”

Osoba u bijelom gleda nepomično. Disanje i treptanje su jedini dokaz da je stvarno tu.

“Nema tu šta mnogo da se kaže”,nastavlja grizući unutrašnjost usana. “Pred sobom imate najnasmijaniji primjerak ljudske vrste koji je doktorirao tugu i diplomu drži na ogledalu u kupatilu. Pred vama sjedi osoba koja ponašanjem, glasnim smijehom i sigurnim hodom definiše samopouzdanje, a broji do 10 prije ulaska u prostoriju punu nepoznatih ljudi i nikad nije sigurna da li ljudi pričaju o njoj, ako da, zašto tako šapuću? Pred vama sjedi neko ko ne zna je li pošao ili je došao. Znate li vi?”

“Nemate čega da se plašite. To što se vama dešava, to su vrata prošlosti koja škripe, a vi ste toliko lijeni da ih podmažete, zaključate i date nekom da izgubi ključ umjesto vas. Prozore koji gledaju naprijed ste toliko isprljali praveći na njima vodenu paru dahom i crtajući ljubav u obliku srca, a znate da srce ne izgleda tako. A tu, tu gdje stojite, nije vam dobro, ali se bojite da bi vam svakim sljedećim korakom moglo biti još gore, pa pristajete i na ‘nije dobro’. Vama treba šamar.”

“Hoćete li mi dati recept za to?”

“Ne, sami ćete ga sebi dati kad se probudite jedno jutro i shvatite koliko ljudi vas vole, koliko ljudi ste nasmijali svojim postojanjem, koliko ste truda uložili u razvoj same sebe i koliko snage imate da se izborite sa svim, ali vam je baš super da mislite o sebi kao o nekom kome treba tuđa snaga da bi bio snažan.

Vi ste bezobrazni. Bezobrazni prema samoj sebi. I to, to je neoprostivo.

Ne mogu vam dati dijagnozu, jer je nemam. Vi ste hodajuća dijagnoza. Bolujete od hroničnog neznanja. Vi ne znate kako se živi život. Stalno ste na oprezu, ne dišete duboko, nego samo pomalo, tako da 6 vaših mrvastih udisaja, je jedan normalan udisaj. Opuštanje postoji kao opcija samo kad žmurite, plešete u nekom mraku i pravite se da ste u Njujorku, jer vam nije jasno zašto drugi ljudi ne plešu.

U seksu, ponekad. Jer i tu razmišljate.

Drago mi je da sam upoznao nekog ko je razmišljanje uveo kao svakodnevnu opciju. Ali sada kada sam vidio vas, više nikada neću nikome preporučivati stalno uključivanje mozga. Idite sad. I ne vraćajte se dok vas ne zaboli glava ili noga. Ma najbolje, ne vraćajte se više nikad.”

Otvorenih očiju, oznojenih dlanova i zvukova lupanja koji su dolazili s njene lijeve strane, sve što je mogla da uradi je da ustane i ode. Zatvorila je vrata za sobom, ali ih je otvorila poslije 15 sekundi.

“Izvinite, možete li to sve sad da ponovite, da zapišem?”

Nasmijali su se oboje.

Smijeh je, često, najljepši način sporazumijevanja.