Hm… dakle, ukoliko problem ne gurneš pod tepih, već se sa njim suočavaš ti si histeričan, pa će sladoled rešiti stvar?! Ne bih rekla. I tako, počela sam da obraćam pažnju čemu teže ljudi oko mene. I kako štite svoju zonu komfora.

Na moje veliko iznenađenje, većina teži ravnoj liniji bez stresa, bez jakih emocija, teži umerenosti… Ni gore, ni dole. Pa kako se desilo da je mladim ljudima, u najlepšim tridesetim i četrdesetim, cilj mir i uklapanje u masu?! Zar to nije odlika starosti?!?

Sada mi je jasnije zašto ne vidim često sjaj u oku, strast prema životu, ideale, stav – čvrst stav koji te vodi napred ka samo TVOJIM snovima, sa kojim hrabro gaziš staze života. Svestan si da ti se nudi SVE!!! Nešto je realno, nešto je teže ostvarljivo, ali ako si relativno zdrav ništa nije nemoguće. Hej, koja je to lepota i radost… a mnogi “ne vide” na tu daljinu. Uklapaju se do besvesti, a ne biraju ni zašto, ni sa kim. Kada se ne uklapaju, seti se neko da ih pita: ”Što se pališ?”.

A zašto da se gasiš, pitam se ja? Rano je.

Interesantno i kontradiktorno je da su mnogi ljudi tu težnju da se opuste i nađu svoj mir prilično pogrešno protumačili i počeli da isključuju svoje emocije, misleći da je to put do mira. E kada bi to tako moglo…

Isključiš ti mozak i stomak, ali zagolica te u peti. Samo klimaš glavom i govoriš “Da, jeste, u pravu si”, a u sebi misliš: ”Ma šta me briga, neka misli šta hoće” i tako sebi stvaraš mir? Pogrešno!! Jako pogrešno, jer gubiš sebe, a rezultat je neminovni pad životne energije. Ne znaš kada, ni zašto, ali nisi raspoložen, ništa te ne usrećuje. Sve je ok, ali ti si mrtav – hladan?

Razmisli, možda si sam sebe izgubio u silnom prihvatanju, kuliranju. Nisi sebe upoznao, ni prepoznao. U hlađenju si se previše ohladio od života. To nije popularni “zen”.

Odavno se bojim gašenja kritičkog mišljenja. To vodi u psihologiju mase koju smatram preopasnom za sreću.

Sreća… Zašto ona nije tamo gde je svi očekuju?!? Često je nema u srcima ljudi, kod kojih bi po svim pravilima trebalo da je ima puno? Pa zbog uklapanja, zbog utabanih staza, zbog nedostatka izazova… Staza je “po PS-u”, ali nije tvoja, džaba trčiš tuda. Bolje se ohrabri da napraviš samo svoju. Na tom putu biće svega, uspeha i padova, ali puunooo samo tvojih trenutaka.

Energija čoveka nema poželjnu meru i nemojte je prema sebi procenjivati. Neko je ima na izvoz i može da je rasipa kako želi, a neko je “uspavana lepotica” koja se štedi maksimalno, pa opet kaska za svojim životom.

Neko ceni svoje bitke i baš neće da se smiri, ne prija mu mir i čaj u 17 h, već fer igra i borba za svoje ideale. Tu borbu niko ne sme olako da omalovaži izjavom: ”Nemoj da se nerviraš”.

Ako hoćemo unutrašnji mir, on sa sobom često nosi spoljne nemire. Mnogo toga moraš da očistiš, a to nije uvek prijatno. Prvo moramo naučiti da kažemo “ne” i “neću”. Zatim imamo lekciju “ja ne volim tako kao ti, već skroz drugačije (da se oblačim, izražavam, letujem, družim…) i na to imam potpuno pravo”.

Kada prestaneš da moraš, npr. nezainteresovano da slušas komšinicu koja ti se “uvalila” u goste, već naučis da joj kažeš: ”Ne, hvala na pozivu, ali ne možeš sada da dođeš kod mene, zauzeta sam”… e, tada si na dobrom putu.
Kada spoznaš šta ti je važno i prepoznaš svoje teme, o njima se dovoljno informišeš, pa se upustiš u debate, u analize i ne dozvoliš nikome da ti kaže: ”Opusti se”, ako ti prija to slatko nadmudrivanje. Ti znaš da si opušten, samo ti je tema važna i zanimljiva.

Zamislite dete kom je sve svejedno i ne bori se ni za šta, sve kulira i sa svima oko sebe se slaže. Ne nameće svoje mišljenje, popušta glasnijima… pa da li to dete uživa u životu? Zavisi kakvo je dete, ali u većini slučajeva to nije poželjna slika.

Ali ako se tako ponašaju baka ili deka, to je očekivano. Životno iskustvo ili umor?

Ko je doneo taj “mir”? Kako kome.

Kome si bliži? Detetu ili baki?

Kome god – voli sebe i nemoj da se osećaš krivim.

Dakle, mene nemojte pitati ko me iznervirao, ako strasno razgovaram o temama koje volim – ja uživam. Nemojte mi reći da se opustim, jer ja nisam zategnuta – naprotiv – opustila sam svoje emocije. Nemojte me savetovati da ne rasipam energiju, moja energija se trošenjem uvećava i imam je napretek.

Svečano obećavam da neću mirne pitati – zašto su mirni. Nismo svi isti i opustite se baš takvi kakvi jeste i pobedimo trend nemešanja u sopstvene živote i bespotrebnog uklapanja u iste kalupe.

A svi možemo na sladoled!