Hit Netflixova serija Emily u Parizu sada je u svojoj šestoj sezoni. Prvobitno smještena u francuskoj prijestolnici, priča o američkoj direktorici marketinga od tada je boravila u Saint Tropezu, Megèveu, Rimu i Veneciji.

Peta sezona završila je povremenim ljubavnim interesima, a kuhar Gabriel je poslao razglednicu protagonistici Emily pozivajući je da mu se pridruži u Grčkoj, gdje je kuhao za milijardera na svojoj privatnoj jahti.

Producenti su potvrdili da će ovo biti lokacija snimanja nastavka panevropske avanture, zajedno s Monakom.

Evo predviđanja Euronews Travel gdje će se Emilynine glamurozne avanture sljedeće odvijati.

Mikonos protiv Santorinija

Dva najpoznatija grčka egejska ostrva, Mikonos i Santorini, čine se kao dobre lokacije za snimanje šeste sezone.

Mikonos je dom nekih legendarnih klubova na plaži. Waterfront Scorpios privlači kul klince svojom boemsko-šik atmosferom, bosonogim luksuzom i ritualima zalaska sunca koji graniče s duhovnim.

Jackey O’ je poznato LGBTQ+ žarište sa elegantnim drag predstavama i zabavama na bazenu, dok je Nammos energični klub na plaži specijaliziran za tuševe šampanjcem, ples na stolovima i samoproglašene “eksplozivne zabave”.

Bilo koji od ovih mogao bi biti dobra kulisa za Emilynu ljetnu avanturu ili iznenađujući nastup najbolje prijateljice i pjevačice Mindy.

Alternativno, spokojni pogledi na kalderu Santorinija, spektakli zalaska sunca i spori mediteranski način života mogli bi odražavati njeno konačno ispunjenje ljubavne sudbine s Gabrielom.

Kuhar s Michelinovom zvjezdicom mogao bi je odvesti na gurmanske večere u objekte poput Selene, koji reinventira kuhinju otoka rijetkim sastojcima pronađenim u vulkanskom krajoliku, ili luksuznog odmarališta Canaves Epitome s restoranom vrhunske kuhinje Elements.

I Mikonos i Santorini također dobivaju nove hotele za 2026. godinu. Four Seasons Resort Mykonos će gledati na zaljev Kalo Livadi i imat će infinity bazene, spa centar i direktan pristup plaži.

Sandblu Santorini ima za cilj uroniti goste u potpuni mir s mirnim pogledom na Egej, prostornim tokovima između zatvorenog i vanjskog prostora i vrtom za jogu.

Guramo brod na Paros

Alternativno, producenti bi se mogli odlučiti za nešto malo decentnije.

Ostrvo Paros se smatra sofisticiranim, ali opuštenim, gdje Emily i Gabriel mogu lutati tihim stjenovitim obalama, nailaziti na „neotkrivene“ taverne i maštati o vjenčanju u ljupkim, okrečenim kapelama.

Direktorica marketinga bi se čak mogla okušati u jedrenju na dasci na najboljim mjestima poput New Golden Beacha – iako njen dosadašnji rad s novim sportovima (poput skijanja) nije sjajan.

Ovog ljeta se na ostrvu otvaraju i dva nova luksuzna odmarališta. Hyatt-ov Parian Chronicle će biti okarakteriziran zemljanim tonovima i prirodnim materijalima, te će imati sobe s privatnim bazenima i terasama.

Luura Cliff će se nalaziti iznad zaljeva Agia Irini na zapadnoj obali ostrva, kao što i samo ime sugerira, i imat će minimalistički, skulpturalni dizajn. Odmaralište samo za odrasle nudit će wellness tretmane i jogu s pogledom na more.

Izvor: euronews.ba

Grčki premijer Kirijakos Micotakis rekao je da će novi zakon „hrabro ukinuti ozbiljnu nejednakost“.

Zakon je, međutim, podelio zemlju, uz žestok otpor koji predvodi moćna Grčka pravoslavna crkva, piše BBC.

Za predlog zakona bila je potrebna prosta većina da bi prošao kroz 300-člani parlament.

Micotakis se zalagao za predlog zakona, ali mu je bila potrebna podrška opozicionih partija da bi se prešlo preko crte, a desetine poslanika iz njegove vladajuće stranke desnog centra su se protivili.

„Ljudi koji su bili nevidljivi konačno će biti vidljivi oko nas, a sa njima će mnoga deca konačno naći svoje pravo mesto“, rekao je premijer u parlamentu tokom debate uoči glasanja.

Dvadeset zemalja u Evropi je već ozakonilo istopolne brakove.

On je u šestom veku pre nove ere stekao slavu kao strahovit rvač, sa čak šest pobeda na Olimpijskim igrama.

Milov podvig bi na taj način predstavljao novi rekord u „mrtvom dizanju” (deadlift) tegova.

Ali zanimljiv deo u ovoj priči je da opisana tehnika podseća na moderne treninge koje nazivamo i „progresivnim opterećenjem”, pri kojem se težina postepeno dodaje sa ciljem formiranja mišićne mase.

Pa kako su onda trenirali antički sportisti?

Prvi borci i trkači na Olimpijskim igrama su imali na raspolaganju samo rudimentarnu tehnologiju i oskudno znanje iz psihologije, ali su njihovi metodi bili mnogo prefinjeniji nego što može da se pretpostavi.

Prvo panhelensko takmičenje, Olimpijske igre, održano je 776. godine pre nove ere.

Počelo je trkama, da bi drevni Grci kasnije dodali i skakanje, boks, rvanje, i sada već zaboravljenu brutalnu borilačku veštinu pankration, čiji su moderni ekvivalent popularne mešovite borilačke veštine (ultimat fajting).

Borbe su obično bile završavane sakaćenjem boraca ili čak i smrću.

Da li nam naduveni stomaci govore o tehnikama disanja koje su borci upotrebljavali?

Istoričari su morali da shvate i povežu načine na koji su se takmičari pripremali za ove predstave iz malo dostupnih izvora, kaže Klejton Leman sa univerziteta u Južnoj Dakoti.

On je studirao sportske treninge tog doba.

„Morali smo da koristimo literarne izvore koji su bili rasuti na sve strane”, objašnjava on.

„Koristili smo i neke indirektne metode – crteži na keramičkim posudama su bili posebno korisni, jer su davali vrlo živopisne slike treninga i borbi koje su se odvijale”.

Jedan od specifičnih izvora saznanja o sportskim treninzima je poznat i pod imenom Gimnastikus.

Njega je napisao filozof Filostratus iz Atine u 2. veku nove ere.

Filostratus se nije bavio detaljima svakodnevnog treninga – uglavnom je o sportu pisao kao o plemenitom dostignuću – ali je povremeno pisao i o neobičnim stvarima koje su sportisti radili, kao što je jurnjava za životinjama, savijanje metalnih šipki ili plivanje u okeanu pod punom ratnom opremom.

Na osnovu ovog, ali i drugih izvora, sumirali smo sve što smo saznali o tome kako su nekada trenirali stari grčki sportisti.

Sticanje snage uz pomoć stena, stvari iz špajza i životinja

Podizanje bika koje je izvodio rvač Milo nije bio jedini način za uvećanje mišića.

U druge trikove spadaju i držanje četiri konja u isto vreme, davanje otpora guranju i stezanje pesnica.

Borci su i vukli, udarali i grudima zaustavljali ispunjene džakove: slabiji sportisti su koristili brašno i semenje smokve, dok su oni snažniji džakove punili peskom.

Rvači su bacali disk, koji je tada bio mnogo teži, i dizali stene na koje su bile pričvršćene ručke.

U Teri je otkrivena crna, vulkanska stena, viša od većine muškaraca i teška 480 kilograma, sa urezanim imenom rvača koji je uspeo da je podigne sa zemlje.

Razvijanje uma

Sportisti su trenirali u teretanama (gymnasia) ili borilištima na otvorenom (paloestra), ali za razliku od današnjih vežbaonica, ovi prostori su imali i biblioteke i učionice.

Drevni Grci su verovali da je obaveza građana da unapređuju telo i um.

Sportsku aktivnost su videli kao neku vrstu mudrosti (sophia) koju su poredili sa kreativnim umetnostima, filozofijom, matematikom ili astronomijom.

Shodno takvom shvatanju, nije ni bilo čudno da su i um i telo vežbali na istom mestu.

Veliki broj otvorenih rasprava između uvaženih filozofa se odvijao upravo u ovim gimnastičkim prostorima, kaže Leman.

Ovi forumi su pomogli i da se dođe do najotvorenijih formi demokratije koji će se kasnije pojaviti i u Atini (istina, samo kod muškaraca koji su pripadali tadašnjoj eliti).

„Rimljani su ćaskali u javnim kupatilima”, kaže on.

„Grci su to radili u teretanama i otvorenim borilištima”.

Korišćenje ulja u velikim količinama

Za trenere je korišćen naziv paidotribes – i on vodi poreklo od reči „dečak” i „trljanje”, što nam sugeriše da je njihova glavna preokupacija bilo masiranje sportista raznim uljima.

Rvači su se takođe mazali uljima tokom svojih treninga i borbi.

Potom bi po koži posipali pesak, da poboljšaju stisak.

Zatim bi, kasnije, sve to strugali sa sebe uz pomoć „strigila”, polukružnog oruđa napravljenog od drveta, bronze ili gvožđa.

„Strugotina skinuta sa slavnih sportista je važila za trofejni suvenir”, kaže Leman.

„To bi se prodavalo publici – boca puna znoja i peska”.

Jačanje mentalne snage

Kao u nekom odjeku modernih vremena o lenjim i preplaćenim sportistima, Filostratus je žalio zbog onog što je video kao propast sportske tradicije u antičkoj Grčkoj, nazivajući sportiste svog vremena „tromim i mekanim” u odnosu na protekle decenije.

Za to je krivio oslobađanje sportista od vojnih obaveza, porast finansijske pohlepe i dostupnost luksuznoj hrani.

Filostratus je opisao i mentalni temperament za koji je smatrao da je idealan za ambicioznog sportistu, kao i način na koji se to stanje postiže.

Smatrao je da kolerični i razdražljivi sportisti moraju da budu naučeni uzdržanosti, kaže Leman, dok je za flegmatične i mirne sportiste smatrao da im je potreban dodatni poticaj.

A melanholični? Filozof je smatrao da su oni bili apsolutno nepodesni.

Apstinencija od seksa

Apstinencija je bila aktivno podržavana.

Filostratus je seks video kao „beščasni užitak” i „koruptivni oblik luksuza neprikladan i štetan za sportiste”.

„On ga, čak, u kombinaciji sa pohlepom, vidi i kao izvor varanja i iskvarenosti među sportistima”, kaže Heder Rid sa Morningsajd univerziteta, koja je istraživala odnos drevnih sportova i filozofije.

Postoje i dokazi da su sportisti namerno izbegavali seksualna iskušenja.

Navodno je jedan od šampiona u pankrateonu „okretao glavu kada bi na ulici video pse koji opšte, ili odlazio sa banketa kada bi muškarci počeli da razgovaraju o seksu, samo da bi zadržao unutrašnju snagu i koncentraciju”, kaže Lukas Hristopulos sa univerziteta u Hirošimi u svom radu o grčkim borilačkim sportovima.

Ženama je bio zabranjen pristup muškim treninzima ili borilištima, mada postoji i priča o Kalipateiri, majci koja se ušunjala na jedno od takvih mesta da bi gledala svog sina tokom boks meča.

Srećom po nju, bilo joj je oprošteno, ali samo zato što su njen otac, brat i sin bili olimpijski pobednici.

Takođe, postoje dokazi da su se i žene bavile sportom.

Istoričarka Beti Spirs sa univerziteta Masačusets ističe crtež sa vaze iz šestog veka pre nove ere koji prikazuje ženu pod imenom Atalanta kako se rve sa muškarcem, statuu devojke koja trči iz 500. godine pre nove ere i prizore žena iz visokog društva kako učestvuju u trkama kočija.

Takve su bile, recimo, Spartanke Eurolionis i Kiniska, prve žene koje su pobedile na Olimpijskim igrama 392. godine p.n.e.

Zabeleženi su i retki prizori fizičkih treninga devojaka u trčanju, bacanju diska, bacanju koplja i rvanju, što je jedan filozof ocenio vrlo važnim da bi „plod njihovih materica imao snažne korene u snažnim telima”.

Duboko disanje, prljava borba

Drevni Grci su znali kako da ojačaju telo, ali je njihovo znanje iz fiziologije bilo donekle mistično.

Oni su verovali u delikatnu supstancu koju su nazivali pneuma, nešto slično kineskom čiju.

U to se, prema Kristopulosu, ubrajalo i zaustavljanje i zadržavanje daha, jačanje grudnih mišića i opuštanje stomaka i dijafragme i, samim tim, ,,potiskivanje izmeta” nadole.

Korišćenjem pneuma tehnike, jedan bokser je navodno ispruženim prstima udarao svog protivnika u stomak toliko snažno da mu je probio kožu, prodro kroz meso i iščupao iznutrice.

Postojao je i sportista poznat po nadimku Prst, jer je obično na početku meča protivniku lomio prste.

Ali nije bilo te tehnike disanja koja je mogla da spasi pankretionskog sportistu koji je umro tokom Olimpijade 564. godine p.n.e.

Navodno je njegov trener viknuo; „Nikad poražen na Olimpijadi” dok je njegov protivnik stezao kragnu oko vrata njegovog pulena koji je pobedio na takmičenju, ali je kasnije umro od gušenja.

Tetrad

Tetrad je bio popularan sistem koji je skoro istovetan nekim modernim tehnikama koje kombinuju naporne treninge i odmor.

U njemu su se smenjivali dani kratkih, ali intenzivnih pokreta, dani bezrezervnih pokušaja, relaksacije i umerenih napora, kaže Leman.

Ipak, on nije bio opšte prihvaćen.

Neki su ga kritikovali zbog nefleksibilnosti, jer je jedan sportista umro kada ga je trener naterao da nastavi posle dva dana odmora.

Ono što je ovde interesantno je činjenica da su Grci imali ideju o „principu superkompenzacije”, modernoj ideji da će telo najbolje biti pripremljeno za optimalan nastup par dana posle naprezanja i odmaranja.

Popni se na drvo, započni rat

Van prostorija u kojima su vežbali, neki sportisti su koristili fizičko okruženje za trening.

Filostratus je pisao o tehnikama penjanja na drvo ili uz konopac, ili povlačenja tereta.

Neki su trenirali na tvrdom ili rastresitom pesku ne bi li ojačali noge.

Jedan bokser iz Tanosa je navodno plivao deonicu od 50 km oko svog rodnog ostrva, dok je drugi bio poznat po tome što je na leđima nosio bronzanu statuu iz hrama do svoje kuće kada je imao samo devet godina, kaže Hristopulos.

Bilo kako bilo, Milo je bio taj koji je preterao, jer je navodno umro kada je pokušao da iščupa stablo drveta golim rukama.

Tom prilikom je upao u procep i zaglavio se, da bi ga na kraju rastrgli vukovi ili lav, zavisno od toga koji ste apokrifni spis čitali.

Atletika je bila smatrana i pripremom za fizička iskušenja ratnih okršaja i obrnuto.

Jedan od poznatih filozofa je napisao:

„Nijedan građanin nema pravo da bude fizički nespreman: deo njegove građanske dužnosti je da bude u dobroj fizičkoj kondiciji, spreman da se odazove svojoj državi kada je to potrebno”.

„To takođe zahteva i instinkt samoodržanja: bespomoćna je ta država koja u ratu ili opasnosti zavisi od nespremne omladine”.

Pomodne dijete

Pre nego što je bio pojeden, Milo od Krotone je navodno dnevno konzumirao osam kilograma mesa.

Ali pored toga, u praksi kroz vekove nije postojao konzistentan savet koji bi sugerisao šta bi sportisti trebalo da jedu.

U početku je ishrana sportista bila vegetarijanska i činile su je smokve, svež sir, testenina i ječam, kaže Hristopulos.

Ipak, od petog veka p.n.e, govedina i svinjetina su postali deo šire ishrane.

Treneri su eksperimentisali sa različitim rešenjima, kao što je bila ishrana koja se u velikoj meri sastojala od sira i mesa.

„Ponekada se zasnivala na proteinima, a nekada na ugljenim hidratima”, kaže Leman.

„Jedi ribu, nemoj da jedeš ribu. Beli hleb ili hleb sa zrnevljem. Bila je to važna tema.

„Siguran sam da su imali različite teorije o tome, ali nauka o ishrani definitivno nije bila na današnjem nivou”.

Umesto toga, antički Grci su bili usredsređeni na balans između četiri vrste telesnih tečnosti – krvi, crne žuči, sluzi i žute žuči.

Ali postojao je jedan savet koji je i danas pouzdan.

Leman citira filozofa koji je izrekao večitu mudrost:

„Ako želite da osvojite trofej na Olimpijskim igrama, nikad nemojte da jedete dezert”.

Izvor vrlina

Poznati po snazi i junaštvu, mnogi sportisti iz antičke Grčke su bili i popularne zvezde.

Njihova slava je poticala ne samo od njihovih pobeda, već i od ideala koje su zagovarali, kaže Rid.

„Etos moderne atletike, potpomognut jednostavnim elektronskim merenjem otkucaja srca, protoka kiseonika, proizvodnje snage i drugim pomagalima za merenje, promoviše pogubnu ideju da je cilj sporta neprekidno unapređivanje ovih brojeva”, piše Rid.

Ipak, ona smatra da su Grci znali da popularni sportista predstavlja nešto više i da je otelotvorenje raznih vrlina.

Bila je to takozvana kalogatia: atribut koji je kombinovao lepotu i dobrotu.

„Iako se sport promenio u odnosu na ta drevna vremena, ono što je dobro i divno kod sportista – ostalo je isto.

„Nije to ni novac, ni poštovanje, nije čak ni pobeda ono što je dobro. Sve je u idealu”.

Dakle sport nije bio samo zabava ili fitnes, već i aspiracija i želja da se ispune ideali.

Jedan filozof je rekao: „Kakva je sramota za čoveka da ostari, a da ne spozna lepotu i snagu sopstvenog tela! Razvoj lepote i krajnje snage je obaveza svakog građanina”.

Tako da, idite u teretanu da vežbate, tamo unapređujte svoje vrline, učite geografiju i astronomiju i podignite najtežu životinju koja prođe pored vas.

Preuzeto sa: bbc.com

Budimo se ujutru i vidimo more. I sada mogu da osetim radost koja se javljala kada izađemo iz auta i osetimo miris mora, smokvi, vrućeg hleba iz pekare jer znamo da ćemo na njega mazati Fineti krem i piti čokoladno mleko iz plastične flaše. Uvek mi je mleko u flaši delovalo nekako ’uzvišeno’. To smo viđali u crtanim filmovima, a mi smo uvek imali samo ono iz kese koje je bilo potrebno da se prvo skuva.

A kupovina opreme za školu..Ee, to je bilo ravno nirvani. Najšarenije sveske, nanjeobičnije gumice, najlepši lenjiri, futrole/pernice (kako ih već ko zove). Birale su se jakne, trenerke, patike. Mama bira zavesu sa volanima, komplet najlepših tanjira od 12 , da za slavu budu svi isti. A, tata..Paa, ne sećam se šta je on kupovao ali znam da je bio podrška svima za sve, organizator, realizator, neregistrovaninosač, vozač.

U Grčkoj sam se prvi put zaljubila. Bilo je obostrano. Pisali smo jedno drugom pisma po povratku kući. Kasnije je usledila i apsolventska ekskurzija. Nirvana je tada bila prkositi opšteprihvaćenim obrascima i pravilima koja jednostavno nisu bila primenljiva na svakoj duši. Tada se čitalo puno, uživalo u muzici, kupovale skulpture Afrodite, Apolona.

Stajati na Akropolju dok vetar mrsi kosu i znati i osećati da je život tek počeo da se odigrava i da vi znate da možete i da želite sve.
Those were the days my friend. We thought they’d never end. To su bili dani, prijatelju moj.
Mislili smo da nikada neće proći. Puštam to sada.

Mogla bih vraćati te slike, mirise i zvukove dugo, dugo jer u ovim trenucima, posle toliko godina zaista sve to mogu proživeti i mogu osetiti taj impuls koji mi iz srca kreće, pali neku vatru u grudima, koji dalje pokreće moje telo u ritmu neke melodije, u ritmu sreće.

Bilo je Grčke i u kasnijim godinama i svaka je imala svoje nirvane ali to nije sada najvažnije. Sada je nešto drugo bitno, ali je Grčka važna.

Sada je Nova Normalnost, tako se zove. Danas , posle toliko dana, nedelja, meseci, evo i već godine, ko je uopšte mogao da pretpostavi da će sve ovo oko virusa toliko dugo da traje.
Ko je smeo tada nekad i ko sme sada da zastane u ovome što se zove Nova Normalnost i da se zapita ili kaže- Hej, šta se to desilo? Šta mi se desilo? Jesam li dobro? Zaista dobro? Kako ja ovo podnosim?
Da li podnosim? Ima li posledica? Ne želim da razmišljam o posledicama! Idem napred sa onim što
imam! Šta mogu, idem dalje..

Ko je sve upao u začarani krug zebnje, straha, sumnje i još uvek se vrti u njemu možda nesvestan da je sve vreme u vrtlogu?

Toliko pitanja i toliko mogućih odgovora i toliko, možda, ćutanja i prećutkivanja. Ali pitanje koje se sada bori da ga čujete, da ga osetite jeste- Šta vas raduje ovih dana?

Da moji najmiliji budu zdravi! Da ja budem zdrav! Da zadržim posao! Da, to jesu radosti i to one najveće u ovoj Novoj Normalnosti. Ali čemu se radujete a da nije proizašlo iz zebnje, straha da postoji realna mogućnost da ishod bude suprotan?

Ako osećate da ste u tom začaranom krugu ili ako u njega povremeno upadate kako uspevate da iz njega izađete? Ko je predugo tu i ne uspeva da iskoči, a ko je rekao- Dosta je, nemam više ideja, snage,volje..

Kada kažemo- Dosta je! da li smo sto posto sigurni da jeste? Kako to znamo? Da li vredi još jednom zaroniti u taj poznati vrtlog prepun osećaja nelagodnosti i pitati sebe da li sam zaista sve pokušao?

Kada zažmurimo, odstranimo sve zvukove, nestanu svi ljudi oko nas, kažemo stop mislima, na trenutak prestamo da dišemo, da li osećamo srce da nam kuca? Jer ako osetimo jedan otkucaj, pa drugi, pa još jedan.., razlika postoji. Postoji sigurno još nesto što možemo da uradimo.

Ostanite tako, ispravite glavu i samo slušajte ritam svog srca jer nije dosta. Nije dosta jer srce i dalje kuca, a vi ga i dalje čujete. Taj osećaj pulsira, širi se kroz vašu krv, pulsira u ramenma, prstima na ruci, spušta se niz stomak, pa dole u kolenima, spušta se niz noge sve do prstiju ..

Osećajte malo to pulsiranje, a onda se zapitajte šta vas raduje ovih dana.
Ako dovoljno puta nađemo to čemu se radujemo, ono čisto, ono koje nije izazvano strahom od njegove suprotnosti..samo osecaj.. da li će to doprineti našem sveukupnom radovanju u životu?

Hoće li sveukupno radovanje u našem životu njega učiniti srećnijim?
Moja radost koja nije izazvana zebnjom je Vero. U Veru čujem grčku muziku, iz vitrine se širi miris musake i drugih jela koja isto mirišu na grčkim šetalištima, vidim voće, masline, etikete na grčkom, natpise- Proizvod iz Grčke.

Iz Vera izađem nekako poletna. Izađem i nekako verujem. Nekad me to drži samo tog jutra, samo jedan dan ali tog jutra i tog dana ja sam osetila nevinu radost, nešto je u meni
zaigralo, osetila sam plamen u grudima, telo se zanjihalo.

Tog jutra i tog dana sam pronašla sebe u sebi. Ima me ! Još uvek sam ja Ja, bez obzira u kojoj ili čijoj Normalnosti se nalazim. Tog jutra i tog dana ja sebi kažem- Biće to sve ok.

Pitam ja vas sada -Imate li vi svoj Vero? Razmišljajte često šta vas raduje ovih dana.

Razmislite kada vam to srce zaigra, osmeh se razlije preko usana makar i na trenutak jer i te najmanje radosti povećavaju našu sveukupnu radost u životu i njega čine srećnijim i što je još važnije pomognu nam da se odupremo osećanjima zebnje i straha u krugu u kojem se nalazimo.

Proživite svaku sliku, miris, zvuk. Opišite do detalja. Vratite vatru, neka vam srce bije od radosti, jer danas želite noge koje poskakuju, prste da njima pucketate, usta da iz njih izađe pesma..

Imate li vi svoj Vero? Opišite ga i osetite radost.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

To je činilo zahtjevnim i gotovo neizvodivim Hipatiji i njenom ocu da praktikuju svoju grčku tradiciju i običaje, ali uprkos tome nisu odustajali. On je podučavao matematiku i astronomiju, nakon čega je ona postala ekspertkinja u obe oblasti. Ubrzo ga je nadmašila u matematici uradivši značajan komentar na njegov rad, istovremeno davajući svoj doprinos geometriji i matematici.

U dugoj istoriji čovječanstva, postojalo je mnogo žena nastavnica i naučnica, a jedna od najranijih matematičarki bila je upravo ona. Hipatija je svojim životom i postignućima inspirisala mnoge, ali je njena smrt napravila od nje legendu.

Osim toga ona je postala ekspertkinja u platonskoj filozofiji. Bila je jedna od prvih učiteljica u Aleksandriji. Ljudi su putovali iz drugih gradova, ali i iz udaljenih država kako bi slušali njena predavanja. Podučavala je neoplatonsku filozofiju, a posebno poštovanje je dobijala od svojih muških studenata. Ipak, sve se okrenulo u trenutku kada je njeno “pagansko” predavanje označilo upravo nju kao metu. Vjerske tenzije su postale veće, a nasilnici su odlučili da je napadnu.

U to vrijeme Aleksandrija je bila u stanju opasne konfuzije i sukobljenih ideja. Fanatični hrićšćani smatrali su Hipatiju opasnom, zbog čega je izvršen napada na nju. Desilo se to 415. godine Prije Hrista na ulicama grada, kada je grupa presrela, a potom svukla do gola, odvukla, mučila, a onda i ubila.

Uprkos njenoj tragičnoj smrti, njen život je ostao simbol obrazovanja kao hrabrog suprotstavljanja nametnutim društvenim normama. Ostala je zapamćena kao prosvjetiteljka, ali i kao feministkinja u borbi za veća prava žena, ali i muškaraca koji su željeli da se bave naukom.

Desilo se to 415. godine Prije Hrista na ulicama grada, kada je grupa presrela, a potom svukla do gola, odvukla, mučila, a onda i ubila.

Filozofija koju je Hipatija izlagala poznata je kao neoplatonizam. Riječ je o modernom izrazu za školu religiozne i mistične filozofije, koju je osnovao Plotin u trećem vijeku, a koja se zasniva na Platonovim učenjima. Odlaskom sedam posljednjih filozofa velikog Neoplatonističkog pokreta, koji su izbjegli pred Justinijanovim progonom na Daleki Istok, razdoblje i vladavina mudrosti se ugasila.

Arapski osvajači spalili su knjižnicu u Aleksandriji kako bi je iskoristili kao gorivo za svoje kupke, i tako su i Hipatijina djela uništena. Preko drugih koji su je citirali ostala je priča o njoj, njenom djeli i žrtvi, što je poslužilo i kao inspiracija za filmove o njoj, među kojima je čuveni onaj sa Rachel Weisz u Agori.