Upravo je Vijećnica bila mjesto gdje su Banjalučani uživali u nastupu Gorana Tadića, pjesnika iz Novog Sada. Njegovo gostovanje bio je zajednički poklon Banjalučanima od strane Udruženja građana eTrafika.net, magazina Lola i Banskog dvora. Na puna dva sata, Vijećnica je uzavrela od emocija, pomiješane sjete, tuge i radosti. Kao poklon, svi su na svojim sjedištima zatekli po dvije pjesme i pakovanje maramica. Da se nađe. A zatrebalo je, vjerujte.

Poznat po dirljivim pjesmama, Goran Tadić je neposredno komunicirao sa publikom, govorio svoje stihove, svirao gitaru, pjevao i navodio publiku da pjeva zajedno sa njim. I pjevali su. Želeći da pozornicu podijeli i sa publikom, pjesnik je nagovorio prisutne da ostalima govore svoje stihove, te pročitaju neko od svojih djela. Oni su hrabro, sa prigušenom stidljivošću i tremom, uzimali mikrofon i učestvovali u poetskoj večeri.

Iako se Goran sve vrijeme šalio da se radi o njegovoj oproštajnoj turneji, aludirajući na naziv njegove pjesme i samog događaja “Pišem ti poslednji put”, iskreno se nadamo da ćemo imati priliku da ga ponovo ugostimo u Banjaluci. Do tog narednog puta ćemo se sladiti njegovim pjesmama.

Goran Tadić iz Novog Sada sve nas osvaja svojim emotivnim redovima, a Lola je za danas odabrala pjesmu Parfem. Uživajte i ako ste u blizini Banjaluke, svratite 20. septembra u 19h u Banski dvor, gdje će Goran govoriti svoje stihove uz pratnju gitare.

Parfem

Nisam dozvolio njenom telu, skladnoj i prikladnoj ambalaži
za njenu skupocenu dušu da mi pogled zavede.
Polako, rekoh sebi, čekaću da se otvori,
da osetim šta će mi grudi ispuniti, kada udahnem sadržaj.
Mogao sam je lako, muškim dodirom,
kao bocu šampanjca, naterati da pola sebe po meni prolije,
pola dopusti da ispijem, da je, opijen, potrošim
i zaboravim, čim se otreznim.
Ne, to ne bih bio ja, niti bih saznao ko je ona.
Osetio sam da malena bočica,
dizajnirana po liniji kretanja mojih usana i dlanova,
sadrži nešto što osećam, nešto bez čega neću osećati,
bez čega mogu da žive jedino oni kojima se ne živi.
Strepeo sam, preplašen privilegijom,
šta će me snaći kada se otvori.
Duh? Anđeo? Boginja?
Suviše obično.
To umem i sâm da izmislim.
Ovo je, izgleda, žena.
Činilo se da će eksplodirati u mojoj blizini,
bezmalo je kroz pore izlazila iz sebe.
Drhtao sam od straha da će se potrošiti na mene,
pokušao da ne gorim, da je sačuvam od sebe.
Pod pritiskom mojih vrelih reči,
otvorila se, kapnula kap sebe,
dovoljno da osetim šta u njoj osećam.
Duša, dakle, ima miris?
Prelepo mirišeš, rekoh.
Tek ćeš da osetiš kad budem u tvojoj koži,
reče i razli se svud po meni, a ja, sunđer.
Ista kap na tuđoj koži ne miriše isto,
al’ mora se probati još neka kombinacija.
Na hladnijoj koži od moje, biće diskretna,
primerena trenutku, uz novu mirisnu notu,
dok ne izvetri, dok ne dosadi,
a moja koža nikad više na sebe neće mirisati.

Goran Tadić

Radi se o pjesmama napisanim na dospisnicama, razglednicama, čestitkama i u formi pisama. Umjesto ukoričene knjige, dobijate svežanj pisama koja kao da su pisana upravo vama.

Tadić je pjesnik i kompozitor iz Novog Sada, gdje živi i radi.

Da se predstavim

Ja sam ona ruka na njenom ramenu
sa fotografija pocepanih na pola.
Kad uzdiše i kaže nije mi ništa, ja sam to ništa
(i taj uzdah sam ja, bez mene bi se ugušila).
I onaj što joj se priviđa kad pogleda u retrovizor sam ja,
isti onaj iz anegdote: ko je to bio na vratima.
Ja sam sve u svemu.
Sve u svemu – niko.
Sve u svemu – ništa.

Goran Tadić

Najviše pažnje privukla je posljednja zbirka “Kad pročitaš, spali”, objavljena 2016. godine. Nju čine pjesme napisane na razglednicama, dopisnicama i u formi pisama. Praktično se radi o skupini pisama obavijenih kanapom, a čitanjem dobijate utisak da se pjesnik obraća direktno vama.

Tokom života Tadić se bavio različitim poslovima, bio je stolar, bravar, tapetar, električar… Muzika je njegova druga ljubav, pa je komponovao melodije za pozorišne predstave, a 2006. godine objavi CD “Sitnice”. Posljednjih desetak godina zaposlen je u administraciji jedne privatne firme u Novom Sadu.

Trebaćeš mi u starosti

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,
jer ne znam gde su mi naočare,
da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.
Tako bi ti i srce još uvek tražio,
da nije bilo mene
da kažem da je na svom mestu.”

Trebaćeš mi u starosti,
da te se sa radošću sećamo,
umesto da te se sećam sa tugom.

Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem
kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,
da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,
jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo
kada nas pita gde nam je bila mladost.
Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,
da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebaćeš mi u starosti,
da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:
“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš
što tvrdim da doktori nemaju pojma
i ne pijem lekove,
jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,
da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:
“Strpi se, gori si od deteta”.

Trebaćeš mi u starosti,
kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:
“Nije ti valjda opet do toga?”,
a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,
a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,
da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebaćeš mi u starosti,
da te volim
i kada me starost napusti.

Goran Tadić

Goran Tadić je kantautor, kompozitor i pjesnik koji je do sada napisao više od 700 pjesama, te izdao šest knjiga. Prvu zbirku poezije objavio je u maju 2011. godine pod nazivom „Satenski stihovi“, da bi već naredne godine publici ponudio novih stotinu pjesama objedinjenih u zbirci „Oprosti mi stihove“. U junu 2013. godine objavljuje zbirku pjesama „Duša u mekom povezu“, kao i izdanje koje je nazvao „Dijaspora misli“, a koje opisuje kao knjigu u kojoj su zapisane njegove misli. „Oči naše“ naziv je zbirke pjesama objavljene 2014. godine, a početkom 2016. svjetlo dana ugledalo je njegovo najzanimljivije i najpopularnije izdanje – zbirka „Kad pročitaš, spali“.

Radi se o pjesmama napisanim na razglednicama, čestitkama, dopisnicama i u formi pisama. Ovo izdanje nije knjiga u njenom klasičnom obliku već skup pisama obavijenih kanapom, čime se uspostavlja intiman odnos između pjesnika i čitaoca, koji stiče utisak da su stihovi pisani specijalno za njega. Publika će na pjesničkoj večeri imati priliku da kupi autorove knjige.

Pored poezije, njegova velika ljubav je i muzika, pa je komponovao melodije za pozorišne predstave, te objavio CD “Sitnice”. Kaže da se umjetnošću bavi iz sasvim sebičnog razloga – da bi imao šta doživjeti.