Nekada se čini da ljudi ne mrze istinu. Mrze nelagodu koju im istina izazove.

Zato se često ne obračunavaju sa problemom, već sa onim ko ga je izgovorio.

Od pamtiveka ubijamo vesnike. Ne doslovno, naravno, ali ih proglašavamo ludima, konfliktnima, teškima, nevaspitanima, umišljenima ili opasnima po mir.

A taj mir je često samo lepo upakovana laž.

Pre neki dan slušala sam jednu mladu devojku. Ustala je, postavila pitanje i rekla ono što mnogi misle, a ne izgovaraju.

Dobila je aplauz. A onda se zabrinula.

Pitala se zašto ona govori, a drugi ćute. Da li možda greši. Da li je ona problem.

Nije.

Samo je bila dovoljno hrabra da plati cenu autentičnosti.

Japanci kažu da svi imamo dva života. Prvi je onaj koji živimo po pravilima drugih, a drugi počinje kada upoznamo i zavolimo sebe, kada odustanemo od sulude ideje da se mozemo dopasti svima.

Neki, ipak, ostanu u prvom zauvek.

Zamene ljubav lažnim mirom. Za partnere biraju one koje je lakše zadržati nego one koje istinski vole. Na poslu podržavaju poslušnije umesto sposobnijih. U društvu smiruju hrabrije umesto da ih saslušaju.

I tako prijatnost polako pojede istinu.

Pitam se koliko je velikih ljubavi propalo zato što je sigurnost pobedila autentičnost.

Koliko je dobrih ideja ostalo neizgovoreno.

Koliko je sposobnih ljudi skrajnuto jer nisu umeli da ćute.

A možda je još važnije pitanje:

Zašto oni koji nemaju hrabrosti da govore tako često imaju potrebu da sapliću one koji je imaju?

Ne mora svako da ustane.

Ne mora svako da pita.

Ne mora svako da rizikuje.

Ali ako već nismo dovoljno hrabri da menjamo stvari, možda bismo mogli da prestanemo da zaustavljamo one koji jesu. Jer nijedan sistem vrednosti nije promenjen ćutanjem. A pogotovo ne lažnim mirom.

I čije se oči lepše smeju:

one koje su celog života ćutale da bi bile prihvaćene,

ili one koje su ponekad drhtale dok su govorile i živele istinu?

Snežana Golić/Detinjarije