Šta je KiVa metod

Metod KiVa je kreiralo finsko Ministarstvo obrazovanja. KiVa je skraćenica od „Kiusaamista Vastaan“, što na finskom znači „protiv maltretiranja“. Nastao je 2007. godine i iste godine je smanjio slučajeve vršnjačkog nasilja za 40 odsto. Čak 90 odsto finskih škola ga je već primenilo i uspeli su da eliminišu slučajeve maltretiranja i nasilja u učionicama.

Cilj je da se učenici osveste, prepoznaju opasnosti vršnjačkog nasilja i počnu da brane one koji su žrtve maltretiranja. Deca prestaju da budu pasivni svedoci i znaju da ako se svi zajedno suoče sa nasilnikom (umesto da posmatraju), on to više neće učiniti ni jednom drugom detetu.

Program se zasniva na intervenciji i prevenciji, a evo kako funkcioniše:

Oni koriste virtuelno poštansko sanduče gde se slučajevi maltretiranja mogu anonimno prijaviti.

Imaju učitelja kojem mogu da veruju, jer deci u školi treba odrasla osoba koja ih sluša, razume i brine o njima. U vreme odmora nastavnici prate njihovo ponašanje.

Oni podržavaju žrtvu i senzibiliziraju svedoke. Ukupno tri stručna nastavnika su zadužena da umire žrtvu i da vode dijalog sa nasilnikom dok se problem ne reši.

Oni mnogo rade na emocijama i vrednostima. Deca uče kako da identifikuju šta njihovi vršnjaci osećaju kroz neverbalni jezik i rade na tome da imaju empatiju i poštovanje prema drugima.

Učenici koji učestvuju u KiVa programu dobijaju oko 20 časova u sedmoj, desetoj i trinaestoj godini. Na ovaj način stručnjaci mogu da identifikuju različite vrste maltretiranja u zavisnosti od uzrasta i rade na tome da ga okončaju. Učenici se uče empatiji kroz različite igre i simulacije. U različitim scenarijima koji su im dati, oni moraju da odaberu koje će akcije preduzeti i kakve posledice mogu proizvesti iz tih radnji. Na primer, u jednoj igrici deca kontrolišu crtane avatare. U igri mogu biti svedoci maltretiranja stidljivog učenika. Oni moraju da odluče da li će braniti tog učenika i kako. Postoje posledice u zavisnosti od toga šta izaberu da urade, što ovu igru čini avanturističkom.

Učenicima se takođe daje podrška i povratne informacije o tome kako da pristupe žrtvama maltretiranja i da se uvere da su dobro. Igre im omogućavaju da „vežbaju“ da budu fini i šta da kažu nekome ko se oseća isključeno ili nepoželjno u grupi. Ovo poboljšava sposobnosti učenika da budu empatični i pružaju podršku žrtvama.

Nastojeći da se direktno bave ponašanjem nasilnika, KiVa instruktori su često vrlo kreativni u aktivnostima igranja uloga. Na primer, mogu da stave osobu za koju je veća verovatnoća da će maltretirati u poziciju žrtve, i obrnuto.

Zemlje koje to sprovode u praksi

Zbog svog uspeha, ovaj metod je primenjen i u drugim zemljama. U 2015. godini prihvaćena je prva faza implementacije programa KiVa protiv nasilja u Argentini, Kolumbiji, Španiji, Meksiku i Čileu. U to vreme sadržaj programa je bio dostupan samo na engleskom jeziku, pa je počeo da se koristi u dvojezičnim školama. Druge zemlje kao što su Holandija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka, Belgija, Italija, Luksemburg, Estonija, Švedska, Novi Zeland i Mađarska takođe su počele da koriste ovaj metod u nekim od svojih škola.

Šta treba da uradite ako je vaše dete žrtva nasilja?

Ako vam dete kaže da ga maltretiraju, preporučuje se da sledite određene smernice koje će vam pomoći.

Pokažite im da vam mogu verovati. To je najbolji način da se stvori klima dijaloga i razumevanja.

Objasnite svom detetu da ćete biti uz njega bez obzira na sve.

Obavestite nastavnike vašeg deteta o problemu. Oni treba da budu svesni šta se dešava u njihovoj učionici i da pronađu način da to eliminišu.

Pored vaše podrške, ponekad se preporučuje i da vaše dete dobije psihološku pomoć. Ovo će im pomoći da se bolje nose sa situacijom.

Izvor: Zadovoljna.rs

Možda biste želeli da znate o zdravlju ili sreći lokalne dece, kvalitetu obrazovanja, politici porodičnog odsustva – čak i koje zemlje imaju najzelenije površine ili igrališta.

Upravo se na ove vrste faktora Unicef usredsređuje u „izveštajima” o blagostanja dece.

Važno je napomenuti da se njihova rangiranja odnose samo na najbogatije zemlje sveta – i da ne mogu svi podaci biti podjednako interesantni za porodice iseljenika.

Ali njihova otkrića pomažu da se napravi pronicljiva slika o tome kako je zaista odgajati decu u zemljama širom sveta.

Osvrnuli smo se na neka od ovih istraživanja kako bismo pokušali da odgovorimo na glavno pitanje svake emigrantske porodice: gde su najbolja mesta za podizanje dece – ili, u tom slučaju, gde je najbolje biti dete?

Japan

U Unicefovoj analizi blagostanja dece za 2020. godinu, Japan je na prvom mestu po fizičkom zdravlju, koje se bavi smrtnošću i gojaznošću dece.

A u najnovijem izveštaju Unicefa iz 2022. godine, koji se posebno bavio sredinama u kojima deca odrastaju, zauzima drugo mesto za „svet oko deteta” – kategoriju koja uključuje aspekte poput urbanih zelenih površina i bezbednosti saobraćaja.

Japan takođe ima najnižu stopu gojaznosti dece, nisku smrtnost dece i izuzetno nizak nivo zagađenja vazduha ili vode koji pogađa decu.

To je takođe jedna od najbezbednijih zemalja za porodice, i to ne samo u smislu saobraćajnih nesreća.

Ukupna stopa ubistava u Japanu je najniža od svih zemalja koje je Unicef posmatrao: sa 0,2 na 100.000, to je samo delić one u SAD-u (5,3), Kanadi (1,8) ili čak u Australiji (0,8).

Faktor sigurnosti ne znači samo da se porodice mogu malo opustiti.

To takođe ima ogroman uticaj na slobodu u kojoj deca mogu da uživaju, kaže Mami Mekeg, rođena u Tokiju koja sada živi u Londonu.

„Deca idu sama u školu od šest ili više godina. Idu autobusom ili vozom ako nije samo pešačka udaljenost”, rekla je ona.

„Čak i usred Tokija, deca sama šetaju i idu u školu. To je sasvim normalno jer je zaista bezbedno. Niko nije zaista zabrinut za decu jer mi ne moramo da budemo.”

Pored najboljih ocena za zdravlje i bezbednost, Japan takođe ima jedan od najboljih svetskih obrazovnih sistema, zauzimajući 12. mesto među 76 zemalja i regiona, prema procenama OECD-a na koje se Unicef oslanjao za svoje podatke.

I pruža velikodušna prava na plaćeno roditeljsko odsustvo, pri čemu se svakom zaposlenom roditelju nudi oko 12 meseci – iako zemlja radi na podsticanju očeva, posebno, da ga iskoriste.

Uprkos mnogim prednostima koje Japan može da ponudi porodicama, nemojte se iznenaditi ako sami lokalni stanovnici budu kritični, kaže Mekeg.

„Možda ćete čuti mnogo pesimizma, jer uvek čujemo o svim pozitivnim stranama drugih zemalja i to poredimo sa Japanom”, objasnila je ona.

„To je takođe kulturološka stvar, gde bi trebalo da ‘razgovarate’ o nečemu sa čime se identifikujete da biste izgledali skromno. Ali rekla bih da je Japan zaista lepo mesto za podizanje dece.”

Estonija

Iako Estonija nije na vrhu Unicefove rang liste u celini, ima visoke ocene za niz važnih aspekata.

Deca su izložena manjem zagađenju vazduha, manjom izloženošću bukom i ima manje pesticida nego u skoro bilo kojoj drugoj bogatoj zemlji.

Ima više urbanih zelenih površina od mnogih drugih zemalja, uključujući SAD, Kanadu, Australiju i Veliku Britaniju, a deca će posebno verovatno reći da uživaju u rekreativnim objektima u komšiluku, kao što su igrališta.

Estonija takođe ima drugu najnižu stopu beba rođenih s manjom težinom od bilo koje bogate zemlje, što se generalno smatra dobrim pokazateljem kvaliteta prenatalne nege.

Jedna od najvećih prednosti, međutim, može biti estonski obrazovni sistem: deca imaju bolje veštine iz matematike, nauke i pismenosti od bilo koje zemlje van Azije.

Digitalne veštine su takođe naglašene.

„Već u vrtićima postoji robotika, pametni tableti i tako dalje, a sve se koristi kao deo učenja zasnovanog na igri”, rekla je Ane-Mai Misak, menadžerka projekta u estonskom odboru za obrazovanje i mlade koja istražuje sisteme ranog obrazovanja u zemlji.

Ali prednosti sistema prevazilaze čitanje i robotiku.

Nedavni izveštaj OECD-a otkrio je da je prosečan estonski petogodišnjak bolji u različitim socijalno-emocionalnim veštinama, uključujući saradnju sa drugom decom i prepoznavanje emocija, od onih u SAD-u i Engleskoj.

Takođe su znatno iznad proseka OECD-a za veštine samoregulacije kao što su mentalna fleksibilnost, radna memorija i inhibiranje impulsa.

Zatim, tu je porodično odsustvo: Estonija ima jednu od najvelikodušnijih politika u bilo kojoj zemlji na svetu, sa 100 dana porodiljskog odsustva, kao i 30 dana roditeljskog odsustva, nakon čega sledi 475 dana plaćenog roditeljskog odsustva, koje se može podeliti – ili iskoristiti na pola radnog vremena – do tri godine.

Do 60 od tih dana, oba roditelja mogu istovremeno ostati kod kuće i oba roditelja biti plaćena.

Svaki roditelj takođe dobija 10 radnih dana plaćenog roditeljskog odsustva za svako dete dok dete ne napuni 14 godina.

(Ovo odsustvo je dostupno i stalnim i privremenim stanovnicima Estonije, uključujući strance.)

Španija

Španija je najbolje ocenjena na Unicefovom rangiranju životne sredine oko dece, sa posebno niskim nivoom morbiditeta dece usled zagađenja vazduha ili vode.

I uprkos tome što ima lošiju ukupnu ponudu u smislu socijalnih, obrazovnih i zdravstvenih usluga, prema Unicefu, deca u Španiji imaju izrazito visoko blagostanje: okrug je na trećem mestu po mentalnom blagostanju dece i na četvrtom po osnovnim akademskim i društvenim veštinama.

Konkretno, u rangu je sa Holandijom po tome koliko dece kaže da lako sklapaju prijateljstva (81 odsto), dok je stopa samoubistava adolescenata jedna od najnižih u bogatim zemljama i manje od jedne trećine one u SAD-u, Kanadi, Australiji ili Novom Zelandu.

To ne iznenađuje Lori Zaino, koja se u Madrid preselila iz Čikaga pre 15 godina.

Sada majka malog deteta, ona kaže da je jedan od najsvežijih aspekata života u Španiji koliko kultura prihvata decu.

„Ovde je zaista društveno prihvatljivo da vodite dete svuda – u restorane, barove. Sasvim je normalno videti porodicu sa malim detetom kako šeta okolo u ponoć”, rekla je ona.

„Potreban je veliki pritisak da bi vaša deca bila tiha i smirena, kako ne bi smetala drugim ljudima. U Španiji niko ne brine o tome. Svi su nekako srećni i glasni i uživaju napolju u porodičnom vremenu zajedno.”

Zatim, tu je i roditeljsko odsustvo: i majke i očevi dobijaju po 16 nedelja odsustva koje se isplaćuju u visini od 100 odsto njihove plate (i frilenseri takođe imaju pravo), nakon čega majka može da uzme neplaćeno odsustvo do tri godine ili da smanji svoje radno vreme.

Ove opcije su dostupne svakom legalnom rezidentu registrovanom u sistemu socijalnog osiguranja Španije koji je uplaćivao doprinose najmanje 180 dana u poslednjih sedam godina.

Kao i u drugim navedenim zemljama, to nije savršeno – nedostatak dostupnih vrtića je posebno veliki problem, sa 33 odsto roditelja koji su rekli da bi voleli da ih ima više, što je najveća stopa od bilo koje bogate zemlje – ali jasno je da zemlja ima mnogo toga da ponudi porodicama.

Finska

Finska, koja se nalazi na petom mestu u Unicefovom najnovijem izveštaju, ima posebno visoke rezultate u dve od tri kategorije – broj jedan u „svetu deteta” (koji gleda na to kako životna sredina direktno utiče na decu, kao što je kvalitet vazduha), i broj dva za „svet oko deteta” (koji se bavi elementima okruženja sa kojim dete komunicira, kao što su škole, opasnosti u saobraćaju i zelene površine).

To je jedna od zemalja sa najboljim učinkom na svetu u pogledu pismenosti i matematičkih veština dece, a roditelji su posebno skloni da visoko misle o svom odnosu sa školskim osobljem dece.

Stopa smrtnosti dece uzrasta 5-14 godina jedna je od najnižih u svetu, manje od polovine one u SAD-u.

A zemlja nudi velikodušno roditeljsko odsustvo, uključujući osam nedelja plaćenog porodiljskog odsustva, dodatnih 14 meseci plaćenog roditeljskog odsustva koje treba podeliti između roditelja, i dodatno odsustvo za negu deteta koje se može primeniti dok dete ne napuni tri godine.

(Zakoniti stanovnici Finske koji su bili pokriveni zdravstvenim osiguranjem najmanje 180 dana pre rođenja deteta u Finskoj, ili u bilo kojoj nordijskoj zemlji, zemlji EU ili EEP, ispunjavaju uslove.)

Hedli Din je otac petoro dece iz Velike Britanije koji je sa porodicom živeo u Poljskoj, Češkoj i Finskoj.

Njegova porodica trenutno živi drugi put u Finskoj, rekao je, i to im se sviđa. Jedna od prednosti je količina zelenih površina, čak i u glavnom gradu Helsinkiju (Finska ima najviše urbanih zelenih površina po osobi od bilo koje bogate zemlje).

Ali njegova porodica ne uživa samo u dostupnosti parkova.

„Ono što je drugačije kod Helsinkija, ili Finske, jeste to što su parkovi zapravo veoma sirovi, veoma prirodni. Oni su kao prirodna šuma koja dolazi pravo u centar grada”, rekao je Din.

„Postoji dobro poznata veza između boravka u prirodi i nepostojanja anksioznosti i depresije, tako da je to zaista pozitivno.”

Šta je sa mračnim, hladnim finskim zimama?

To je cena koju vredi platiti, kaže Din. „Samo se naviknete na to – oblačite se u skladu sa tim, imate šiljke na cipelama kada izađete – i to maksimalno iskoristite. A leta su apsolutno neverovatna, jer imate 22 sata sunčeve svetlosti.”

Holandija

Na vrhu sveukupne Unicefove liste za dobrobit dece nalazi se Holandija, koja je posebno dobra u pogledu mentalnog zdravlja dece (na prvom mestu) i veština (gde je na trećem mestu).

Devet od deset petnaestogodišnjaka kaže da su zadovoljni životom, što je najveći procenat od svih zemalja koje je Unicef ispitao, a osam od deset kaže da lako sklapaju prijateljstva.

Nešto od toga je kulturološki, objasnila je Olga Meking, majka troje dece iz Poljske koja već 13 godina živi u Holandiji i autorka je knjige Niksen: prihvatanje holandske umetnosti nečinjenja.

„Postoji diskurs oko toga kako Amerikanci pokušavaju da nauče svakoga da bude izuzetan. Evo, postoji izreka: ‘Samo budi normalan, to je već dovoljno ludo’,” rekla je ona – način razmišljanja za koji misli da čini detinjstvo manje pod pritiskom, iako, kao što je ranije napisala, to će se možda promeniti.

Takođe je veliki naglasak na druženju, dodala je, pri čemu su grupe, klubovi i društvene aktivnosti posebno uobičajene.

Ali, kaže ona, ako su holandske porodice i deca srećni, to je takođe zbog strukturalnih faktora.

„Ne možete imati holandsko roditeljstvo bez holandskog sistema socijalne zaštite”, primetila je ona.

A Holandija zaista nudi roditeljima veliku podršku. Njihova politika porodičnog odsustva je jedan primer.

Uključuje najmanje 16 nedelja obaveznog, potpuno plaćenog porodiljskog odsustva i do šest nedelja plaćenog roditeljskog odsustva, plus neplaćeno roditeljsko odsustvo koje se može iskoristiti dok dete ne napuni osam godina i dostupno je svima koji legalno žive i rade u Holandiji.

Pad ovog broja pripisuju upravo besplatnoj kontracepciji za adolescente i obveznom polnom odgoju u školama.

I pilule za dan poslije dostupne su bez recepta od 15. godine života

Osim toga, Finska je 2022. donijela zakon za liberalizaciju pobačaja. Odlučili su se na takav potez bez obzira na to što su se širom Europe lomila koplja u vezi ovog pitanja. Istovremeno se u SAD-u milionima žena takođe ograničila mogućnost pobačaja.

“Možemo pretpostaviti da seksualno obrazovanje igra značajnu ulogu“, rekla je za Reuters Mika Gissler, istraživačica iz THL-a. Dodala je da je jednostavniji pristup kontracepciji od mlađih dana još jedan uzrok koji stoji iza ove promjene.

Žene u Finskoj ne moraju navesti razlog pobačaja

Naime, broj tinejdžerskih pobačaja među svim tinejdžerima u dobi do 19 godina 2000. je iznosio 2144. U 2023. je ta brojka iznosila 722, što znači da se dogodio pad od 66 posto. Pad je još strmiji kad u obzir uzmemo one mlađe od 18 u istom tom periodu. Ondje se, naime, bilježi pad od 78 posto, pokazala je statistika THL-a.

Mnogo manji pad primijećen je u broju pobačaja među finskim ženama svih dobnih grupa tokom posljednja dva desetljeća. Ono što je takođe važno istaknuti jest činjenica da je Finska od rujna 2023. prestala tražiti da žene navedu razlog pobačaja. On je dostupan na zahtjev trudnice tokom prvih 12 nedelja trudnoće.

Ranije, njihova destinacija bila bi Švedska, ali to više nije slučaj.

Upoznajte magičnu, obrazovanu Finsku.

Najmoćnije oružje ove nordijske države je najbolji obrazovni sistem u svijetu, a mnogi drugi pokušavaju da ga ili prepišu ili prestignu, ali bezuspješno.

Rezultati govore za sebe. U PISA (Programme for International Student Assessment) testovima mladi Finci prednjače u matematici, pismenosti i naučno-istraživačkom radu. Sve je počelo prije četiri decenije, kada je obrazovni sistem revolucionarno promijenjen.

Pa da krenemo redom.

Najmoćnije oružje ove nordijske države je najbolji obrazovni sistem u svijetu, a mnogi drugi pokušavaju da ga ili prepišu ili prestignu, ali bezuspješno.

Roditelji s radošću dočekuju djetetovu sedmu godinu, kada ono kreće u školu. Ne moraju da odvajaju više od jedne cijele plate za prvačića, jer je obrazovanje potpuno besplatno.

Tokom osnovne i srednje škole finski đaci pišu samo jedan standardizovani test. Tamošnji majstori obrazovanja tvrde da kontrolni radovi ne čine školarce pametnijima, već  stvaraju atmosferu u kojoj se učenici pripremaju samo za taj test.Nacionalna matura, kako je ime tom velikom finskom testu, radi se na kraju srednjoškolskog obrazovanja, a pitanjima su obuhvaćene i kontroverzne i kompleksne teme.

Na primjer, jedno od pitanja je bilo “u kojem su smislu sreća, dobar život i blagostanje etički koncepti”. Takođe, đaci pokazuju kako bi se nosili sa problemom zbog gubitka posla, dijetama, šta misle o političkim pitanjima, nasilju, ratu, etici u sportu, nezdravoj hrani, popularnoj muzici, drogama, seksu… Sada znate kako razmišlja Finac od tek 15 godina.

Na radost mladih, veoma malo vremena potrebno je za zadaću. Jer, Finci više cijene slobodno vrijeme i igru. U brojkama to zvuči ovako – za radnim stolom kod kuće sedmično provedu tek 2,8 sati. Osnovci imaju 75 minuta pauze dnevno. Učitelji su u razredu tek četiri sata dnevno, a dva sata sedmično se profesionalno usavršavaju. On je na tronu  i izuzetno je cijenjen. U svojoj zemlji uživa status kao profesor na univerzitetu ili advokat. Njegova prosječna godišnja plata je oko 78.000 KM.

Tokom osnovne i srednje škole finski đaci pišu samo jedan standardizovani test. Tamošnji majstori obrazovanja tvrde da kontrolni radovi ne čine školarce pametnijima, već  stvaraju atmosferu u kojoj se učenici pripremaju samo za taj test.

Besplatno obrazovanje ne odnosi se samo na osnovce i srednjoškolce, već i na studente. Novac nije potreban za preddiplomske, diplomske i doktorske studije.

Statistički gledano, zemlja troši 30 odsto manje novca po studentu od, na primjer, Sjedinjenih Američkih Država. Čak 66 odsto srednjoškolaca odlazi na studije. Srednju školu završi 93 odsto đaka, a učitelji se biraju iz onih deset odsto najboljih u državi.

Nacionalna matura, kako je ime tom velikom finskom testu, radi se na kraju srednjoškolskog obrazovanja, a pitanjima su obuhvaćene i kontroverzne i kompleksne teme.

Finska znanjem pobjeđuje, jer je odavno prepoznala Mendeline riječi da je “obrazovanje najjače oružje kojim se može promijeniti svijet”. I Frostove da “investicija u znanje isplaćuje najbolje kamate”. I Demokritove da su “nade obrazovanih jače od bogatstva neukih”.

A mi? Gdje smo mi?

Psiholog Frenk Martela kaže da ga ljudi često pitaju zašto su Finci toliko zadovoljni svojim životom, a on je rešio da podeli tri stvari koje pripadnici ovog naroda nikada ne rade.

Ne porede se sa komšijama

U Finskoj je poznata rečenica jednog pesnika: „Ne poredite se sa drugima niti hvalite o svojoj sreći“, a oni to definitivno shvataju ozbiljno.

Martela kaže da je jednom na ulici video jednog od najbogatijih ljudi u zemlji kako svog sina gura kolicima ka tramvajskoj stanici, bez obzira na to što ima pare i za kola i za vozača, jednostavno je ovako odlučio.

Tako se svi ponašaju kao obični ljudi i svi postavljaju svoje standarde, nezavisno od toga koliko su drugi uspešni ili šta sve poseduju.

Ne uzimaju prednosti prirode olako

Po jednom istraživanju od pre par godina, čak 87% Finaca smatra da je priroda veoma važna jer im pruža mir, vraća energiju i omogućava da se opuste. Ona je mnogima veoma blizu, jer zelenila ima i u velikim gradovima.

Jedna specifična stvar tiče se godišnjih odmora, jer zaposleni u Finskoj imaju pravo na četiri nedelje letnjeg odmora i jednu nedelju zimskog, tako da mnogi koriste letnji za odlazak u prirodu i isključivanje sa mreža.

Ne sumnjaju u druge, već imaju poverenje

Statistika pokazuje da su ljudi srećniji što je veći stepen međusobnog poverenja u okviru jedne zemlje, a to se odnosi i na iskrenost i poštenost.

Eksperiment sa „izgubljenim novčanikom“ iz prošle godine pokazalo je da je u Helsinkiju 11 od 12 novčanika vraćeno vlasnicima. Finci cene poštenost i poprilična je verovatno da ćete pronaći ono što ste negde zaboravili, odnosno da ga niko neće ukrasti.

To se pokazuje i kroz činjenicu da se mnoga deca voze sama gradskim prevozom i da se igraju na otvorenom bez nadzora.

Preuzeto sa: 6yka.com

Finska nije jedina evropska zemlja u kojoj đaci polaze u avgustu u školu, iako u većini zemalja polaze prvog ponedeljka u septembru. U nekim evropskim zemljama škola počinje tek sredinom septembra (Bugarska, Grčka, Luksemburg, Italija, Rumunija, Malta…)

„Iako shvatam da roditelji u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih izdataka, za “besplatno obrazovanje”, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu tenziju u kući, brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima.“

Inače, ako ove statistike ostavimo po strani i pozabavimo se samo utiskom koji ovaj prvi školski dan ostavlja na đake prvake i roditelje…videćemo da svako ima svoj doživljaj ovog famoznog dana, na svoj način.

Generalno, za prvake, njihove roditelje, bake i deke, ovaj dan je veoma bitan, i na njega se gleda kao na svojevrsni praznik. Deca kao deca, uvek mu se raduju jer jedva čekaju da upoznaju učiteljicu, nove drugare sa kojima će deliti radosti i brige školskih dana, tu je i radost i onaj osećaj kada se sami sebi čine bitnum i odraslim, zbog novih obaveza, jer kao što mame i tate imaju obavezu da idu na posao, tako, sada i oni imaju obaveze, na koje će biti ponosni, naravno, ako se roditelji i učitelji potrude da deca na obaveze ne počnu da gledaju sa mukom i gnušanjem, već onako, da se osećaju bitno i od koristi.

Zato bi valjalo da deca od početka učestvuju u kreiranju svog radnog dana, gde će sama, uz malu roditeljsku pomoć, kao pravi, mali veliki ljudi organizovati svoj radni dan, ostaviti vreme za igru, za učenje i ostale aktivnosti…

…ali, onaj skup priprema za početak nove školske godine, mi je fenomen sam po sebi, možda i veći od samog polaska deteta u školu, koji je prirodan sled stvari u odrastanju deteta, da jednostavno moram da iznesem svoje mišljenje o tome.

Iako shvatam da roditelji u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih izdataka, za “besplatno obrazovanje”, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu tenziju u kući, brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima.

Kupovina skupih stvari, markiranih patika, najlepših italijanskih svezaka koje koštaju 5 puta skuplje od onih koje se kupuju u supermarketioma, torbi koji svetle, a koji koštaju kao da su torbe koji govore…nove markirane garderobe…a sve da im deca ne budu gore obučena od druge dece, zaista je trka osuđena na propast i sa lošom porukom.

Deca u toj konfuznoj situaciji, umesto da shvate da polaze u školu kako bi naučila mnoge lepe i korisne stvari, pogrešno shvataju da u školi moraju biti moderni i sa boljom opremom od onog drugog, da bi bili bitni, primećeni i prihvaćeni.

Roditelji tako sami sebi skaču u stomak…neki iz pukog pomodarstva, a oni drugi, jer im je žao da njihova deca budu skromno obučena i sa skromnijim priborom, pa da čežnjivo gledaju u opremu drugara pomodnijih roditelja..i tako, igri nema kraja.

Vaspitajte dete u duhu nematerijalnih vrednosti od malih nogu, sa mnogo ljubavi, naučite ga da se raduje malim stvarima, a takvi budite i sami, pa nećete pasti pod uticaj globalnog pomodnog ludila…

„Finci puštaju decu sam u školu i po mnogo surovijoj klimi, ali deca se naviknu, očeliče i ne razboljevaju se tako često kao neka druga, prezaštićena „ušuškana deca“.“

Usklađivanje porodične dinamike je takođe jedan od činilaca koji doprinosi stresu kod roditelja, zbog novonastale situacije, polaska deteta u školu. Kako će zaboga dete samo da ustane, da pojede sendvič i ode u školu?

Roditelji se tada zabrinu jer im radno vreme nije usklađeno sa detetovim, pa ne mogu da odvezu dete u školu, pa će jadno morati peške. Dragi roditelji, ako su deca spremna za polazak u školu, spremna su i za nove obaveze i odgovornosti, pa se tako i ponašajte.

Godinu dve dana pre polaska u školu, decu bi valjalo upoznati sa pravilima u saobraćaju, upoznati sa maršutom kako doći do buduće škole, ali kroz više različitih putanja, kako bi stekli prostornu orijentaciju, ostavljati ih same kod kuće, malo po malo, naučiti ih da sami naprave sebi sendvič…i sve te ostale elementarne radnje, koje roditelji radije vole da obavljaju umesto njih, praveći decu nesposobnim bićima.

Period, dok dete ide u vrtić, dobro je iskoristiti za uvežbavanje samostalnog snalaženja. Pustite ih da vas oni vode do vrtića, do pijace, do bake i deke, i svuda gde idete sa njima, igrajte se usput tako da zapamte nazive ulica, pustite ih da sami reaguju u saobraćaju, a vi im posle toga, ukažite na greške, ukoliko ih je bilo.

To je možda teži način nego odvesti dete kolima u školu, ali, ovo je mnogo bolje za dete, a i za vas. Finci puštaju decu samu i po mnogo surovijoj klimi, ali deca se naviknu, očeliče i ne razboljevaju se tako često kao neka druga, prezaštićena „ušuškana deca“.

Za svaki slučaj, bitno je da dete ima vaš broj telefona na koji vas može dobiti ukoliko mu zatrebate. Svakako, da ova novonastala situacija čini roditelje nespokojnijim, ali svrha roditeljstva i jeste pripremiti svoje „ptiće“ na odgovornost i kasnije osamostaljenje.

Iako su roditelji roditelji, koji uvek žele najbolje za svoju decu, moram da uočim velike razlike između finskih i roditelja sa prostora Balkana. I jedni i drugi rade ono što misle da je ispravno, ali moram da priznam da mi se finski način više dopada. Evo i zašto…

„Finski roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe.“

Finski roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe. Iako su Finci mnogo bogatija nacija od svih nacija na Balkanu, decu u školu ne šalju u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju, jer je mogu iscepati ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu, prevrtati se po travi…već je odeća komotna, skromna i prilagođena deci.

Finci ne vole da se razbacuju. pa deca u tom periodu često dobijaju polovnu odeću, jer je brzo izrastu, a i zato jer se deca tada mnogo igraju, druže u prirodi, i najbitnije je da je odeća takva da ih ne sputava. Second hand prodavnice se pravi izbor, i tu se kupuje dosta toga, naravno ne i obuća. Do prvih malih matura, deci se ne kupuju, ili bar veoma retko, nove i skupe stvari, i niko zbog toga ne pravi pitanje. To je tako normalno.

Danas je izgleda postalo pravilo da se siromašne nacije utrkuju ko će kupiti skuplju odeću, dok su Finci naprosto operisani od toga, bar ne u periodu kada to nema smisla. Iako u Finskoj roditelji nemaju nikakve izdatke oko školovanja dece, ekskurzija, užine, jer sve to plaća država, oni se ne rasipaju novcem i veoma su racionalni. Deca i u najmlađem školskom uzrastu ostaju sama kod kuće, idu sama, ili sa drugarima u školu i generalno, mnogo su samostalnija od dece u Srbiji.

Ali tu nisu srpska deca učinila to stanje takvim, već roditelji, i ne iz zle namere, ali definitivno čineći medveđu uslugu deci. Zato je neophodno, zarad obostranog dobra, da roditelji svoju decu, još od najranijih godina, uče svemu onome što će im pomoć da postanu odgovorni i samostalni. Finci od malena uče decu da obavljaju razne poslove u kući, u skladu sa njihovim psihofizičkim mogućnostima, i tu nema kompromisa.

Deca u Finskoj zbog toga, rad u kući ne doživljavaju kao neki teret, kaznu i moranje, već kao nešto sasvim normalno i podrazumevano. Uopšte, kako je igra nešto što finskoj deci nikad i nikako nije uskraćeno, tako se i primerene radne obaveze podrazumevaju.

Finska je država kojoj su znanje i rad veoma bitni, pa je zato u osnovnim školama Käsityö (Zanati / rukotvorine) obavezan predmet od prvog razreda, a od 7 – 9 razreda i predmet Kotitalous (Domaćinstvo), gde uče kuvanje, serviranje, finansije u domaćinstvu, zdravlje u ishrani.. Iz predmeta Käsityö deca uče tokom školovanja da pletu, kroje, šiju da rade sa drvetom, obavljaju sitnije popravke u kući, peglaju…

U Finskoj deca nemaju domaće zadatke, jer se smatra da je izuzetno bitno da deci ostane vreme za igru i slobodne aktivnosti. Finci shvataju da deca polaskom u školu ne postaju odrasli, već su i dalje samo deca ali i školarci.

Upravo zato me nekada čudi, zašto u Srbiji i danas postoje domaći zadaci, koji dodatno oduzimaju deci vreme za tako preko potrebnu igru, a ako uzmemo u obzir da se mnoga deca, polaskom u školu upisuju na balet, na klavir, kurseve jezika, često, ne svojom voljom, dok sve to postignu u toku dana, njima je, na žalost, pravo na igru onemogućeno. To svakako nije dobro.

Kada bi škole ukinule domaće zadatke, bar do petog razreda, kada bi roditelji deci uveli neke umerene vannastavne aktivnosti, a ostalo ostavili deci samo za igru, deca bi bila srećnija, ali nikako manje uspešna, naprotiv. U Finskoj se i nastavni sadržaji u ovom uzrastu, odvijaju kroz igru, a često se nastava održava i u prirodi, na vazduhu. Opuštena atmosfera, učenje kroz igru i čest boravak na svežem vazduhu, doprinosi uspehu dece. Finska je tu pravi primer.

Ono što je takođe, po mom mišljenju, bolje u Finskoj je i to, da deca, dolaskom u prvi razred, nikako nisu primorana da sede mirno u klupama, jer je to za njihov uzrast, i neprirodno i mučno. U Finskoj deca mogu da dođu do table, do druga, da sede na klupama…jer je poenta da svi pričaju i diskutuju o lekciji, a ne da sede mirno.

Sedenje mirno i maksimalna koncentracija se razvijaju postepeno, i kada malo odrastu, deca već i sama sede u klupama, bez primoravanja. Bitno je da se prati priroda deteta…a u prirodi deteta tog uzrasta, nije sigurno da sedi mirno, bar ne prve godine polaska u školu. Sticanje discipline, radnih navika, odgovornosti, usvajanje novih pravila….ne ide ni preko noći, niti treniranjem strogoće.

Zato, dragi roditelji, znam da volite i brinete za svoju decu, znam da ih, po prirodi stvari štitite, ali ih nekada pustite da stvari iskuse kroz iskustvo, njihovo, ne vaše. Nažalost, mnogi roditelji, imaju krivu predstavu da će biti manje dobri roditelji ukoliko detetu sve ne ponude na tacni, ali, verujte mi, prelomite to u sebi, budite jaki i nemojte se osećati loše, ukoliko ne radite stvari umesto njih, Biće vam kasnije teže da gledate dete koje je nesamostalno, nesposobno, razmaženo, gotovan…

Zato, kada vaše mezimče krene u prvi razred, nemojte mu ljubav pokazivati tako što ćete mu pakovati knjige, raditi domaći, voziti ga u školu, pred njim prekoravati učitelja i na taj način stalno braniti dete, jer će dete na taj način učitelja doživeti kao neprijatelja, a odlazak u školu kao kaznu.

Ljubav mu pokažite tako što ćete se interesovati, pitati dete kako mu je prošao dan u školi, šta je novo naučilo, pokazati mu da ste ponosni na njega, U tom smislu, dopada mi se onaj običaj u Finskoj, gde postoji ritual porodičnog okupljanja za večerom.

Tada oni pričaju kako im je prošao dan, razgovaraju, dogovaraju se…a onda se setim da u Srbiji toga nema, bar ne kod mnogih porodica, a i kada se okupe, onda i ne razgovaraju, jer je kao nekakav jeres razgovarati u toku jela…

Svoj dečici želim radostan polazak u školu, a njihovim ponosnim roditeljima samo želim da poručim da budu i dalje tako brižni i divni, i da uvek, kao i do sada, rade najbolje za svoju decu, ali da uvek razmisle prvo šta je na dugoročnom planu, najbolje za njihovo dete.

Ovde je, kao i u mnogim situacijama, prisutno ono pravilo „Manje je više“…manje radite umesto deteta i time ćete mu više činiti.

Preuzeto sa: zelenaucionica.com

Marin je prošle nedjelje izjavila da je uznemirena zbog pojavljivanja videa sa privatne zabave na kojoj pleše, jer su ti snimci, kako je rekla bili namijenjeni samo prijateljima.

Marin, koja je u decembru 2019. godine postala najmlađa premijerka na svijetu, pristala je u petak da se testira na narkotike, rekavši da se nikada nije drogirala i da nije vidjela da neko to radi na prošlonedjeljnoj zabavi kojoj je i ona prisustvovala.

Liderka finskih Socijaldemokrata takođe je rekla da njena sposobnost da obavlja dužnosti premijerke u subotu uveče nije bila kompromitovana i da bi napustila zabavu u slučaju da je bilo neophodno da obavlja svoj posao.

Jedan dio javnosti u Finskoj izrazio je podršku premijerki Sani Marin, dok je drugi dio izrazio sumnju u njenu punu sposobnost rasuđivanja.

Preuzeto sa: nezavisne.com

Ovo nije prvi put da se Marin zamjera što se zabavlja. Već je bila na meti kritika zato što odlazi na muzičke festivale, piše Women’s Agenda.

I Sanna Marin ima pravo na privatni život

Marin je navela kako je zabava bila održana u privatnoj kući prije nekoliko sedmica, te kako joj nije drago što je snimak došao do javnosti.

“Te su snimke privatne,” izjavila je. “Bile su snimljene u privatnoj kući. Nije mi drago što su objavljene. Ono što na njima možete vidjeti je kako provodim večer s prijateljima, zabavljam se, priznajem raskalašeno, plešem i pjevam.”

Dodala je i kako kao premijerka ona nije ništa drugačija osoba nego što je bila dosad, te se nada da to javnost može prihvatiti.

Zar zaista imamo pravo očekivati od političara da u slobodno vrijeme sjede i gledaju u zid? Ili pak da slobodno vrijeme u potpunosti odbace i nastave raditi? Ne, nemamo. Bez obzira na to koju funkciju obavlja, svaki čovjek ima pravo na odmor i zabavu.

Bavila se osoba politikom ili nekom desetom djelatnošću – svaka se osoba ima pravo opustiti uz svoje prijatelje i porodicu. Premijerka države nije dužna cijeli svoj život posvetiti poslu. Na njoj je da pronađe balans, kao i na svakoj drugoj zaposlenoj osobi.

Je li na njoj veća odgovornost nego na većini ljudi? Naravno. No znači li to da je preuzimanjem funkcije prestala biti čovjek koji uživa u društvu i glazbi? Naravno da ne.

Kontroverza nisu snimke, već njihovo puštanje u javnost

Kritičari su bili skloni optužiti Marin da se drogirala na zabavi što ona vehementno poriče i dodaje kako je na zabavi bilo samo alkohola. Finski član parlamenta Mikko Kärnä izjavio je kako bi Marin trebalo testirati na droge.

“Nemam što kriti. Nisam koristila droge i nije mi problem testirati se. No, smatram da je vrlo neobično da se tako nešto uopšte traži,” izjavila je Marin.

U konačnici se puno veći problem radi od njene zabave nego od činjenice da je neko pustio u javnost privatan video s privatne zabave tako narušivši ne samo privatnost Sanne Marin, već i drugih osoba sa snimke.

Kako piše Reuters, Sanna Marin je i sama izjavila kako ne zna odakle su snimke dospjele u javnost, odnosno do tabloida. Incijalno su objavljene na privatnom Instagram profilu.

Jedina kontroverza u cijeloj ovoj situaciji jest to što su privatne snimke uopšte izašle u javnost. Bez najave, bez dozvole, bez prava.

Ko je objavio snimke i zašto, možemo samo nagađati ili se pak nadati istrazi. To što je neko javna osoba, ne znači da ne postoji njena privatna strana koja bi trebala ostati netaknuta.

Ovo inače nije prvi put da se Marin našla pod metom kritika zato što se zabavljala. Prisjetimo se, njeno partijanje i odlasci na koncerte već su bili predmet polemika i očita su boljka njenih političnih protivnika.

Preuzeto sa: womeninadria.com

Finski obrazovni sistem odavno se smatra jednim od najboljih u svijetu. U međunarodnim rangiranjima uvijek zauzima jedno od top deset mjesta. Međutim, to im nije dovoljno, jer su sada odlučili da budu očito najbolji u otkrivanju interesovanja djece i napretku obrazovnog sistema. Neće više biti fizike, matematike, istorije, književnosti ili geografije. Direktor Odjeljenja za edukaciju u Helsinkiju, Marjo Kajlonen objasnio je promjene:

“Postoje škole koje uče na tradionalne, staromodne načine, koji su se primijenjivale početkom 1900. godine. Međutim, potrebe nisu jednake i danas trebamo nešto što je prikladno za dvadeset i prvi vijek.”

Umjesto predmeta, učenici će proučavati događaje i fenomene u interdisciplinarnom formatu. Na primjer, ako se uči lekcija iz Drugog svjetskog rata, umjesto učenja napamet datuma i činjenica, djeca će raditi u radnim grupama, primjenjujući perpsektive iz istorije, geografije, matematike, ali ujedno i razvijati lingvističke vještine, ekonomske, ali i komunikacijske.

Ovaj sistem će se primijenjivati na učenike srednjih škola od uzrasta šesnaest godina nadalje. Osnovna ideja je da učenici biraju sami za sebe teme i fenomene koje žele izučavati, na temelju njihovih interesovanja i sposobnosti. Na taj način učenici neće morati razmišljati “Kad će mi ovo u životu trebati?”

Tradicionalni način predavanja ex catedra takođe će biti promijenjen. Neće se više sjediti u klupama i anksiozno čekati da vas nastavnik prozove, već se sjediti u malim grupama, kako bi se konstantno moglo diskutovati o problemima. Poticanjem timskog rada, razvijaće se vještine učenika koji će moći sagledati situaciju iz više različitih uglova. Nastavnici će takođe proći posebne obuke, kako bi se što bolje pripremili na ovakav način rada, a zasad ih je preko 70% već krenulo sa pripremnom nastavom na ovakav način, što će povećati efikasnost ovakvih časova kada se konačno krene u realizaciju projekta, koji će biti realizovan do kraja 2020. godine.

I na kraju postavlja se pitanje, kada će i hoće li Bosna i Hercegovina, Balkan uopšte, doći do ovog nivoa rezonovanja, kako bi djeci omogućilo kvalitetnije i zanimljivije obrazovanje, a u konačnici i bolje kadrove na tržištu rada?