Ako bih ja to prevela u: „Ćao, ja sam Brankica, ja se zalažem za to da svaka od nas ima jednaka prava, kako među nama, ženama, tako i u odnosu na muškarce. To uključuje jednake uslove na radnom mjestu, jednak tretman prilikom zapošljavanja, smanjenje rodno zasnovanog nasilja i mnoge druge benefite koje mi, vjerovali ili ne, još uvijek nemamo” – da li bi to bolje zvučalo?

Nisam ni obraćala pažnju, nekako mi se podrazumijevalo da smo sve feministkinje, do jedne situacije u širem društvu kada sam u prolazu čula: „Ma ona je feministkinja, nemoj sa njom o muškarcima”.

Nemoj. Sa. Njom. O. Muškarcima.

Feminizam u Republici Srpskoj, tačnije u BiH, sveden je na nekoliko datuma u godini:

Datum kad slavimo karanfile (jer ženska prava ne slavimo).

Datum kad ubiju neku od nas (i ta priča ne traje duže od dan i po).

Onih 16 dana u godini kad su nam puna usta ženskih prava (što ne ljudskih?).

Iako trenutno situacija izgleda značajno bolje, mi se i dalje nismo daleko odmakle od one osnovne borbe. Više se bavimo estetikom tih prava, nego suštinom, ali takva su neka vremena zavladala. Feministkinje smo i feministi (da, i to se može biti) u periodima kad to donosi više lajkova i klikova, ali u svoja četiri zida i dalje se pravimo da ne čujemo galamu iz kuće do nas, kod nje prvo pogledamo šta je obukla, a ne šta je rekla i rijetko nam je jasno odakle ženi pravo da …. (dopuniti po želji.)

Dozvolite mi da vam na nekoliko primjera pokažem gdje mi to griješimo.

Mnogo je lakše biti na strani lijepe žene. Jesu, sve su žene lijepe, neke nekom, neke svakom, ali nečija ljepota je bliža širim društvenim mjerilima, odmah na prvi pogled. Nije tim ženama lakše, ali o tome kasnije. Uglavnom, ako se tako lijepoj ženi nešto desi, neko je napadne, nešto pogriješi i slično, velike su šanse da ćemo brzo stati na njenu stranu, uz „draga” i slične epitete podijelićemo njen story podržavajući ga. Ali ako se to desi manje lijepoj ženi, prema mjerilima širokih narodnih masa, ta reakcija će spontano izostati.

Jedna od tih žena je političarka u BiH. Donosim vam samo neke od komentara upućene njoj: „Priča se da je XY korištena kao test subjekat povodom testiranja učinka vijagre na muškarce. Zbog nje su morali doze uduplati”, ili „glupa ko točak a ružna ko bodljikavo prase!” ili „‘ta će ova ružna žaba krastača?”

Pročitajte ponovo. A ovo su komentari ispod samo jednog teksta. A mi kao društvo ionako nemamo vremena da se dubinski bavimo tim stvarima. Mi ovdje živimo po paroli „Svakog čuda tri dana dosta”. Ali da li ste nekad vidjeli story podrške ženi koja dobija ovakve komentare? Ni ja.

Nije tu kraj. Vratimo se na ono kako ni lijepim ženama, prema trenutnim društvenim mjerilima, nije lako. Mi smo, na prethodnim izborima imali „listu koja blista”, na kojoj su se našle samo žene iz te stranke, izuzetno prijatnog izgleda sudeći prema komentarima široke javnosti. O tim ženama ljudi nisu mnogo znali u smislu njihovih dostignuća, obrazovanja, osobina. One su bile tu da blistaju. I svima je to bilo potpuno normalno.

Zašto nam je u ovom slučaju potreban feminizam? Jer sve gore navedeno predstavlja primjer mizoginije. Mizoginija vam je ono kad se žena ne posmatra kao individua, već je njena jedina karakteristika to što je žena. Ideja mizoginije je da obezvrijedi ženu i svede je na objekat, estetiku ili kuhinju (dodati prostoriju ili objekat po sopstvenoj želji). Šta se kome dopada.

Već vidim neke nepovjerljive izraze lica koji govore u prilog tome da ja pretjerujem. Iako znamo da ja volim da pretjeram, vjerujte mi, ovo je samo vrh ledenog brijega. Jer mizoginija je svuda oko nas.

Toliko nam je normalizovana da mi tu više ne vidimo ništa loše. Kako, Brankice? Koliko često koristite seksističke viceve o plavušama, suprugama koje stalno nešto traže i usput troše pare svog muža, koliko je prisutna seksualizacija žene i njenog tijela u reklamama… da nastavim? Odavde možete i vi.

Mi ćemo i dan-danas kriviti prostitutku jer se bavi time čime se bavi, a ne društvo koje je dovelo do tačke da jedino tako može da zaradi novac.

Naši će predstavnici sistema i danas pitati ženu koja prijavi nasilje: „A da li ste ga možda nečim naljutili pa je on tako reagovao?”

Mi ćemo ukloniti ženu žrtvu iz njene kuće u sigurnu kuću, a nasilnika ostaviti u toplom i suhom dok vidimo je li stvarno nešto pogriješio.

Mi nećemo vjerovati ni silovanoj, ni ranjenoj, a u posljednje vrijeme ni ubijenoj ženi.

Jer sve smo mi to same tražile.

Usudiću se, zato, da danas i ja nešto od vas zatražim: kada sljedeći put neka žena pred vama kaže da je feministkinja, prije nego što prevrnete očima pitajte je: „Kako ja mogu da ti pomognem u tvojoj borbi?”

Ovo je borba svake od nas. Svakog od vas. Borba za brojanje žena na vodećim pozicijama, a ne onih ubijenih u svojim domovima. Borba da žene čujemo, prije nego što ih vidimo. Borba da Republika Srpska postane poznata po tome što smo jednako složni uz svaku od nas, i po nijednoj ubijenoj ženi.

Ovo je borba za svaku od vas. Ma kako se zvala, izgledala ili koliko godina imala. I za one koje će tek doći.

Nije to borba za ženska, to je borba za ljudska prava.

A vi, drugarice feminstkinje, budite glasnije i jasnije. Nemojte da čekate da neko drugi promijeni nešto, to moramo mi. Danas sam ja dobila dvije stranice u ovakvom mediju, sutra to može biti svaka od vas.

Krenimo od crtice, doći ćemo do intervjua. Samo nemojte da čekate neki od gore pomenutih datuma. Ova borba mora da traje trista šezdeset pet dana. Baš kao što decenijama traje ono protiv čega se borimo.

Tekst originalno napisan za: The Srpska Times

Ako postoji društveni pokret koji se godinama pogrešno tumači, to je feminizam. Dezinformacije i nesposobnost procesuiranja informacija savršeno dobro stvaraju zablude.

Ukratko ću vam reći za šta se žene bore godinama, pa je malo sramno kada niste ponosne na borbu dok rezultate iste uživate.

Tri talasa feminizma su iza nas, četvrti živimo, mada, ako se ja nešto pitam, svaki talas i dalje traje jer se mnogi problemi nisu do kraja rešili ili se nisu rešili uopšte.

Prvi talas bio je aktivan tokom celog 19. i početkom 20. veka, kada je u Ustav SADa uneto devetnaest amandmana o ravnopravnosti polova (1929. godine). Borba nije počela te godine, uspeh na čitavom feminističkom polju bio je i ranije.

To je iste godine kad je na našim prostorima delovao Jugolovenski ženski savez. Borbe koje su obežile ovaj talas bile su usmerene na izjednačavanje građanskih prava za oba pola.

Drugi talas feminizma nastao je tokom šezdesetih godina XX veka. Fokus je bio na zalaganju za jednakost i suzbijanje diskriminacije. 

Treći talas je obeležio slučaj Anite Hil koja je 1991. godine svedočila pred Sanatom zbog prijave da je na poslu seksualno uznemiravao sudija Klerens Tomas. Dakle, ovaj talas je nastavio borbe koje su započete u prvom i drugom talasu, ali su se feministkinje u tom periodu, od 1990. i tokom dvehiljaditih, borile i na drugim poljima, recimo, za uklanjanje razlika u platama.

Četvrti talas, kome i mi svedočimo nastao je neke 2010. godine. Fokus je na borbi za reproduktivna prava i anatomiju tela. Pokret #MeToo u poslednjih par godina, po mom mišljenju, najvažniji je događaj u četvrtom talasu. Danas se i dalje borimo za pravo na abortus, borimo se protiv kulture silovanja i degradiranja žena, borimo se za jednake plate, da kuću mogu da čiste i mama i tata, da svako zanimanje mora i treba da ima ženski i muški rod. Ukratko, pomeramo granice onoga što patrijarhat kaže da je prihvatljivo za žene. 

Međutim, neki i dalje veruju da te granice postoje da bi se uništili muškarci. 

Da li je to mržnja ili osuđivanje?

Patrijarhat automatski postavlja muškarce u položaj koji je superiorniji od položaja žena. Zato imamo muškarce koji i dalje, svesno ili nesvesno, žene smatraju nedostojnim za ravnopravnost. Žene, po njihovim mišljenju, treba da su tu zbog i za muškarce. Pa, nama je dalje  čudno kada je žena stand up komičarka, a nije nam čudno kada je igračica u klubu. Žene su te koje zabavljaju telom, a muškarci umom, je l’?

S obzirom na to da patrijarhat muškarcima pomaže da se pridržavaju toksičnih rodnih uloga, teško je ne kritikovati određene muškarce. To ne znači da podržavamo i negujemo mržnju prema njima – iako oni često misle da je feministička borba, zapravo, borba protiv muškaraca. 

Mnoge žene imaju trzajuću reakciju na feminizam, pa pre nego što ih pitam, ko im je omogućio pravo na glasno mišljenje, moram da ih podsetim i da feminizam nije uverenje da su žene superiornije od muškaraca. Odnosno, ukidanje patrijarhata ne znači da želimo da nastupi matrijarhat. 

Drugi važni podsetnik: feminizam je pravo na jednaki izbor.

Šta su još pogrešna uverenja?

Feministkinje nisu ženstvene.

Sve feministkinje su lezbejke.

Ako ste feministkinja, ne možete biti religiozna.

Feministkinje ne podržavaju majke koje ostaju kod kuće.

Feministkinje ne veruju u brak.

Još jednom da vas podsetim – feminizam je pravo na izbor. Odnosno, živite svoja uverenja, ali bez licimerja. Ako već ističete da niste feministkinja, zašto onda koristite prava koja su vam te iste feministkinje omogućile? Sećate se serije “Gospođa Amerika”? Žene koje su bile antifeministkinje postale su žene koje se, na neki način, bore za prava žena. Ukratko, vrlo je lako da vas proguta ono protiv čega se borite ako ne veruje črvsto u vaša uverenja ili ako niste sebi objasnili protiv čega se borite.

I pošto sam jako besna kada vidim okretanje očima na pominjanje reči “feminizam”, evo par pitanja.

Da li se protivite ideji da svaka osoba pod nebeskom kapicom zaslužuje jednaka prava i jednak pristup svim mogućnostima? Zašto?

Šta vas ljuti?

Verujete li da bi svet koji prava određuje na osnovu toga da li neko piški stojeći ili ne, doveo do poštenog, zdravog i prosperitetnog života za sve?

Da li verujete da ste ispunjeni integritetom, saosećajni i pošteni?

Hvala na pažnji, ovde ću se zaustaviti jer je u Teksasu usvojen Zakon o abortusu kojim se zabranjuje pobačaj posle šeste nedelje trudnoće. Tamo vas takođe, ispred bolnice za prekid trudnoće, čeka Ketrin Niks, daruje vam kese s grickalicama i brošuru sa spiskom alternativa abortusu.

Filis Šlafli je među nama, nemojte posle da vam nisam rekla ako vas opet neko zamoli da rađate jer nema ko da radi u fabrikama.