Dosta tih knjiga je dostupno i kod nas, a fora je npr. da su mnogi čitali Ošoa – koji je stvorio svoj kult, bio prevarant, silovatelj i uključen u ubistva, a njegove knjige se i dalje prodaju.

Elem, imala sam problema sa anksioznošću, budila bih se usred noći u panici, izlazila sa ispita oblivena znojem i tražila sam odgovore u meditaciji. Svidela mi se ideja smirivanja uma i misli, te opuštanja nervnog sistema toliko da naučiš kako u određenim trenucima da smiriš sebe, a dalje i kako da drugačije doživljavaš stresne trenutke.

Posebno pošto sam ja, kako kažu, odmalena bila nadrndano dete.

Po preporuci, naišla sam na jednu organizaciju, koja je nudila obuku, a cena je za studente bila 150 evra. Hajde dobro, dogovorim ja to i krenem. Zaista mi je prijalo, ljudi su bili skroz okej, svuda je bila slika njihovog gurua i onako delovalo je pomalo kao u filmovima.

Ponedeljkom bi se okupljale samo žene i imale sastanke na kojima bismo gledale videe tog gurua kako priča, a kasnije bismo diskutovale o tim temama.

Pričalo se o svemu – stresu, ljubavi, prijateljstvu, seksu i onako, šta znam, svašta pametno je čovek mogao da čuje. Ono što mi se nije dopalo je što ‘mora’ da se meditira dva puta dnevno, doduše po dvadeset minuta, ali uz pranajamu (posebno disanje) i ‘izlazak’ iz meditacije, to bi trajalo i duže.

Ko još ima toliko vremena i zašto ako striktno ne meditiram dva puta dnevno to nema isti efekat?

S druge strane, nisam bila upoznata sa nivoima i obukama koji dalje postoje, jer kao, savladaš prvi stepen i super, meditiraš, i zaista prija. Dobiješ svoju mantru, koje se i dalje sećam, i zaista deluje. Dok ne počnu sa onim: „To ćeš saznati na višem stepenu”, „ovo predavanje je samo za ljude ovog ili onog stepena”…

Tu je i petsto mejlova kada se ide na putovanja – za koja verujem da prijaju, jer se jede čista hrana, radi joga i meditira – ali meni je to sve nekako bilo previše. Istovremeno, i pomalo nipodaštavajuće, jer okej, nisam viši stepen, ali ne mora to toliko da se naznačava, jer se onda budi griža savest koja te tera da ideš dalje.

I znam neke ljude koji su otišli baš, baš daleko, ali sa njima više čovek ne može normalno ni pričati.

Mene je sve to nekako počelo da smara, bilo mi je tu previše pravila i jednostavno nisam htela da odvajam dalje po 300 evra za svaki viši stepen. Ljudi jesu bili mili, ali nekako su mi previše opterećeni time šta je guru govorio, u svaku svoju životnu situaciju koju bi prepričavali bi ubacili ‘ali shvatam sada njegove reči’, dok bi učitelji iste te situacije objašnjavali opet ‘kroz njegove reči’ – kao da su svi sve znali napamet.

A, ja ne volim napamet.

Elem, batalila sam. Na neko vreme. Meditirala sam sama sa sobom, na svoj način.

Pokušala sam ponovo

Par godina kasnije, prolazila sam kroz neke zdravstvene probleme, preispitivala smisao života i svoje postojanje i generalno sam bila nesigurna u sve na svetu. Osoba koja je prošla kroz slične stvari kao i ja, predložila mi je drugu organizaciju koja je za razliku od prve ‘mnogo opuštenija’, ‘priuštivija’ i jednostavno drugačije funkcioniše. Upisala sam kurs, meditacija je slična i podučavao nas je lik iz Beograda onlajn. Sve je delovalo top, prijalo mi je i zaista je bilo opuštenije.

Pomenuli su mi da postoji učiteljica koja živi u manjem gradu, bliže meni, te smo se u jednom trenutku povezale kako bih se raspitala o tehnikama disanja – sledećem kursu koji sam želela da upišem.

Dosta sam čitala o tehnikama disanja, te koliko dobro deluju na naše sveukupno zdravlje i blagostanje, i baš me je zainteresovalo sve to. Kurs smo takođe imali onlajn i držala ga je guruova sestra (ovi ljudi su bar bili živi, za razliku od prvog gurua čije se reči i videi samo prenose, a on je umro davno). Prijale su te vežbe, bile su naporne, ali ono što mi je opet zasmetalo – to ‘mora’ da se radi jednom dnevno. A, ja ne volim ni mora.

Elem, kasnije sam pričala sa tom učiteljicom iz organizacije i s vremena na vreme smo imale onlajn okupljanja kako bismo vežbale disanje. Prijalo mi je, ali prosvetljeni ljudi su opet previše pričali o tome šta taj guru kaže, kako misli i nedostajalo mi je tu  neko njihovo mišljenje i stav.

Jeste, otkad praktikuju meditaciju i tehnike, manje se nerviraju, nisu toliko ljuti, stalno se smeju, ali meni, vođena prethodnim iskustvom koje nisam ni osvestila nego sam samo imala ružan osećaj, nešto tu nije prijalo.

Ubrzo je počelo sa – četvrtkom se viđamo, pa hoćeš se uključiti, ako se ne uključiš što nisi, poruke samo da me podsete da se viđamo tad i tad, a kad ću doći da se uživo upoznamo i na kraju – da li radim redovno?

Sve to me je davilo, a pazite, bilo je samo onlajn. Znači, ja svoje iskustvo i znanje nisam mogla da uhvatim, savladam i dalje primenjujem kako ja želim, nego je trebalo da pratim, budem uključena i u kontaktu konstantno sa tim ljudima.

Pritom, ne mogu da se obvežem ni da ću se viđati sa svojim najbližima jednom nedeljno, a ne sa njima. To jest ne ne mogu, ne želim.

Kada bi me pozvali, ja bih se nekad javila nekad ne, ali kada bih se javila redovno bi mi se nabijala griža savest što se ne javljam, i to onako kroz priču: ‘neko odvoji vreme da se javi tebi i da misli na tebe, jedino pošteno je da uzvratiš ili bar javiš da nešto ne možeš’. Hm, ne, jedino pošteno je da ako se meni ne javlja – ja se ne javim i tu je sav početak i kraj, ali nema veze.

A, da ne pričamo da kad završiš tehnike dobar je i ovaj sledeći kurs, pa i onaj tamo, pa vremenom dođeš do toga da plaćaš da ideš u Nemačku da ćutiš nedelju dana (što meni, nemojte me pogrešno shvatiti, zvuči odlično, samo kad malo razmislim – a šta radiš tamo ako ne smeš glasa da ispustiš), i na kraju ide se i u Indiju kod tog gurua.

A, on mi ipak deluje kao neki matorac koji voli sledbenike i ja ne bih volela baš da budem u njegovoj blizini, ono na dva metra, kul je da čujem, ali da ga nešto ja tu sad upoznajem, baš me briga, iskreno.

Vremenom su prestali da zovu, grupni četovi su odavno na mjutu, a pronađe se kud po koja porukica da li sa slikom i moćnim citatom gurua, ili uz pitanje kako si, ali ne upuštam se previše.

Preuzeto sa: zadovoljna.nova.rs

Puno je tu još stvari koje idu uz odvaljeni nokat ili žulj na peti, ima i stvari koje se ne tiču samog treninga. Administracija, čišćenje i briga o prostoru i ljudima zato ni nisam internetski trener jer vrlo dobro znam razliku između treninga nasamo prema nečijim uputama ili kad netko stoji iznad tebe, primi te za guzicu, namjesti kralježnicu u pravilan položaj, popravi ti koljena… Ali, ovo nije tekst o treninzima, ne ovaj put.

Na tim istim treninzima postoje i trač časopisi koje žene većinom vole i čitaju pa i meni, dok ih pospremam, padne oko na nekog ili nešto. Neki dan, neposredno nakon sata, nokautirao me člančić naslova – “Sama svoja majstorica”, tekstić (moram ovako, uz dužno poštovanje autoru koji je preveo tekst iz nekog stranog medija) o Cindy Crawford kako, pazi sad, SAMA toči benzin na pumpi. I kako je ona divna zbog toga jer nije tražila pomoć. Nigdje spomena da je SAMA zaradila i za taj auto i za benzin nego samo da ga SAMA toči. To je, vjerojatno, autoru teksta bio intelektualno-fizički doseg jednog supermodela, pa hajdmo popunit’ medijski prostor time kako neka žena SAMA toči benzin. Naživcirala sam se, zatvorila časopis, SAMA, i otišla doma.

Jutros otvaram oči, a frendica već šalje neki članak s lokalnog portala u kojem ta neka guruica za sreću SAMA pere WC. I to golim rukama. Na stranu što je WC na snimci čist prije samog pranja (ne’š ti problema gladit’ kristalno bijelu školjku spužvicom koju držiš rukom okupanom nakitom) nego što je u glavi toj ženi koja ima na tisuće obožavatelja (također dobra tema za diskusiju, op. a.) među kojima 99% njih sami peru vlastite zasrane školjke i ne rade od toga intelektualno dobro i ne ističu to kao posebno dostignuće.

Mnogi od njih i žive od toga da ribaju školjke, peru podove, mijenjaju posteljinu i ručnike, peglaju onima kojima se ne da… Ne, nema ništa loše u tome da je netko čistačica ili peglerica, u moru onih koji vjerojatno nisu imali drugog izbora, neki ljudi to i vole raditi.

SAMA toči beznzin, SAMA pere WC, SAM čuva vlastitu djecu, SAM kuha…

Bljuje mi se od podcrtavanja nečega što ne da je normalno nego bi trebalo spadati u kategoriju fizioloških potreba poput disanja, treptanja, znojenja i uriniranja. Dok istovremeno moderni svijet živi, ili se barem trudi živjeti, u tom nekom “pozitivno razmišljanje i samostalnost” duhu ističući koliko je žena napredovala u društvu te koliko je ona danas jača, hrabrija, obrazovanija, punopravnija i emancipiranija podcrtava se da kad nešto najbanalnije SAMA postigne kao da se radi o nekom organizmu kojem je to doseg.

Ili su možda sve žene sad kraljice pa bi im čišćenje i služenje, čak ne drugih nego samih sebe, trebalo biti ispod časti.

U vrijeme kad ljudi, pa tako i žene, gotovo sve rade sami odnosno imaju na raspolaganju  znanje i alate da sami izgrade kuću, pokrenu posao, žene mogu čak i same zatrudnjeti putem paketa sperme na kućnu adresu, glorificira se održavanje domaćinstva i briga za vlastito potomstvo. Dokle god si netko sam nije napravio operaciju na mozgu ili sam operirao slijepo crijevo ne priznajem tu lažnu samostalnost i požrtvovnost u medijima jer ne samo da ponižava status žene ili neke druge jedinke u društvu nego i srozava intelektualni kapacitet čitatelj(stv)a. Meni osobno su takvi članci uvreda i smatram da bi i drugima trebali biti.

Nisam fan spomenute guruice koja pere WC i nisam od ovih novokomponiranih self-help majstora, čak ni od supermodela, iako sve poštujem i trudim se biti koliko – toliko tolerantna, ali meni je ovaj potez s WC-om izrazito nepromišljen i krajnje bezobrazan prema ostatku “pučanstva”. I prema vlastitoj publici.

Znam da se danas promiču, i sama ih dijelom promičem, ti neki principi gdje bismo svi trebali biti jednaki i imati iste mogućnosti samim time što smo živi i zdravi, a sve ostalo su neke finese i razlike. Ali realna sam i tvrdim da to ne može biti istina. Nije istina da svi imamo ili da će svi imati isti start. Neki su se samo trebali roditi, a neki su se morali roditi nekoliko puta u svom životu da bi od sebe napravili osobu kakvom žele biti. Ne može moja startna pozicija biti jednaka nekoj curici u Kongu ili kćeri jedinici koja se samo trebala roditi s određenim prezimenom. Jednostavno nije isto ni jednoj od nas tri, i nijedna od nas tri si to nije birala.

Da, guruica pere WC golim rukama, ali perem ga i ja, i ne samo svoj. Iako moja mama, koja je preko godinu dana radila dva, a katkad i tri posla, od toga su dva uključivala pranje sanitarnih čvorova lokalnih birtija i kafića, da bi meni otplatila aparatić za zube i bratu naočale, drugom bratu vozački, ona ih je prala u rukavicama i pizdi kad ja sa svojom psorijazom po rukama ne želim staviti rukavice nego sve radim golim rukama.

Nisam imala najgori start u životu. Jutros sam toga još i više postala svjesna. Naime, u Kongu je u 3 godine silovano 46 djevojčica (to je ono što je evidentirano), najmlađa je imala jedva dvije godine. “Lako” za to što su silovane, one su još k tome i oskrnavljene oštrim predmetima tako da su ih doslovno morali krpati doktori, a nekad ni to nije pomoglo pa su doživotno osuđene na pelene. Do jutros nisam znala da postoji doktor, nominiran za Nobelovu nagradu za mir, poznat kao “doktor koji spašava i popravlja žene”. Do jutros mi nije bilo mučno, onda sam pročitala ta dva članka. Jedan o djevojčicama Konga, drugi o self-help pralji WC-a.

Ne treba meni čista školjka, s rukavicama ili bez, da bi moj ego bio miran (ako to uopće mora biti) i da bih sebe doživljavala boljom osobom. Trebaju mi oči i uši, da vidim i čujem u kakvom svijetu živim i da ne žmirim na bitno, ne urlam na nevažno, čujem ono najtiše. Oči i uši su produžetak srca, ono i čuje i vidi, kad ga imaš.

Ženama je sad bolje nego prije? Negdje sigurno jest, ali u mnogim mjestima je i dalje biti ženom ili djevojčicom najgore što ti se moglo dogoditi.

Do idućeg puta, razmislite prije nego lupite,

Zagrljaj,

A.

https://www.instagram.com/p/Bm3wjf7l6SO/?utm_source=ig_embed

Tekst je preuzet s Blogledala.