Dugo nisam pisala.
Prošle su godine od trenutka kada sam neki komad papira ispunila svojim mislima.
Vetar je duvao, a on ne voli vetar.
Ali ovaj je bio savršen zimski vetar po prolećnom danu.
Pre 20 godina sam se krila.
Krila sam se iza lokni, iskvarcovanog tena, iza priča i rečenica koje nisu previše intimne, niti važne.
Srećan trenutak na plaži.
Zvuči kao kakav kliše.
Čula sam stotinu, pa i hiljadu puta kako žene kažu: „Znala sam da je trebalo da poslušam intuiciju. Osetila sam da treba/ne treba to da radim i nisam poslušala.
U periodu globalne pandemije, izolacije, ograničenja slobode kretanja, jedino mesto gde se bez zabrana, u koje god vreme možemo uputiti jeste ka sebi.
Kako stvarati nešto lijepo dok si okružen mrtvilom?
Kako stvarati nešto što cvijeta smislom kada se nalaziš u besmislu?
Prije par godina, upravo ovdje na Loli sam naišla na jedan tekst koji sam bezbroj puta pročitala, suze su mi svaki put jurile iz očiju, a ja sam iz potrebe da osvjestim šta mi se dešava i želje da nisam jedina, čitala tekst i po 5 puta za redom.
Ljubav nas je zaskočila kao što iz podzemlja iskače ubojica u uličici, i smjesta nas oboje udarila!
Tako udara munja, tako udara finski nož.
(Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov)
Hajde da se dogovorimo, ti i ja, da te ove zime napokon uselim pod rebra.
