– Ja sam u tvojim godinama imala duži sako nego suknju. Pa šta?

Odrasla sam u selu u Sremu i, realno, sve različitosti su se bar pratile pogledom dokle ih pogled služi, ako ne i komentarom. Globalizam je stigao i do mog sela, pa se tako u osnovnoj školi već univerzalno slušala narodna muzika na svakoj proslavi ili rođendanu, a moda je bila copy-paste sa varijacijama na temu.

Mala darkerka u meni imala je ogromne poteškoće da se iskaže. Bilo je par nas “emosa”, nekoliko “repera”, pratilaca “Beyonce & Rihanna” talasa i svi ostali koji su bili preteče ovog današnjeg “gasa”.

Kako sam bila “neshvaćeni alternativac”, htela sam da probušim nos sa 12 godina. Roditelji su mi to i dozvolili, uz predavanje o zasluzi, ali i teretu koji nose oni koji su “drugačiji”.

A to ceo život kroz njihov primer gledam…

Moji roditelji su dugo bili “čudaci” u našem selu. Tatu je, sa crnom dugom kosom i bradom, policija zaustavljala čim pređemo Drinu, a ni ovde nije bio omiljen. Mama je bila večita crna ovca na roditeljskim sastancima. Zalagala se za našu slobodu, uz pritisak da to ocenama i ispratimo, i nije nam dozvoljavala da budemo deo stada. Ni u školi, ni u životu.

Probušila sam nos, imala prosek 5,00 i došla kući u suzama.

– Mama, svi pričaju da sam narkomanka zato što imam pirsing.

Vesti sa naslovne

– Pa šta? Ti znaš da nisi i to je jedino što treba da te zanima…

Šta pa šta? Kako pa šta? Pa to su moji drugari, njihovi roditelji, moji nastavnici… Kako da budem imuna na to?

Pa šta?

Kasnije sam u inat probušila i obrvu, tako potvrdila svoj imidž zasigurnog propaliteta i završila osnovnu s odličnim uspehom, ne želeći da budem Vukovac kako ne bih bila “štreber”.  Upisala sam gimnaziju u Mitraji i očekivala nešto… ne znam ni sama šta, ali neku otvorenost koju bi tako navikan Rimski grad, verujem, trebalo da ima.

Nisam naišla na to… Problem je biti drugačiji i tačka.

Svako leto provodila sam u Dalmaciji i navikla sam na polugole Poljakinje na plaži, vrele bikinije i proizvoljne nudističke plaže gde god postoji uvala i grm. Iako su Dalmatinke bile malo stisnutije, bilo je tu sasvim dovoljno različitosti koje turizam neminovno nameće. Vratila sam se kući, otišla u brazilian-cut bikiniju na plažu u Sremskoj Mitrovici i to je bilo to. Postala sam “razuzdana”, da ne koristim sada vulgarnije reči, i nije bilo mrdanja od te etikete. Taj kupaći su tada nazivali “tange”, iako nije bio ni blizu tome, i izazvao je pravi skandal.

Vilice su popadale po pesku i ostale su tamo sve dok nisam krenula kući.

Došla sam i požalila se mami.

– Pa šta? bio je odgovor.

– Nosile bi i one da smeju.

Naravno da su me mučili pogledi; i matoraca koji kao da žensko nikada nisu videli, i matorki čiji je oblik zadnjice udubljen već na klupi a mene gledaju sa takvim gađenjem kao da sam došla sve da ih odvedem u greh. U tim godinama. Pa i mojih vršnjakinja koje su sigurno želele da nose takav kupaći, ali nisu smele jer – šta će narod reći?

Danas sve one nose ovakve kupaće. I manje.

Danas plaža u Sremskoj Mitrovici leti izgleda kao Kopakabana. I to mi je baš drago, nedostaje nam i nudistička u okolini.

Danas nije važno šta drugi misle.

Ili?

Konzervativni 21. vek u digitalnoj verziji

Često sam razgovarala sa roditeljima o tome koliko smo tada, a i sada, “mi mladi konzervativni”. Mnogo više nego njihove generacije. Stidimo se svog tela, svojih potreba i želja, gušimo preglasan smeh…

A za sve to sam mislila da su boljke malog grada, dok nisam došla u Beograd i videla da je globalno selo stiglo i dotle.

Razbila mi se iluzija “odrasle zrelosti i prihvatanja” i shvatila sam da su mnogi odrasli ljudi i dalje iskompleksirani srednjoškolci samo u 2.0 verziji i ozbiljnijoj odeći. Iste muke ih i danas muče. Samo što ni danas ne umeju da ih prevaziđu.

Šta ako me neko vidi? Šta će mi reći ljudi? Da li sam dovoljno lepa?  Šta ako im se ne dopadnem? Možda sam rekla previše? Šta ako pomisle da tražim pažnju? Šta ako kažu da sam bezobrazna? Da li sam previše glasna?

Šta ako svi misle da nešto nije u redu sa mnom?

Šta ako nikad ne uspem da se uklopim?

– Pa šta? Ne treba ni da se uklapaš, ti si cela puzla.

Otkloni negativu iz života…

…budi svoja, autentična. Ne mari za tuđa mišljenja i samo teraj po svome.

Već su ovo izvikane fraze.

Ali ove mamine: “Ne krij se po budžacima da se ljubiš krišom, ljubi se na klupi. Nemoj da te dovoze kući negde sa strane, stani lepo na svoju ćupriju. Nemaš čega da se stidiš. Nosi sve što ti se nosi i u čemu se osećaš dobro, šta te briga. Za dobrim konjem se prašina diže, bilo je i biće”, su ipak lekcije koje nosim kroz život.

Koliko god da me je kao mlađu to “Pa šta” frustriralo i nije mi davalo instant rešenje,  na duže staze me je naučilo da je mišljenje okoline važno podjednako kao i lanjski sneg. Posebno ukoliko sam ja zadovoljna sobom. Nekada više obratim pažnju na to ko mi nešto kaže, nego na to šta mi je rekao. Tu već završim pola posla.

Dovoljno je zahvaliti se na komplimentu, ne primati ga k srcu kao ni kritiku, jer je ono što kažemo sebi u ogledalu, uvek bilo najvažnije.

Danas se ne stidim svojih izbora, odluka, mišljenja, pa ni grešaka, a jedini sudija kome dozvoljavam da mi kroji osećaj vrednosti sam ja. A čak i njemu nekada volim da kažem: Pa šta?

Ona.rs

Nedavno je tako jedna majka na TikToku pokrenula raspravu nakon što se zapitala je li problematično to što je njezin sin povremeno vidi golu. Objasnila je da ne ulazi u njegov prostor bez odjeće, ali da se može dogoditi da je zatekne nagu ako, primjerice, izađe iz tuša ili se presvlači, a on uđe u njezinu sobu. Time je pokrenula novu internetsku raspravu o roditeljstvu.

Što znači biti “gola mama”?

“Je li loše biti ‘gola mama’?” upitala je u kameru korisnica TikToka @katiesantry. “Ne silazim u kuhinju raditi doručak golih grudi”, dodala je u šali.

U nekim dijelovima interneta takav se pristup naziva “gola mama”. U osnovi, riječ je o tome da roditelju ne smeta ako ga djeca povremeno vide bez odjeće. To može izgledati različito od obitelji do obitelji. Primjerice, djeca mogu biti u kupaonici dok se roditelj tušira ili se roditelj može presvlačiti dok se djeca u isto vrijeme spremaju za školu.

“Postoji mnogo sigurnih, zdravih i sporazumnih načina na koje se to može odvijati. To se posebno odnosi na mlađu djecu, koja su manje svjesna tijela, ne seksualiziraju golotinju i još uvijek uče o granicama. Odgovorni roditelji znaju kada je potrebno promijeniti obiteljsku dinamiku i dati prednost većoj privatnosti”, napisala je Elisabeth Sherman za Parents.

Dodala je kako njezina majka nije bila “gola mama”, ali da sebe danas svakako smatra takvom. Njezina kći ima četiri godine i, kako kaže, želi biti uz nju u svakom trenutku. Ujutro se zajedno spremaju za vrtić i posao, a dok se ona tušira, djevojčica zna razmaknuti zavjesu i razgovarati s njom. Ponekad joj, čak i u javnosti, podigne majicu i puše u trbuh jer voli njezin mekani trbuh.

“Moja kći se osjeća potpuno ugodno u svom tijelu, a ja nikada nisam osjećala potrebu skrivati svoje”, napisala je Sherman.

Svjesna je, kaže, da će se to promijeniti kako djevojčica bude odrastala i bude željela više privatnosti. Planira poštovati njezine granice ako je jednog dana počne izbjegavati ili prestane ulaziti u sobu dok se ona ujutro presvlači.

“Za sada uživam u toj bliskosti koju dijelimo, a koja se čini potpuno prirodnom i proizašla je više iz praktičnosti nego iz bilo čega drugog. Ako nam se žuri da započnemo dan, nema smisla da trčim natrag u svoju sobu kako bih se presvukla i ostavila je samu u dnevnom boravku”, dodala je.

@katiesantry Are you a naked mom or no way? I think if I’m in my bedroom and my bathroom, it’s up to him to determine hi comfort level and as of now, he’s totally unphased and unbothered to have a full convo with me when I’m getting dressed #motherhood #momlife #boymom #momsoftiktok #relatablemom ♬ original sound – Katie Santry

Zašto je to kontroverzno?

Sherman kaže da razumije zašto neke majke osjećaju potrebu na društvenim mrežama objašnjavati i opravdavati svoj stil života. Golotinja se i danas često smatra tabuom, čak i među najbližim članovima obitelji.

Naravno, postoje i razlozi zbog kojih su neki roditelji skeptični. No u domovima u kojima tijelo nije izvor srama i u kojima se golotinja ne povezuje sa seksualnim konotacijama, ona može biti samo normalan dio svakodnevice. Biti čovjek znači imati tijelo koje je ponekad golo, a ako se roditelj s time osjeća ugodno, to može biti važna poruka koju prenosi djeci.

Ne slažu se svi roditelji s tim, što je stvar osobnog izbora i obiteljske dinamike. No Sherman kaže da u njezinu domu biti “gola mama” jednostavno znači pokazati kćeri da se ugodno osjeća u vlastitoj koži i da želi da se i ona tako osjeća dok odrasta.

Što kažu ljudi na društvenim mrežama?

Video majke s početka članka pokrenuo je veliku raspravu. Jedni u tome ne vide ništa loše, dok drugi smatraju da takve granice treba postaviti puno ranije.

“Imam sina od 18 godina i sada ga moram učiti da kuca na vrata. To mi nije smetalo dok je bio mlađi, ali sada moram postaviti granice”, napisala je jedna žena. “To nije u redu, pogotovo ako imate sinove. Morate ih učiti privatnosti od malih nogu”, zaključila je druga.

Javila se i majka koja ima kćeri i smatra da golotinja u njezinu domu nije problem.

“Imam tri kćeri i nemam problem s tim da me vide golu. Želim da moje kćeri znaju da je u redu imati strije i celulit. Želim da vole sebe i svoja tijela. Jedan od najboljih načina da ih tome naučim jest da volim sebe i svoje tijelo i da im to pokažem”, napisala je.

Index

Zašto ovo pričam? Zato što znam da je postavljanje i održanje granica za roditelja često teže nego za dete. Zahteva samodisciplinu. I isključivanje emocija. Onih emocija koje omekšavaju i teraju da se popusti. Jer je dete neutešno i uskraćeno. Na tom ispitu sam se čestito ispadala, ponavljala gradivo, pa opet ispočetka.

Kad god razmišljam na ovu temu, setim se nekih priča mog starog profesora koji je svoje časove hemije često znao prekinuti, pa ispričati nešto od čega se postaje čovek. Tako je on to govorio. Bio je on izuzetan predavač, gospodin od formata, duhovit. Znao je da priču osmisli, vodi je lagano do vešte poente koja se nije sadržala u tumačenju, već u tišini za varenje i razumevanje.

Jednom nam je govorio o tome kako je kašnjenje nedopustivo. Ono vređa dostojanstvo osobe koja nas čeka. Njegova deca su to naučila na vrlo interesantan način. Bili su u sezonskoj kupovini garderobe u Beogradu. Dovezao ih je i parkirao se u centru. On lično nije voleo da cunja od prodavnice do prodavnice, sedeće u nekoj kafanici, ali je tražio od dece i supruge da odrede koliko im vremena treba. Na njihovu računicu galantno je dodao još jedan sat i napomenuo da tada, baš tada, ni minut kasnije, kreće za Šabac. Naravno da su zakasnili. Profesor je zaista u određeno vreme seo u prazan auto i vratio se kući. Ostatak porodice se dovezao autobusom.

Kada sam čula ovu priču, bila sam zaprepašćena. Mislila sam da je surov, uobražen, grozan. Kroz glavu su mi prolazile slike njegove dece kako stižu na parking, očajno se okreću, umorni su, vuku kese, prebiraju novac za bus. Žalila sam ih.

Kada sam postala roditelj, priča je dobila drugu stranu. Zamišljala sam samo njega kako se vozi natrag sam. Da li se plaši, grize li ga savest, da li želi da se vrati, koliko mu je bilo dugo čekanje da svi stignu… ipak, nije odustao.

Cilj ponekad zahteva žrtvu. I ponos.

Druga njegova priča me naučila urednosti. Govorio je o slučajnom susretu sa jednom prijateljicom, velikom damom od stila. Razgovor se malo odužio i ona ga je pozvala kući na kafu. Sve njegove iluzije su se srušile čim je prešao prag. Kuća je bila u haosu, prljava i zapuštena. Svuda je visila odbačena garderoba, češljevi, razmontirana šminka. Sa ogromnim prezirom, gotovo sa gađenjem, profesor je rekao: „Draga moja deco, ona je za mene tada prestala da postoji. I kao žena, i kao dama, i kao prijatelj. Ona je lažov.“

Bila sam tada srednjoškolka. Majka je vodila sa mnom ogorčene ratove oko raspremanja kuće i sobe. Nije vredelo ništa. Sve do ove priče. Nikada više nisam izašla iz kuće preskačući preko loma. Kad god bih u ženskom besu, u poslednjem trenutku fiknula sa sebe suknju, presvukla se, a onda zgrabila drugu majicu, pa bacila i nju, preko gomile me je gledalo zgađeno lice mog profesora. Dok sam se u trku šminkala istovremeno preturajući po policama sa nakitom, znala sam da se sve spolja mora slagati sa onim što imam u sebi, ako ne želim biti samo glumac koji nosi tuđi kostim.

Cilj ponekad zahteva iskrenost. I hrabrost da se osećanja pokažu, da se stvari nazovu svojim pravim imenom. Cilj zahteva okrenuto ogledalo i bačenu udicu na pravo mesto, bez kompromisa, eufemizma i patetike.

Granice su samo sredstvo do cilja. Za decu su granice povučene linije koje ne razumeju. Ili ih tumače kao roditeljski kapric. Moraju osetiti šta ih čeka na kraju.

Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca

U pojedinim zemljama, službenici imaju pravo da pregledaju sadržaj vašeg telefona, laptopa, pa čak i pametnog sata. To znači poruke, fotografije, mejlove, aplikacije – sve ono što inače smatrate privatnim.

U Hong Kongu su pravila dodatno pooštrena 2026. godine. Policija može da traži ne samo lozinke, već i ključeve za dešifrovanje uređaja. Odbijanje se smatra krivičnim djelom, čak i ako ste samo u tranzitu.

Situacija u Sjedinjenim Američkim Državama nije mnogo blaža. Granične službe mogu da pregledaju vaše uređaje bez sudskog naloga, a broj takvih provjera stalno raste. Ako odbijete da sarađujete, uređaj vam može biti oduzet, a ulazak u zemlju doveden u pitanje.

Odbijanje može skupo da vas košta

U Kanadi postoji nešto viši prag za ovakve kontrole, ali ako postoji sumnja, dužni ste da otključate uređaj. U Australiji stvari idu još dalje – čak i bez vaše saglasnosti uređaj može biti pregledan, a odbijanje može dovesti do pritvora.

Na Novom Zelandu, odbijanje davanja lozinke može rezultirati novčanom kaznom, dok u Rusiji putnici praktično ne mogu da računaju na privatnost – uređaji mogu biti oduzeti, a posljedice nepredvidive.

Granice više nisu samo fizičke

Postoji razlika između podataka na telefonu i onih u „oblaku“, ali u praksi to ne mijenja mnogo ako vam je većina sadržaja dostupna na uređaju.

Istovremeno, svijet ide ka sve digitalnijim granicama. Biometrija, digitalne dozvole za ulazak i fokus na pametne uređaje postaju nova realnost.

Vaš telefon danas nije samo telefon. To je vaša istorija, kontakti, komunikacija, navike. I u nekim državama, sve to može postati predmet kontrole.

Zato pitanje više nije da li imate šta da krijete. Pitanje je da li ste spremni na to da vam neko traži da pokažete sve, prenosi B92.

Izvor: Nezavisne

Prirodno je da na početku veze želimo potpuno da se posvetimo, ali pre toga treba postaviti neka pravila, tvrdi psiholog Mark Travers, prenosi Index.hr.

“Granice su ključne za zaštitu odnosa i vaših osećanja. Bez njih, nesporazumi i razlike mogu postati veliki problemi. Postavljanjem granica rano stvarate čvrstu osnovu koja može izdržati izazove”, rekao je za Psychology Today.

Tri ključne granice pre nego što veza postane ozbiljna

1. Očekivanja za budućnost

Razgovor o budućnosti u početnim fazama veze može biti zastrašujući, ali ključan za izbegavanje kasnijih problema.

“Razjasnite svoje dugoročne ciljeve i planove kako biste bili sigurni da ste oboje na istoj stranici. Istraživanja pokazuju da su dugoročna očekivanja važna za zadovoljstvo u vezi. Ako se ne slažete oko velikih aspiracija poput braka ili dece, veza može postati polovično ispunjavajuća”, napominje Travers.

Postavljanje jasnih očekivanja pomoći će nam da radimo na zajedničkoj budućnosti koja nas ispunjava.

2. Seksualne potrebe

Psiholog objašnjava: “Seksualni odnosi mogu biti ključni za uspeh veze i izvor intimnosti, radosti i užitka. Ako vi i vaš partner imate različite seksualne potrebe i želje, nijedno od vas neće biti potpuno zadovoljno. Studija iz 2016. pokazala je da zadovoljstvo u intimnim odnosima može predvideti kasnije zadovoljstvo u vezi.”

Dakle, važno je razgovarati o seksualnim potrebama i postaviti jasne granice kako bismo održali intimnu i ispunjavajuću vezu.

3. Uključenost porodice

“Vaš romantični odnos ne postoji izolovano; porodični odnosi često utiču na vašu vezu. Razgovarajte o tome koliko su vaše porodice uključene u vaš odnos kako biste izbegli osećaje ljubomore i nesigurnosti. Istraživanja pokazuju da zadovoljstvo u vezi može biti veće kod onih koji su uskladili odnose s porodicama”, kaže Travers.

Postavljanje granica u vezi s učestalošću poseta, deljenjem informacija i uključenošću porodice može pomoći u očuvanju privatnosti i sprečavanju nepotrebnog stresa u vezi.

Sin joj kaže: „Mama, pusti me da odlučim sam, to je moja stvar!“
Mama ne čuje.

Ne dopušta da postoji neka njegova stvar koja nije i njena.
(Pomalo je zastrašujuće, sigurna sam, kada se deca odlepljuju od obale, a vi ne znate u kakvo more plove niti da li su dovoljno vešta. I vidite samo oluje).

On joj, sateran uz neki unutrašnji zid, kaže: „NEMAŠ PRAVO DA SE MEŠAŠ!“
A ona na to iznese svoj krunski argument: „Imam pravo! Znaš li šta mi daje pravo? To što sam te celu noć rađala!“

Kakav argument, majko!
Bravo, majko!
Svaka ti zlatna!

I jesi ga rađala celu noć, u bolovima i mukama. A onda drhtala, nisi spavala, bolovala si s njim svako razbijeno koleno i ponos.
I danas drhtiš, majko. Jer on je tvoje blago.
Ali, majko!
Nije on to od tebe tražio!

I nije ti dužan da sada tvoje rađanje plaća tako što se odriče svoje volje!
Što se odriče granica!

A granice služe da ga čuvaju u tom svetu, u koji ti je teško da ga pustiš.
Seti se sebe, majko, kada su to tebi radili. Ovi regioni poznati su po tome da se rađanje uvek nekom duguje.
Duguje se mami, tati, tetki i stričevima.
Nađe se uvek neko da ti, po nekom lošem automatizmu, kaže:
– Ja sam te rodila!
– Ja sam te hranio!
– Ja sam te školovao!

Terajući te tako na bezuslovnu poslušnost.
Na gašenje samostalnosti.

Bojeći ti odlazak od kuće u veliki život krivicom.
Nisi ti jedina i najgora, majko!

Mnogi pre nas su se setili da je emocionalna ucena iz raja izašla, a mi smo to nasledili.
I svi smo u tom lancu nasleđivanja i ucenjeni i ucenjivači.

Ali ti, majko, možeš da promeniš tok istorije.
Jer dok osećaš dug, ne možeš u sebi da rodiš zahvalnost.

Ni tvoj sin, majko, ne može da ti bude zahvalan ukoliko ga dužiš nekim dugom neisplativim.
Najzeznutije u roditeljstvu, a to ti niko ne kaže, jeste to što si dobro odradila taj težak posao ukoliko pristaneš da te jednim važnim delom, onim kojim mora sam, dete ISKLJUČI, PREVAZIĐE.

A mora samo.
Da oseti.
Padne.
Odluči.
Pogreši.
Jer tako se uči život.
Stiče imunitet.
Tako se stiče vlastiti oslonac.
U sebi.
U tvom detetu je celi jedan svet koji čeka da se rodi.
Cela jedna autentičnost.
A za to rađanje su mu potrebne granice.
Zato.
Poslušaj ga, majko!

Udari zato glavom o njegovu granicu, majko, jer tako će je tvoje dete naučiti.
Naučiće da je u redu da je postavi, da kaže „Ovo je moja stvar!“ i svima drugima, koji nisu tako dobronamerni kao ti.

Ljiljana Milić

Kako bi izgledao svijet bez društvenih mreža? Teško je zamisliti, zar ne?

Mnogi od nas provode sate i sate na društvenim mrežama. Teško je sjetiti se šta samo radili prije nego što su one postojale.

Postoji mnogo pozitivnih stvari u vezi online povezivanja s ljudima, ali kako da nađemo balans kad imamo konstantni prilivi notifikacija od prijatelja, porodice, selebritija i brendova koji se neprestano bore za našu pažnju?

Pitali smo naše čitaoce kako se osjećaju povodom društvenih mreža. 25 posto čitaoca slaže se s tvrdnjom da društvene mreže imaju negativan efekat na našu dobrobit, a 53 posto smatra da bi skraćeno vrijeme provedeno na mrežama moglo biti od pomoći.

66 posto ljudi, koji imaju problema s mentalnim zdravljem, misli da bi trebali da skratimo vrijeme na društvenim mrežama.

29 posto ispitanika smatra da je par dana pauze od online svijeta ključno za mentalno zdravlje. Ovaj broj je na 46 posto kada su pitanju ljudi od 15-25 godine.

Kako društvene mreže utiču na mentalno zdravlje?

 Šta kažu istraživanja o efektima društvenih mreža na zdravlje? Nećete se iznenaditi kada vam kažemo da rezultati nisu pozitivni.

Istraživanje iz 2015. godine, sprovedeno u Velikoj Britaniji, pokazalo je da su djeca koja koriste društvene mreže, više od 3 sata dnevno, podložnija mentalnim problemima.

Studija iz 2018. godine pokazala je da postoji direktna veza između manjeg korištenja društvenih mreža i poboljšanog mentalnog zdravlja.

U istraživanju ExpressVPN, 86 posto od 1500 Amerikanaca izjavilo je da društvene mreže utiču na njihovu sreću i sliku o sebi. Između 79 i 83 posto navelo je depresiju, usamljenost i anksioznost kao negativne efekte.

Međunacionalno online istraživanje, rađeno u Americi, Velikoj Britaniji, Australiji i Norveškoj, pokazalo je da su oni, koji su koristili društvene mreže za zabavu tokom pandemije, imali lošije mentalno zdravlje.

Iako se upotreba društvenih mreža za povezivanje s ljudima povezivala s poboljšanim mentalnim zdravljem, i dalje postoji neupitna korelacija između lošijeg mentalnog zdravlja i vremena provedenog na društvenim mrežama.

S druge strane, pilot studija iz 2021. godine, otkrila je da studenti koji manje koriste društvene mreže imaju bolji san, raspoloženje i smanjenu anksioznost.

Podaci su prilično jasni. Ako ne želite da imate lošu sliku o sebi, anksioznost, depresiju, loš san – vrijeme je da promjenite nešto u vezi upotrebe društvenih mreža.

Šta da radimo ako nismo na telefonu?

Vaše mentalno zdravlje je važnije od vašeg Instagram feeda. Šta da radimo umjesto skrolanja i postovanja?

Život je pun mogućnosti. Postoji čitav neistražen svijet mogućnosti oko nas koje ne vidimo jer smo prikovani za naše telefone.

Ako identifikujemo odakle dolazi naša potreba za društvenim mrežama, shvatićemo da je možemo ispuniti i na druge načine.

Ako koristite društvene mreže za relaksaciju

Ako ste vi osoba koja koristi telefon kada se osjeća loše, razmislite o ovim alternativnim opcijama:

–           Prošetajte

–           Pustite muziku

–           Zapalite svijeću

–           Čitajte knjigu

–           Crtajte

–           Kuvajte

–           Igrajte se s vašim ljubimcem

–           Pokušajte s jogom ili meditacijom

–           Napravite sebi čaj ili toplu čokoladu

–           Gledajte stare slike u albumu

Ako koristite društvene mreže za povezivanje s drugima

Ako vam nedostaje kontakt s ljudima i poželite da otvorite feed, pokušajte s ovim:

–           Pozovite prijatelja ili člana porodice (videocall!)

–           Pozovite nekog na piće ili večeru

–           Ispecite nešto i ponudite to svojim komšijama

–           Organizujte šoping, ručak ili planinarenje s prijateljima

–           Istražite online grupe i otiđite na neku aktivnost

–           Volontirajte u nekoj organizaciji

–           Otiđite na kurs

–           Učlanite se u crkvu, neki klub ili neprofitnu organizaciju

–           Otiđite na jogu

Ako koristite društvene mreže za zabavu

Umjesto mimova i videa od 30 sekundi, izaberite drugu vrstu zabave:

–           Otiđite na koncert

–           Naučite da svirate neki instrument

–           Otiđite na čas plesa i borilačkih vještina

–           Otiđite u šetnju

–           Posjetite muzej

–           Oprobajte se u baštovanstvu

–           Poslušajte podcast

–           Pročitajte knjigu

–           Okupite prijatelje i igrajte društvene igre

Kako da postavite zdrave granice u odnosu na društvene mreže

Važno je da ne budemo pregrubi prema sebi kada uzimamo pauze od društvenih mreža.

Ako su društvene mreže dio tvog života – to je u redu. Postoje načini kako da ublažimo negativne efekte i akcentujemo pozitivne.

Predlažemo:

–           Unfolovujte profile koji utiču negativno na vas i vašu sliku o sebi

–           Uklonite slike s vašeg profila s kojima niste sretni

–           Obrišite sve negativne poruke ili spamove

–           Izbrišite sačuvane postove koji vas tjeraju da se poredite s drugima

Takođe, možete i vi biti ti koji će inspirisati druge da promjene svoj način upotrebe društvenih mreža

Predlažemo:

–           Ne koristite filtere

–           Postavljate slike na kojima niste savršeni

–           Podsjećajte druge da ste stvarna osoba s manama i nesigurnostima

–           Ostavljate pozitivne komentare na tuđe postove

–           Pričajte o pauzama od društvenih mreža i tako ćete inspirisati druge da urade isto

Zaključak

Društvene mreže su neizbježan dio naših života, ali mi imamo moć da odredimo hoće li imati pozitivan ili negativan uticaj na nas.

Ako ih koristimo svjesno, uzimamo pauze i balansiramo ih s drugim aktivnostima, društvene mreže mogu biti zdrav alat za povezivanje i ekspresiju.

Prevela: Iris Janković

Suspenzija Šengena na granicama s Hrvatskom i Mađarskom trajaće najmanje deset dana, odlučeno je na sjedinici vlade u četvrtak, prenosi 24sata.hr.

Ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Davor Božinović danas je na sastanku s kolegama u Luksemburgu kazao kako te kontrole neće biti istovjetne onima koje su se provodila prije Šengena.

Podsjetimo, Italija je Sloveniji najavila privremeni nadzor na granici zbog pojačanih migracija, ali i zbog straha od teroroizma. Slovenija je juče odlučila isti taj nadzor uvesti i na svojim granicama s Hrvatskom i Mađarskom.

Ne volim da poredim ovo i ono vreme. Sve što se dešava nama i našoj deci, dešava se ovde i sada, u ovom vremenu, u novom okruženju i sa novim pravilima života. Danas više nego ikada pre imamo mogućnost izbora pa samim tim i nejasna pravila o tome kako treba da vaspitavamo decu i našu i svu drugu decu i tu mislim i na nas i na školu, na društvo, ceo sistem.

Ako bih ipak poredila neko naše vreme, kad smo mi bili deca i ovo sada izdvojila bih samo jednu bitnu razliku – nekada su nas se ticala sva deca, nas su vaspitavali svi, a sada smo više skloni da gledamo isključivo i samo u svoje dvorište. Druga deca, ta tuđa i ničija deca nas se ne tiču pa često dižemo ruke od njih.

Biramo da nas se ne tiče sve dok ne dođe direktno do nas

Kada sam bila dete, sećam se dobro da su nas vaspitavali svi. Pokušavali smo i tada da pomeramo granice u skladu sa svojim godinama, ali su granice bile jednake i iste, u kući, školi, na ulici.

Komšije se nisu libile da nas izgrde kad radimo ono što ne treba. Postojala je svest o tome da ćemo jednog dana porasti i da svojim delovanjem utiču na nas koji živimo i živećemo sa njima, njihovom decom, unucima…

Danas nas se sve više ne tiče. Ne zanima nas šta radi neko tamo tuđe dete, neka ga izbace iz škole, neka se bije, tuče, neka gleda farmu i parove, neka psuje, igra igrice, ima telefon već u prvom razredu… sve dok MOJE dete ne dira, ne tiče me se.

A kad moje dete dirne, ili baš previše pređe granice, spremni smo da ga razapnemo – dete koje nas pre toga uopšte nije zanimalo.  Ali i dalje nećemo voditi računa o dobrobiti tog deteta jer je to dete tamo nečije, od nekih drugih roditelja koji su zakazali i koji sad treba da plate, a šta će dalje biti sa tim detetom, ne zanima nas.

Ono što gubimo iz vida je to da to može da bude i naše dete. Da će to dete da poraste i postane ravnopravni građanin, da će možda da radi sa našim detetom, možda će da oženi našu ćerku, možda će da pronađe ispravan put, a možda će da izmakne stolicu nekom drugom ili potegne nož, opljačka banku, postane vođa navijača, bande ili klana. I ne, put kojim će da krene ne zavisi isključivo i samo od roditelja već od svih nas. 

Uostalom, za roditeljstvo se ne dobija diploma, roditelj može da bude svako, a sa našom decom u školu idu i deca bez roditeljskog staranja. I znate šta, to su sve NAŠA deca. 

Ko kreira sudbinu naše dece?

Sve polazi od kuće. Tačno, donekle. U istoj meri netačno! Većim delom vrednosti nosimo iz kuće, ali na nas utiče i okruženje. Čovek se i u zrelim godinama prilagođava sistemu čak i kad želi da mu se opire.

Na primer, kultura organizacije u kojoj radimo utiče i na naše ponašanje. Isto je i u školi. Sigurna sam da ste primetili kako se vaše dete drugačije ponaša u školi i kod kuće, barem u nekoj meri. A mnogo toga i ne vidimo pa ne znamo.

Posebno u pubertetu, vršnjačka grupa preuzima vođstvo u uticaju na decu. Pusti to šta roditelj misli, važno je da osvojim naklonost drugara. Mnogi su moji drugari tako zalutali i otišli putem koji njihovi roditelji sigurno ne bi birali.

Sa mnogo sam se roditelja u svom radu susrela koji su tražili pomoć jer su izgubili uticaj na dete, odjednom ne prepoznaju svoje dete i osećaju se nemoćno u želji da ga vrate na ispravan put. Droga, alkohol, neprimereno ponašanje, krađa, izostanci iz škole, ponavljanje razreda, bilo je svega.

Neki su se vratili na ispravan put, sada su sjajni zreli ljudi, imaju svoje porodice i uzorni su građani ove zemlje. Neki su u zatvoru, a neki nisu među živima. Neki su na ulici, plašimo se da ih sretnemo. I svi imaju potpuno različite roditelje. Oni koji su se izvukli imali su nekoga. To nije uvek bio roditelj.

Nekoga je na put izveo samo jedan nastavnik koji mu je pružio ruku. Neko je imao druga, neko komšiju, a nekome je policajac bio i otac i majka. Sistem i svi mi zajedno utičemo na to u kakve će ljude naša deca izrasti. Sva deca. Jer, sve su to naša deca, naši budući građani, komšije i kolege našoj rođenoj deci.

Gde su nam granice?

Mali Marko krene u školu, tamo zadirkuje drugu decu, učiteljica kaže to su dečija posla. Ne da joj se da pokreće postupak da bi mu smanjila ocenu iz vladanja jer za to je potrebno pokretanje mini suđenja. Pozvaće roditelje, ali oni ne mogu jer rade, a i kažu da on kod kuće nikada nije takav i da to sigurno nije naučio u kući.

Kad dođe kući, na televiziji gleda ljude na najvišim pozicijama kako psuju i svađaju se, da ne ometa tatu dok gleda vesti uzme telefon pa gleda najpopularnije jutjubere koji silne pare zarađuju tako što se svađaju i vređaju, a onda mašu tim parama. Mama nema para da mu kupi najnoviji telefon kakav ima Miloš, a onda Miloš neće da se druži sa njim jer mu je taj telefon zastareo.

U školama može telefon i na času, možeš da radiš šta hoćeš, tata će da pripreti učiteljici ako hoće da te kazni, toaleti se raspadaju jer učenici mogu da raspolažu školskom imovinom kako žele, a računi škola su u blokadi. Nema se para da se ulaže u škole, mora da se podigne još neki spomenik, još par svetlećih fontana i naravno najveća jelka za praznike. Prioritete nemamo.

Do srednje škole Marko će par puta da se potuče, neko će zbog njega da se ispiše iz škole jer škola je nemoćna, direktori imaju neka važna posla, pedagog i psiholog nemaju vremena jer popunjavaju neke papire i idu na seminare o sprečavanju nasilja – u teoriji i na papirima.

Par puta će da se brecne na nekog nastavnika, ništa strašno, dečija posla. Tek kad dospe na društvene mreže i kad se javnost pobuni neko će da reaguje – izbaciće ga iz škole. I tu je i početak i kraj. 

Ili će nastaviti da testira granice jer deca to od nas traže. Traže da im kažemo gde su granice! Znamo li? Gde su granice u medijima, gde su granice u porodičnom nasilju, u vaspitanju, u korupciji, kriminalu? Znamo li?

Ne znamo ni šta su nam prioriteti, a granice smo davno izgubili. Pa kako onda da deci postavimo granice i pokažemo im ispravan put? 

I šta ćemo sad?

To što smo videli snimak na društvenim mrežama je samo delić onoga što se u našim školama dešava. Našim učiteljima i nastavnicima davno su izmaknute stolice. Ako su škole nemoćne, a državu i sistem nemamo, šta dalje?

Hoćemo i dalje ćutati na zapošljavanje nastavnika sa partijskim knjižicama dok oni najbolji odlaze iz prosvete, hoćemo ćutati na nasilje i zloupotrebu medija, hoćemo okretati glavu na sve što nam se dešava… hoćemo i dalje birati da nas se ne tiče? Sve dok ne dobijemo priliku da bacimo koji hejt na društvemim mrežama.

Ili ćemo zahtevati od sistema da radi za sve nas i za svu decu ili ćemo skrštenih ruku gledati decu koja će nastaviti da testiraju naše granice pa dokle stignu… Plašim se da u tišini  biramo ovo drugo. Bojim se da su nam granice toliko propustiljve da ko zna gde će to dovesti i nas i našu decu.>

Nemamo pravo da dižemo ruke od dece!  Tiče nas se. Svih nas.  To su naša deca i zbog njih, Nemamo pravo da žmurimo i ćutimo na sve propuste sistema koji ne radi u interesu svih nas i sve naše dece.  < 

Zato tražimo odgovornost sistema u svim slučajevima nasilja u školama, posebno onim u kojima se ne radi ništa da se problem spreči.

Preuzeto sa: bebac.com

Sjećate li se vremena kada su stariji bili autoritet? Ja se sjećam vrlo dobro. Voljela sam te čvrsto utemeljene granice.

Bio je dovoljan očev prijekorni pogled za stolom da mi bude odmah jasno da se juha ne srče i da se ne priča punih usta. Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu, gromkim: Dobar dan, napravljenim domaćim i urednom školskom keceljom.

Roditelji su bili red i zakon. Babe i djede smo slušali jer se to od nas očekivalo i to nikome nije predstavljalo problem. Ako nisi dobar u školi, jednostavno si na*ebao, nema se tu što dalje pričati. Nema van, nema bicikl, nema džeparac, sretan si ako ne dobiješ papučom po guzi odmah poslije roditeljskog. Riječ roditelja je posljednja.

Ako poslije izgovoriš makar “Dobro.” – slijedi upozorenje: “Ako li te ja opandrčim, ima da zujiš tri dana, jes ‘čuo? Moja je zadnja.” I ti onda samo klimneš glavom, ne isplati ti se riskirati da dobiješ kaznu, ide vikend. Najgore što ti se može dogoditi je da cijeli vikend trijebiš s babom rižu. Puno riže. Ili da čistiš klice s dvjesto kila proklijalih krumpira u podrumu.

Znao se red u vezi svega, i mi smo ga odrastajući prihvaćali kao čvrsto postavljenu granicu koja se ne prelazi. Ne voliš mahune za ručak? Jest ćeš ih za večeru. Nećeš ni za večeru? Čeka te to isto za doručak. Onda skužiš koliko je to ogavno, pa ih pojedeš za ručak kad ti je posluže.

Što ima slatko? “Ima – jabuke”. Nešto slađe? “Ima – naribaj jabuke sa šećerom, jedi šećer, ne znam … ima još pet dana do mirovine, tada će biti sladoleda.”

Nagrade za odličan uspjeh u školi i opće dobro vladanje su bile vrlo skromne i mi smo im se beskrajno radovali. Za odličan uspjeh od roditelja sam dobivala nešto posebno. Pamtim prvi walkman. I učila sam za taj walkman dan i noć, pisala referate, popravljala ocjene samo da u hodu mogu slušati Blondie i Depeche Mode u zelenim starkama koje sam dobila prošle godine za odličan uspjeh.

Starke su bile najbolje što si mogao u to vrijeme imati od obuće, ako ti ih netko donese iz Amerike, inače dobiješ neke tenisice na čičak iz Borova i vozi, dok se ne unište.

Ne mogu skužiti što se u međuvremenu promijenilo u vezi odgoja djece i sustava nagrađivanja. Djeca danas imaju toliko toga, i ničemu se posebno ne raduju. Lijenost i obijest se tretiraju kao “pa takav je, što ću mu ja”. Što se dogodilo s igrama ledena kraljica, skrivača, laštika, care, care gospodare? Internet se dogodio.

Parkove i dvorišta su zamijenile socijalne mreže. Preko noći. Podmuklo. Mi smo to prihvatili. Pozdravili. Pridružili se tom vidu druženja za koje je potrebno samo računalo i struja. Djeca se druže online. Unutra.

Kao roditelj, slijedila sam starinski recept mojih roditelja kako da ti djeca ne pojedu mozak ili kako ostati normalan, autoritativan i da imaš neograničenu slobodu kretanja.

Kao da je postao trend da granice ne postoje ili ih roditelji ne znaju postaviti i održati stabilnim. U biti se promijenilo to što se djeca tretiraju kao da su od morske pjene. Ponekad tako stanem i promatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao.

Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu savladati rođeno dijete od četiri godine. Jure za njima sa posudicom po parku i hrane ih u trku, jer “on samo tako hoće jesti”. Trče za njima da im spriječe pad. Pusti ga da padne, kako će razviti motoriku vlastitih ruku i nogu, ako ne zna da postoji i ta mogućnost… da padne.

Moj ne jede špinat, samo krumpir hoće, ovaj moj ne spava do ponoći… Što ne spava, pa lijepo piše u knjizi dr Spocka: Stavite ga u krevet nahranjenog, presvučenog i ugasite svjetlo. U devet u krevet. Plači, baš me briga, i ja sam živ stvor. Gdje je mojih pet minuta?

(Atma napomena: Ovo je vjerojatno napisano da zvuči smiješno i pretjerano, malo dijete se ne bi trebalo nikako ostaviti samo u mraku da plače, “stari” pristup dr Spocka je u ovoj tehnici, koja je jedna od najpopularnijih prošlog stoljeća, bio ipak postepen (mi smo više za attachment parenting dr Searsa :-))

Ja sam njih rodila, ne oni mene. Postoji vrijeme i mjesto za jelo, spavanje, igru ​​i tu nema kompromisa. To je jednostavno tako. Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već napraviti od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama. Da s djetetom izgradiš zdrav, razuman odnos gdje se zna da je međusobno poštovanje najbitnije, kao i dosljednost svakog izgovorenog pravila.

Oprostite, reče mi jedna mlada žena, dijete vam jede zemlju.

– Znam, Neka jede ako mu se sviđa. To je mala životinja, ako mu ne bude po volji, pljunut će je.

Nisam stekla mnogo istomišljenika u tim spontano, zajedničkim okupljanjima po parkovima. Mnogima sam djelovala čudno i klonili su me se. I to sam razumjela. Nisam pričala, dok mi se ne postavi pitanje. Tvoje dijete, tvoja briga.

Žao mi je da te slušam koliko silno griješiš, ženo. Griješiš jer si ga pustila da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio dvadeset petu lizalicu, griješiš jer si neispavana zato što on ne spava do jedan noću. Griješiš što mu plaćaš lizalicama da bude dobar prema tebi i drugima. Griješiš jer mu stalno brišeš ruke vlažnim maramicama.

Griješiš jer ga učiš da će ga svaki pas ugristi i svaka mačka ogrebati. Griješiš što je debeo, u pelenama s dudom, a ima četiri i po godine i zubi su mu crni od karijesa. Griješiš što mu ne daš da ide u pijesak da se ne bi isprljao, i na klizalište da ga ti ne bi morala hvatati, jer će mu se guza pregrubo prizemljiti za tvoj kriterij. Onda će plakati … a ti si ostala bez slatkiša u toj tvojoj torbi s uzorkom pačića.

Žao mi te je, ženo. Žao mi te je, jer znam u što ćeš se pretvoriti. U ono što se nikome ne sviđa. Čak ni tom djetetu.

Autor teksta: Sandra Todorović

Preuzeto sa: fazon.info