U to vrijeme, ali još i danas, kad sam očvrsnula 550 posto, okružena sam svakodnevnim pričama i objavama na društvenim mrežama pozitivnog duha. To su vam one priče tipa:

Ma samo treba biti pozitivan i to je to. Samo se opusti i bit’ će sve dobro. Ma šta si ti depresivna kad ti je sve super u životu? Samo se okreni Bogu i spašena si. Idi u prirodu, tamo ti je mir. Mir je u tebi samoj, pa kako ga još nisi pronašla?

Nabrojah samo nekoliko, dovoljno da biste dobili uvid u ono što želim reći. Svakodnevno smo okruženi ljudima koji nabrijavaju na pozitivu, koji objave 48.342.730 slika dnevno o pozitivi.

Slažem se sa svim što ljudi odozgor kažu. Slažem se s tim da nam svima vjera može jako pomoći. Slažem se da je super popit s vremena na vrijeme alkohol i sutradan si psovat sve po redu jer si mamuran kao nikad u životu. Slažem se da je ok ponekad konzumirat marihuanu. Slažem se da se ponekad dogode stvari u životu gdje bi ti od tuge puklo srce i moraš popiti tablete za smirenje kako bi se smirio i spavao. Ali, važna je činjenica da ponekad ne znači svaki dan. To znači da je u redu imati loš dan iako to često zaboravljamo. Ovo ne pričam jer sam pročitala to na nekom kvazi portalu, nego zato što sam često u društvu s ljudima koji na društvenim mrežama pucaju od pozitive, a uživo su depresivni da ne mogu biti depresivniji. Sve im smeta, svi su im glupi i ništa im se ne da. Upravo zbog toga ne razumijem čemu te sve silne maske? Zašto se ljudi pretvaraju da im je sve super, a iznutra umiru? Zašto kad nekolicina oko njih zna da žive sa sto problema, ali si jednostavno ne žele priznati da je potpuno ok imati loš dan? Ne razumijem kako je nekome normalno da se ustane pola sata prije kako bi držao olovku u ustima i „navježbao“ (lažni) osmijeh, a nije mu normalno reći da mu jednostavno nije dan.

Ljudi, kad vas nešto muči to je okej. Kad vam dođe dan kada biste najradije bili sami i počupali si kosu (a niste u PMS-u), to je okej. Kupio mi je dečko knjigu Thomasa Harrisa Ja sam O.K., ti si O.K. i u posveti napisao „okej je nekad ne biti okej“. I stvarno je tako, ali je žalosno da ljudi to, prvenstveno sami sebi, ne priznaju. Ono što se u većini slučajeva dogodi je da se odlazi u krajnost – počnu puno piti, drogirat se, kockat, postanu vjerski fanatici i onda okupiraju društvene mreže „svojom pozitivom“, a ja ne razumijem. Ne razumijem kako možeš pričati da ti je sve u životu dobro, da si zadovoljan svim, da imaš sve glatke i razriješene odnose, a onda svaku drugu večer odeš i napiješ se da ne znaš za sebe. Ili preko ljeta nosiš malo duže rukave da ti se ne vide ubodi na pregibu lakta. Ili pričaš i dijeliš slike o vjeri, a navečer u kafićima, čim malo popiješ, pričaš s koliko si cura spavao i šta si joj sve radio. Pa fuj čovječe. To nije pozitiva. To nije stvarnost i to nije ono u čemu se trebaš dobro osjećat.

Sjećam se da mi je psihijatrica dala neke tablete za koje mi je rekla da ih popijem kad god me uhvati napad panike jer će brzo počet djelovat i opustit će me, neću više ništa osjetit. Nešto nalik xanaxu. Došla sam joj nakon dva tjedna ponovno i na pitanje jesam li imala paničnih napada otkad smo se zadnje put vidjele, rekla sam da da i da ih ne mogu izbrojat ni da imam tri para ruku i nogu. Na to me zapanjeno pogledala i pitala zašto nisam popila to što mi je dala jer bi brzo sve prošlo. Rekla sam joj da nisam htjela. Vjerujem da bi bio super osjećaj da prestane za par minuta i da mi se toliko opuste mišići da bih samo spavala i ne bih si postavljala tisuću i jedno pitanje na koje bih neprestano tražila odgovor i samo širila paniku. Postavlja se pitanje što će biti ujutro? Što kad tableta prestane djelovat i panika se vrati? Uzeti još jednu? Ili dvije za svaki slučaj? To su tablete koje stvaraju ovisnost i lako se navući na njih. Sjećam se da mi je rekla da sam izabrala teži način. Nije htjela ući u raspravu radi li se o ispravnijem načinu, ali ja znam da je. Činjenica je da je taj način puno teži, ali sam kroz sve prošla svjesno ma koliko god teško (čitaj: preteško) bilo.

Ne morate izabirat teži način, ali nemojte pričati kako vam je super i kako vas ništa u životu ne pati i onda se navečer odati svom poroku i svojoj ovisnosti koja vas vodi u bijeg od stvarnosti. Imate pravo na loše dane, pa čak i mjesece jer su sve to normalne faze u životu. Koristite sve umjereno – alkohol, tablete, vjeru. Mama kaže da je sve dobro kada je umjereno, a tko sam ja da proturječim svojoj mami? Nemojte glumiti. Nemojte jer stvarno je okej nekada ne biti okej.

Muž mi nije rekao da je to heroin kad mi je dao da pušim drogu. Rekao mi je da to smola kanabisa. A onda sam posle nedelju dana počela da se osećam strašno loše.

Na televiziji je prikazivana emisija o zavisniku koji je prolazio kroz apstinentsku krizu, a ja sam se prepoznala u njegovom iskustvu. Probudila sam muža usred noći i bila apsolutno van sebe od besa.

Već tada sam imala dvoje dece. Sećam se da sam mu rekla: “Ne želim više ovo da radim, ne želim da idem dalje s ovim” i preklinjala ga da više ne kupuje drogu. Ali on me nije slušao.

Sećam se da sam samo sedela u dnevnoj sobi i gledala ga kako puši, osećajući se poraženo.

Krek je u igru ušao otprilike nedelju dana kasnije. Sećam se da sam ga gledala kako puši, a on mi je govorio: “Probaj samo jednom, probaj samo jednom.” Ja sam mu govorila: “Ne, ne, nikad to neću pušiti”, a tada sam i verovala u to.

Ali na kraju sam poklekla i nisam se zaustavila najvećim delom naredne dve decenije.

Droga ima izvanrednu snagu. Obuzme vas celu.

Počela sam da kradem po prodavnicama i pravim sitnije prekršaje. Vrlo brzo sam bila uhapšena i završila u zatvoru.

Moja prva presuda bila je samo osam meseci, od kojih sam odslužila četiri. Dok sam bila iza rešetaka, deca su jedno vreme bila na staranju. Uspela sam da ih povratim kad sam izašla, ali su me dva meseca kasnije zatvorili u mentalnu ustanovu.

I tako sam pozvala socijalnu službu sa psihijatrijskog odeljenja i rekla: “Morate da odete mojoj kući i odvedete moju decu.” Bila su ostavljena sa mojim mužem koji je uzimao drogu – znala sam da nisu bezbedna. I oni su došli, odveli ih i bila su usvojena u roku od godinu dana. Nikad mi više nisu vraćena na staranje.

Dokumentacija o usvajanju bila je potpisana dok sam boravila u zatvoru. Vratila sam se iz psihijatrijske bolnice na ulicu, pa opet u zatvor. I tako sam provela narednih 15 godina – ulazeći u psihijatrijske bolnice i izlazeći iz njih, ulazeći u zatvor i izlazeći iz njega.

Sećam se poslednjeg susreta sa decom, moja opsesija drogom bila je tolika da čak i dok sam ih vodila iz stana do kola kucala sam poruku dileru.

Ljudi kažu: “Oh, naći ćeš način da to prihvatiš.” Prihvatam da sam bila bolesna. I sa sigurnošću mogu da kažem da se to ne bi desilo da u sebi nisam imala narkotike. Ali još uvek sebi zbog toga nisam oprostila. Ne znam da li ću ikada moći.

Preuzimam potpunu odgovornost za to što sam se drogirala i ne krivim za to muža. Ja sam bolesna.

Ali zavisnost se svodi na veze i povređivanje, iznova i iznova, i gubljenje poverenja. Uvek sam bila u vezi i svaka veza bila je disfunkcionalna. Sve do jedne.

Najtužnije je što sam tada stvarno mislila da me ti muškarci vole. Kad sam počela da se bavim seksualnim radom, strpljivo bi sedeli i čekali da se vratim kući, a onda bi išli da kupe drogu novcem koji sam upravo zaradila. Kad se osvrnem danas, prebacujem sebi što sam dozvoljavala da se to dešava – što sam izlazila i dozvoljavala da mi se te stvari dešavaju,a potom predavala novac i delila ono što sam zaradila s nekim ko me nimalo nije cenio.

Kako su mogli da gledaju kako izlazim svake večeri, neko koga je trebalo da vole i do koga je trebalo da im je stalo? Ne znam kako su mogli da me pipnu nakon što sam izlazila i radila te stvari.

Jedne noći sam doživela stravično iskustvo. Mušterija me je silovala u kolima. Samo sam izašla iz tih kola. Nisam otišla kući, nisam ispričala mužu. Ponovo sam izašla na ulicu i našla novu mušteriju. Ne sećam se najvećeg dela večeri, ali se dobro sećam te dvojice mušterija.

Izašla sam ponovo pravo na ulicu zbog opsednutosti drogom. Trebao mi je novac. Toliko je to jako. Tolika je bila kontrola droge nada mnom.

Na kraju sam upoznala nekog drugog dok mi je muž bio u zatvoru, gde je služio dugu kaznu. Prešla sam iz veze zajedničke zavisnosti u veoma nasilnu zlostavljačku vezu. Progresija u mojim vezama bila je takva da je svaka sledeća bila sve gora. I opet bih ostajala u njima.

Jednom me je udario glavom, toliko jako da sam se onesvestila. Kad sam došla sebi, prvo što sam rekla bilo je: “Oh, molim te, zagrli me.” Ja sam bila ta koja se izvinjavala za nešto što nisam uradila. Potpuna ludost.

Ostala sam u toj vezi oko osam godina.

Na kraju me na kolena nisu oborili ni heroin ni krek, već alkohol.

Dvoje dece iz moje druge veze otišlo je da živi sa hraniteljskom porodicom. Ostala sam izolovana u stanu svojom voljom, i moj život se 18 meseci svodio na to da ustanem i u sebe naspem što više “tenenet supera”. Nekih dana sam se suviše plašila da izađem napolje i odem po recept za metadon – radije bih samo sedela u stanu i krizirala dok god imam “tenenets”.

Na kraju nisam više imala snage ni da razgrnem zavese. Nisam mogla da podnesem sunčevu svetlost na licu. Nisam želela da se vratim ni u kakvu verziju realnosti.

Prezirala sam se, apsolutno sam se prezirala.

Moja prijateljica Pet umrla je šest dana pre nego što je trebalo da pođem na rehabilitaciju. Sećam se da sam samo demolirala stan. Mora da sam vrištala toliko glasno da su komšije pozvale policiju i policija je provalila unutra.

Ležala sam na podu dnevne sobe i vrištala da ne želim da umrem. Nikad me pre nijedan policajac nije zagrlio, ali ovaj jeste. Sigurno sam bila u potpunom rasulu.

Mislim da sam tog trenutka shvatila da mi je dosta, stvarno mi je svega bilo dosta.

Dugo sam se mučila da odem na rehabilitaciju. Usput sam bila u tri različita centra za lečenje i prošla brojne pokušajte detoksikacije. Ali u maju 2014. godine otišla sam u centar za lečenje u Veston Super Meru. Bila sam toliko besna kad sam stigla da su me gotovo smesta stavili na bihevioralnu terapiju. Rekli su mi ako joj se ne budem povinovala i prestala da se svađam sa svima, otpustiće me. Jedne noći sam proučila detalje terapije i pomislila: “Ja ovo neću moći.” I znala sam da ću se, ako me otpuste, vratiti drogi. I tako sam odlučila da preuzmem kontrolu i rešila da odem odatle sama.

I dalje sam primala metadonsku i valijumsku terapiju, još nisam završila detoksikaciju od alkohola. I rekla sam im da idem. A oni su mi rekli: “Gde to ideš?” Rekla sam im da idem na sastanak Anonimnih narkomana u Londonu. A oni su me samo pogledali kao da sam potpuno luda. Verovatno sam i bila, pomalo.

Bio je to veliki korak u nepoznato. Bila sam beskućnica jer nisam mogla da se vratim u svoj stan zbog pravila uslovne slobode. Otišla sam na sastanak u londonskom Sohu. Ostala sam tokom trajanja čitavog sastanka, zatražila od njih pomoć i to sam i dobila.

Troje ljudi sa tog sastanka više nisu sa nama, mrtvi su. Zaista sam svesna koliko sam imala sreće.

Posle skoro 20 godina zavisnosti i vremena provedenog po službama za odvikavanje od droga i alkohola, službe mi nisu pomogle da se skinem. Štaviše, imam utisak da sam zavisnik ostala duže zbog metadonske terapije. Nijednom nisu pomenuli grupe uzajamne pomoći. Njihov odgovor svaki put je bio još lekova, nikad apstinencija.

Prestala sam da uzimam terapiju i očistila se na sastancima. I ponosna sam na to.

Ovog meseca biću trezna tri i po godine. Nije bilo lako. Ponovo sam postala beskućnica pre šest meseci, što je bilo strašno, zaista strašno. Bilo je to iseljenje na licu mesta, zamolili su me da smesta napustim stan. Nisam znala kuda da idem. Nisam znala šta da radim. Ali sam uspela to da pregrmim i ostanem čista.

Imam složeni PTSP, za koji krivim seksualni rad tokom zavisnosti. To utiče na svaku oblast mog života zato što sve oko mene može da posluži kao okidač. Ali sam čvrsto rešila da se izlečim od njega. Nisam pošla na rehabilitaciju da bi mi bilo ovako. Ali je podnošljivo. Uspevam to da podnesem, da preživim.

Obnavljam odnos sa dvoje moje najstarije dece, a prošlog Božića mi je ćerka bila prvi put u poseti od 2012. godine.

Danas vodim grupe za oporavak žena u domu za zbrinjavanje i dobro mi ide na koledžu – napustila sam školu sa 13 godina.

Ne, nemam svoj stan. Ne, nisam stalno zaposlena. Živim u hostelu, što je ponekad teško, veoma teško. Ali svaki put kad pogledam kroz prozor i napolju pada kiša, osetim zahvalnost što ne moram da izađem na kišu i čekam mušteriju da dođe po mene.

U ovom trenutku nije savršeno, nije sjajno. Ali… dobro je. Život je dobar.

Radi se o muškarcima od 40 godina, bivšim ovisnicima koji su se u jednom trenutku i liječili u Vrapču.

Službeni toksikološki nalazi i dalje se čekaju, ali porodice su u blizini preminulih našle pakovanja fentanila zbog čega se pretpostavlja da se radi o predoziranju upravo ovom drogom, rekao je Ćelić.

Hrvatski zavod za javno zdravstvo (HZJZ) je danas objavio saopštenje u kojem objašnjavaju o kakvoj drogi se radi i upozoravaju na posljedice njene konzumacije.

Šta je fentanil?

Fentanil te mali broj derivata fentanila (alfentanil, sufentanil, remifentanil i karfentanil) koriste se kao analgetici te anestetici u humanoj i veterinarskoj medicini.

Uz njihovu legitimnu upotrebu kao lijekova te za istraživanja, fentanil i njegovi derivati takođe imaju dugu istoriju nedopuštene upotrebe kao zamjena za heroin i druge opioide, piše HZJZ, prenosi Index.hr.

Fentanil i derivati fentanila povezani su sa najmanje 137 smrtnih slučajeva u EU u 2021. godini. U Njemačkoj je umrlo 88 ljudi, u Litvaniji 18, u Austriji 9, u Danskoj i Finskoj po 6 osoba, u Estoniji 4…

Koji su rizici?

“Slično drugim vrstama opioidnih analgetika kao što je morfin, fentanil i njegovi derivati proizvode većinu svojih učinaka aktivacijom μ-opioidnih receptora u središnjem živčanom sustavu. Akutni učinci uključuju: euforiju, opuštanje, analgeziju (smanjena sposobnost osjećanja boli), sedaciju (dovođenje u stanje smirenosti ili sna), bradikardiju (usporenje rada srca), hipotermiju (opasno niska tjelesna temperatura) i respiratornu depresiju/gušenje (prestanak disanja)”, piše HZJZ.

Navode da upravo respiratorna depresija predstavlja najveću opasnost za konzumente, budući da zbog visoke potentnosti ovih supstancimale količine mogu uzrokovati po život opasno trovanje disajnih organa. Ako se ne liječi, to može dovesti do respiratornog zastoja (prestanka disanja) i smrti.

Prenosimo sa BL PORTAL.

Ali i to se menja. Već neko vreme dobri ljudi koji poznaju materiju pokušavaju da edukuju nas koji o tome ne znamo ništa, a pogotovo o kanabidolu iliti skraćeno CBD, koji je moguće legalno kupiti u Zla Šteku, a koji vodi Ivan Peševski. On nam je bio vodič kroz ovu priču.

Ono što me je prvo zanimalo, kroz šalu sam ga pitao, kakav je rad, odnosno šta bi mi se desilo kad bih uzeo CBD i kakva mu je veza sa marihuanom.

– Ništa ti se brate ne bi desilo (smeh). CBD I THC su kanabinoidi koji potiču od iste biljke kanabis. Inače, kanabis ima na desetine poznatih kanabinoida i do nedavno je proučavan bio samo THC, a od pre 20-ak godina velika pažnja se posvećuje i CBD-u.

Za razliku od THC-a koji ima psihoaktivno dejstvo, CBD ga nema i od njega nećete biti „high“ ni anksiozni, ali vaši rituali ostaju isti. Znači da ima identično isti izgled, ukus, miris itd. Po brojnim studijama, CBD i ostali kanabinoidi u kombinaciji sa terpenima mogu povoljno uticati kod problema sa spavanjem, anksioznošću, stresom, depresijom itd.

Sportisti ga obožavaju jer im pomaže u opuštanju mišića nakon jakih treninga. Višegodišnji korisnici THC-a koji su prestali ili smanjili vole ga jer je manje intenzivan, lagan.

Za razliku od THC koji je kontrolisana psihoaktivna supstanca CBD se ne nalazi na listi kontrolisanih psihoaktivnih supstanci. Gajenje sorti biljke kanabis koje sadrže CBD je potpuno legalano, ako one imaju udeo THC-a manji od 0,3%, koliko je dozvoljeno u Srbiji. Što se tiče svetskog tržišta, tu je stvar malo drugačija odnosno ponuda je raznovrsnija.

– Na svetskom tržištu postoje i CBG I CBN i ostali ekstraktovani kanabinoidi koji se mogu nabaviti u slobodnoj prodaji. U EU je dozvoljen uzgoj preko 40 sorti industrijske konoplje dok je u Srbiji dozvoljeno uzgajanje samo tri sorte, što nas stavlja u težu i nekonkurentniju poziciju u odnosu na druge proizvođače.

Dosta ljudi će pomisliti, ako nisu dovoljno obavešteni – kuuul, legalna vutra. Ali ipak, ovde to nije slučaj. Sigurno će neko poželeti da pokuša da zloupotrebi dostupnost CBD-a, jer kako nam je i Ivan rekao, ako ruža može da se zloupotrebi, onda može i konoplja.

– Industrijska konoplja koju proizvodimo skoro i da nema THC-a, tj ima ga u zakonski dozvoljenim granicama. Samim tim nema psihoaktivno dejstvo. Većina kaže da je ona baš taman i lagan! Naši fanovi ga baš vole. Imamo brojna iskustva na našem Instagram nalogu koja rado šerujemo. Iskustva su ujedno i benefiti ove biljke, čija je lista dugačka.

Pitali smo još Ivana kako dolaze do konačnog proizvoda, odnosno kako izgleda put od plantaže do teglice?

– Industrijska konoplja, u narodu poznata kao CBD konoplja, uzgaja se u indoor i outdoor plantaži u centralnoj Srbiji u partnerstvu sa renomiranom firmom Canexus, koja se ovim poslom bavi već duži niz godina.

Svaka biljka uzgojena je organski. Onda se prerađuje, odvaja se od listova, suši, kjuruje, smešta u teglice i tako dobijamo finalni proizvod koji miriše na citrus. I mogu vam reć da je rame uz rame sa najboljim inostranim proizvodima ovog tipa.

Ova industrija je jedna od najbrže rastućih u svetu. Sve ozbiljne zemlje sveta, EU, SAD, Kanada, svi su počeli maksimalno da koriste i prerađuju konoplju, od hrane, suplemenata, kozmetike itd. Od konoplje je nedavno napravljena i prva kuća u Srbiji. Za kraj, pitali smo Ivana šta se dešava na polju legalizacije ostalih proizvoda, koliko smo blizu dekriminalizaciji marihuane.

– Kapiram da je presudni faktor edukacija, a što se tiče legalizacije THC-a, pratimo i željno očekujemo, jer vidimo da je i Komisija UN za opojne droge odlučila da iz kategorije najopasnijih narkotika ukloni kanabis i smolu kanabisa koja se koristi za proizvodnju hašiša, u cilju proizvodnje medicinskog kanabisa.

Presudan je i ekonomski faktor, npr ako umesto kukuruza posadimo kanabis, na našim obradivim površinama, koje su 20 do 30 puta veće od Holandskih, može igrica da se obrne i mi dobijemo 50 puta veći prihod od njih u poljoprivredi.

Preuzeto sa: noizz.rs

Klinac koji ima tek 19 godina ubio je vlastitu majku i oca. Razlog? Svi smo sad pametni i zaključili da se radi o bahatom i razmaženom derištu koje je pod utjecajem droge. Nismo pogriješili, ali nismo zbog toga pametni.

Sreća u ovoj nesreći bila bi da je ovako nešto prvi put ili barem posljednji. Nije i neće. Zašto?

Zato jer na uobičajena i naporna novinarska pitanja susjedi i mještani odgovaraju sa: „Bio je pristojan, uvijek je pozdravljao. Jednom mi je nosio vrećice s placa.“ Ili pak, u negativnom: „Bio je čudan, nije nikad pozdravljao. Upao je u loše društvo.“.

Eh, sad… Daleko od toga da je to jedini problem (u konkretnom slučaju) ali… Svaki put kad čujem slične, nažalost, prečeste izjave, stanem i zapitam se – A GDJE SU NESTALI LJUDI?

Jer pretvaramo se u robote.

Postavljamo ista pitanja na koja odgovaramo istim odgovorima, hodamo istim rutama, živimo istim životima… Samu sebe sam ne jednom zaustavila na hodniku, natjerala se da usporim, da promotrim stubište, ulazna vrata, susjede da pozdravim i pogledam u lice i čekam da mi vrate istom mjerom (iako katkad to izostane) jer ŽIVIM u zajednici, nisam Pale sam na svijetu niti to želim biti.

Primjećujem da je jedna od blagajnica u dućanu preko ceste u zadnje vrijeme našminkana, a prije nije bila.

Vidim da susjeda dva kata niže više ne nosi naočale, možda je bila na korekciji vida, ne znam, ne tiče me se.

Čula sam da u zgradu dolazi novi stanar, na drugi kat, bijela ulazna vrata, a teta kod koje kupujem piletinu odlazi, u potrazi za boljim životom, na Floridu. I tako svakodnevno nešto.

Trudim se ne biti robotom i primijećivati situacije i ljude oko sebe, ne osuđivati nego razumijeti i prihvatiti. Ne, to ne znači da ću prihvatiti činjenicu da susjed iz zgrade pored moje mlati svoju ženu ili da netko u kvartu truje mačke, reagirat ću. Ali neću suditi ako se netko drugačije oblači ili ima drugačije navike koje nikome ne škode. Razlika je u tome što ću ja REAGIRATI ne samo zato jer treba nego i jer sam primijetila nešto.

Problem današnjeg društva je što smo slijepi, točnije, ne vidimo bitno. Sve pratimo, sve čitamo i znamo, natječemo se tko će prije nešto vidjeti ili pročitati, a ne znamo da nam je majka u depresiji, da nam je rođak na umoru ili da nam je partner nesretan.

Jer se o tome ne priča. Jer takve stvari nisu zanimljive dok se posljedice ne vide ili dok se ne dogodi ono najgore. Priča koja je punila stupce ovaj tjedan posljedica je tog kolektivnog sljepila i ignoriranja, a poslije nećemo nešto učiniti nego ćemo po dobroj staroj „O pokojnima sve najbolje“ i nastaviti dalje žmiriti nad potencijalnim opasnostima.

Glavno da ste pozdravili susjede. Da sutra imaju što reći novinarima.

Do idućeg puta, mislim na vas.

Psiholozi savjetuju baš to. Ne postoji, kažu, konkretan uzrast kada treba početi sa djecom priču o drogama i ovisnosti, ali, u svakom slučaju, bolje ranije nego kasnije.

„Ako bih morala biti konkretna onda bih vam rekla da već poslije 5. rođendana priča na ovu temu može da počne. Dijete je od najranijeg uzrasta izloženo brojnim medijima, a ulaskom u školu i kolektiv raznim informacija koje nisu nužno istinite. Roditelji često strijepe da će preranim razgovorom na neki način da zainteresuju ili potaknu želju kod djeteta da nešto proba što je u stvari pogrešno. Naučno je dokazano da ne postoji veza između informacija i eventualne konzumacije. Naprotiv, dijete će znajući da su roditelji spremni da pričaju o tome s njim, biti manje sklono da proba nešto bez njihovog znanja, savjetuje Jasna Dragišić, psiholog, TA praktičar i hipnoterapeut.

O ovome bi djeci trebalo govoriti kao i o svemu drugom. Ipak, istina je, saglasna je Dragišić, da je razgovor o drogama zahtjevan i težak za gotovo svakog roditelja.

„Zabrinutost, nesigurnost i strah kod roditelja generišu slična osjećanja kod djeteta kada je riječ o ovoj ili bilo kojoj drugoj temi. Dakle, važno je da se razgovor vodi tako da se dijete osjeća sigurno, da dobije tačne informacije i da bude aktivno uključeno u cijeli razgovor“, kaže.

Ako biste birali idealnu situaciju za započinjanje priče o drogama, uvijek bi bilo najbolje kada bi dijete samo započelo razgovor, ali i bilo koja druga situacija (na TV-u ili na ulici) u okviru koje se spominju narkotici je isto tako dobra.

„Ne treba u nekom prvom razgovoru bombardovati dijete. Možda je nabolje najprije pitati ga da kaže šta je to ono čulo ili šta zna o temi. Tako će roditelji dobiti mogućnost da isprave neke pogrešne informacije. Pitati dijete šta bi ono reklo kada bi mu neko ponudio neku drogu, te mu eventualno pomoći u odabiru načina ili odgovora na datu situaciju. Roditelj ne treba u razgovoru da bude suviše autoritaran ili da prepadaju mališane. Zabranjeno voće za neku djecu može biti dodatni izazov. Naravno da je od velikog značaja predstaviti djetetu moguće opasnosti i dalekosežne posljedice, ali je, kao što sam već navela, važno da se dijete osjeća sigurno i punopravno kako bi moglo da iznese svoje stavove, eventualne strahove ili pitanja“, dodaje Dragišić.

Nije strašno ni ukoliko ste propustili ove prve godine, ali starijem djetetu o drogama treba pričati iz ugla odraslog.

„Reći jasno svoj stav. Važno je isto tako da roditelji poznaju temu o kojoj pričaju kako u kontekstu negativnih posljedica fizičkih, zdravstvenih, psihičkih tako i u kontekstu zakonskih posljedica“, zaključuje banjalučka psihologinja.

Problem da sa desetogodišnjim sinom Ognjenom razgovara o drogama nije imala Banjalučanka Vanja Dž. Kaže, srećom, dječak je bio znatiželjan pa je bilo lako započeti ovakvu priču.

„Pitao me šta je droga, ko i kako je prodaje… Govorila sam mu šta sve ljudi mogu da mu ponude. Na pitanje šta bi učinio da mu neko ponudi nešto slično, rekao je da nikada ništa od nepoznatih ljudi ne bi uzeo. Zasad mi je to dovoljno, mada nisam prestala da mu govorim koliko opasnosti nosi život“, povjerila se Vanja „Loli“.

S druge strane, Tina M. sa devetogodišnjom kćerkom Jovanom nije razgovarala na ovu temu jer smatra da je još premalena za razgovor o narkoticima i da je ne bi shvatila na pravi način.

„Pomalo se pribojavam ovog razgovora jer zaista ne znam kako da joj objasnim to i kako da joj priđem sa ovom pričom. Iskreno, nadam se da će u školi razgovarati o tome, jer vjerujem da je lakše kada su u pitanju veće grupe djece. Ako bi imala dodatnih pitanja, tu sam da joj odgovorim i pomognem“, priča Tina.

Na sve ovo dodajemo da su narkotici i njihova konzumacija zastupljeni, kako u drugim državama, tako i kod nas. Ne možemo reći da su naša djeca pošteđena. Već u osnovnoj školi se javlja prva izloženost, pa i prva probanja. U našem društvu je ova tema na ranijim, a i kasnijim uzrastima prilično tabuizirana, tako da su rijetki oni koji pričaju o tome, a roditelji se, ističu psiholozi, obraćaju za pomoć kada je dijete već zagazilo u ovisnost.

Savjetujte svoju djecu. Nemojte bježati od škakljivih razgovora. Iako smo sigurni da vas ne treba podsjećati, obaveza roditelja je da što više govore o ovom problemu. Tu su i mediji i škola. Dajte djeci što više informacija kako ne bi skrenula sa puta djetinjstva, mladosti i života.