„Spolja gledano, imala sam trudnoću iz udžbenika.

„Bila sam veoma mlada, u odličnoj fizičkoj formi, ali sam od samog početka imala neobičan osećaj da nešto nije u redu.

„To me je stalno mučilo”.

Taj osećaj da nešto nije kako treba pratio je književnicu Saminu Ali tokom čitavog života.

Rođena je u pobožnoj muslimanskoj porodici, a detinjstvo je provela između Indije i Sjedinjenih Američkih Država (SAD).

Njeni roditelji su verovali da je rođena na nesrećan dan i činili su sve da je zaštite i čak su joj stavljali srebrne amajlije strahujući da će je u životu pratiti loša sreća i da će mnogo patiti.

Međutim, tokom njene prve trudnoće 1999. godine, lekari nisu imali razloga za zabrinutost.

Tokom pregleda sićušnog fetusa ultrazvukom, ono što su videli i čuli bilo je normalno.

„Ništa drugo se nije čulo osim snažnog otkucaja srca, poput galopa konja”, kaže Samina za emisiju Outlook BBC Svetskog servisa.

„Zvuk otkucaja srca ispunio je čitavu prostoriju, a ja sam pomislila da sam luda.

„Ali u sedmom mesecu trudnoće počeli su simptomi – bila sam toliko otečena da sam osećala kako mi se prsti trljaju jedan o drugi dok kucam, povraćala sam i imala smetnje sa vidom”.

Ipak, lekari su joj i dalje govorili da je „mlada, zdrava i da je sve sasvim u redu”.

Kako u to vreme nije bilo moguće brzo i detaljno pretraživati internet, Samina i njen suprug Skot, takođe pisac, uradili su ono što su najbolje znali.

„Počeli smo da čitamo knjigu ‘Šta da očekujete kada očekujete bebu’ (What to Expect When You're Expecting),”, kaže Samina.

„Pri kraju knjige bila je stranica posvećena preeklampsiji, na kojoj su bili navedeni neki od simptoma koje sam imala”.

Preeklampsija je komplikacija koja se javlja u trudnoći usled problema sa posteljicom.

Lekari još ne razumeju u potpunosti zbog čega se javlja ovo stanje, ali ono može da bude veoma ozbiljno i da zahvati više organa, čak i mozak.

Posebno su joj podložne žene afričkog ili južnoazijskog porekla, a među simptomima su visok krvni pritisak, jake glavobolje, prisustvo proteina u mokraći i zamagljen vid.

To je dodatno zabrinulo Saminu i Skota i ponovo su otišli kod lekara.

„Do termina porođaja ostalo je još nedelju dana, pa sam povela i supruga, jer je on belac i muškarac.

„Mislila sam da će možda tada lekari zaista poslušati ono što im govorim”, kaže Samina.

Ali njen ginekolog joj je rekao da je sve u redu, da ode kući i opusti se.

Prava noćna mora je počela tokom porođaja.

„Trpela sam užasne bolove, ne porođajne, već u grudima i glavi.

„Imala sam osećaj kao da će mi glava pući i osećala kako mi telo jednostavno otkazuje.

„Lekar koji me je porađao bio je iza medicinskih sestara da ne bi morao da odgovara na moja pitanja.

„Krvni pritisak mi je vrtoglavo rastao. Povremeno sam gubila svest, pa je medicinska sestra morala da me budi pri svakoj kontrakciji da bih mogla da se napnem.

„Bila sam zbunjena, a moj mozak je već doživljavao moždane udare.

„Ispostavilo se da je bol u grudima bio srčani udar”.

Od tog trenutka, Samina se gotovo ničega ne seća, osim bola i povremenih, kratkih slika njenog novorođenčeta.

„Sećam se da se moj sin rodio i da su ga medicinske sestre odnele da ga okupaju, ali i da sam ležala u krevetu i jednim zatvorenim okom pokušavala da ga razaznam”, kaže ona.

„Dvadeset minuta posle porođaja dobila sam veliki epileptični napad (poznat i kao tonično-klonični napad ili grand mal).

„Osećala sam kao da mi se kroz telo širi prirodna anestezija.

„Bol je nestao i to je poslednje čega se sećam”.

Samina i njen sin Išmael prebačeni su na odeljenja intenzivne nege.

On, neuhranjen, smešten je na neonatološko odeljenje, a ona na neurološko odeljenje, u komi i sa teškim oštećenjem mozga, gde su je aparati održavali u životu.

Autor fotografije, Marissa Leshnov for The Washington Post via Getty Images

Posle pet dana, „devojka čudo”, kako ju je nazvao njen neurolog, se probudila.

Iako je Samina mogla da prepozna roditelje i braću zahvaljujući uspomenama iz ranijeg perioda života i da razgovara na njenom maternjem jeziku urduu, teško je govorila engleski, nije prepoznala supruga, niti se sećala da se porodila.

„Moj neurolog je smatrao da bi susret sa sinom mogao da mi pomogne da počnem da vraćam sećanja”, kaže Samina u emisiji.

„Zato su ga doneli u inkubatoru, a po reakcijama moje porodice shvatila sam da je to veoma važan trenutak.

„Pošto delovi mog mozga zaduženi za složenije funkcije koji nam omogućavaju da zamišljamo i razumemo ono što se dešava oko nas, nisu radili kako treba, znala sam samo da se događa nešto neobično, ali nisam razumela šta”.

Taj trenutak, koji je trebalo da bude kao sa fotografije, majka koja prvi put u naručju drži njeno novorođenče, nije mogao gore da prođe.

„Kada su mi medicinske sestre položile sina na grudi, stavile su ga preko brojnih žica i cevčica koje su bile priključene na mene.

„Zbog toga mi je njegova težina od oko 2,7 kilograma zadavala nesnosan bol”, kaže Samina.

„Pošto nisam shvatala da je to moj sin, jedino što sam znala bilo je da me užasno boli.

„Nisam mogla da kažem medicinskoj sestri da ga skloni sa mene, samo sam ispuštala neartikulirane glasove, i tako sam ga ispustila.

„Sve se u trenu pretvorilo u potpuni užas. Prvi susret je bio katastrofalan”.

Bila je to ogromna bol koje Samina u tom trenutku nije ni bila svesna.

A kako se ponašala prema suprugu Skotu?

„Bila sam agresivna. Gurala sam ga od sebe”, kaže ona.

„Svaki put kada bi mi se približio, bila sam uznemirena”.

Na kraju je Samini počeo da se vraća engleski jezik, ali nije mogla da se seti mnogo čega ni posle otpusta iz bolnice.

„Moj mozak se raspao na komadiće i zadatak mi je bio da pokušam da ponovo sastavim što više tih delića.

„Ljudi ne shvataju koliko je to teško – ponovo naučiti da ustaneš i hodaš, govoriš i razumeš svet oko sebe”.

Samina kaže da je u potpunosti zavisila od drugih, baš kao i njen tek rođeni sin.

„Bila sam kao dete”, kaže Samina u emisiji.

„To je bilo zaista zastrašujuće. Doslovno sam ponovo učila… sve.

„Radila sam potpuno iste stvari kao i moj sin, a imala sam 30 godina”, priča ona.

Zbog toga je počela da se nadmeće sa Išmaelom za pažnju njene majke.

„Bila sam strašno besna”, kaže Samina.

„Znala sam da moram da preživim i da ona mora da mi pomogne.

„Bila sam skoro kao životinja i poludela bih kada mi nije pomagala”, kaže.

Autor fotografije, Samina Ali

Njen neurolog se nadao da će povratak kući podstaći sećanja, ali joj je dom delovao potpuno nepoznato.

„Sve je bilo samo buka, a svet je postao sumoran”, kaže Samina.

„Rekli su mi da će biti potrebno više od godinu dana da se moj mozak vrati na normalnu veličinu, pa sam imala jake glavobolje.

„Nisam imala gotovo nimalo snage, niti sam uspevala da razumem ono što se događa oko mene.

„U mom mozgu zavladala je potpuna tišina. Bila sam zarobljena u telu koje nisam poznavala”, priča ona.

A onda, šest nedelja kasnije, njen mozak je konačno bio spreman da razume šta se dogodilo i šta je izgubila.

Fotografija sa venčanja, koju je do tada nebrojeno puta gledala, a nije uspevala da prepozna, odjednom je dobila smisao.

„Sve mi se vratilo u trenu”, kaže Samina u emisiji.

„Osetila sam ogromno olakšanje što konačno ponovo prepoznajem moj život i dom.

„Ali to je značilo i da sam postala svesna svega što sam izgubila, pa sam bila ljuta na moje telo i mislila sam da me je izdalo”, dodaje.

Povratak životu kakav je vodila pre ove traume bio je gotovo nemoguć.

Pre svega, njen brak nije opstao.

„Bilo je to kao novo rođenje, kao reinkarnacija”, kaže Samina.

„Skot je primećivao da ga moj oporavak polako udaljava od mene”.

Pisala je i roman, a lekar ju je upozorio da će biti nemoguće da nastavi tamo gde je stala.

Svako jutro, kada bi ponovo sedala da radi, doživljavala je novo razočaranje, jer tekst koji bi zatekla na ekranu nije imao nikakvog smisla – mozak ju je obmanjivao.

Ali Samina nije želela da odustane.

Autor fotografije, Samina Ali

„Nastavila sam da pišem jer mi je to bio način da preživim”, kaže ona.

„Shvatila sam da hrabrost znači da kada nas život obori na zemlju, upravo tada, dok ležimo na podu, donosimo odluku da ponovo ustanemo”, dodaje.

Pet godina kasnije, Samina je objavila njen nagrađivani roman Madras on Rainy Days.

Ta knjiga je bila važna prekretnica za njen oporavak i razumevanje svega što joj se dogodilo.

Još jedna važna prekretnica bilo je razumevanje odnosa sa Išmaelom.

„Kada su mi se vratila sećanja, počela sam da osećam izuzetno snažnu povezanost sa njim, jer sam dok je gugutao i pokušavao da progovori, mogla da razumem koliko je to teško”, kaže ona.

„A kada je ustajao, pa padao, i to sam razumela.

„Od ogorčenosti došla sam do toga da osećam duboku povezanost sa njim.

„I ostali smo bliski do danas”.

Skoro 30 godina kasnije, i sa ćerkom koja je 10 godina mlađa od Išmaela, može se reći da je Samina zaista uspela da ustane i čvrsto stoji na nogama.

Izvor: oslobodjenje.ba