Istraživanje oglašavanja i marketinške komunikacije hrane i pića u blizini osnovnih škola u Hrvatskoj, provedeno kao presječno terensko istraživanje u skladu sa metodologijom evropske zajedničke akcije Best ReMap i u saradnji sa UNICEF-om, pokazalo je da su oglasi za hranu i bezalkoholna pića najzastupljenija vrsta oglašavanja u blizini škola i čine 38,3% svih zabilježenih oglasa.

Među oglasima za hranu i pića, 28,3% se odnosi na bezalkoholna pića, a 20,5% na slatke proizvode. Gotovo svaki treći oglas (29,1%) promoviše proizvode sa visokim udjelom masti, zasićenih masti, šećera i/ili soli, dok više od polovine oglasa (52,4%) nije u skladu sa kriterijima Svjetske zdravstvene organizacije za oglašavanje djeci.

“Teško je ignorisati činjenicu da gotovo svako treće dijete ima višak kilograma”

Prema podacima Evropske inicijative praćenja debljine kod djece, oko 36% djece uzrasta od osam do devet godina u Hrvatskoj ima prekomjernu tjelesnu masu ili debljinu. “Debljina je normalan odgovor pojedinca na jedno abnormalno, obesogeno okruženje”, poručila je voditeljica Službe za promociju zdravlja HZJZ-a Sanja Musić Milanović.

Naglasila je da je podudarnost između udjela djece sa viškom kilograma i udjela oglasa za nezdravu hranu izuzetno indikativna. “Ne mogu govoriti o uzročno-posljedičnoj povezanosti, ali teško je ignorisati činjenicu da gotovo svako treće dijete ima višak kilograma.

Pritom je svaka treća reklama na putu do škole za bezalkoholna pića ili slatkiše”, rekla je, pozivajući na multisektorsko djelovanje i stvaranje okruženja koje potiče zdravije izbore. Maja Lang Morović iz HZJZ-a istakla je da je cilj istraživanja bio sagledati vanjsko oglašavanje u blizini škola, uz digitalno okruženje o kojem se češće govori.

“I odrasli su vrlo skloni uticaju takvih poruka”

“Djeca vjeruju oglasima i ne propituju ih, zbog čega prehrambene izbore često donose u skladu sa onim što vide. To ne važi samo za djecu, i odrasli su vrlo skloni uticaju takvih poruka”, rekla je.

Liječnica i specijalistkinja javnog zdravstva Lucija Sironić ocijenila je da rezultati pokazuju prostor za unapređenje regulacije marketinga hrane i pića, kako u blizini škola, tako i u digitalnim i elektronskim medijima, istakavši da rezultati “ne bi smjeli ostati samo dio publikacije, nego potaknuti konkretne mjere”.

“Regulacija marketinga hrane i pića je dio rješenja”

Predstojnica Ureda UNICEF-a za Hrvatsku Luisa Brumana upozorila je da dječja debljina ima posljedice ne samo na tjelesno, nego i na mentalno zdravlje i uspjeh u školi. “Međunarodna istraživanja jasno pokazuju da ono što djeca vide u svom okruženju snažno utiče na njihove prehrambene navike. Regulacija marketinga hrane i pića, naročito prema djeci, dio je rješenja”, poručila je.

Među preporukama istraživanja navodi se uvođenje jasnog regulatornog okvira za oglašavanje hrane i bezalkoholnih pića usmjerenog djeci, regulisanje vanjskog oglašavanja u blizini škola te uspostava sistema praćenja marketinških komunikacija.

Izvor: Buka

Gojaznost je jedan od vodećih zdravstvenih problema današnjice, složena bolest koju karakteriše prekomerna količina telesne masti. Iako je za mnoge to isključivo stvar estetike, gojaznost spada u medicinski problem, koji povećava rizik od drugih bolesti i zdravstvenih problema – bolesti srca, dijabetesa, visokog krvnog pritiska i određenih karcinoma.

Gojaznost je rezultat nasleđenih i fizioloških faktora

Postoji mnogo razloga zašto neki ljudi imaju poteškoća da smanje telesnu težinu. Gojaznost je obično rezultat nasleđenih, fizioloških faktora i faktora životne sredine, u kombinaciji sa ishranom, fizičkom aktivnošću i izborom vežbi. Dobra vest je da čak i skroman gubitak težine može da poboljša ili spreči zdravstvene probleme koji se dovode u vezu sa gojaznošću. Zdravija ishrana, povećana fizička aktivnost i promene životnih navika svakome mogu da pomognu da skine po koji kilogram. Nažalost, stope gojaznosti su porasle tokom godina, kao i mitovi i zablude o ovoj bolesti, a sledećih 5 su najčešći.

Neistina broj 1 – Sve kalorije su iste

Kalorija je mera energije. Sve kalorije imaju isti energetski sadržaj. Međutim, to ne znači da svi izvori kalorija imaju iste efekte na našu težinu. Različite namirnice prolaze kroz različite metaboličke puteve i mogu da imaju veoma različite efekte na glad i hormone koji regulišu telesnu težinu. Na primer, kalorija proteina nije ista kao kalorija masti ili ugljenih hidrata. Zamena ugljenih hidrata i masti proteinima može da poboljša naš metabolizam i smanji apetit i žudnju za nekom hranom. Takođe, kalorije iz voća, na primer, mnogo više će da zasite čoveka nego kalorija iz rafinisane hrane, poput slatkiša.

Neistina broj 2 – Gubitak težine je ravnolinijski proces

Gubitak težine obično nije linearan proces, kao što neki ljudi misle. Nekih dana i nedelja možemo da izgubimo na težini, dok tokom drugih možemo malo i da dobijemo. Ali, to nije razlog za zabrinutost. Normalno je da se telesna težina kreće gore-dole, za nekoliko kilograma. Na primer, može da se desi da nosimo više hrane u svom digestivnom sistemu ili zadržavamo više vode nego obično. Ovo stanje je još izraženije kod žena, s obzirom na to da količina vode može značajno da varira tokom menstrualnog ciklusa.

Neistina broj 3 – Suplementi mogu da pomognu da smršamo i eliminišemo problem zvani gojaznost

Industrija suplemenata za mršavljenje je ogromna. Razne kompanije tvrde da njihovi suplementi imaju dramatične efekte, ali, kada se podvrgnu proučavanju, pokaže se da su retko veoma efikasni i da imaju skroman efekat na gubitak težine. Glavni razlog zašto suplementi zaista deluju kod nekih osoba je placebo efekat. Ljudi često „padaju“ na marketinške taktike i žele da im suplementi pomognu kako bi izgubili težinu, tako da postaju svesniji onoga što jedu, što je generalno dobro za sam proces skidanja kilograma.

Neistina broj 4 – Gojaznost je povezana sa snagom volje, a ne sa biologijom

Netačno je reći da bilo čija težina zavisi od snage volje. Gojaznost je, kako navode stručnjaci, veoma složen poremećaj sa desetinama, ako ne i stotinama faktora koji doprinose da se ovo stanje razvija. Brojne genetske varijable povezane su sa gojaznošću, a različita medicinska stanja, kao što su hipotireoza, PCOS i depresija, mogu da povećaju rizik od povećanja telesne težine.

Naše telo funkcioniše uz pomoć brojnih hormona i bioloških puteva koji bi trebalo da regulišu telesnu težinu, i često se dešava da su nefunkcionalni kod gojaznih ljudi, što otežava gubitak kilograma. Na primer, otpornost na hormon leptin glavni je uzrok gojaznosti. Leptin bi trebalo da pošalje signal našem mozgu da ima dovoljno uskladištene masti. Ali, ako je neko rezistentan, otporan na leptin, i ta informacija ne stigne do mozga, on će misliti da osoba gladuje. Tada čovek počinje svesno da jede i upada u vrlo tešku borbu sa snagom volje koja mu govori „prestani da jedeš, nisi gladna, jela si pre sat vremena“. Naravno, sve navedeno ne znači da ljudi treba da odustanu od pokušaja da zarad zdravlja skinu kilograme i da prihvate svoju genetsku sudbinu. Gubitak težine je i dalje moguć – samo je nekim ljudima taj proces mnogi naporniji i teži nego drugima.

Neistina broj 5 – Jedite manje, više se krećite

Telesna mast je uskladištena energija. Kako biste izgubili višak masnoće, potrebno je da sagorite  više kalorija nego što ste ih uneli. Iz te perspektive izgleda da bi manje unete hrane, a više kretanja pomoglo da se izgubi neki kilogram. Iako ovaj savet funkcioniše u teoriji, posebno ako neko trajno promeni način života, stručnjaci ističu da je ovo loša preporuka za sve one koji imaju ozbiljan problem sa težinom. Kako navode, većina ljudi koji slede ovaj savet na kraju ipak povrati izgubljenu težinu zbog fizioloških i biohemijskih faktora. Potrebna je velika i trajna promena u perspektivi i ponašanju kako bi gojazne osobe smršali uz pomoć određene dijete i uz primenu preporučenih vežbi. Ograničavanje unosa hrane i povećanje fizičke aktivnosti nije dovoljno. Reći gojaznoj osobi da manje jede i više se kreće je isto kao kad biste depresivnoj osobi rekli da se „malo raveseli“.

Izvor: eklinika.telegraf.rs

Profesor dr Zoran Vujčić redovni je profesor na Hemijskom fakultetu u Beogradu. Biohemičar, zaljubljenik u hranu, bloger, borac protiv mitova o hrani, nadrilekarstva, zabluda i konfuzija koje je internet doba unelo u naše živote (pored svega dobrog što nam je donelo), govori za Zelenu učionicu o hrani koju današnja deca jedu, zabludama koje nas mogu koštati zdravlja, industrijskoj i organskoj hrani…

Kad i kako počinje vaša „borba” protiv zabluda u koje masovno verujemo?

Moja supruga je zapravo “kriva”. Svakidašnja saopštenja portala o čudotvornoj hrani i kozmetici, tretmanima kojekakvim opasnim hemikalijama u borbi protiv raka su me dovoljno iritirala. Uz to i načini hranjenja, saveti kvazi nutricionista i večita preporuka da se jede žuti šećer, Himalajska so i slične nebuloze su me već dovele u ekscitovano stanje. Okidač je bio tadašnji “bum” konjski šampon, koji je neko počeo da prodaje kao čudesni šampon za rast kose. Moja supruga mi je rekla da nešto napišem na tu temu. Pronašao sam blog kao način da komuniciram s ljudima i da sa hemijske strane pokušam da pojasnim gde se greši i ko im prodaje maglu.

Da počnemo od večite dileme i dobro poznatog „tako su i nama i šta nam fali”. Gde su naše majke i bake najviše grešile u ishrani dece i šta današnje majke moraju da rade drugačije?

Ranija ishrana je bila kvalitetnija, jer su sirovine prosto bile kvalitetnije. Danas se kupuje u supermarketima, na pijacama koje nisu ni izbliza zadovoljile minimalne higijenske standarde, u prodavnicama pre bih rekao nezdrave, nego zdrave hrane. Voće i povrće se bere pre fiziološke zrelosti zbog čega nema punu nutritivnu vrednost. Ideja je samo da se roba očuva, a ne da bude kvalitetna. Moja baka nije grešila. Jeli smo sve od spanaća (koga sam oduvek mrzeo) do mesa i voća. Nije bilo izobilja, niti slatkiša u svakoj prilici i na svakom kiosku. O zlu koka-koli i da ne govorim. Industrijsko smeće od hrane rado i majke kupuju deci, misleći da im čine neko dobro. A kao vrhunac ironije je da se deca, ako su dobra vode u Mek. Bake su pravile zimnice, slatka, džemove. Deca su pila mleko, jela meso. Trčala, skakala i jurcala za loptom. Danas bake i deke krišom kupuju slatkiše, a vrhunac ljubavi se ogleda u kupovini raznih telefona.

Već pomenuto „i šta nam sad fali” nije baš dobar argument za kljukanje dece industrijskim proizvodima. Da li su nove generacije osetile posledice loše ishrane prethodnih decenija? Dijabetes, gojaznost, zdravstveni problemi… kada nastaju posledice loše ishrane u detinjstvu?

Šta nam fali zapravo je lažni argument u svetlu današnjeg načina hranjenja. Industrijska hrana je nužno zlo, jer su svi postali lenji da kuvaju, spremaju, obilaze pijace i kupuju mleko i meso kod seljaka. Loše navike ljudi koji imaju od 35 do 50 godina su se prenete u sopstveni dom, sa roditelja na decu. Zato je svako četvrto dete gojazno. I umesto da se vodi računa o klasičnoj, raznovrsnoj i umerenoj ishrani, kvalitetnim namirnicama i domaćoj kuhinji sve se svodi na čarobne dijete, kvazi ishrana tipa hrono ishrane ili fruturijance, sirovaše i sl.

Kada se u dečju ishranu uvode so i šećer?

Realno po nauci – nikada. Soli ima dovoljno u majčinom mleku, a posebne formule se kreiraju tako da u zamenama imaju istu količinu soli. Slično je i sa šećerima. S tim što je prvi šećer s kojim se beba susreće laktoza, a ne saharoza. Ovaj drugi počinje da se unosi s voćem, baš kao i glukoza i fruktoza. Zato postoje tačne preporuke koliko čega u kom periodu je potrebno da se unosi i od hrane i od piće. Problem je u tome što su mnoge namirnice ili polazne sirovine već tretirane i sadrže so ili druge aditive koji podižu količinu natrijuma. Znam da su i u periodu pre 20 godina kada su moja deca bila mala u hranu dodavali šećer, kako bi beba radije jela. I naravno kvarila zube, gojila se i kvarila metabolizam. Roditeljsko neznanje je opasno, jer je mnogo izazova oko nas.

Postoji još jedna poznata floskula: samo umereno i sve će biti ok. Opravdanje koje nalazimo kada deci dajemo slatkiše i grickalice. Možemo li se time pravdati i šta znači umereno? Koliko šećera sme da unese dete dnevno, bez posledica po zdravlje?

Umereno je 2 puta nedeljno slatkiš. Ko se toga još drži? Preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije je do 10% od ukupnih energetskih potreba deteta mogu da budu slobodni šećer (saharoza, glukoza ili fruktoza ili bilo koja smeše tog tipa: agava, malteks i sl.). Nažalost sve učestaliji nedostatak kretanja daje osnovu za novi savet koji SZO ima, a to je da se ova vrednost smanji na samo 5% od ukupne potrebne energije. Naravno da to nije baš uvek lako izračunati. Naročito što mnogi slatkiši i nemaju te podatke na etiketi. Nije lako ni odoleti detetu koje kuka i histeriše u prodavnici.

Roditelji su danas veoma zabrinuti kada kupuju hranu jer ne znaju da li je jabuka prskana 30 puta, kako je tretirana zelena salata i kojim je hormonima „kljukano” pile čije meso daju deci. Apsolutne zaštite nema. Možete li im dati neki savet – kako da postupaju da bi svojoj deci obezbedili kvalitetnu ishranu? Da li je organsko zaista organsko?

Realno saveta nema, jer dobre hrane nema. Niti zdrave. Rešenje je u nabavci kod seljaka. Ali tražiti to od svih nije realno. Hrana je puna aditiva i vremenom će biti sve gora. Uz to odgajanje pod folijama, staklenicima i plastenicima je sve samo ne idealna hrana. Nažalost, to nam je realnost. Čak ni sva hrana koju proizvode seljaci nije zdrava. Prečesto je previše prskana hemijskim sredstvima. Za jabuku ste preterali. Nije 30 puta prskana, već samo 28 puta. U organsku hranu u Srbiji ne verujem.

Kombinovanje namirnica je večita dilema. Krompir i meso ne idu, žitarice i voće ne idu, žitarice i meso ne idu. Da li je sve to tačno i koja pravila bi trebalo poštovati?

Nijedno. Sve namirnice idu. Pravila generišu stručnjaci i takvih pravila nema kod stručnjaka. Ima kod nestručnjaka, lažnih kreatora originalnih ishrana, koji su otišli čak i korak dalje, pa ne dozvoljavaju npr. jogurt, ali može kiselo mleko ili ne smeju da se mešaju voće i povrće određenih boja. I dalje važe osnovna pravila koja su postavljena odavno. Obilan doručak, užina, dobar ručak, užina i što lakša večera. Deca koja su izuzetno fizički aktivna mogu da unose i veću količinu „zabranjenih“ slatkiša. Ali kada se sve to izračuna, opet se svodi na 5 do 10% ukupnih energetskih potreba.

Pisali ste ranije i o zabludama u vezi sa spanaćem i njegovom hranljivošću. Ima li još sličnih zabluda? Da li je istina da C vitamin nema tu ulogu koju svi verujemo da ima?

Vitamin C je i za mene bio razočaranje. Velike studije su pokazale da je prosto bez efekta u sprečavanju gripa, nazeba i sl. Niti ubrzava ozdravljenje. Čovek može da resorbuje određenu količinu bilo kog vitamina. Preko toga je sve smetnja, a ne korist. I nema dobrog suplementa. Oni se uzimaju samo po preporuci lekara. Jedna od pomodnih i nestručnih tvrdnji je uticaj hrane na promenu pH organizma. A onda kao šlag na tortu gluposti neko izmisli da je limun bazan. Mnogo ima zabluda oko hrane. U značajnoj meri doprinose novinari i portali koji jure senzaciju, a ne istinu.

Moderne mame često među prvim namirnicama svojoj deci nude žitarice kao što su kus-kus, kinoa, amarant, spelta. Da li je u pitanju pomodarstvo ili su ove namirnice zaista dobar izbor za dete?

Čisto pomodarstvo. Bez realnog opravdanja. Osim što se neke lakše spremaju.

Šta je sa hemijom u drugim preparatima koji dolaze u kontakt sa decom – šamponi, kreme, kupke. Rekli ste jednom da ne postoji prirodni sapun. Šta roditelji da odaberu?

Motivisan upravo problemima s kojima se sreću deca i roditelji pokrenuo sam školicu sapuna u kojoj se uči kako da se prave dobri toaletni sapuni, koji su bar 5 puta bolji od čuvenog dečijeg sapuna i bar 100 puta od turskih sapuna. Postoji dobra kozmetika za decu, ali ona mora da bude sertifikovano hipoalrgena. Čak i u takvoj situaciji sredstvo za pranje je šampon. Neka su deca prosto suviše reaktivna na takvu kozmetiku, pa su se hipoalergeni sapuni pokazali kao spasilac u krizi. Sapuni nisu prirodni, jer nastaju u hemijskoj reakciji. Ali je proizvod bezbedan. Baš kao i pečeni hleb. Uslovi pečenja nisu prirodni, ali je hleb odlična hrana.

Lekovi su posebna tema i svakako da ih niko neće davati deci bez preke potrebe. Možete li dati neke opšte smernice na tu temu? Mnoge majke u želji da izbegnu upotrebu lekova, pribegavaju raznim prirodnim metodama za skidanje temperature. Šta biste im savetovali?

U kriznim situacijama dobro je znati da se temperatura dobro obara i mlakom vodom. U krajnjem slučaju ako je temperatura uporna hladni čaršav trenutno skida temperaturu. Ali se to radi ipak tek kada je temperatura viša od 38,5 i ima tendenciju rasta. U svakom slučaju je potrebno dete što pre odvesti do lekara i slušati savete i uputstva. Ne povećavati dozu leka, ali je i ne smanjivati po sopstvenom nahođenju. Nažalost bio sam prisutan u čekaonici kada je majka dovela dete do lekara posle 3 dana iako je sve vreme imalo temperaturu preko 39. A ona je posezala za „prirodnim lekovima“, bez efekta. Rendani krompir, sirće, alkohol i slične gluposti. Ja sam suviše voleo svoju decu da bih se tako igrao. Nauka nije izmislila lekove i tretman bolesti da bi se vraćali u XIX vek ili bogami i dalje u prošlost.

Pomodarski antivakcinarski pokret je jedno takvo opasno zlo. Preti da nam na velika vrata vrati smrtonosne bolesti koje smo skoro iskorenili. Ono što je krajnje zbunjujuće i potpuno nemoralno kada se u tom skupu nađu i lekari i farmaceuti. Moramo da imamo poverenju u struku, inače sve postaje besmisleno. Kada struka ponovo zauzme svoje mesto i hrana će biti bolja. Neće biti idiotskih reklama na kojima se promoviše keks, smoki i sl. a da roditelji izgledaju kao velike, trapave budale dok spremaju normalnu hranu.

Na kraju, šta biste savetovali roditeljima? Koje namirnice nikako ne treba da daju deci?

1. Slatkiši i slaniši pakovani u srebrnim ili zlatnim kesicama (čips, smoki, krekeri, čokoladne bananice) i gazirana pića.

2. Paštete.

3. Supe iz kesice.

4. Hleb (sve one produžene svežine i ukusa), smeđi šećer i

5. Sva gotova jela. Opet u odabiru ovih artikala lenjost je veoma važan faktor. Ili kako se to danas kaže – tempo života. Kafa se nikada ne rastvara bez ostatka. Zašto bi se rastvarala instant kafa? Ima zaista toliko hemije u njoj da sam po prvom iščitavanju čega sve ima u njoj ostavio taj greh za jednom u 2-3 nedelje. Rakom se toliko manipuliše, da je to prevršilo svaku meru. Industrijska hrana ima stroge regulative i ako se one ispoštuju, ne može da bude kancerogena ili da na drugi način utiče na zdravlje. Ali ako se dete ne hrani često paštetama i viršlama i sve zaliva koka-kolom. Sve može da se jede ponekad, ali samo HRANA redovno. Dobra, stara, tradicionalna kuvana hrana. Voće i povrće. Domaće slatko, domaći kolači. Toliko je sve oko nas veštačko da svi umećemo reč domaći. A nekada nije bilo tako. Nekada je bilo samo hrana, kolači, torte.

Profit nas ubija, a svi u tome na jedan ili drugi način učestvujemo.

Izvor: Detinjarije

Već četiri godine nastavnici svakog školskog dana decu šalju na dnevno istrčavanje jedne milje (oko 1,6 kilometara) i ta redovna vežba pokazala se kao višestruko korisna. Ne samo da su deca zdravija i izdržljivija, već se i mnogo bolje koncentrišu na časovima. Već 500 drugih osnovnih škola širom Ujedinjenog kraljevstva počelo je da primenjuje ovaj program u borbi protiv prekomerne težine učenika.

“Najvažnije je da deca u tome zaista uživaju – inače nikada ne bismo mogli da sprovedemo ideju u delo,”kaže direktorka škole, Elejn Vili. “Sa tranja se vrate rumenih obraza i živahnog pogleda,baš kako deca i treba da izgledaju,” dodaje ona

Trčanje oduzima samo 15 minuta vremena dnevno, deca trče po stazi oko školskog igrališta onda u toku nastavnog dana kada to bude najzgodnije. Jedino po zaista lošem vremenu može da se desi da se dnevno trčanje preskoči.

Gojazne dece je sve više, i ona su ugrožena kardiovaskularnim bolestima i dijabetesom, bokestima zglobova i kostiju, a prekomerna težina nosi i veći rizik za dobijanje raka.

Naučnici sa univerziteta Stirling trenutno proučavaju blagotvoran uticaj dnevnog trčanja dece na fizičko, kognitivno i emocionalno stanje đaka, a rezultati uporedne studije biće gotovi u julu. Dr Kolin Moren, vođa studije, za Gardijan je izjavio da deca iz škole St Ninian nemaju problema sa debljinom, da deluju srećnije i da brže usvajaju gradivo.

Preuzeto sa: 6yka.com

Univerzitet Cambridge je 2015. godine sproveo iscrpnu studiju, identifikujući zemlje sa najzdravijim ishranom. Devet od prvih 10 zemalja nalaze su u Africi, gdje u ishrani prevladavaju povrće, voće, orašasti plodovi, mahunarke, žitarice i domaća jela, za razliku od SAD, gdje skoro 60% od kalorija koje ljudi unose dolazi iz ultra-prerađene hrane, a samo 1% dolazi iz povrća.

Segal je protekle dvije godine putovao širom svijeta, prikupljajući podatke šta u kojoj zemlji djeca jedu. Po isteku sedmice, pravio je portrete djece sa hranom oko njih.

“Fokusirao sam se na djecu, jer se navike, pa i prehrambene, stiču u ranoj dobi i traju tokom cijelog života, a one loše često krče put ka hroničnim zdravstvenim problemima, kao što su dijabetes, bolesti srca i rak debelog crijeva”, kaže on.

Uprkos rastu svijesti u SAD o štetnosti konzumiranja prerađene hrane, to još nije dovelo do široko rasprostranjene promjene. Stopa gojaznosti i dalje je ogromna. Prije 40 godina, jedno od 40 djece je bilo gojazno. Danas, tj broj iznosi 10. Od pojave kukurznog sirupa, taj broj se utrostručio. Po prvi put unazad mnogo generacija, očekivan životni vijek u Americi je u padu, a glavni krivac su loše kalorije.

“Ohrabren sam da pronađem regione i zajednice u kojoj zdrava hrana nikada neće biti zamijenjena brzom, gdje su domaća kuvana jela osnova porodice i kulture, gdje se ljubav i ponos osjete u aromama čorbe, variva i karija. Kada je ruka koja puni lonac ona majčina ili očeva, bake ili djeda, djeca su zdravija”, govori Segal.