„Upoznao sam je tek kroz njen dnevnik“: Otac Ane Frank o tome kako je njegova ćerka nastavila da živi i posle smrti

Lola Magazin — Fri, 09 Aug 2024 14:39:33 +0000

Oto Frank isprva nije mogao da se natera da pročita, a kamoli objavi dnevnik njegove ćerke, prvi put izdat pre 77 godina.

Godine 1976. stigao je u studio Plavog Petra na BBC-u da objasni zašto je to na kraju učinio.

„Dobio sam priliku da je stvarno upoznam tek kroz njen dnevnik”, priznao je Oto Frank voditeljki Lesli Džad u emisiji Plavi Petar, dok joj je pokazivao lične zapise njegove voljene ćerke Ane.

Oto je bistroj, otvorenoj ćerki zapravo poklonio leksikon za njen 13. rođendan, 12. juna 1942. godine.

Ali Ana je skoro momentalno odlučila da ga iskoristi kao dnevnik i počela da beleži najintimnije misli, pišući kao da otkriva tajne bliskoj prijateljici.

„Nadam se da ću uspeti potpuno da ti se poverim, kao što to nisam nikome pre”, pročitao je Oto odlomak iz Anine prve dnevničke zabeleške u dečjoj televizijskoj emisiji.

„I nadam se da ćeš mi biti velika podrška i uteha.”

Oto je pobegao sa porodicom u Amsterdam 1933. godine iz Frankfurta, gde je Ana rođena, nakon trijumfa nacističke stranke na nemačkim federalnim izborima i imenovanja Adolfa Hitlera za kancelara Rajha.

Ali bezbednost koju je holandska prestonica naizgled pružala od predstojeće nacističke pretnje pokazaće se samo privremenim oduškom za porodicu.

Godine 1940, nakon što je došao na vlast i proglasio se firerom, Hitler je izvršio invaziju na Holandiju.

Sa nemačkom okupacijom došle su i antisemitske mere.

Jevrejima je bilo zabranjeno da budu vlasnici firmi, bili su prisiljeni da nose identifikacione žute zvezde i pridržavaju se policijskog časa.

Oto, kao i mnogi Jevreji, pokušavao je od 1938. godine da emigrira u SAD, ali nedostatak politike azila i dugotrajni proces odobravanja vize, značili su da dokumentacija nije mogla da se kompletira pre nego što su nacisti zatvorili američke konzularne kancelarije na svim teritorijama pod nemačkom okupacijom u julu 1941. godine.

Mesec dana posle Aninog rođendana 1942. godine, Otova starija ćerka Margo je dobila poziv da se javi u nemački radni logor.

Da bi izbegla vlasti, čitava porodica se preselila u tajni aneks koji je Oto otkrio iznad svog poslovnog prostora u Amsterdamu.

Naredne dve godine, porodica Frank se skrivala u tom prostoru, zajedno sa još jednom porodicom i porodičnim prijateljem.

U zagušljivoj skučenosti aneksa, svi koji su tamo živeli bili su prisiljeni da tokom dana ćute, a nisu smeli da koriste toalet sve do noći, kad bi se kancelarija ispraznila, iz straha da će ih neko čuti.

Hranu i namirnice im je doturala mala grupa poverljivih pomagača.

Sve to vreme, Ana je u tajnosti uporno zapisivala svoje misli u dnevnik.

Zbog njene žudnje za društvom vršnjaka, izmišljala je fiktivne likove, kao što je Kiti, kojima bi pisala pisma.

Njene teskoba, težnje i dosada, zajedno sa rutinskim nezadovoljstvom skučenog života sa drugima, ogoljeni su na stranicama dnevnika.

Poslednji unos je 1. avgusta 1944. godine.

Ujutro 4. avgusta, Gestapo je upao u skrovište i uhapsio sve njegove stanovnike.

Razlog njihovog otkrivanja i dalje je sporan.

Frankovi su odvedeni u koncentracioni logor Aušvic-Birkenau, gde je Oto razdvojen od žene Edit i ćerki Margo i Ane.

Nikad ih više neće videti.

Sve tri će umreti u logorima.

Ana, koja je zajedno sa sestrom na kraju prebačena u koncentracioni logor Bergen-Belsen, umrla je od tifusa u martu 1945. godine, svega nekoliko nedelja pre nego što je logor oslobođen.

Izuzetna hrabrosti i ljudskost

Oto je bio jedini preživeli stanovnik aneksa.

Posle rata se vratio u Amsterdam da potraži porodicu. Bio je potpuno skrhan kad je saznao za njihovu sudbinu.

Anini dnevnici i pisma su spasile njegove prijateljice Mip Gis i Bep Foskujl, koje su uspele da mu ih predaju kad se vratio.

U svom očaju nije mogao da se natera da ih pogleda.

„Nemam snage da ih čitam”, napisao je majci u Švajcarskoj 22. avgusta 1945. godine.

Kad je Oto konačno uspeo da se natera da otvori te dnevnike, zapisi su za njega bili pravo otkrovenje.

Pružili su mu uvid u um njegove pametne, krhke i ekspresivne ćerke dok se borila protiv složenosti adolescencije u najstravičnijim mogućim okolnostima.

Neulepšanim tonovima, ona je detaljno opisivala sukobe sa majkom i neslaganje sa sestrom, brige o vlastitoj reputaciji i telu koje se menja.

Oni su takođe otkrivali koliko joj je teško padala skučenost i tišina aneksa i njenu osetnu iritaciju prema ljudima sa kojima je živela.

Pisala je o izolovanosti i stalnoj, zastrašujućoj pretnji da će biti otkriveni.

Kako se osećala kao „ptica pevačica kojoj su potkresana krila i koja se u potpunom mraku zaleće u rešetke svog kaveza”.

Ali Oto je dobio uvid i u njene male trenutke radosti: prirodu koju je uspela da spazi kroz prozorče i bujanje uzajamne ljubavi prema Piteru Van Danu, dečaku koji je takođe živeo u aneksu.

Pisala je kako sanja o klizanju u Švajcarskoj i ambicijama da bude spisateljica; o identitetu i odnosu sa prijateljima, i stvarnim i zamišljenim.

Počeo je bolje da razume Anin složeni i maštoviti um kako se ovaj menjao i sazrevao.

„Ne bih mogla ponovo da napišem takvo nešto”, napisala je ona za jednu raniju dnevničku zabelešku.

„Sada kada ponovo čitam dnevnik posle godinu i po dana, iznenađena sam vlastitom detinjom nevinošću. Duboko u sebi znam da nikad ponovo ne bih mogla da budem tako nevina, koliko god to želela.”

Najviše od svega, Otu se ukazala prilika da uživa u Aninom spisateljskom talentu i izuzetnoj hrabrosti i ljudskosti koje je pokazala suočena sa nepokolebljivim užasom okolnosti.

„Nakon što sam pročitao dnevnik, iskopirao sam ga i dao kopije našim prijateljima koji su nas sve poznavali”, rekao je on voditeljki BBC-a Lesli Džad 1976. godine.

„Jedan od njih je bio zaposlen u izdavačkoj kući i rekao mi je: ‘Nemaš prava da zadržiš dnevnik kao privatno vlasništvo, to je svedočanstvo i ti moraš da ga objaviš. I zato sam to i uradio.”

Dvadeset petog juna 1947. godine objavljeno je Tajno skrovište, knjiga sastavljena od Aninih tajnih dnevničkih beleški i tekstova.

Pored toga što je ispravio neke njene jezičke greške, Oto ga je donekle ublažio, izbacivši Anine kritičke impresije o njegovom braku, delove o seksualnosti, i njene ponekad brutalne opise ljudi koje je poznavala.

Knjiga je momentalno ostvarila veliki uspeh – jedna jedina devojčica dala je lik gotovo nepojmljivom užasu i veličini nacističkog genocida.

Godine 1952. objavljena je na engleskom pod nazivom Ana Frank: Dnevnik jedne devojčice.

Pretvorena je u pozorišni komad ovenčan Pulicerovom nagradom 1956. godine, kao i u film tri godine kasnije.

Anine reči su daleko nadživele njen kratki život; prevedene su na više od 70 jezika i nastavljaju da ostavljaju duboki utisak na čitaoce širom sveta.

Kada ga je voditeljka Plavog Petra Lesli Džad pitala da li žali što je pristao da obelodani ćerkine najličnije misli, Oto Frank je rekao: „Nisam zažalio zato što je u jednom od dnevnika Ana napisala: ‘Želim da nastavim da živim i posle smrti’, i na neki način, kroz svoj dnevnik, ona nastavlja da živi u mnogim srcima.”

holokaust – Lola Magazin

„Upoznao sam je tek kroz njen dnevnik“: Otac Ane Frank o tome kako je njegova ćerka nastavila da živi i posle smrti

Izuzetna hrabrosti i ljudskost