U januaru, turistička kompanija Private Tours England objavila je analizu s ciljem da pronađe najbolja mesta za solo putnice, piše Travel + Leasure. Da bi došli do zaključka, tim je analizirao 21 metriku u pet ključnih kategorija. Tim je proučio bezbednost, udobnost noćnih šetnji i nivo prevara, ali i troškove života, od hrane i pića do smeštaja i prevoza, kako bi dao sveobuhvatan pregled destinacija.

Na osnovu ovih analiza, istraživanje daje sveobuhvatan pregled evropskih destinacija gde se solo putnice mogu osećati sigurno i uživati u putovanju same.

Pored ovih parametara, tim je u obzir uzeo i društvenu klimu, ocenjujući koliko je grad prijateljski nastrojen i koliko se govori engleski, kao i broj aktivnosti u svakom gradu, uključujući spa centre i muzeje. Na kraju, svakoj destinaciji je dodeljen rezultat od maksimalnih 100 poena.

Kako izgledaju rezultati studije?

Najbezbedniji gradovi za solo putnice

Nakon analize svih podataka, Krakov u Poljskoj proglašen je najboljom destinacijom za solo putnice. Prednjači po indeksu bezbednosti, a sigurnost pri noćnim šetnjama je takođe visoka.

Rizik od prevara je srednji, dok su cene hrane i prevoza povoljne. Hosteli orijentisani na žene čine čak 93% odsto smeštaja, a muzeji i spa centri po glavi stanovnika su brojni. Dostupni su servisi za vožnju, internet je brz, engleski je solidan, a takođe je lako prohodan.

Na drugom mestu se nalazi Zagreb, sa visokim indeksom bezbednosti i još boljom ocenom za noćne šetnje samostalno. Transport je jeftin, dostupni su ženski hosteli, engleski je solidan.

Treće mesto zauzima Vroclav u Poljskoj, sa visokim indeksom bezbednosti, iako je sigurnost pri noćnim šetnjama nešto niža nego u Zagrebu. Ženski hosteli su česti, cene hrane i hotela su ispod proseka EU, a dostupni su parkovi i wellness centri.

Ostale vodeće destinacije uključuju: Poznan; Sevilja; Varšava; Prag; Edinburg; Malaga i Porto, koji zatvara listu top 10 najbezbednijih destinacija.

Šta raditi u Krakovu?

Krakov je neverovatno lep grad koji je nekako, uz velike žrtve, uspeo da preživi Drugi svetski rat. Rynek Główny (Glavni trg) je srce starog grada Krakova. Sa svojih 10 hektara, zvanično je najveći trg u Evropi. Okružen je prelepim pastelnožutim i breskvastim zgradama, uključujući i gotičku Gradsku kulu iz 13. veka.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Kraków | Cracow Poland (@visitkrakow)

Na svakom koraku u Krakovu čeka vas još jedno poglavlje intrigantne istorije grada. Prošetajte kaldrmisanim ulicama Kazimierza, koji je nedaleko od Starog grada. Katedrala na Vavelu predstavlja klasičan primer renesansne arhitekture pod uticajem Italije, dok je Barbakan, kamena utvrda izgrađena pre više od 500 godina, služila odbrani grada.

Odličan muzej ispod glavnog trga vodi posetioce u podzemni svet gde su izloženi predmeti stari čak 1000 godina, otkrivajući priču o gradu koji je izrastao na ukrštanju glavnih evropskih trgovačkih ruta.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Kraków | Cracow Poland (@visitkrakow)

Kao grad koji je izrastao na glavnim trgovačkim rutama srednjovekovne Evrope, nije iznenađenje što je Krakov postao kosmopolitski centar. Najraznovrsniji je bio u godinama pre Drugog svetskog rata, kada je jevrejsko stanovništvo brojalo oko 60.000 ljudi. Danas se jevrejska istorija Krakova ponovo slavi kao sastavni deo identiteta grada.

Otvoreni košer restorani u Kazimierzu privlače posetioce svih profila, dok klezmer muzičari često nastupaju letnjim večerima. Stara sinagoga, sa svojom dirljivo lepom molitvenom salom, sada je muzej, dok je Jevrejski muzej Galicija prostor koji dočekuje posetioce i u kome velike fotografije prikazuju bogato jevrejsko nasleđe ovog dela Evrope.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Kraków | Cracow Poland (@visitkrakow)

Javni prevoz je jeftin i čist, a mnoge znamenitosti su u pešačkoj udaljenosti od glavnog trga. Turistička karta omogućava besplatan ulaz u glavne muzeje grada i košta 100 zlota za 48 sati. Proleće i jesen su idealna doba za posetu, daleko od pritiskajuće letnje vrućine i oštre zime.

Izvor: buro247.rs

Izvor: n1info.ba

Ali šta je tačno kvalitet života i kako ga možemo proceniti?

Sve, od gastronomske ponude, do stope kriminala, može uticati na kvalitet života stanovnika nekog grada, ali potpuno novi Globalni indeks gradova kompanije Oksford ekonomics uzeo je u obzir šest važnih indikatora: očekivani životni vek, prihod po osobi, jednakost prihoda, rekreacija i kulturna ponuda, brzina interneta i troškovi stanovanja.

Za grad sa najboljim kvalitetom života po ovim kriterijumima izabran je Grenobl u Francuskoj.

„Prestonica Alpa“ je poznata kao omiljena planinarska destinacija, kao i centar za naučna istraživanja, piše Time out.

Na drugom mestu na listi nalazi se Kanbera, glavni grad Australije, a on je ujedno i jedini neevropski grad u prvih deset, prenosi Danas.rs.

Čak tri grada iz Švajcarske su uvršteni na listu gradova s najboljim kvalitetom života na svetu. Bern je rangiran kao treći, Bazel je peti, a Cirih osmi na listi.

10 najboljih gradova na svetu po kvalitetu života:

– Grenobl, Francuska

– Kanbera, Australija

– Bern, Švajcarska

– Bergen, Norveška

– Bazel, Švajcarska

– Luksemburg, Luksemburg

– Rejkjavik, Island

– Cirih, Švajcarska

– Gent, Belgija

– Nant, Francuska

Sve je više starijih, a sve manje novorođenih. U Bosanskom Grahovu tako je prošle godine rođena samo jedna beba, navodi se u prilogu BHRT.

Mještani kažu da će doći dan kada će u Bosanskom Grahovu školsko zvono zamijeniti muk i tišina.

U prvi razred upisana su tek četiri prvačića, a u prošloj godini rođena je samo jedna beba, naspram 29 umrlih. Bolji život u ovoj općini već dugo je na čekanju. Mladi moraju ići kilometrima dalje kako bi ostvarili osnovne životne potrebe.

Od prijeratnih 9.000, danas u Bosanskom Grahovu živi tek oko hiljadu stanovnika. Kuće se ne obnavljaju, povratka nema. Zatvorene stare trafike i brojne ruševine stalni su dekor uz ulice koje su ionako sablasne i puste.

– Živi se jako teško, bez nekih poslova, firmi koje će zaposliti pogotovo te mlade ljude. Bez banke, bez Doma zdravlja sa ambulantom. Ne znam šta bih vam rekao. Zaista se teško živi danas ovdje – navodi načelnik Općine Bosansko Grahovo Uroš Đuran.

Za to vrijeme je onima koje su građani izabrali na Općim izborima trebalo skoro 15 mjeseci da formiraju vlast u Livanjskom kantonu. Kompliciralo se zbog apetita pojedinaca.

U Federaciji Bosne i Hercegovine je lani, u prvih deset mjeseci, rođeno 15.835 beba, a umrle su 19.943 osobe. U Republici Srpskoj taj broj je nešto manji. Kada se tome pribroji iseljavanje mladih, statistika kaže kako država samo u godinu dana izgubi po jedan cijeli grad. Bijela kuga je gotovo stalno stanje.

– Podrške privatnim vrtićima, besplatan školski prevoz, subvencija prve stambene nekretnine – sve su to demografske mjere koje su u našoj nadležnosti i možemo ih donijeti, ali ne može grad sam riješiti demografiju, to je strategija države, kantona – ističe gradonačelnik Livna Darko Čondrić.

Livanjski kanton, koji je prostorno i najveći u FBiH, od 2018. godine nije povećavao dječiji dodatak. Taj propust donekle je ispravljen tako što je pri usvajanju ovogodišnjeg budžeta osiguran amandman vrijedan 1,4 miliona KM prema kojem se doplatak povećava sa 30 na 50 KM po djetetu.

– Opština Bosansko Grahovo je prije 10-12 godina donijela odluku o podsticaju za novorođeno dijete koji iznosi 500 KM. Prošle godine je rođeno jedno dijete, pretprošle petero. Malo se rađa djece, malo je mladih – navodi Đuran.

Iako u Bosanskom Grahovu nastoje pomoći mladim porodicama s novčanim naknadama za novorođenu djecu, ovoj općini, kao i mnogim drugim u BiH, dobro se ne piše. Posla nema, mladi odlaze, a pojedini dijelovi izgledaju kao da je rat tek stao.

Kompanija za istraživanje tržišta Euromonitor International objavila je da je ovaj turski grad prošle godine posjetilo 20.2 miliona ljudi. Predviđa se da će u 2024. ovaj broj porasti.

“Istanbul je magnet za turiste, pogotovo za Britance, zahvaljujući svojoj bogatoj kulturi i historiji koja ga čini jedinstveno fascinantnim”, izjavio je Li Dobson (Lee Dobson), osnivač turističke stranice Travel City.

Dodao je da Istanbul ima i nevjerojatnu kulturu, te delicije.

London je zauzeo drugo mjesto na listi najposjećenijih destinacija u 2023. godini s 18.8 miliona posjetioca. Dubai je na trećem mjestu sa 16.8 miliona posjetioca, prenosi Avaz.

Potom slijede: Antalya, Pariz, Hong Kong, Bangkok, New York, Cancún i Meka.

Za samo mjesec dana, mrak će biti nevjerovatnih 20 časova dnevno. Ako se ovih dana nađete u gradu Luleo, mogli bi vas iznenaditi pozdravi potpuno nepoznatih ljudi na ulici, u trgovini, na autobuskoj stanici…

Gradske vlasti su, naime, pokrenule kampanju za borbu protiv usamljenosti tokom hladnih i mračnih mjeseci. Potiču ljude da jedni drugima kažu “zdravo” i tim malim pozdravom uljepšaju dan i sebi i nepoznatoj osobi.

Kampanja Säg hej! (u prevodu “reci zdravo”) reklamira se na plakatima, u autobusima, a u školama se održavaju radionice. Njen cilj je ublažavanje društvene izolacije.

Za razliku od zemalja na Mediteranu ili Amerike, Šveđani ne mare previše za neobavezne razgovore sa strancima. Dok je mnogim kulturama čavrljanje, usputni razgovor o nevažnim temama s ljudima koje površno znamo, dio uobičajenog ponašanja, Šveđani takozvani “small talk” ne vole.

Štaviše – preziru ga. Oni svrhom razgovora smatraju razmjenu korisnih informacija, a kako čavrljanje to nije, ne vide smisao u njemu.

Tim više je neobična kampanja pokrenuta u gradu Luleo. Poticanje ljudi da jedni drugima kažu “zdravo” ili “dobar dan” u nekim bi zemljama bila suvišna i ismijana, ali Šveđane na taj potez uistinu treba potaknuti i ohrabriti, prenosi Putni kofer.hr.

Kako navodi The Guardian, nedavno istraživanje je pokazalo da je među osobama starosne dobi od 16 do 29 godina u tom gradu njih čak 45 odsto osjećalo usamljenost. Među onima starosne dobi od 85 i više godina brojka je bila niža, 39 odsto među ženama i 26 odsto među muškarcima.

Alarm je probudila činjenica da se s usamljenošću najviše bore mladi, a zimsko doba, kad je manje aktivnosti na otvorenom i društvenih događanja i okupljanja, bilo je idealna prilika da se pokrene kampanja koja bi ljudima mogla pomoći.

Gradonačelnik Draško Stanivuković sastao se sa šefovima klubova odbornika u Skupštini Grada i sa udruženjima čija su prava uskraćena zbog situacije sa Skupštinom Grada.

Višečlane porodice i penzioneri ostale su bez subvencija za besplatne ili povlaštene karte za javni prevoz.

Adriana Basara, članica Udruženje porodica sa četvoro i vise djece “4+”, u razgovoru za BUKU kaže da se nadala da će na jučerašnjem sastanku između gradonačelnika Draška Stanivukovića, šefova klubova odbornika u Skupštini Grada i članova udruženja čija su prava uskraćena zbog situacije sa Skupštinom Grada doći do nekog dogovora. Međutim, to toga nije došlo.

Adriana ističe da su se bar nadali da će saznati neki vremenski okvir u kojem bi dogovor mogao da bude ispunjen. međutim ni tu informaciju nemaju.

“Nismo dobili ni jedno ni drugo, a koliko sam razumjela, stvar je tehničke prirode. Ako se na ovakvim temama, oko kojih su svi načelno saglasni, ne može dogovoriti, onda građani ne mogu očekivati da se bilo sta uradi u njihovu korist”, rekla je Basara za BUKU.

Basara napominje da su roditelji višečlanih porodica ogorčeni zato što se čekalo zadnji dan prije početka školske godine da se objavi da besplatnih mjesečnih karata za studente i srednjoskolce iz tih porodica neće biti.

“Malo je onih koji u danu mogu da izdvoje 100, 200 ili 300 KM zavisno od toga koliko ima srednjoškolaca i studenata u porodici. Istovremeno, roditelji su zahvalni prevoznicima koji su u dogovoru sa gradonačelnikom Draškom Stanivukovićem produžili važenje mjesečnih karata za mjesec septembar”, pojašnjava, ali postavlja se pitanje šta će biti u oktobru.

“Ukoliko do kraja septembra ne bude usvojena odluka o produženju povlastica za prevoz srednjoškolaca i studenata iz višečlanih porodica, mi ćemo biti prinuđeni da izađemo na ulice kao i da se obratimo Predsjedniku Republike Srpske, koji je nedavno rekao da Republika Srpska ima odličnu socijalnu politiku. Donedavno, mi bismo se mogli složiti s njim, a evo danas, živi smo dokaz da ovakvim ponašanjem od strane ljudi koji donose odluke u Gradu, prije svega mislim na odbornike, pogotovo one koji svojim nedolaskom na sjednice produžavaju našu agoniju, pa naša djeca, a mi s njima, postajemo kolateralna šteta i sredstvo političkih manipulacija”, ističe Basara.

Ona dodaje da u našem gradu, postoji mnogo tema za političke arene, ali zaista je poražavajuće da se preko djece i mladih, sutrašnjih poreskih obveznika, vrše politička prepucavanja.

Ona smatra da među sadašnjom postavkom u gradskoj administraciji ima volje da se radi na razvoju populacione politike.

“Bila sam član radne grupe za razvoj Strategije demografskog razvoja Grada Banje Luke, uz podršku UNFPA. Napravljen je ozbiljan dokument, koji takođe ceka na usvajanje u Skupštini Grada. Svim političkim stranama je potpuno jasno da se na tome mora raditi više, temeljnije, užurbanije, jer decenijama kasnimo s tim. Međutim, kao sto vidite, čak i na malim stavkama kao sto je besplatan prevoz za srednjoškolce i studente iz porodica za četvoro i više djece, sva ta namjera visoke populacione politike, ako je možemo tako nazvati, pada u vodu”, rekla je Basara.

Na kraju kaže da očekuje da će do 25. septembra, biti usvojena odluka u Skupštini Grada o subvencijama.

“Ukoliko to ne bude tako, mi ćemo biti primorani da na druge načine tražimo izvršenje odluka, koje su, kako oni kažu, eto, tehničkog karaktera”, zaključuje naša sagovornica.

„Je l neko tvoj?“ pitaju kada vide da mi je glava pognuta.

Jeste moj. Mogao bih da pišem o komšinici iz Baba Višjnine kojoj se dražesna ćerka nikada nije vratila iz škole, ili o ranjenoj drugarici koja voli da miluje uši mog psa. O tome kako sam kobnog jutra ušao u Njegoševu s bolom u sinusima, lepila mi se paučina po grudima i u listove ulazila slabost, a da još nismo ni čuli šta se dogodilo. Bio je to sotona lično, mogao bih svašta o njemu da vam napišem.

Mogao bih kroz neposredne slike da krojim prenesena značenja od kojih bismo zajedno plakali. Da pričam o uglu Njegoševe i Kralja Milutina kao jedinom mestu gde sam želeo da budem svaki od prethodnih dana, u tišini koju prave dečiji plač i kašalj, zagledan u ruže i kale.

Mogao bih…

Besan, zatrčavao sam se na automobile iz kojih se čuje muzika da pitam jesu li normalni, prilazio klincima koji na 300 metara od tragedije snimaju vlog da bih im oteo kameru, obrisao s instagrama influensre koji su okačili story saučešća a već u sledećem slikali svoje obrijane butine…

A onda sam opet cmizdreo kao dete na dan žalosti, u Njegoševoj, videvši demone koji cirkaju i šibaju u vinariji. Prestravili su me. Ljudi bez kapaciteta za bol. Time i bez kapaciteta za sreću.

Izgubio sam se toliko da sam izbliza mogao pojmiti kako i kada se čoveku uopšte može desiti da odlepi – onda kada ima emocije koje duša ne može da podnese.

Nije trenutak, ali otišao sam u pitanja šta nam kažu ovi što nas gledaju odozgo – Gaga, Milena, Mira, Tirke – šta nam kažu o Beogradu, o ručku sa pečenim paprikama na koje je pozvano celo odeljenje, o otvorenoj kući bez ključa sa komšijama, o smokiju kojim hranimo slonovu njušku u zoo vrtu, o ćaletovom kožnjaku, leviskama iz Trsta i belim starakama, kevinoj beloj haljini i bež šeširu, šta kažu o podvizima naših sportista u posleratnim godinama, šta kažu, šta ne kažu, šta čujemo, šta ne čujemo… Ko smo, šta smo, kako izgledamo, kako se ponašamo, zašto mantra „gledaj svoja posla“, zašto mantra „život ide dalje“, zašto bilo koja mantra, to me ubija ovih dana…

Drugovi koju su otišli, ovde nisu bili materijalno nestabilni ili nesnađeni. Otišli su kada im je postao nepodnošljiv osećaj da su stranci u rođenom gradu. Ako su već stranci, onda to mogu da budu bilo gde, stranci. E to je, verovatno, taj strašni sud koji me je stigao.

Stigao me osećaj za koji te optuže da si opštemestaš, lenji intelektualac bez ambicije ili šta god – osećaj da ovo nije tvoj grad, a voliš ga. Zamislite probudite se pored svoje devojke i ona ima potpuno drugačije oči, pogled i miris. Vidite da ju je obuzeo demon. Ona vas povremeno zagrli i poljubi, ali vi znate da je to na silu i ne osećate se dobro. Čekate neko vreme da vidite da li je to trenutno, da li će se vratiti na staro i ne želite sebi da priznate kako nema pomoći.

Na Tirketovoj sahrani je Vokalni ansambl Predraga Ivanovića izveo numeru Pod sjajem zvezda. Slušam je u pozadini dok ovo pišem i izvinjavam se ako sam vas uznemirio svojim emocijama, ali nisam ovo mogao da držim u sebi, neizdrživo je.

Je l neko tvoj? Da, moj je, Beograd.

Izvor: Akcijanje

Ali ne, u našem društvu nemoj ti biti ta koja će reći NE, jer armija žena čeka da nekom nekad kaže sudbonosno DA. Jednako je sudbonosno i ono NE, vjerujte mi. U konačnici vas i jedno i drugo određuje u onoj mjeri u kojoj vam je stalo do riječi koje izgovarate. Znaćete vi sami kad je vrijeme da kažete, ali čemu pritisak okoline?

Zato što znaju, čuj kako. Već odavno znamo da su svi bolje znali sve drugima, nego sebi, zato to ide sa koljena na koljeno, preko okeana čak, jer ti rodbina i Skajpom može reći: “Ćeri jel se nisi udala još?”

Vidi tvojih kolegica, vidi starijih u brakovima, djecu dobili, a ti se još nisi ni zaručila. Pa kad ćeš?

Ne znam kad se desilo da se ta dobna granica pomjerila, ali itekako jeste. Valjda smo opet u nekom disbalansu kasnih ženidbi ili ranih iz srednje škole pa ako si u dvadesetima ili kasnim tridesetima, a nisi udata, nije dobro, jer si ni tamo ni ovamo. Mislim, ne moram da naglasim da se podrazumijeva da si zauzeta. Ne sobom i karijerom, već partnerom dabome. Neka tebi tvog feminizma i rada, ali hajde malo prigli patrijarhat i potrči da se uguraš u kadar porodične slike, dok još ima okvira.

Dobro školovanje jednako gdje ćeš sad raditi, nemoj to, nije to za tebe, ali znam ja dobar posao.

Nije ti to dobar momak, šta će ti on? A joj, ovaj drugi nekako smotan za tebe. Radi li on? Iz čijih je kuća?

Vi ste u vezi, aha lijepo. Kad će svadba?

Apsurdno je što ljudi uopšte ne misle da vam ulaze u privatnu zonu (onu koja je čak u knjigama lijepo predstavljena) kad pitaju takve stvari, jer da stvar bude gora, ne pitaju, oni znaju. Na stranu sve u šta se miješaju svi, ali ovo sa udajom je glavni kamen spoticanja. To vam je onaj kamen koji vam zavežu oko noge i puste vas da plivate, znajući da ćete potonuti, ali znate šta, imate podršku sa obale. Mašu vam lijepo svi, rodbina, prijatelji, komšije, kolege. Misle neka te sine toni, važno samo da je na vrijeme. Znaš, komšije će pitati što se nisi udala, neće pitati jesi srećno ili ne. Zato je bolje reći eno je na pučini mora, nego sjedi na obali sama.

To vam je onaj kamen koji vam zavežu oko noge i puste vas da plivate, znajući da ćete potonuti, ali znate šta, imate podršku sa obale.

Pritisak društva i porodice zajedno ubije i posljednju želju da vi to “odradite” na vrijeme, jer niti se više doživljavate kao biće niti se radi o emocijama. Radi se o satovima, koji kao i uvijek otkucavaju. Biološki, društveni, porodični. Uostalom, znate li šta su sve uložili u vas da bi vas tek tako sad pustili da živite, a gle čuda, svoj život? Nema toga. Porodica je kao banka sa kamatama. Društvo kao porezna uprava. Dolaze oni na naplatu svojih dugova, jer dužni ste to njima, ne sebi. To što ste vi mislili da živite svoj život po svojim pravilima, to je zabluda. Niste trebali ništa onda ni ulagati, a ni tražiti, jer kako sad da ne očekuju zauzvrat unuke, proslave, kumstva?

Sva ta demokratska deklaracija služi kao maska koju stavljaju diktatori našeg vremena. Ali oni to sve iz najbolje namjere pa im se ne možete naljutiti na to, zar ne? Ko vam želi bolje nego vaša majka? Želite sami sebi, barem se nadam da je tako, jer pritisak o udaji je ravan tome da djetetu u osnovnoj govorite: “Kad ćeš u srednju, što ne požuriš?” nesvjesni da je dijete u osnovnoj i da ima vremena i da je to prirodni tok stvari, a u konačnici može i ne ići. Jednako je tome da sjedite na večeri i govorite ljudima: “Što ne počneš jesti?” čak iako nije servirano njihovo jelo. Popustite malo.

Mogu imati sto godina i ne željeti nikada da se udam.

Pri tome ne moram ni završiti školu, a ni raditi.

Ne moram izgledati kao da imam 60 pa da mi možete laskati kako je pravo dobra krema, u pravo dobro vrijeme došla.

Ne moram biti u vezi da bih imala kraj koga ostariti, jer realno možda ne ostarim.

Ne moram imati djecu da bih se imala na koga osloniti, jer otkud znate šta je kome oslonac.

Vrlo jednostavno ne moram ništa, samo zato što je neko od vas rekao da je vrijeme.

Kako znate da imamo jednako navijene satove? Ne znate, baš kao što ne znam ni ja kad ću, hoću li i mogu li.

Međutim, važno je znati da ne moram. A druga stvar je što nešto od toga hoću.

„Nek sam se samo otrgla iz one naše sramotne selendre“, rekla je.

Promenila je naglasak. Razvlačila je reči, onako kako to rade Novosađani. Pričala je sporo, pa opet nekako nerazumljivo. Imala sam utisak da je ispred mene neka druga osoba, a ne devojka koja je do juče sa mnom pazarila hleb u seoskoj maloj pekari i pričala onako kako se inače priča u našoj varoši još od kolonizacije iz Bosanskog Petrovca ’46.

Nije bilo nijednog „đe“ da zaluta. A znala mi je nekad zorom dobaciti: „Đe ćeš ti ranije?“

U telo moje simpatične komšinice kao da se uselila neka gradska cura koja nikad u selo kročila nije, koja je naprasno zaboravila na one kokoši iza svoje kuće koje smo svaki drugi dan podizale da nađemo sveža jaja za moje dete. Koliko smo se samo smejale kad se preplašena živina razleti i počne sudarati među našim nogama. Perja na sve strane.

Sada stoji ispred mene sa velikim kartonskim kesama smeštenim među prste sa predugačkim bež noktima. U jednoj ruci joj je cigareta, maše sa njom dok priča, pepeo leti svuda.

Rekla mi je kako je u gradu totalno ludilo, kako je sve super, kako su ljudi kežual i kako svako za sebe „bleji“.

Mogla sam da je razumem, život na selu među ljudima koji te poznaju od prve pelene zaista može biti opterećujući.

Ono što nisam mogla da razumem je ta brzinska promena od akcenta do držanja.

Za svega tri nedelje počela je da priča sporo i mekano, obogaćeno nekim novim frazama i rečima, odevena drugačije, našminkana drugačije, pogleda i stava drugačijeg.

Nije pitala šta ima novo u selu. Niti kako su svi oni ljudi koje je do juče volela da sretne, sa kojima je toliko volela da priča.

Spominjala je mesta na koja sada izlazi sa nekim novim kul ljudima.

“Žao mi je što vam je Žućko podavio kokoške”, rekla sam.

“Koje kokoške i koji Žućko?”

“Pa vaš Žućko i vaše kokoške. Valjda se otkačio sa lanca pa uleteo u kokošinjac. Jedna ili dve su preživele, ostale podavljene. Ne znam gde sad da nađem za dete domaća jaja…”

“Ne znam zaista o čemu pričaš, nisam se čula sa svojima petnaest dana”, rovarila je rukom po dubokoj kesi.

“Nego, ajde se javi kad ponovo budeš u gradu da malo prozujimo, ima super kul mesta, svideće ti se. Taman da malo oladiš od selendre i onih dosadnih kafića i radoznalih baba. Ja ne mislim tamo u skorije vreme da kročim, uz to ćale je opet umislio da umire, ugušio bi me kuknjavom.”

Zatvorila je kesu, poljubila me nekako brzinski i odjurila pozivajući nekoga mobilnim telefonom.

Ostadoh negde na Bulevaru zatečena. Pokušala sam da posložim sve ono što sam za nekoliko minuta čula i videla.

Bila sam srećna kada su mi njeni roditelji rekli da je počela da radi u gradu i da tamo od sada živi. Da dobro zarađuje. Uvek mi je drago kada čujem da se neko osamostalio, da je krenuo u novo, u nepoznato, da je zadovoljan zbog toga.

Ono što nisam mogla da razumem jeste kako je uspela da za samo dvadesetijedan dan promeni način na koji je govorila tridesetipet godina, gde je isparilo ono bosansko, kolonizacijom u naše mesto doneto i naučeno, gde je sklonila, kad je brže ubila one reči po kojima smo oduvek prepoznatljivi, one navike kojima se nekad dičila? Da li ih se možda postidela?

Kad je pre zaboravila Žućka i kokoške koje su nam vazda dobra jaja davale?

Kad joj je brže naše selo postalo selendra i otkad su seoski kafići u kojima smo znale do iza ponoći piti postale mesto “smaranja”.

Nisam mogla da razumem njenu potrebu da se meni predstavi drugačije, jer ja nisam tamo neki stranac ili novi komšija u soliteru koji je ne poznaje.

Nisam mogla da razumem zašto bi se uopšte predstavljala drugačije?

Zar se postidela svog porekla, očevog porekla, mesta u kom je prohodala, čije ulice je kredom šarala, na zidovima čijih kuća se oslonjena prvi put ljubila i dodirivala, na čijim klupama je zbog bivšeg plakala, u čijoj jedinoj školi je pisala i brojati naučila, u čijoj je pekari vruće kifle pazarila i na čije malo groblje je najmilije ispratila.

Možda se više nikada nećemo sresti.

Možda više nećemo pričati na isti način. Sasvim sigurno ne u seoskim kafićima.

Možda me sledeći put neće pozdraviti. Možda će okrenuti glavu.

Možda će se uplašiti da ponovo ne pomenem selo i Žućka i kokoši, „jebale me kokoši kud sam ih i spomenula“.

Možda se nećemo razumeti. Sigurno se nećemo razumeti.

Možda me neće shvatiti ako joj kažem da bi čovek trebalo da se menja, da ide napred, da preseca tamo gde boli, gde ne prija, ali da nikada ne bi trebalo da se stidi onoga što je nekad bio, što je nekad radio, kako je nekad živeo, jer sve je to uticalo na ono što je on danas.

To ga je oblikovalo, i naučilo gde da stane, kad da požuri, kad da zažmuri, kad da ubrza.

Mi smo naši promašaji.

Mi smo naši najveći uspesi.

Mi smo naši roditelji. Naši prijatelji. Naše domaće životinje iza kuće, naš kiseli kupus na terasi zgrade.

Mi smo naše ljubavi, naša pijanstva, naš prvi duvan, marihuana, naše svađe, naši brakovi, naši razvodi, promašeni poslovi, naši loši akcenti, naši čudni koreni, naše dobro i ono loše.

I ne bi trebalo da se toga sramimo. Niti da se svim silama trudimo da od toga pobegnemo, jer ono od čega bežiš nekako te uvek stigne. A i nismo savršeni. Kud bismo ovakvi i bili.

Dobra reč je dobra bila bosanska ili novosadski razvučena, dobar čovek je dobar živeo on na selu ili živeo u gradu, imao kokoške ili kućnu biblioteku.

Sve ostalo je manje bitno.

Duša neće postati bolja ako promeniš akcenat, ako prećutiš da imaš živinu, oca umišljenog bolesnika, ili da si na selu odrastao. Nema potrebe da druge zamajavaš niti da se lažno predstavljaš, jer kad padne mrak ipak ostaješ sam sa sobom i svojim lažima.

A one će te kad tad pojesti.