“Porazno je da u 21. stoljeću, kada imamo dvije doze vakcine kojom možemo izbrisati morbile s lica zemlje, mi, ustvari, bilježimo sve veći broj oboljelih”, rekla je za Avaz epidemiolog Andrea Jurić.

Dodala je da su morbile jedno od najopasnijih i najzaraznijih virusnih oboljenja koja postoje u modernom svijetu.

“Jedna zaražena osoba, ako je u društvu drugih deset, zarazit će njih devet. Ozbiljne komplikacije su dosta česte, poput upale srednjeg uha koja može izazvati trajno oštećenje sluha, upale konjuktiva, gdje se javlja trajno oštećenje vida, te upale mozga koja trajno oštećuje mozak. Osim toga, osoba koja je prebolovala morbile nakon sedam godina može da dobije subakutni sklerozirajući encefalitis, odnosno trajno oštećenje mozga sa smrtnim ishodom”, rekla je Jurićeva.

Koliko je situacija alarmantna, pokazuju brojke koje su u porastu. Tako je u Distriktu Brčko zbog velikog broja oboljelih od morbila proglašena epidemija.

“Od početka godine pa do sada prijavljeno je 112 slučajeva, a od ukupnog broja 24 osobe su hospitalizovane. Jedini način da se ovo zaustavi je vakcinacija.

Porazno je da je kod nas obuhvat vakcinacije protiv morbila u 2023. iznosio 52 posto, što nije dovoljno za kolektivni imunitet, pa imamo epidemiju”, kazala je doktorica Jasmina Čehić-Ljaljić te dodala kako je već u dječijem dispanzeru organizovan rad i u drugoj smjeni te da su vakcine dostupne.

Ministarstvo zdravstva Kantona Sarajevo objavilo je da je do četvrtka, 30. maja, u Kantonu Sarajevo vakcinisano 6.909 djece, te da broj oboljelih od morbila iznosi 3.315. Istakli su da je veliki broj djece koja nisu vakcinisana te da je to razlog pojave i širenja epidemije.

Vakcinalni status

Kada je u pitanju Tuzlanski kanton, zaključno s 30. majem, Zavodu za javno zdravstvo TK prijavljeno je 687 slučajeva obolijevanja od morbila. Uglavnom se radi o djeci iz dobnih skupina od 0 do 6 godina (53,71 posto) i od 7 do 14 godina (30,56 posto). Trenutno se u Klinici za zarazne bolesti nalazi osam oboljelih od morbila.

“Kada je u pitanju vakcinalni status oboljelih, čak 95,6 posto nije primilo MRP vakcinu. Zavod za javno zdravstvo apelira na roditelje da redovno vakcinišu djecu jer je vakcinacija jedina mjera prevencije bolesti i njenih komplikacija”,  kazala je doktorica Amela Mujanović, specijalista epidemiologije.

U Federaciji BiH ukupno je prijavljeno 4.170 oboljelih od morbila.

“Na području Hercegovačko-neretvanskog kantona do sada nismo zabilježili veliki broj slučajeva oblijevanja od morbila. Imamo tri potvrđena slučaja, za jedan čekamo potvrdu. Mi još nemamo neke brojke, što ne znači da nećemo imati. Što se tiče vakcinacije, već treću godinu bilježimo pad imunizacije. Pokrivenost iznosi 46 posto u 2023., što je izuzetno porazan podatak kad se uzme u obzir da je potrebno 95 posto za kolektivni imunitet. Bojim se da možemo očekivati scenarije kao u drugim kantonima”, kazao je Dino Peco iz Službe za epidemiologiju HNK.

Broj zaraženih raste i u Srpskoj

Prema posljednjim podacima Instituta za javno zdravstvo RS od 31. maja broj zaraženih morbilama u Republici Srpskoj iznosi 184.

Najviše oboljelih je u Bijeljini – 138, Banjaluci – 21, Istočno Sarajevo 8, Ugljevik – 3, Pale, Kotor Varoš i Doboj po dva, dok je po jedan slučaj prijavljen u Pelagićevu, Prnjavoru, Mrkonjić Gradu i Laktašima.

Najveći broj oboljelih je uzrasta od 1-4 godine.

Suviše lenji da bismo silom trpali odeću u fioke već krcate do krajnjih granica i na ofingere tesno nanizane dan za danom, predajemo se, nehajno je bacajući na stolicu, koja se odavno više ne vidi ispod slojeva i slojeva.

Zašto ne možemo da se odupremo stolici kao privremenom rešenju za odlaganje odežde u tranziciji? Odgovor je prost: imamo suviše toga. Ne trebaju vam svih sedam majica iz srednjoškolskog sportskog tima ili pantalone u koje ne možete da stanete poslednje tri godine — a opet, tu su, zauzimaju upravo ono mesto koje odeća koju stvarno nosite (jeste, ona što obitava na vašoj stolici) zaslužuje.

Da bi nas sve poštedela ovog amoralnog, bahatog načina života, razgovarala sam sa konsultantkinjom za čišćenje pri KonMari i osnivačicom Minimize With Purpose Kejtlin Roberts, koja nam je dala praktične, osvežavajuće savete kako da se jednom za svagda rešimo odeće koju ne nosimo.

Kako da krenete da krčite plakar

Nažalost, ako tek počinjete da raskrčujete plakar, vaš prvi zadatak podrazumeva da izdvojite jednu slobodnu nedelju (ili čitav vikend, u zavisnosti od stanja u kom se nalazi vaš plakar) kako biste se suočili sa svom svojom garderobom odjednom. Prema Roberts, taj “maraton čišćenja” nešto je što ne želite da radite tokom dužeg vremenskog perioda; odredite jedan dan za to i svršite s tim.

Počnite tako što ćete izvući bukvalno svaki komad odeće iz plakara i staviti ih sve ispred sebe. Ne zaboravite ni odeću u torbi za teretanu, kolima ili bilo gde drugde gde imate običaj da krijete ili odlažete odeću koju nosite. “Veoma je moćno sve to poslagati u vašoj sobi, obično na krevet, i zaista pojmiti koliko toga imate”, kaže Roberts.

Možda ćete se zabrinuti zbog te količine, ali ne krivite sebe, krivite kapitalizam. “Odeća u naš život ulazi veoma lako preko jeftine robe, rasprodaje, promene stila… to je samo nešto što kupujemo u velikoj količini i nemamo vremena da proberemo i oprostimo se sa stvarima kad jednom završimo s njima.”

Roberts predlaže da u glavi zamišljate svoj stil pre nego što krenete da prebirate po odeći. Možda ćete poželeti da sačuvate komade za koje znate da će trajati zbog kvaliteta i vaš prvi korak treba da bude recikliranje jeftine odeće; možda ste spremni da se oprobate s minimalizmom i samo sačuvate osnovne stvari — na vama je.

Kako odlučiti koju odeću zadržati

Čišćenje plakara kad vam je teško da se oprostite od tih predmeta, kad imate problem sa suzdržavanjem u šopingu ili kad to zbog nečega prosto morate da uradite ume da bude teško i emotivno. To je razumljivo —“Ljudi iskazuju ličnost i identitet preko odeće”, kaže Roberts.

Da bi taj proces bio manje strašan, Roberts govori klijentima da se pre usredsrede na ono što žele da zadrže umesto na ono što žele da bace. “Zabavnije je i pozitivnije tako”, objašnjava ona. Mislite o tome kao o probiranju odeće kako biste istakli artikle za koje mislite da najbolje odražavaju vas, umesto o opraštanju od polovine vašeg plakara.

Roberts predlaže da odredite potkategorije za svu svoju odeću (npr. pantalone, topovi, fensi majice, i tako dalje…) i da odaberete omiljeni artikl iz svake kategorije. Potom iskoristite taj artikl kao reper da izmerite koliko radosti vam donose drugi artikli. Zapitajte se: Kako se osećam u ovim pantalonama u poređenju sa mojim omiljenim parom? Ako su blizu, verovatno treba da ih zadržite. Ako nisu, možda će vam biti lakše ako se oprostite od njih.

Još jedno pitanje koje treba da postavite sebi kad ste rastrzani oko nekog komada odeće jeste da li biste ga ponovo kupili. Ako ne biste, verovatno ga ne vredi zadržati. Zapamtite, pronalaženje radosti u komadu odeće ne znači samo misliti da je prelep. On vam možda unosi radost u život zato što se slaže uz sve i olakšava vam jutra ili možda čak i ako ga ne biste obukli danas, on za vas ima određenu sentimentalnu vrednost.

Ukoliko važi ovo potonje, “Možda plakar nije mesto na kom treba da ga držite”, kaže Roberts. “Možda je to nešto što treba da završi u kutiji sa uspomenama.”

Prema Roberts, ljudi umeju da osećaju grižu savesti kad se ratosiljaju odeće koju još nisu ni obukli. “Znaju da su potrošili novac na nju, ali im ona naprosto nikad nije legla”, kaže ona. U tom slučaju, ljudima savetuje da urade jednu od dve stvari sa predmetima koji još imaju etiketu na sebi.

Jedan, oslobodite se osećaja krivice misleći na radost koju će doneti nekom drugom ko možda nije mogao da je priušti dok je bila nova novcijata tako što ćete je donirati. Dva, “Zapravo ljude savetujemo da skinu etiketu i zaista se posvete tome da je nose”, kaže Roberts. Ako je i dalje ne obučete posle nekog vremena, onda znajte da je došlo vreme za rastanak.

I na kraju, ako je komad odeće koji nikad nećete nositi bio poklon i osećate se loše ukoliko ga prosledite nekom ili inače nosi određenu sentimentalnu vrednost za vas, razmislite o tome da mu nađete neku novu svrhu. Čak i ako je dotični artikal krajnje ružan, postoje načini za to.

Ponekad ružan džemper može da posluži kao savršen dekorativni krpeni jastuk. Početkom meseca, dok sam kopala po sopstvenom plakaru, odećom koju više ne nosim napunila sam Marokanske pufove, što su praktično velike kožne vreće koje mogu da posluže kao mesto za čuvanje stvari, udobno sedalo ili zabavna dekoracija.

Kako da održite čisti plakar čistim

Jednom kad ste probrali svaki komad odeće u plakaru, počastite se izlaskom ili nečim sličnim, jer to nije bilo lako i strahovali ste od toga čitavu večnost! Dobra vest je da to nikad više nećete morati da radite ukoliko poslušate Robertsin savet da svoju garderobu održavate u skladu s onim ko ste.

Proces održavanja organizacije vašeg sada pospremljenog plakara mnogo je jednostavniji i manje naporan od onoga što ste upravo postigli. “Kad perete odeću i odlažete je, svaki put kad zaviriste u plakar, ponovo ste u dodiru sa materijom”, kaže ona. “Preispitujte odluku šta želite da nosite. Ako postoji nešto što ste primetili da stalno preskačete, onda to treba da izbacite napolje.”

Roberts predlaže da svako negde u domu drži malu kutiju za donacije. Svaki put kad shvatite da više ne želite ili vam ne treba neki komad odeće, ubacite ga unutra i, kad kutija bude puna, odnesite je u centar za donacije. Takođe, mogli biste da razmislite o tome da stvari donirate mestu koje je blisko vašem srcu, umesto samo najbližem centru za donacije, kako biste bili dodatno motivisani.

Vi se neprestano menjate, tako da bi i vaš plakar trebalo to da odražava. Roberts se priseća klijentkinje koja se u nekom trenutku života silno ložila na pilates, ali sada više voli da rekreativno trči. Roberts joj je pomogla da shvati da joj više ne trebaju čarape za pilates zato što su joj se interesovanja promenila. Koje još stvari čuvate a koje više nemaju mesta u vašem životu?

Lično kad gledam sopstveni plakar iz kog se prelivaju stvari ili radnu stolicu — ili makar njene grube obrise, pošto se ostatak više ne razabire ispod svih onih stvari koje sam isprobala i nisam obukla čitave prethodne nedelje — to kod mene izazove anksioznost i nervozu.

Na neprijatno iznenađenje petnaestogodišnje ja, moja mama je sve vreme bila u pravu: čist, organizovan dom zaista čini da se osećate bolje. Kao maske za lice, bezbedan seks i zdrava ishrana, čišćenje vašeg plakara je neka vrste samo-nege. Dakle, pozabavite se viškom garderobe zarad sopstvene dobrobiti —zaslužili ste to.

Postoji ona knjiga koja mi je obojila srednjoškolske dane. Ono „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koje me je naučilo: jednom kad počneš da spetkariš – spletkariš celog života.

E pa, ta ista knjiga počinje, simbolično, psovkom.

Gde si se zajebala, Marina?

Imala sam 16 godina i bila sam u fazonu: šta ti je, bre, ženo, što psuješ? Što si se zajebala? Što počinješ knjigu tako? Šta ti se desilo?

I ono omiljeno: ja neću to tako.

Petnaest godina kasnije, u jedno nedeljno jutro: gde si se zajebala, Aska?

Ima tih dana kad se osetim kao talac sopstvenog života. Kao da sam upala na neku scenografiju koja mi se dopada, ali mi se suknja zakačila za neku stolicu pa ne mogu da mrdnem. Oko mene promiče sve: scena je živa, iza kulisa i u publici se čuje komešanje, sufler suflira – a ja sam paralizovana. Stojim u mestu, koprcam se, želim da učestvujem, a ne mogu da se pomerim. Kao da sam u snu.

Samo što nisam u snu.

Samo što se svi ovi dani broje kao pravi, stvarni i moji. Iako meni ne pripadaju.

Nekad je haos bilo tri ispita za uslov u oktobru dva, pa povuci – potegni. Ili njegova bivša što ima najlepše oči na svetu. Ili kad u menzi zakasniš za pomfrit i pohovani kačkavalj. Kad padneš ispit ili bukvalno padneš – ispred celog odeljenja pa se svi smeju. Haos je bilo zaljubljivanje i odljubljivanje. Šta da obučeš za izlazak petkom uveče. Sada haos čuči u dečjem plaču.

– Što se pre pomiriš sa činjenicom da deca plaču, bolje po tebe.

– Kako to misliš, deca plaču?

– Tako. I srećna deca plaču. Kad ih nešto boli, kad im nije jasno, kad nešto ne mogu da urade iz prve. To ne znači da su nesrećni ili da si ti loša mama, već samo da još ne znaju kako da pokažu svoje nezadovoljstvo ili frustraciju.

– Volela bih da imam kontrolu nad svim što mi se dešava. Ne znam gde sam se zajebala…

– Ma mani tu filozofiju i spletkarenja! Nisi se zajebala, već samo široko misliš. Pusti to! Sad je dovoljno da voliš široko.

– A ovaj haos?

– Šta haos, kakav haos? Ti si, ženo, na ringišpilu. Prestani da gledaš prestravljeno u zemlju i uživaj u vožnji! Jednom kad se završi biće ti žao što nisi duže grlila nebo.

– Misliš: decu?

– Mislim: sreću.

Znači. Nisam se upiškila.

U toj fabuli, svaku prosječnu inteligenciju uvrijedilo bi, ako ne već samo nazivanje tog teksta potresnim, onda zasigurno dirljivi vrhunac. Vrhunac je ipak premlak izraz za taj literarni vatromet – dakle, kulminacija te preduhovito pretragične roditeljske priče je kada požrtvovani glavni junak, jedna junačina, u tri izjutra, hitajući po dječiju flašicu, avaj, NAGAZI NA LEGO KOCKICU!

Znači. Jao.

Ooo da, pogrešno sam razumjela poruku! Jesam. Imam pravo, nažalost, da se zgražavam nad ovakvim opisima životnih tegoba, jer ne mogu da vjerujem da neko, (upotrijebiću tu stupidnu frazu dežurnih društvenih hroničara) “u današnje vrijeme”, sa ovoliko nesreće oko sebe, može na takav degradirajući način da koristi riječ životni problem, stres, borba…

Sramota brate!

Takođe, ne tvrdim, jer je zaboga toliko tuge oko nas, da treba da ugasimo sve teme koje se odnose na maaaale životne probleme ili na kakvu razonodu. Samo smatram da bi oni koji “obrađuju” životne teme i probleme, a posebno one koji se odnose na roditeljstvo i odgoj djece, trebali ne-pre-ki-dno imati na umu da je sve što im se dešava BLAGOSLOV i da nijednog momenta o tome ne razglabaju kao o problemima i zaprekama. To je jedan najobičniji, najljepši život na svijetu.
Prave od muve slona. Od dojenja dinosaurusa. Od grčića pakao. Od depresije metastazu na mozgu …

Sve sami SMAKOVI SVIJETA!

A u stvari…
“Miš je dobio grip,
pa je seo u džip,
… tra la la …
Sa moje tačke gledišta nije ti ništa.”

Biću toliko slobodna da sugerišem eventualno rješenje tog “problema”. Ne mislim na grčiće, nego na problem pravljenja problema GDJE GA NEMA.

Da mu prvo dam ime. Nek’ se zove, nek’ se zoveeee… preuveličavanje!

Za početak, predlažem da svaka osnovna ćelija društva, na čelu sa proizvođačem problema, redovno organizuje izlete… ne, ne, u stvari, da pristupimo tome sistematski, tj sistemski. Da svaka osnovnoškolska ustanova, u redovnu nastavu, uvede jednočasovne izlete do Pedijatrije. Da Vaša zdrava djeca, a možete i Vi, i pisci tih dramatičnih tekstova, da sjedite zajedno s njima… paaaa, u čekaonici, na primjer. Ne morate uuuopšte zalaziti u sobe, da Vaše krhko poimanje svijeta ne izlažete tolikom očiglednom bolu. Dovoljno je da sjedite u čekaonici i slušate krike.
Ovdje ću se zaustaviti…

…jer postoji gore i od toga.

Meni se nikada neće desiti da stanem na lego kocku jer moje dijete NEMA lego kocke.
Ni kamion. Ni loptu. Ni sanke.
Ni flomastere. Ni slikovnicu.
Niti će ikada imati. Ospice iz vrtića. Ni đačku knjižicu. Ni školsku torbu, ni pernicu, ni olovku, ni šiljalo, ni priredbu.
Nikada neće pasti i udariti se. Nikada neće dobiti ni 5 ni 1. Ni neopravdan čas. Nikada mi neće slagati. Ni zaboraviti patike za fizičko.
A ja nikada neću otići na roditeljski sastanak.

A ima gore i od toga.

Ne podcjenjujem ničije probleme. Naprotiv. I ja sam svojevremeno plakala zbog polomljenog nokta, zbog toga što mi je na rasprodaji druga žena otela haljinu koju sam, ah silno željela, a i zbog tih neopipljivih depresijica i umišljajčića u glavi kojima nisam znala uzrok.
Ne podcjenjujem te tegobe, iako sam ih stavila u deminutiv. Samo želim da znate da ste, zato što to osjećate, u stvari SREĆNI. Samo želim da znate da,… kada ste depresivni, anksiozni, ludi, a svjesni da je to bez opravdanog razloga, ili, razlog postoji, ali iskreno znate da nije dovoljan da bi se vi toliko raspadali,… da znate, ponovo ću reći, da ste srećni!

Jer samo srećni ljudi, čije su životne okolnosti normalne, dakle takođe srećne, samo ti ljudi mogu sebi priuštiti luksuz da imaju takve probleme i “ponašaju” se u skladu s njima. Da drame, histerišu, jauču. To rade samo zdravi, srećni ljudi.

Kada bi bilo moguće sprovesti surovi eksperiment nad ljudima, staviti majku u situaciju u kojoj život novorođenog djeteta (o)visi o njenoj prisebnosti, apsolutno sam sigurna da bi se ogromna većina tih majki, ako ne zbog zdravog razuma a ono zbog životinjskog instikta, borila za svoje dijete a ne nunala u postporođajnoj depresiji.
To je luksuzna bolest. LUKSUZ je moći “uživati” u raskoši emotivnih ispada koje ti dopušta i opravdava status babinjare.

Jer kad imaš PRAVI problem, nemaš vremena da ga konstatuješ, analiziraš, da zbog njega plačeš, žališ se, niti tražiš pomoć i spas u drugima, i liječiš se u njihovim zagrljajima.
Sam si sa svojom mukom, i nemaš vremena za tugu, za plakanje, za objašnjavanje, jer svaki ubogi dan, svake sekunde, moraš biti na visini nepravedno dodijeljenog ti zadatka.

Nemaš vremena da razmišljaš ni o toj nepravdi.

Nemaš vremena da spavaš, da jedeš, da dišeš.

Jer postoje bitnije stvari od tebe.

Bitniji ljudi od tebe.

A ti si njima sve.

Ti moraš sve.

Od tebe zavisi sve.

Od tebe, najslabije, najumornije, najtužnije, od tebe zavise svi ti ljudi koje toliko voliš. Ljudi mali, i ljudi veliki. Svi se samo za tebe drže. I znaš da će se sve raspasti ako pokažes zrno ljudskosti. Ne smiješ skretati pažnju na svoje slabosti, moraš se smiješiti, a ni to ti nije teško jer si iskreno srećna zato što ti je pružena prilika da u tim nakaradnim životnim okolnostima budeš jaka kada to više niko nije. I znaš da ne smiješ pokazivati na svoje podočnjake, nego ih moraš sakrivati, ne smiješ plakati pred onima kojima si ti slamka za koju se drže, ne smiješ pokazati suze. Imaš pametnija posla – moraš biti MAMA!!!

Teško je biti mama. I meni. I srećnijim mamama.

Ali, mame, dok god cmizdrite, dok god možete to sebi priuštiti, znajte da ste srećne!
Ne d'o Vam Bog ikada da saznate kako je ne smjeti plakati, nego morati biti dobro.

Ili prostije, ćut’, mol’ se Bogu ŽENSKA GLAVO!

Bojana Mutić (Glutenska princeza)

Izvor: Mama Klik