I nadam se da je ovo poslednji put. I da više nikad neću morati, da će prosto biti potpuno deplasiran i sasvim prevaziđen. I da više nikako neće moći da pristaje Zemlji u kojoj živim.

Danima ne znam šta da napišem…
Jednostavno nisam pametan…

Čitamo mi o tome u psihijatrijskim knjigama po kojima učimo koje su mahom američke i zapadnoevropske, ali nekako uvek mislimo neće to kod nas…

I onda…

Prosto neverovatna tragedija…

Jutros mi je na internetu iskočilo nekoliko stvari koje su mi pomogle da artikulišem svoje misli i osećanja. Prvi je citat Nelsona Mandele sa ulaznih vrata Južnoafričkog univerziteta koji me je baš dotakao:

„Za uništavanje jedne nacije nisu neophodne atomske bombe i projektili dugog dometa.
Dovoljni su snižavanje kvaliteta obrazovanja i dozvoljeno varanje na ispitima.
Pacijenti umiru u rukama doktora koji su položili ispite varajući.
Zgrade se urušavaju u rukama inženjera koji su položili ispite varajući.
Nestaje novac u rukama ekonomista i računovođa koji su položili ispite varajući.
Ljudskost umire u rukama teologa koji su položili ispite varajući.
Pravda nestaje u rukama sudija koji su položili ispite varajući.
Neznanje studenata kojima predaju nastavnici koji su položili ispite varajući je ogromno.
Kolaps obrazovanja je kolaps nacije.“

I onda sam samo shvatio da možda i ja grešim kada savetujem moje klijente i pacijente da gledaju prvo sebe i svoje porodice da tu prevrnu nebo i zemlju da poslože sve kako i treba, a da se društvom pozabave tek kada to oposle na izborima rano ujutru ili na nekom građanskom protestu, osim ako baš nisu odlučili da se bave politikom ili aktivizmom i da na taj način menjaju sistem.

Da naprave oko sebe i svojih Mehure Normalnosti koji će ih štititi i u kojima će važiti sistem vrednosti koji su oni odabrali, koji ih smiruje i koji ih uvodi u dugoročni hedonizam i u kojima su okruženi ljudima koji im prijaju.

No onda vam ovakva tuga razbije tu iluziju da su mehuri dovoljno jaki i bezbedni. Oni jednostavno pucaju pred Oštrim Bodljama neuređenog društva, krhkih institucija i sistema koji ne funkcioniše.

I jednostavno niko od nas neće moći da se opusti dok ne napravimo sebi društvo u kome se poštuje samo nekoliko stvari:

1. Pravo i Zakoni – koji važe aposolutno za sve.
2. Znanje – koje se jako ceni i koje omogućava ljudima dostojanstvo, dobar život i sigurnost da će na najvažnijim i najpotrebnijim mestima biti najškolovaniji i najbolji ljudi.
3. Pristojnost – da moja sloboda uvek ide samo do onog nivoa dok ne počinje da ugrožava slobodu drugih.

I time svako od nas treba da se pozabavi na sve načine koji su nam dostupni.

A pogotovo time što ćemo se uvek jasno i glasno usprotiviti prirodnim neprijateljima uređenog društva:

1. Nepravdi…
2. Gluposti…
3. Bahatosti…
4. Neodgovornosti…

I možda time što će svako od nas početi da obavlja svoj posao baš onako kako treba, kako piše u nekoj knjizi ili nekom zakonu ili onako kako je zdravorazumski…

Od najbazičnijih stvari, jer jedno je kad pustiš nekoga za 50 eura da vozi pijan, a sasvim drugo kad ti taj neko zgazi nekoga koga jako voliš.

Do onih suštinskih zbog kojih je jako lepo i opuštajuće živeti u uređenim društvima gde sistem dobro funkcioniše od dna do vrha.

Kako bi tom kompleksnom sinergijom u kojoj svako radi ono za šta je Bogom dan ili za šta se mukotrpno školovao mi na kraju dobili društvo u kome će biti mesta za sve i u kome će svako biti maksimalno zaštićen, poštovan, obezbeđen i dostojanstven.

To možemo samo ako se svako od nas potrudi da svoj posao obavi savesno, stručno, pošteno i čestito…

Prvi ja…

Da na primer svako iz moje ordinacije izađe za mrvicu lakši i optimističniji, sa podeljenom mukom i sa kapljicom nade…

Ali i tako što ću biti dobar sin, brat i ujak.

I drug i kum…
I komšija…
I sugrađanin…
I vozač…
Ma pristojni čekač u redu u Maksiju…

Jasna mi je odavno ona stara da „ako hoćeš da promeniš svet idi kući i voli svoju porodicu“
I ona svakako i dalje važi.

Možda samo treba da proširimo Našu Porodicu malo šire. Pa i nije nas ostalo previše u ovoj zemlji. Maltene smo svi malo dalji Rođaci… A svakako Zemljaci koji treba da se drže zajedno… i pomažu…

A da ne kažem da je svakome ko je iole čitao i putovao sasvim jasno da smo u stvari svi mi Zemljani u stvari Zemljaci. I da možda ne mislimo i ne živimo isto. Ali svakako imamo ista osećanja…

A malo li je to…

Ako počnemo da se volimo, podržavamo, čuvamo i obraćamo pažnju jedni na druge, ne sumnjam da će onda početi da važi i ona premudra izreka blaženopočivšeg Patrijarha Pavla…

„Biće nam bolje, kad mi budemo bolji“

Eto – ja ću se potruditi da počnem od danas. To će biti moj način borbe protiv ovog zla. tuge i nesreće.

Jer mi treba nešto optimistično za šta da se uhvatim…
A vi se dragi Rođaci i Zemljaci. molim vas, pridružite…
Svima će nam to kad tad goditi.
I svima će nam se to kad tad vratiti…

Izvor: detinjarije.com

Na prvom mestu, kao najprijateljskija zemlja našla se Austrija.

Postigavši impresivnih 93,88 od 100, Austrija je zbacila prošlogodišnjeg šampiona – Irsku. Tome je doprineo – Lebensgefuhl – svest o životu – jer lokalno stanovništvo ceni jedinstvenu lepotu Austrije i poziva i druge da uživaju u njoj, prenosi Time Out.

Na drugom mestu je Irska, a zanimljivo je da se Dablin nije našao na listi najprijateljskih gradova, dok je Beč na listi. Isto važi i za treću najprijateljskiju državu, Hrvatsku.

Pogledajte u nastavku kompletnu listu:

10 najprijateljskih zemalja u Evropi

1. Austrija
2. Irska
3. Hrvatska
4. Portugal
5. Grčka
6. Island
7. Švajcarska
8. Turska
9. Španija
10. Francuska

Dabogda se ispraznile čekaonice u bolnicama, a ispunile ulice i parkovi nasmijanim ljudima.

Neka se zatvore kreditni odjeli u bankama i biro za zapošljavanje nek postane biro za uljepšavanje.

Dabogda bez prijatelja ostali oni koji o svojim prijateljima pričaju iza ledja ili ih ostave na cjedilu.

Neka u vazduhu zaleđena ostane svaka ruka koja krene da udari nekog slabijeg od sebe.

Dabogda na svijetu postojala samo ljudska prava na koje ima pravo svako ljudsko biće, a ne samo oni s polnim ili nekim drugim privilegijama.

Dabogda dostojanstvo bilo vraćeno radnicima, a sramota neradnicima. A ne obrnuto.

Dabogda žene od 65+ godina čuvale unučiće ili komšijsku djecu iz ljubavi, a ne da bi prehranile porodice čuvajući male napasti za kojima ne mogu ni da trče. A moraju.

Dabogda šminka, djeca, odjeća ne bile mjera ženstvenosti, a šarene čarape mjera muževnosti.

Prokleti život u kojem umiru djeca, a bebe ostavljaju ispred tudjih vrata.

Proklete države u kojima policija nije zaštita, zdravstvo nije sigurnost, a školski sistem budućnost.

Proklete plate za koje radiš 300 sati i tačno toliko maraka dobiješ.

Ukinite površnost, zlobu, zajedljivost, ljubomoru, bavljenje tudjim životom.

Uvedite brigu o komšiji, lijepe manire, čitanje knjiga i da jedina pljuvanja budu ona u dalj.

Nek oni iz karavana stanu i pomaze pse.
Nek konji ne dižu prašinu.
Nek se svijet sabere.

Ili neka već jednom dodje taj smak.
Ovako više ne ide.

A zima nikad duža i hladnija.

Mi smo „specijalisti“ potkovani za sve oblasti, bezobzira čime se bavimo. Tako imamo situaciju da, na primer, pekar bolje poznaje fudbal od samog fudbalera, pevačica glumu od same glumice, ekonomista poljoprivredu od samog poljoprivrednika.

Mi znamo kako spasiti firmu u stečaju, kako pokrenuti proizvodnju, postaviti zdravstvo na stabilne noge, kako uspeti ko malinar, ko sportista, ko pevač, kako odigrati meč, kako odgajati dete bez suza i histerije, šta reći u diplomatskoj poseti Kini i još: ko koliko krade u državi, ko se kurva, ko koliko stanova ima, kakvo vreme će biti za sedam meseci, koliko košta sat na nečijoj ruci, zašto je neko nekog ubio i konačno zašto se led na Arktiku otapa… Stručnjaci za sve.

Poslednji, nazovimo ga slučajem, koji je ponovo razotkrio ovu našu „u sve se razumem“ životnu filozofiju je pad Novaka Đokovića sa 1. mesta na ATP listi. Ako ste kojim slučajem u nedoumici zašto mu se ovo dogodilo, dovoljno je da pročitate komentare na društvenim mrežama i sve će vam biti jasno ko kristal. Mi nepogrešivo znamo da ima probleme u braku, da ga je Jelena „navukla“ na jogu, meditaciju i feng šui „sranja“ i da je zato loše odigrao, da ne jede dovoljno mesa, da mu je potrebno meso, preciziramo gramažu, znamo šta bi trebalo da uvede u ishranu, koga da skloni sa tribina, a koga na njih da vrati, koliko da trenira i kojim kapacitetom i konačno kad će ponovo biti broj jedan. Sve znamo. I kako se Novak oseća i ko je doprineo tome. Osudićemo, pretpostavljaćemo, razvlačićemo ko mrlinu njegov život. I još gore, daćemo mu savete na osnovu pretpostavki. Jer mi bolje od njega znamo šta mu sad treba. Lud je ako nas ne posluša!

Društvene mreže postale su najplodnija zemlja onima koji su jedva čekali da ispljunu svoj stav o svemu, onima koji su trideset u jedan: i teniseri, i električari, i glumci, i novinari, i vulkanizeri, i pravnici, i lekari, i stočari… Onima koji boluju od „u sve se razumem i sve znam“ bolesti.

Tako su pokrenute lavine komentara na temu Novaka, od kojih je dovoljno izdvojiti tek nekoliko:

Simptome ove boleštine, van virtuelnog sveta, možete zapaziti kod ljudi u kafanama, mesarama, prodavnicama, u Pošti, na tribinama, ćoškovima ulica, frizerskim salonima, u domovima. Oni se ne mogu sakriti. Ona ide direktno iz usta, ko kakva kapljična bolest, i neretko je prate iskolačene oči i bogata gestikulacija. Primera radi, udaranje prstima u grudni koš čime zaražena osoba pojačava ono „ja kad ti kažem“ ili „mene pitaj“ (probajte). Reklo bi se da je u pitanju virus koji karakteriše odsustvo argumenata i koji se, eto tuge, lako širi. Ponekad je dovoljno da zaraženi otvori usta i iskašlje svoj „sud“ o nekome ili nečemu i da krene lavina tuđih nepotkrepljenih tvrdnji. Ko grudva koja juri sa vrha planine. Jedno „ja znam“ se lepi na drugo „ja znam“.

Ova bolest „u sve se razumem i sve znam“ ima leka. Pitanje je samo da li želimo da ga progutamo. Lek se zove „bavljenje sobom“, lako se pamti. Konzumira se na svakih šest sati, po potrebi češće, kada bi zaražena osoba trebalo da zaroni u sebe i počne sa pospremanjem onoga što tamo nađe. Nešto kao upoznavanje sebe (a potom i materije u koju se petljamo). To će nam skrenuti misli sa ljudi i događaja kojima ne bi trebalo da se bavimo (bar ne na ovaj način), posebno ako nas oni ni na koji način ne ugrožavaju. Dugoročno, ovaj lek donosi veliko olakšanje zaraženom i svima u njegovoj okolini. Lepše se komunicira, misli su potkrepljenije, zdravije teče razgovor.

Istraživanja, nažalost, donose poražavajuće rezultate u vidu odbijanja zaraženih da uzmu lek. Naučnici tvrde da je to iz razloga što je mnogo lakše baviti se tuđim životom nego sopstvenim, kao i mlatiti praznu slamu umesto učiti, pa valjano argumentovati.

No, oni ne isključuju nadu da će se stvari nekada, možda, promeniti.

Do tada, bilo bi uputno staviti ruku kad kašljemo, da bismo sprečili dalje širenje virusa.

p.s.  Novak je naš junak, onaj čijim smo se uspesima radovali, i zato je prirodno da osetimo bes, ljutnju, tugu i kažemo to. Međutim, nagađati zbog čega više nije prvi na ATP listi i tvrditi, uglavnom bez argumenata, da smo u pravu je uznapredovali simptom bolesti o kojoj je u gornjim redovima bilo reči.

Javio se Džender centar, neki mediji (ne mnogo njih), nekoliko novinarki koje su lično iskazale svoje gađenje prema video klipu kojem iz dana u dan raste gledanost.

Čitam i nikako da nađem svoje riječi da iskažem na koliko je načina odvratno to što je žena, majka, premijerka iskorištena kao objekat za iživljavanje muškaraca nad njom. Da, jer ono je samo demonstracija sile jednog od ovdašnjih medijskih giganata.

Evo, neka bude da feminizam u meni galami i čupa kosu s glave, zamislite vi molim vas taj isti video, a da su umjesto muškaraca – žene i obrnuto. I dalje bi to bilo odvratno i za svaku osudu, ali zar nije nemoguće to zamisliti?

Pogledala sam ga nekoliko puta. Tražila mu opravdanja, zaista jesam. POkušala da budem u novogodišnjem duhu, da shvatim da je tamo neko mislio da je to baš smiješno, da su možda malo popili, da je urednik možda imao puno povjerenje u ekipu pa nije ni pogledao. Ne znam više ni sama šta sve ne. Ali žao mi je. Ništa nije opravdanje.

Šta je tu toliko pogrešno, pitaćete se sad vi kojima je ovo bilo baš smiješno, vi kojima je opravdanje “Javna je ličnost, sama je to izabrala, pa ona mora biti spremna na kritiku i sl.” Pored toga što je SVE pogrešno, najpogrešnije je što oni nisu nju iskoristili za šalu koristeći njen politički angažman, njena (ne)djela, njenu poziciju, alate kojima ona kao političarka raspolaže. Jok. samo ono čime kao žena raspolaže.

I ne, oni nisu jedini koji žene koriste kao objekat liječenja frustracija. Od samog državnog neosvojivog vrha, do televizija koje su svaki dan sve najgledanije – mizoginija, patrijarhat, omalovažavanje žena u svakom smislu. Pa to je kod nas normalno, šta će žena u javnom životu, neka je u kuhinji.

Kao žena, kao majka djevojčice koja će postati žena, kao prijateljica, kao ćerka, kao ujna, kao buduća tetka apelujem na javnost, na svakog od vas, na vas nekolicinu žena u politici koje i dalje ćutite i pravite se da će vaše vrijeme samo doći (jer ko će vam ga dati), na vas muškarce, prijatelje, braću, sinove, muževe, na nadležne institucije (mada me vi nikad nećete čuti), na sve novinarke i novinare, na svakog svjesnog pojedinca – pomozite da se ovo ne raširi kao gripa. Učinite sve što možete da svaki oblik ovakvog omalovažavanja žena zaustavite, zagalamite, ustanete protiv njega, da mu se ne nasmijete prije nego se sjetite neke svoje najdraže žene koja je mogla, i kad tad će biti na mjestu Željke Cvijanović u ovom kontekstu.

Jer mi žene moramo stati jedna uz drugu.

Jer mi žene ne možemo bez podrške muškaraca ići ni korak dalje u ovom društvu koje bi nas najradije vratilo miljama nazad.

Jer mi žene, sve smo mi u ovom smislu Željka Cvijanović.

Zamolim ja Jovanu koja tako lijepo piše, da čovjek ne zna bi li se smijao ili plakao, da mi napiše zašto ona, za razliku od Tamare, misli da odavde ipak treba ići. Kad kažem odavde, ja uvijek mislim na ex Yu. Ono što sam dobila, nisam mogla očekivati ni u ludilu. Iz riječi koje slijede teku suze jedne mlade majke, ali ne, nigdje nećete naći momenat u kojem ona odustaje. Ona je izašla na crtu državi i rekla: “Stidi se.”

Ovaj tekst u glavi ostavlja pitanje: “Šta ja još uvijek radim ovdje?”

I šalje poruku državi: “Nije sve u novcu, ali državo, ja bih te ipak napustila.”

A šta vi radite?

Priča Jovane Kešanski:

“Račun je u blokadi”, reče mi žena iz računovodstva, tek tako.

“Pa, kada mogu očekivati porodiljsko?”, pitam utrnjena od onoga što mi je upravo rekla i od onoga što znam da ću čuti kao odgovor.

“To je kviz pitanje”, kaže. To niko ne zna. Ćutim.

Pokušavam da shvatim da li se zajebava, da li je odlepila pa se tako grubo šali sa porodiljom, da li je moguće da govori istinu tako hladno, rasterećeno, kao da mi saopštava da su popodne javili prestanak padavina i toplije vreme.

“Ali, ja imam bebu, zar je moguće da ne dobijem svoje porodiljsko?” pitam gluposti.

“Da, moguće je, ovde je sve moguće”, reče i udari tač daun.

Prekinem vezu.

Počnem da plačem.

Zapravo, da ridam.

Voda u maloj teget šerpi odavno ključa. Osećam isto, već godinama. Mehanički uzimam kesu sa palentom i lagano je sipam, da se ne bi stvorile grudve. Mešam, pazim da ne zagori, da se ne stvrdne. Plačem, mešam. Plačem, mešam. Sklanjam šerpicu u stranu. Sečem malo putera. Samo malo, da palenta ne bude bljutava. Bebe ne vole bljutavu palentu. Gledam teget šerpicu svoje bebe i ridam, jer mi je rečenica ove žene iz računovodstva gurnula knedlu koja je dugo stajala u grlu, i pokrenula lavinu. Pipam grudi. Ljudi kažu da stres utiče na dotok mleka, a ja hoću da ga imam i dalje za svoju bebu. Koliko god ona poželi. Sedam je pred sebe, pritiskam kapke, ne bih suze pred njom. Provuče se po koja. Ona me gleda, smeje se, pa se uozbilji, pa se nasmeje da se lepo vide ona dva nikla zuba, kao da oseti, kao da hoće da me oraspoloži. Još mi je gore.

Kao da mi godinama nenahranjena neman kida grudi. Parče po parče. Nemilosrdno. Neko je napisao, briga me za visoku platu preko grane, meni fali toplina ljudi zemlje iz koje sam otišla, jer nije sve u novcu. Naravno da nije. Nikada neće ni biti. Novcem ne kupuješ ni dom ni ljubav. Ali, kada imaš bebu, a živiš u zemlji u kojoj diploma politikologa, i svaka druga diploma, ne vredi ni pišljiva boba, onda grabiš gde je bolje, a toplinu nađeš u svojoj porodici i ljudima koji su pobegli daleko kao i ti.

Pre samo dve godine napisala sam priču „Moj krevet je ovde“. Pisala sam o tome kako nikada ne bih mogla da odem odavde, koliko bi mi tamo negde falila prisnost i toplina naših ljudi. Naš spasonosni humor, i podjebavanje sa životnim nedaćama. Naša prekaljenost, naša sposobnost da se dočekamo na noge ko mačke. Falila bi opuštenost. Oduvek sam volela da odlazim sama u kafane, jer ovde zapravo u kafani nikada nisi sam. Lako se započne priča sa konobarom, ljudi su otvoreni, radoznali, vole razmeniti koju, podeliti sa neznancem i tugu i bol, i zapiti se ako treba, i kući zagrljen otići.

Deset godina nakon završenih studija ostajem u ovoj zemlji, jer je volim. Jer sam u njoj rođena pre tridesetišest godina. Dug staž. U njoj sam odrasla. Naučila da hodam, da govorim, da volim, da ljubim, da budem hrabra i uporna. U njoj sam se udala. U njoj se skućila. Volim njene mirise. I njenu zemlju, i nebo nad njom. I razgovore sa komšijom preko plota. I šolje šećera koje se razmenjuju po kućama kad prifali. Deset godina ovoj zemlji pružam šansu. Zapravo, njenom sistemu. Svaki put kad me zajebe, ja kažem ok, opraštam ti ovaj put. I onda teram dalje. Grebem.

Perem usrane šajbne na pumpi, sečem tvrdi sir halapljivim kupcima, promovišem pivo u umrlom diskontu, delim letke. Radim nekoliko poslova, jer se od pisanja ovde ne živi. Jer danas u Srbiji svako može da bude novinar, lešinari se, otkida od ljudi, prodaju senzacije.

Nisam slabić. Nikad se nisam predala, čak ni onda kada je izgledalo da sam u rupčagi dubokoj, tamnoj, bez užeta da se iščupam iz nje. Govorila sam sebi ok, sve je to život, biće bolje. Govorila sam sve prođe, proći će i ovo. Govorila sam ovo je samo jedna uloga, ne baš sjajna, istraj. Govorila sam postoji pravda, neka, nebeska pravda, budi strpljiva. Umela sam da radim intervju sa predsednikom Opštine obučena u elegantnu košulju i pantalone, da ispoštujem što je do mene, a onda bih iz Opštine trčala na benzinsku pumpu, presvlačila se u tesnom toaletu u radnu odeću i prljala se viseći po kamiondžijskim šajbnama. Nisam očajavala, nisam htela da se od svojih grebem za tampone ili farbu za kosu. Nisam tako naučena. Nikada se nisam stidela poslova koje sam radila. Hiljadarka zarađena pranjem šoferki ili za službenim stolom ima istu vrednost. Govorila sam sebi: neka se stidi država u kojoj politikolog pere šajbne, tehnolog utovara palete, doktor čuva objekat, arheolog otkucava markice u gradskom.

“Stidi se, bre, državo!” vikala sam.

Stidi se kad puštaš da se kao plesanj šire oni tvrdih obraza. Onda zatrudnim. Onda dobijem bebu. Divnu bebu. Onda se uplašim. Po prvi put istinski. Onako da se sve kosti pretumbaju. Svi strahovi pre toga bili su umišljeni, nevažni, smešni. To sada znam. Slušala sam ljude, pričali su mi o ovom strahu. Pričali su mi onda kada nisam mogla da ih razumem, onda kada nisam bila majka. Nisu odabrali tajming. Pričali su mi da se bore, da žele preko, da beže zbog dece, da beže jer ovde osećaju strah.

On mi je rekao: idem, jer hoću da moje dete vidi i oseti more, ima bronhitis. Idem, jer hoću da ga školujem. Idem, jer teško je ne osetiti bol ako znaš da gleda u tuđu picu ili burek, dok jede suvu kiflu. Idem, jer hoću da se raduje ekskurzijama. Neću da se plašim hoću li imati za lek, ili pregled. Neću da me dete gleda nemoćnog. Neću da me država kojoj sam dao svoje najbolje godine i znanje zajebava. Hej, govorila sam mu. Pa, nije sve tako crno. Grebi, bori se, mora da bude. Biće.

Ne idi tamo negde preko. Tamo je hladno. Tamo se ljudi ne smeju ko mi. Tamo ćeš biti stranac. Tamo ćeš krenuti ispočetka. Valjaćeš tuđe reči preko jezika. Kupovaćeš hleb u tišini, niko te neće pitati “Komšija kako si?”. Tamo se ne veseli kao ovde, Sunce drugačije greje, nebo je tužno. O, koliki sam utopista bila. Koliko pojma nisam imala o bilo čemu, dok nisam rodila dete. Samo čovek koji nema decu može deliti savete kakve sam ja njemu davala svojevremeno. Evo me, par godina kasnije.

Stojim pored šporeta, gledam u malu teget šerpu sa palentom. I baš tu, u kuhinji, ucveljena, sjebana, poražena, shvatim da je ono što sam nekad doživljavala kao borbu bio mačji kašalj, i da borba tek počinje. Borba sa sistemom, sa huljama, dupeliscima. Borba sa nepravdom, sa glupošću, sa nelogičnostima. Borba sa državom koja me je klepila po ko zna koji put i naterala me da u osmom mesecu porodiljskog tražim posao, bilo kakav, da pišem ko sumanuta onda kada uz bebu treba da spavam. Da plačem, onda kada bi trebalo da se smejem. Da jurim, onda kada bi trebalo da usporim.

Ne, nije sve u novcu. Nikada nije ni bilo. Njime se ne može kupiti ni dom ni ljubav. Tome su me naučili moji pošteni roditelji, radnici, babica i vodinstalater.

Platili su mi školovanje, krpeći, dovijajući se, da bi gledali kako se već godinama razapinjem na stotinu strana da zaradim ono što bi u drugoj, normalnoj državi bila samo jedna pišljiva plata. I tužni su zbog toga. I to ih mnogo boli. Jer su mi želeli dobru, izvesnu budućnost. I ja želim svom detetu izvesnu budućnost. Baš kao i vi.

Da li bi me boleo odlazak? O, mnogo.

Ja sam patološki vezana za parče zemlje na kom sam naučila sve o sebi i drugima.

Ali, biće da to više nije dovoljno.

Ne, nije dovoljno.

Ne znam, evo, zgrčilo mi se nešto u grlu, stislo u želucu, a svijest prosto ne može da prihvati. Zamišljam nevjericu, strah, užas u očima djevojčice i dječaka dok njihov “voljeni” otac drži pištolj uperen u njih. I puca.

Teškom mukom kopam internetom. Isplivavaju strahote. U Hadžićima 25. februara ubijen četverogodišnji Smajo Ćesir, za čiju su smrt optuženi majka i očuh, koji su ga dugo fizički i psihički zlostavljali. Isto su mu činili i djed i baka. Sve ih je iritirao njegov plač.

Neka četiri mjeseca kasnije, Sarajevo. U kontejneru pronađeno mrtvo muško novorođenče zamotano u krvavu maramu. Majka mu je preko usta i nosa zavezala plavu krpu, ugasivši mu život.

Malo zatim, dvogodišnji Ajnur Smola iz Kaknja podlegao u zeničkoj bolnici. Očuh ga je divljački bacio na krevet i nanio mu teške povrede glave jer je zaplakao.

Sve ovo se zbilo 2014, u svega nekoliko mjeseci rukom “najmilijih” su ubijena djeca od tek dana, dvije i četiri godine. A koliko ih je prije i poslije…

Rijeke kritika. Što dijete nije raslo uz oca, ma da, baš se morala preudati, nije kao vidjela da je to jedan obični luđak, i majka je podjednako kriva… Komentari na društvenim mrežama su jezivi, najprizemniji oblik fašizma. Niko ne pita što dijete nije raslo uz oca i da li bi majka, eto možda, radije htjela da bude u sigurnoj kući, koje nema. Da li se možda obraćala nadležnima, a oni su istrajavali u pokušajima da zaštite svaku stranu, svačija prava. Šta su radili ljudi oko njih, koji su morali nešto primijetiti?

“Isprebijao me je šipkom i motkom, ubadao makazama, ekserom, pekao i goreo kožu cigarom, sekao žiletom… Sramota me je da pričam šta mi je sve radio…“ Čitam ovo istovremeno u jednim srbijanskim novinama i ne vjerujem. A vjerujem da žena koju je suprug tri dana držao zaključanu u kući u Kaluđerici i zlostavljao dok nije uspjela da pozove policiju, ne laže. Koliko hrabrosti i progutanog ponosa treba da izađeš i javno progovoriš o zvjerstvima koje ti je počinio neko koga si sam izabrao. Da s njim dijeliš dobro i zlo. Ne samo zlo.

I opet salve osuda. Sama ga je birala, ko joj je kriv, ko ju je tjerao da bude sa manijakom, bolesnikom, bilo joj je lijepo dok su se ljubili… Sve gadosti svijeta u površnim komentarima. Svaki stoti se zapita šta je tu istu ženu nekad ranije gurnulo u zagrljaj takvom istom čovjeku, kojem je rodila troje djece. Da li je neka muka, bezizlazna situacija ili, prosto, ljubav. Ona najčistija, kad nekome vjeruješ do srži, pa previdiš one najsitnije detalje koji je možda trebalo da budu opomena.

Ali, ljubav se ne posmatra kroz lupu, nije to uzorak za mikroskop ili hemijsku analizu. Ona te ogoli, pa povjeruješ da je neko, tek, malo više ljubomoran, posesivan ili zaštitnički nastrojen. Da to što lako mijenja raspoloženja, ponekad preglasno priča, začas zagalami, zna izreći teške uvrede ili se, pak, zaključa u neki svoj svijet, bude nedodirljiv i odstutan, znak da ga pustiš, proći će.

Ne razmišljaš da se bori sa vlastitim demonima, već često čak kriviš sebe, ili neke okolnosti. Ne baviš se naukom, psihologijom ličnosti, pedagodgijom, metodologijom, psihijatrijom, jer nisi sto stručnjaka u jednom, već jednostavno čekaš potvrdu one nekadašnje ljubavi i vjeruješ da će sve doći na svoje.

Mada, kad se desi zlo i krene poplava  komentara, pametni smo da pametniji ne postoje. Sve sami eksperti. Seciramo slučaj iz svih uglova. Ja prva znam ponešto reći, osuditi, naglas razmišljati gdje joj je pamet bila da živi sa nekim takvim, pa pregrizem jezik, jer se sjetim da niko priseban ne bi pomislio da je ljudsko biće koje vodi iole normalan život, sa kojim liježeš i budiš se, sposobno za krajnju neljudskost. A tako je, vjerujem, bilo i među četiri zida ovih upropaštenih porodica. Svaki znak labilnosti je pripisivan lošem momentu. Njih više je bilo ventil za loše dane, besparicu, razočarenje, beznađe.

Naučeni smo da do krajnjih granica trpimo, jer je razvod sramota, biti dijete rastavljenih roditelja ne tuga već još veća sramota, ostaviti tiranina kukavičluk i bijeg od života koji, jelte, nije samo med i mlijeko. Trpi, izdrži, proći će. Čula sam jednu ženu kako govori da majke danas sigurno neće vaspitati svoje kćerke da budu domaćice. Prosto, kaže žena da su prošla ta neka vremena. Ipak, znam da i ona, negdje na dnu srca, očekuje da njena kćerka sutra bude dobra supruga i majka, da joj je kuća vazda čista i sve ovce na broju, jer, u suprotnom, to bi bio poraz nje kao mentora. Džaba, inficirani smo time.

Nisam pozvana, nit želim da upirem prst, nezahvalno je više nego možda u bilo kojoj drugoj situaciji, ali krivicu za porodično nasilje, koje ne samo da ne jenjava, već kod nas kao da se tek budi, pripisujem koktelu baš tog nasljeđa, urezanih tobože vrijednosti i vaspitnog  tereta koji kod nas ide kao dio rodnog lista i miraza, i nepostojanja sistemskog rješenja da ne liječimo posljedicu već uzrok – svako ko nije podoban da bude dio društva, kolektiva, zajednice treba da bude prepoznat i izolovan, na neki adekvatan način. Mi, nažalost, rijetko takve “sistemski” uočimo na vrijeme, pa nam se dešava da dobri muž preko noći postane zlikovac, blagi komšija poremećeni manijak, poznanik pedofil ili rođak ubica.

A nešto je na to ukazivalo i u međuvremenu, samo o tome ćutimo po hijerarhiji. Nek prljavi veš ostane unutar porodice, nek rodbina ne širi dalje, nek se komšije prave gluve i nijeme, učitelj da drži jezik za zubima, prijatelji da zažmire na jedno oko, nadležni da čekaju zvaničnu proceduru. Jer, što nije zateftereno, nije se ni dogodilo. A patologija samo buja. Prikrivamo devijacije zbog stida i straha od osuda, a sistem uporno čeka da zvanično zbacimo tu koprenu.

Teško vrzino kolo, koje, nema nam druge, moramo sami raspetljavati.

Manje javno podučavati o silikonima, pradama, koktelčićima i selfijima, više o samopoštovanju i vjeri da svaka teška priča ne mora imati tužan kraj. Ukazivati na probleme i pozivati da nasilnici budu procesuirani. Da se ne stidimo priznati da smo, eto, pogriješili u izboru. Da ne trpimo ničije demone, zbog toga što se bojimo kako ćemo sutra prehraniti djecu. Da stvaramo generacije žena koje će biti svjesne svojih vrijednosti, snage i hrabrosti. Da ne ostaju s nekim ko im stavlja nož pod grlo, jer nemaju kud. Da nije sramota da pokupe i odvedu svoju djecu, pa makar i pod drvo u parku. Da mora postojati rješenje! Opet sistem i samo sistem.

Jer, žene mogu sve, samo su nas ubijedili u suprotno.

Autorka: Jelena Pralica, novinar Nezavisnih novina

Da se ovo dešava prvi put, bilo bi šokantno.

Da se dešava negdje drugdje, bilo bi apstraktno.

Rekli bi dobro nam znanu:”Nije to tako kod nas”! Ali, ovdje ne možete to reći, jer se svakodnevno dešavaju zločini u našem kraju. Svakodnevno nam ubijaju djecu nemarni, nesavjesni vozači. Nečiji sinovi, nečija djeca, sa pravom da drugim roditeljima oduzmu njihovu djecu.

Ima li pravde u Bosni ili je i ona odlučila da nas zaobiđe? U ovom društvu koje gleda i ćuti. Trpi i moli. Društvu koje čeka na svoj red na pješačkom prelazu u Sarajevu. Ne samo tu, već u državi. Onoj koja je neuređena, apsurdna i sablasna. Nama su dnevna štampa tragedije.

Nama su klikovi koji podižu rejting portala – suze.

Iz minute u minutu čekamo na nove vijesti, informacije, a one uvijek iste.

Dvije djevojke poginule na pješačkom prelazu!

Vozač prošao kroz crveno!

Vozio sto na sat!

Od ranije poznat policiji!

Gotovo svaki je od ranije poznat policiji, da dobro pitanje postaje ima li iko da nije? Ljudski život vrijedi nekoliko godina zatvora. Vrijedi nekoliko stotina ili hiljada maraka. Vrijedi kaznu. Zatvorsku. Ne vrijedi! Nedovoljno je to što mi kao društvo dozvoljavamo. Svi smo mi nečija djeca, neki od nas imaju djecu. Svi imaju nekoga koga vole, a taj neko mrtav ne može biti zamijenjen. Ne može biti nadoknađen, jer nismo došli na razmjenu dobara pa da kažemo da je nešto dovoljno, nešto nije. U pitanju je ljudski život, koji se u trenutku prekine i nepovratno ugasi.

Danas u Sarajevu, sutra u Banja Luci, prekosutra u nekom drugom gradu, drugoj državi. Vaše dijete na pješačkom prelazu. Pravi korak naprijed ka svojoj kući, vraća se sa fakulteta, sa posla, ide u susret vama, ide nekome. Razmišlja o svom danu, nesvjesno da treba da razmišlja o životu. Vaše dijete pravi posljednji korak na prelazu koji život znači. Neko ga ubije i odlazi sa lica mjesta! Taj neko se zove čovjek. A vi vrijeđate životinje, govoreći kako su nasilne, opasne, bijesne. Čovjek ne zaslužuje zvati se čovjekom!

Ljudi imaju dosjee koji ih čine poznatima, ali nemaju kazne. Nemaju svijest o tome da ih čeka bilo šta konkretno, ako naprave prekršaj. Ako udare autom nekoga, usmrte, unište.

U Bosni i Hercegovini imamo naratore i oratore. Ovi prvi pripovjedaju, drugi propovjedaju. Svi zajedno zasjedaju. Rezultat je velika nula. Ovdje nema ljudi koji djeluju. Grupa ljudi se okupi, izrazi nezadovoljstvo, svijeće se pale, životi gase. Nepravda ostaje!

Mediji iskoriste tragedije za svoje promocije, lideri za svoje bodove, traže se ostavke, upozorava, priča se o djelovanju, ali djeluje li se? Ostaje gorak okus u ustima svaki put kada shvatimo da živimo u kolektivnoj apatiji pod izgovorom društvenih mreža za empatiju.

Meni ništa ne znači što će vas nekoliko hiljada reći da dolazi na okupljanje putem fejsa, a onda desetine zaista biti tamo.

Ne znači mi ništa što će se na kafama šokirati svi i reći: “Jadna djeca. Kakva je ovo država”, a onda nastaviti piti kafu, kao da se ništa nije desilo.

Meni znači da vam je muka. Da vam se povraća, da ne možete da vjerujete da i dalje to rade. Nemarni vozači, nemarni političari i nemarna država. A država smo mi svi zajedno. Značilo bi da zaista izađete na ulice, da zaista pišete peticije, tražite sankcije, radite nešto. Kada dajete poželjne društvene izjave, mislite li na svoju djecu, vi lideri? Možda i ne baš, jer oni ne pješače, oni voze pa se ne bojite. Oni gaze preko naroda, jer im se može.

Divljanje je društveno prihvatljivo u BiH. Divljaju u prometu, divljaju na vlasti. Ljudi se svakodnevno iživljavaju na slabijima, samo zato što im se može. Nema tu zakona, nema tu pravde. Ima samo začarani krug poznanstava, koja omogućuju da se prođe nekažnjeno. Za sve pa i za smrt.

Spremali ste dijete godinama za svijet koji ga čeka. Savjetovali ga i usmjeravali. Govorili mu da se spremi i bude oprezno. Vi ste dali sve od sebe, ali niste vi mogli biti ti koji će reći kada je pravo vrijeme da zakorači. Čak i ako je bilo zeleno svijetlo za pješaka, čak i ako je bio pješački prelaz. Niste mogli djetetu reći da je svijet toliko sablasan da mu ništa ne znači što poštuje pravila, kada će neko da ga zgazi. Samo zato što nečija pravila vrijede više od državnih. Samo zato što mu se može.

Život nema cijenu, smrt nema kompromise.

Imala sam i bež patike uprljane od penjanja na velike kamione pošle izjutra za Bugarsku. I majice stisnute uz grlo, da mi kroz šoferku ne vire u poprsje.

Imala sam i snove. I oni su živeli, nisu umirali, iako nije bilo vreme za njih. Bili su strpljivi.

Imala sam i neki kartonski valjak tamno plave boje, ispisan zlatnim slovima, i u njemu neki papir, neki dokaz da sam ja politikolog diplomirani.

I imala sam policu, tata poručio od prijatelja stolara za jedan od rođendana. Ništa veliko, da ne odvali slab zid skučenog stana, ali opet dovoljno komotno da ta diploma tu stane, da stoji. Da čeka.

Od tada, a prošlo je skoro osam godina, niko mi nikad nije tražio ovaj papir na uvid. Čak ni kopiju.

Imala sam roditelje, radnička klasa, dovoljno sposobne i voljne da me skromnim platama, unovčavanjem čekova i pozajmicama školuju. Imala sam potrebu da im siđem sa leđa, da skliznem pršljen po pršljen, pa sam rano počela da radim. Bilo je tu svega tokom školovanja, ali ovo sa pranjem šajbni je došlo kasnije. Onda kada sam mislila da će se firme otimati za moje znanje. O, kako je crvenokosa žena smeštena u sobu broj 4 Biroa za zapošljavanje bila u pravu kada je zavodeći me u sistem rekla: Curo moja, borba tek sad počinje!

Kakva borba, bokte mazo, pa zar ja nisam zastavu zabola u zemlju polažući diplomski?

Zar sad ne slede dani kada ću ubirati plodove svog višegodišnjeg truda, zar sad ne ide posao, plata, usavršavanje, dobra plata, letovanje, zimovanje?

Kakav danak neiskustvu, što bi se reklo.

Kakav sudar sa realnosti. Kao da sam u studentskom domu živela u nekom vakuumu, zabuljena u knjige i skripte, ušuškana u neki mirniji život, i debele trenerke i papučetine, nikad dovoljno sita, umorna, spremna da preskačem red zbog bečke šnicle i pirea iz kesice.

Onda iskoračim iz tih malih studentskih soba ko avet podbuo od učenja, na ulicu, puna očekivanja, naduvana željom da kompanijama pokažem koliko mogu, koliko znam i kako se neće zajebati ako baš mene odaberu. Kitim biografiju, unosim sve što sam ikada naučila, biram najozbiljniju fotografiju, ponosno pritiskam send, send, send, send, send, send…. send, send, send, send…i tako godinu, dve, po koji razgovor, po koji ulazak u finalni krug, po koje objašnjenje da nemam iskustvo.

Ali tek sam završila fakultet, nisam ga mogla pre steći.

Nama ipak treba neko ko ovaj posao dobro poznaje.

I tako redom. Sa ili bez objašnjenja.

Počnem da pišem, lokalne novine, dnevne novine, sitna kinta, sramotno mala.

I onda, u odsustvu ponuda, novca još više, zateknem sebe jednog jutra, maglovitog i uvek prilično sumornog, kako naslonjena krajem dupeta na frižider za sladoled držim četku, i čekam prva auta da priđem, da priupitam vozače da operem stakla.

Kako izgleda prati šajbne sa dvadesetidevet, sa diplomom, sa curom koja ima osamnaest i trčkara puna poleta u šortsu, radeći za Budvu, dok  ja giljam za tampone, espreso i poneko šišanje?

Ličilo je na tadašnja jutra u izmaglici. Još sveža, još pomalo mračna, usnula, vlažna.

Ličilo je na tadašnje očekivanje da sunce grane što pre i ugreje kožu.

Nije bilo prijatno, posebno ne onda kada bih strugala sa stakla zalepljena ptičja govna zapekla od Sunca, dok vozač balavi mlateći sa dvadeset dinara ili zvecka nekom sićom u šaci. Misleći da mu je zbog bakšiša dozvoljeno da gleda u dupe.

Nije bilo prijatno, posebno kada bi svraćali poznanici, oni koji su znali da sam diplomirala u Beogradu, pa pitaju: Otkud ti ovde, daj ne seri da ne možeš da nađeš posao?!.

Nije bilo prijatno prilaziti autima, svakojakim vozačima, pitati ih: Jel mogu da operem šajbnu, pokazujući četku sa koje kaplje sapunica niz zglobove do lakta.

I smejala sam se ja tih meseci, a krunila se ko suv lebac, jer šta oni imaju sa tim što sam izvukla loše karte.

Bolelo me do srži kad odmahnu rukom, kad grubo kažu: Ajd mani me, a ja tek prvi korak ka autu napravila. Ne zbog novca, naravno, to je njihovo pravo, već ove reči pojačaju taj neki osećaj da si baš potonuo. Osetiš se ko neka kerina ofucana koja je htela da je neko nahrani ili pomiluje, a taj neko je ćušnuo. Nisam sigurna dal je poređenje dobro, ali je osećaj odbijanja tako nekakav.

Bilo je dana kada bi me slomilo sve, tek tako. Puknem ko trska, odem do toaleta, neretko zatičući šofere kako se zapiraju pod miškom, zaključam vrata, čučnem kraj wc šolje, i plačem. Nije to bilo ono dugo plakanje, temeljno, nisam imala vremena za lagano otčepljivanje. Taj jad je gruvao, isplačem se onako uz ridanje, sa šakama preko usana, da se ne čuje, da baš niko ne čuje, otkinem malo papira, obrišem oči, nos, pustim vodu, jer sam kao piškila, i izađem da teram dalje.

Sve vreme sam sebi govorila: Ok, ne očajavaj, život je film, ovo je samo jedna od uloga koje te čekaju. Nije baš sjajna, ali možda osvojiš Oskara. Za najbolju sporednu ulogu, u svom životu. Tako sam lizala svoje rane.

Od tada do danas za sve loše u životu kažem: evo je još jedna uloga iz koje ćeš izaći jača i mudrija, ako Bog da. Scenario je očajan, al šta je tu je.

Mogla sam tih meseci, godina, da se zatvorim u sobu, stežem diplomu u rukama, plačem, tonem ili da izađem napolje i živim.

Ne sećam se da sam krivila državu, sistem, partije, sudbinu, svemir, Boga, sebe. Bilo je svega. Prihvatila sam to kao život, kao šetanje po liniji koja ide dole gore. Bila sam tada dole, nekad se činilo ko da me živo blato jede i da me nikad ispljuniti neće, a onda tek tako jednog jutra zazvoni telefon i dobijem ponudu za posao.

Čovek mora biti dovoljno mudar da ne očajava kad je u rupčagi, jer sve prođe, teče ko reka. Ono što je važno je da u tim danima, mesecima ne digne ruke, već nastavi. Neka boli, teraj dalje. Dok noge nose. Dok srce radi.

Na toj pumpi, tih meseci, sa četkom u rukama i prašinom na svakom delu tela, naučila sam koliko mogu da progutam, koliko mogu da teram i kad mi se stoji u mestu, koliko mogu da se smejem i kad sve u meni zapomaže.

Naučila sam da hiljadarka zarađena na ovom mestu ili u banci isto vredi. Molim vas dve pice i koka kolu. Uzmeš platiš, niko ne pita, niko ne skenira novčanicu.

Isto vrede, isto kupuju. I onaj iz banke i ja sa pumpe poješćemo tu picu i popićemo tu kolu.

Naučila sam da na diplomu gledam kao na svoje znanje, a ne kao na papir koji će mi sam po sebi doneti posao. Naučila sam da se i sa njim u rukama moram boriti, možda više i jače nego da ga nemam. Da će me to rezati na trake, na mnogo njih, ali da će na kraju sve biti ok. Šavovi od spajanja traka će ostati, ali ću biti cela ili polucela, zavisi.

Sve ovo je život, majku mu, i sve ovo su uloge, i što ih više promenim, biću jača i mudrija, ponavljam sebi.

Zato se trudim da budem dobra, najbolja u onoj koja mi je data, kao da je samo za mene pisana, jer možda već sutra dobijem priznanje za svoj trud, nekog blistavog Oskara ili šta već.

Nebeska pravda je čudo.

Samo ne bi bilo loše da se malo ubrza.

Mama i tata su se našli u vrletima negdje na sredini među njenim granicama, mama s onu stranu Drine, tata ovamo odmah uz zapadnog komšiju. Tačno su ih putevi vodili da se negdje, tu u sredini, nađu i prepoznaju. Tu, u srcu Bosne, započeli su novi život, svoj zajednički put, svoju priču.

Iz te ljubavi smo rođeni brat i ja. Danas nas dvoje, opet, imamo svoju djecu. Iz srca ove naše zemlje su potekle generacije. Kako onda da je ne volim. Jer sve je ovo bilo i biće i prije i poslije nas.

Za ovih svojih više od trideset, a manje od četrdeset, odlazila sam i vraćala se, na dan, dva, sedmice. Kofer je uvijek bio napola spakovan, a zanos spreman da upoznaje svijet. Ali, kad se spusti veče, glava najljepše odmara na svom jastuku i misli su tu najčistije i vrijeme najljepše miriši.

Danas neću da pričam o slavlju, zašto ga ima ili neme, treba ili ne smije biti. Danas želim da razmišljam o svemu što je ovih mojih između tri i četiri decenije ispunjavalo i ispunjava. I zašto je moj kofer i danas tu.

Danas želim da volim svoju porodicu, prijatelje, radne kolege, komšije, slučajne prolaznike i putnike namjernike, tetu za kasom i poštara, klince u vrtićima, užurbane studente i pomalo umorne penzionere. Ovaj dan hoću da vjerujem, da se i dalje nadam, da poštujem razlike, da volim naše gradove i sela, baklavu i burek, sarmu i pečenje. I rakiju i mlijeko koje će večeras toplo popiti neka beba.

Danas je dan kad želim da slavim svu ljepotu koja krasi ovu divnu zemlju, svu onu njenu ljepotu koje su svjesni svi oni koji su ikad kročili ovdje, pa se vratili svom toplom domu, noseći uspomene na tople ljude, dobre ljude, poštene ljude, prgave, jezikave, prostodušne, tvrde i meke u isti mah, na kvrgave puteve, bistru vodu, planinske prevoje, plodne ravnice i vedro sunce. Oni nas takve znaju i vole, jer mi smo takvi, samo su nas ubijedili da nismo. Danas biram da volim zemlju koja je moj jedini dom.

Ovog dana želim da ne slušam o nacionalizmu, patriotizmu, referendumima i rezolucijama, da ne budemo izgubljeni u prevodu naših istih, a različitih jezika, želim da ja nikome nisam neprijatelj, kao što ni on nije meni, jer neću. Danas vjerujem da moje dijete treba da raste baš ovdje, sa drugom nasmijanom djecom, i da postane isto takav, nasmijan čovjek, koji voli. Jer ovo je i njegov dom.

Danas je prvi dan marta, pa iako pada kiša, vjerujem da ovdje sunce dovoljno lijepo grije i obasjava. Jer drugi dom nemam, baš kao ni ti, ni ona, ni mnogi od nas. Danas neću da mislim o politici, klovnovima iz našeg teatra apsurda i iluzijama razbijenim kao bosanski fildžan pun domaće gorke.

Danas želim da se volimo na sva tri jezika, a svi koji biraju da mrze nek odjebu, isto na sva tri jezika.