Muškarac vukao ženu koja je bila na koljenima.

U braku već 18 godina.

Borila se kao lavica.

Heroina ove priče, koju je podijelila na društvenim mrežama, ispričala je za “Nezavisne novine” da je o svemu obavijestila policiju.

Žena na koljenima

“Sinoć, oko 21 čas, sa djevojčicom odlazim po sina na trening, i u povratku u Šeheru, na samoj obali Vrbasa, u poprilično mračnom dijelu naselja, krajičkom oka vidim parkiran automobil, svjetla upaljena, a pored njega muškarac doslovno vuče ženu koja je na koljenima”, navela je Pralica.

Vozila ispred nje su, dodaje, samo prolazila.

“Zaustavljam se da vidim šta se dešava, i ovi iza mene me samo zaobilaze i nastavljaju dalje. Žena se nekako istrgla i kreće prema cesti, spuštam prozor i pitam je da li je dobro i treba li joj pomoć”, navela je Banjalučanka.

Prišla joj je, dodaje, te molila da je odvede odatle.

Djeca u autu

“Ulazi na zadnja vrata iza mene, shvatam da joj nije svejedno jer vidi da su u autu i djeca, ali joj govorim da samo brzo uđe. Bukvalno u zadnji čas uspijeva da zatvori vrata, jer je u međuvremenu i taj muškarac stigao do nas i pokušava da ih otvori. Ne znam kako u sekundi uspijevam pomiriti strah od toga da je ne izvuče i onog da ne ispadne tu iz mog auta, ali brzo se udaljavamo, vozim sa srcem u petama i bez daha, i ona mi govori da ne moram da brinem, da je ključ od auta kod nje i da on ne može da nas prati i stigne”, navodi Banjalučanka.

Usporila je, dodaje, te pitala gdje da je odveze.

“Kaže, bilo gdje. Pitam je da li je povrijeđena, treba li medicinsku pomoć, kaže da nije, i da je, ako mogu, odvezem kući. Vozim do mjesta gdje mi je rekla, ćutimo, ne želim da kažem ništa pogrešno”, navodi Pralica.

Pitala ju je u jednom momentu da li je taj muškarac neko koga poznaje, ko može da joj naudi.

Borila se kao lavica

“Odgovara da joj je to suprug, u braku su već 18 godina, i tu kreće bujica, saznajem čitav njihov zajednički život i probleme koji su doveli do toga da je to veče, u alkoholisanom stanju, odveo do Vrbasa s namjerom da ih oboje gurne i baci u rijeku. Borila se, kaže, kao lavica”, navodi ova Banjalučanka.

Ostala je, dodaje, bez daha slušajući strašne detalje iz života nekoga koga prvi put vidi.

“Nastojim da joj kažem nešto smisleno, ali da istovremeno poštujem njenu intimu i bol kroz koju prolazi. Govorim joj da ima nade, da izlaz postoji, da mora da potraži spas. I da brine o sebi. Stajemo, osjećam njen sram i strah, brzo se udaljava, a mi odlazimo kući. Djevojčica je mala i ništa ne razumije, dječak se, naravno, uplašio, najviše toga da će nas taj čovjek pronaći i pratiti. Govorim mu da to sigurno nije moguće, a i da mi nismo ti koji su učinili nešto loše, već samo dobro, i onoliko koliko je bilo u našoj moći”, objašnjava Banjalučanka.

“Mogla sam samo okrenuti glavu”

Potom je alarmirala policiju.

“Pozivam policiju i pričam im sve šta se desilo te ih molim da postupe u skladu sa nadležnostima i mogućnostima, i dalje uplašena zbog onoga čemu sam svjedočila, ali i onoga što tek može da se desi”, ističe Pralica.

Razmišljala je da li je pogriješila, u autu su joj bila djeca.

“Ne znam. Možda, vjerovatno. Mogla sam samo okrenuti glavu, praviti se da ne vidim, dodati gas. Nisam mogla. Ono ljudsko u meni nije mi dozvolilo da samo prođem i nastavim kao da se ništa ne dešava. Ne želim ni da govorim ružno o onima koji nisu zastali i pomogli, čak ni zbog toga što su u autima uglavnom bili muškarci koji su takođe došli po sinove na trening, oni najbolje znaju kako se osjećaju zbog toga i šta im je na duši. I čemu uče svoju djecu”, ističe Pralica, te dodaje:

“A ona… Ako ikada ovo pročita, a i ako ne pročita, njoj i svakoj drugoj ženi koja proživaljava isti ili sličan pakao samo želim da kažem da rješenje postoji, da traži pomoć, da nije sramota, da ima ljudi koji će je izbaviti, da mora da voli sebe i da se bori za sebe, da spas postoji. Želim joj sto sreća u životu. A vama da nikad ne okrenete ni pogled ni srce od nekoga ko se bori za život, kome ste možda baš vi u tom trenutku jedina nada, jedina ruka i jedina šansa da preživi”.

Fondacija “Udružene žene” pruža podršku

Fondacija “Udružene žene” radi sa žrtvama nasilja u porodici i drugih oblika nasilja te kroz rad specijalizovanih servisa za pomoć pruža sljedeću podršku:

– SOS telefon 1264,

– Psihološko savjetovalište,

– Sigurna kuća,

– Resursni centar za socioekonomsko osnaživanje žena.

Kako prijaviti nasilje u porodici u BiH?

U BiH postoje SOS telefoni za prijavu nasilja u oba entiteta (jedinstveni telefonski broj 1265 za područje FBiH i 1264 za područje RS).

Nasilje u porodici se za područje Kantona Sarajevo takođe može prijaviti i na broj SOS telefona Fondacije lokalne demokratije 033 222 000.

Broj policije je 122.

Izvor: Nezavisne

Ashley Moreau je tog avgustovskog dana ustala iz kreveta, otišla u kupatilo i dobila trudove. Njen vjerenik je otišao na posao, a osim njih u kući je bila još samo Jaydenova jedanaestomjesečna sestrica Remi. Da situacija postane još teža, beba je bila okrenuta tako da su joj prvo počele izlaziti nožice. Jayden je odjurio do bake koja živi u komšiluku, ali ona se oporavljala od operacije kičme i nije mogla ustati da im pomogne. Pozvala je hitnu pomoć, a dječak je odjurio natrag kod svoje mame. Bio je prepušten sam sebi, ali nekim čudom je uspio ostati pribran i rekao joj je: “Mama, samo mi reci šta treba da radim.”

Dirnuta i uplašena, njegova majka je objasnila da moraju što prije da izvuku bebu. Jaydenova smirenost uticala je na nju i prestala je da plače. Tada je primijetila da je dječak ipak uplašen i zato mu je polako objasnila kako da okrene bebu. Pažljivo je slušao i uspio je da porodi svoju mamu potpuno sam!

“Uopšte nisam razmišljao, bio sam zadivljen. Morao sam povući bebu za nožice, ali polako i nježno”, priča ovaj mali heroj.

No, kada je beba napokon bila u sigurnim rukama, Jayden i njegova mama su shvatili da ne diše! Bez trenutka oklijevanja mališan je odjurio u kuhinju i zgrabio Remin aspirator za nos. Uz pomoć toga on i njegova mama su uspjeli da očiste bebine disajne puteve i Jaydenov novorođeni bato je mogao da diše bez problema!

Hitna pomoć je stigla nedugo nakon toga i preuzeli su bebicu iz Jaydenovih sposobnih ruku. Doktori su kasnije rekli da bi beba vjerovatno umrla od nedostatka kiseonika, da Jayden nije bio tu da porodi majku i donese aspirator za nos. Ashley je mnogo krvarila za vrijeme poroda, ali ostala je živa zahvaljujući svom sinu.

“Mislim da Jayden nije ni svjestan šta je uradio. Spasio je život i meni i svome malom bratu. On je moj heroj”, kroz suze priča Ashley.

Jayden možda nije svjestan koliko je veliku stvar uradio, ali sigurni smo da vi shvatate. Biće još mnogo toga čemu će on moći da nauči svog malog brata Daxxa, ali ovo je definitivno nešto najdivnije što je za njega učinio! Bravo, Jaydene!

Izvor: Romper, Daily News

Diana Nyad nije slušala nikoga ko joj je pričao o rizicima, opasnostima i sličnim nevoljama koje je mogu zadesiti u ostvarenju njenog sna. Od svoje osme godine je sanjala o tome da prepliva 111 milja od Kube do Floride. Pokušala je četiri puta, borila se protiv nemirnog mora, meduza koje su je pekle dok nije ostajala skoro paralizovana i astmatičnih napada zbog kojih je ostajala bez daha. No, peti put, u svojoj 62. godini je uspjela.

„Dok sam peti put u životu stajala na obali Havane i gledala horizont koji se nazirao u daljini, iskreno – bila sam uplašena. Umjesto da nakon svakog pokušaja postanem sigurnija u sebe, ja sam se sve više bojala. No, istovremeno sam bila i veoma motivisana dubokim osjećajem zadovoljstva koji ide uz to kada ste osoba koja jednostavno ne odustaje“, otvoreno priča Diana.

Diana nikada nije potcjenjivala opasnosti sa kojima se suočavala na svom putu i bila je itekako svjesna činjenice da je ruta koju želi da prepliva jedna od najtežih za plivače. S druge strane, ona nije bila amater već neko ko se godinama profesionalno bavi plivanjem. Na sceni plivanja na duge staze pojavila se krajem šezdesetih godina 20. vijeka, a pažnju javnosti je privukla 1975. kada je preplivala 28 milja oko Manhattna za samo osam sati čime je postavila novi rekord. Četiri godine kasnije za 27 i po sati je preplivala 102 milje od Sjevernih Biminija na Bahamima do plaže Juno.

Prvi put je pokušala plivati od Kube do Floride kada je imala 28 godina. Sve od tada, uz nju je 35 članova tima koji prate kako Diana napreduje u vodi. No, imaju jedno strogo pravilo; niko od njih, ni u kom trenutku joj ne smije reći koliko je preplivala, niti koliko još ima do obale. Zašto?

„Veoma je depresivno kada vam kažu da ste još daleko, daleko od obale. Što se mene tiče, nije mi lakše ni kada su vijesti ohrabrujuće. Ako je neko vidio GPS oznake i rekao mi da sam na pola puta, ja ni dalje ne mogu biti sigurna šta će se dešavati sa strujama, ajkulama, meduzama ili hoće li me snaga napustiti. Upravo zbog toga članovi mog tima znaju da te informacije moraju zadržati za sebe“, objašnjava Diana.

Miljama i miljama između Kube i Floride plivala je bez kaveza za zaštitu od ajkula. Njeni čuvari su bili mnogobrojni ronioci koji su pazili na te opasne morske nemani. Oko nje su članovi njenog tima bili u kajacima i brodovima, pazili su na nju i zvali je da jede.

No, i uz svu tu pomoć, nije joj bilo lako.Vjetar je 49 sati bez prestanka snažno duvao po njenim leđima. U jednom trenutku je povraćala zbog previše slane, morske vode u organizmu. Drhtala je. No, nije se dala pokolebati. Samoj sebi je pjevušila uspavanke kako bi se opustila. I cijelo je vrijeme ponavljala riječi: „Ti ovo ne voliš. Ne ide ti dobro. Nađi način.“

Pred sam kraj njenog zadnjeg pokušaja Diana se borila da pliva, da ostane koncentrisana i da se bori protiv hladnoće koja je sve više i više obuzimala njeno tijelo. I tada je Bonnie Stoll, njena najbolja prijateljica i poslovni partner prekršila zavjet ćutanja. Mahnula je Diani da pliva prema brodu i tada joj je doviknula: „Pogledaj tamo!“

Diana je skinula zaštitne naočale, fokusirala se na horizont i vidjela tanku, bijelu liniju na površini. Obradovala se tome što izlazi sunce jer je mogla da skine opremu protiv meduza i prepusti se toplim sunčanim zrakama da je ugriju. No, to nije bilo sunce već svjetla Key Westa.

Ostala je bez teksta. Njen dugo sanjani san je bio na pragu svog ostvarivanja. Emocije su je obuzele dok je nakon 53 sata plivanja pobjedonosno zakoračila na pješčanu obalu.

Praćena aplauzima i klicanjem mnogobrojnih posmatrača, Diana je pobjednički mahala pesnicom po vazduhu dok je išla prema kolima hitne pomoći gdje su doktori čekali da je pregledaju.

Svako ko čuje za priču ove nevjerovatne i odvažne dame neka ne zaboravi na tri poruke koje je Diana donijela sa sobom u trenutku kada je stupila na obalu Kube:

1. Nikad, NIKAD nemojte odustajati
2. Nikada niste prestari da ostvarite svoje snove
3. Uspjeh je rezultat timskog rada

„Ljudi mogu raditi naučne analize o tome da li su sportisti u stanju da nešto urade ili ne, ali nikada neće moći da proniknu u snagu ljudskog duha. Upravo ta snaga je ono što neuspjeh pretvara u uspjeh“, sa osmijehom na licu ističe Diana Nyad, žena koja je u šestoj deceniji svog života pokazala da su i nemogući snovi mogući – samo ako ne odustajete.

Potvrđeno je ovo “Glasu Srpske”.

Darija se razboljela kada je imala 27 godina i karcinom je od 2008. godine pobijedila čak tri puta,  ali se bolest uvijek vraćala i 2020. godine pojavilo se novo maligno oboljenje i tada je izgubila glas. Samo prošle godine imala je šest operacija.

Životnu bitku dugo godina vodila je sama i bila je sinonim borbe i hrabrosti.

U aprilu je pokrenuta velika akcija za prikupljanje novca za terapiju za Dariju s obzirom na to da joj je bio potreban lijek iz inostranstva koji na mjesečnom nivou košta 6.000 KM, a novac od prodaje rekvizita sa Srpska opena uplaćen je za njeno liječenje.

Uz pesmu, balone i veliki osmeh, Banjalučanka Sandra Savić je napustila VMA i poručila da je njena bitka sa rakom okončana. Ceo region je bio uz nju dok se borila da se izlečena, ruku pod ruku sa suprugom, vrati kući njihovom detetu.

Sandrina priča počinje u januaru, kada je njena ćerka imala samo tri meseca. Iako je Sandra izašla sa VMA u Beogradu, što se vidi na snimku koji je obišao region, ona se sve vreme lečila na UKC Banjaluka, dok je na VMA išla na transplantaciju koštane srži.

Razgovor za Ona.rs počinje osvrtanjem na svoje zdravstveno stanje početkom ove godine i “bezazlenim” simptomima.

– Mnogo simptoma je upućivalo na to da nešto nije u redu sa mojim organizmom, ali prosto teško je prihvatiti te činjenice. Svaki simptom sam pripisivala nečemu bezazlenom. Temperatura (mislila sam da je obična prehlada u pitanju), noćno znojenje, isušivanje koze, gubitak kilograma. Te simptome sam smatrala normalnim nakon porođaja. Sve do momenta dok nisam napipala čvor na vratu, to me je osvestilo i shvatila sam da se zaista nešto ozbiljno dešava – govori nam Sandra Savić.

Njena dijagnoza je bila non-Hočkinov limfom, četvrti stadijum, koji je narastao i raširio se kroz nekoliko meseci u trudnoći.

– Bio je proširen na gotovo sve organe. Ali evo, sada ga nema više nigde, dakle, sve se može, uz Božiju pomoć, uz doktore i, naravno, čvrstu volju. Kada sam saznala dijagnozu i stanje, mnogo ljudi me je savetovalo da se lečim van granica države. Ali nisam pristala, bas zato što sam svesna kakve doktore, stručnjake imamo na našem UKC Banjaluka.

Posebne reči hvale Sandra ima za dr Jadranku Mirjanić, hematologa, koja ju je lečila od samog početka.

– Nebrojnao puta mi je spasila život. Kroz celo lečenje je bilo mnogo komplikacija koje su za mene mogle biti kobne, ali ona ih je uvek na vreme prepoznala. Da biste bili dobar doktor, pre svega morate biti dobar čovek. Na hematologiji toga ne manjka. Uz sjajan tim celog odeljenja, ja sam uspela da se izlečim. Ovo nije moja pobeda, ovo je pobeda svih nas – zahvalna je Sandra, koja je i sama medicinski radnik i radi baš na odeljenju hematologije

Bezuslovna podrška

Pored adekvatnog lečenja i posvećenih lekara, bila joj je neophodna i ljubav i podrška koja dolazi od najbližih. Sandri je utoliko bilo teško što je bila razdvojena od bebe, što nije uz nju dok uči esencijalne stvari.

– Moja ćerka je za mene bila veliko svetlo na kraju tunela i sve vreme sam koračala ka toj svetlosti. Bilo je trenutaka kada pređem tri koraka, a bolest me vrati pet unazad. Najvažnije je da nisam odustala – govori Sandra o ćerkici i nastavlja:

– Kako da kažem, Bog me je zaista pogledao s te strane, dao mi je najboljeg supruga na svetu. Naša ljubav je kroz ovo mnogo ojačala. Nekada pomislim da mu je bilo čak i teže nego meni samoj. On je zaista dokazao da je uz mene i u dobru i u zlu.

Nije bilo lako gledati mene u bolničkom krevetu, mršavu, bez kose, obrva i trepavica. Nikada nije imao miran san, sve je bilo neizvesno.

Sada, kada je sve prošlo, priznao mi je da je mnogo puta legao pored mene i pitao se da li ću se sutra probuditi, u toku noći je proveravao da li uopšte dišem – najiskrenija je Sandra.

Važnost prevencije

Putem društvenih mrežama se obraćala ljudima koji su znali da je bolesna i koji su pratili njene objave koje su se ticale napretka zdravstvenog stanja. Sandra je rešila i da im se oduži, pa će se kroz neko vreme posvetiti da za svoje pratioce kreira više nego korisan sadržaj, a koji će se ticati širenja svesti o tumoru, prevenciji, znacima uzbune koje nam šalje organizam.

– Najvažnije od svega jeste upravo to da slušamo svoje telo. Ono nam uvek daje znake ako nešto nije u redu. Potrebno je da na vreme to prepoznamo i reagujemo. Nažalost, ja sam tu pogrešila, za svaki simptom nalazila sam neko opravdanje. Kardinalna greška! Sada mislim da ću za svaku sitnicu ići na preglede, postala sam svesna važnosti prevencije.

Ali, kako kaže, još uvek nije uspela da razgraniči sa sobom kakav to život treba da vodi – šta je uistinu zdrav život i ima li tu ikakve garancije.

– Kada kažemo zdrav život, pre svega mislimo na fizičku aktivnost i ishranu. Kroz svoju borbu upoznala sam mnoge ljude, sportiste, zdravo su se hranili celog života, a oboleli su od karcinoma. Hiljadu je pitanja zašto i kako? Šta se to desi u organizmu? Nadam se da će medicina uspeti da dođe i do tog otkrića. Onda bismo bili na krovu sveta.

Zahvalna na svom zdravlju i zdravlju bližnjih

Iako je Sandru oduševila podrška koja je dolazila sa svih strana, bila je iznenađena što je izostala tamo odakle je bila nekako očekivana.

– Podrška je jedna jako važna stavka u svemu. Kod mene je, hvala Bogu, nije manjkalo. Suprug i majka su dali svoj maksimum, ali nije manjkalo ni od prijatelja, ni od ostatka porodice. 

Nažalost, bilo je i nekih jako bliskih ljudi koji su zakazali u tome. Valjda je to život. Volim da kažem da je ova godina bila čistilište u mom životu. Svi koji su ostali uz mene, ostali su jer baš tu treba da budu.

Oni koji su otišli, otišli su baš zato jer je trebalo da odu. Zahvalna sam i jednima i drugima i nadam se da će zauvek biti zdravi. To je najvažnija stvar na svetu. Sve drugo ćemo lako.

Celo iskustvo je nesumnjivo dovelo do promene karaktera, do jačanja ličnosti i stvaranja drugačijeg pogleda na život. Sandra kaže da je najznačajnija promena koju je primetila kod sebe, a na kojoj još uvek radi, jeste stresiranje zbog stvari koje nisu vredne toga.

– Sada samo želim mir u svakom pogledu i, naravno, zdravlje. Na težak način sam naučila da je zdravlje najvažnije, a mi ga prosto nekako podrazumevamo, što je velika greška.

Tu lekciju i mnoge druge stečene krož život, ali i kroz borbu za život preneće svojoj ćerkici. Trudiće se da je već sada, od malih nogu uči pravim životnim vrednostima, jer želi da ona kroz život korača hrabro, i sa mnogo ljubavi. A kada je u pitanju briga o sebi, Sandra zna da joj sledi jedan duži, psihički i fizički odmor.

– Nakon toga vratiću se svom poslu na odeljenju hematologije i sigurna sam da ću biti veliki uzor pacijentima koji se bore sa ovakvom bolešću. Da u meni vide nekog ko je zaista uspeo i vratio se normalnom životu.

Kroz human poziv i svoju priču nastaviće da uliva snagu drugima. Sve ovo ne bi bilo moguće da ona sama nije bila okružena ljubavlju i mirom. Kako je više puta tokom razgovora ponovila, posebno zaključuje da je na kraju dana najzahvalnija na zdravlju ljudi oko sebe.

– A nakon svega toga, zahvalna sam Bogu na ovom velikom iskušenju koje mi je poslao. Mnogo toga sam naučila – zaključuje Sandra Savić.

Televizija menja radio, mir u kući roditelja krade Parkinsonova bolest

–  Nije da nismo sumnjali da tata ima neku neurološku bolest, jer se sporije kretao, gubio volju, manje je pričao… Ali, kada su ga lekari Vojnomedicinske akademije nakon sedmodnevnih pretraga zvanično proglasili Parkinsonovim bolesnikom, suze su krenule same i mami i sestri i meni. Iskreno, nisam najbolje ni znala šta to znači. Osim, da će se “tresti” sve više i više…

Ovako ekskluzivnu priču za eKlinika portal počinje Natalija Milosavljević, sada omiljeno tv lice. Večito nasmejana i puna pozitivne energije, zamenila je pre dve godine radio, magičnu kutiju u kojoj „žive mali ljudi“, televizijskim kamerama. Više stvari je, dakle, u proteklom vremenskom periodu značajno promenilo i uzdrmalo njen život iz korena.

Nikad jedno zlo: korona, Parkinsonova bolest, vanredno stanje, izolacije…

Bili su to veoma teški dani za sve. Za svaku porodicu koja je imala i dodatne nevolje sa bilo kojom bolešću, posebno.

– Na televiziji javljaju da će u Srbiji biti proglašeno vanredno stanje. To znači da će stariji od 65 godina morati da budu kod kuće baš u trenutku kada je mom ocu njegova doktorka u otpusnoj listi pisala da će morati da šeta minimum sat vremena dnevno – priseća se Natalija.

Natalijini roditelji žive sami. Ona ih obilazi svakodnevno, a sestra iz Splita dolazi nekoliko puta godišnje. Sve je dodatno zakomplikovala kovid situacija. Ali, ni to nije bilo ono najgore…

– Organizacija u vreme korone je ličila na ratnu. Mama mi baca papirić kroz prozor da uzmem u radnji sve što im treba i donesem, spustim kod vrata. Najpre sam mislila da je to radila iz mera predostrožnosti. Zapravo, kada sam jednom insistirala da uđem, ne mogavši da izdržim da ih ne vidim, shvatila sam da je skrivala tatino opšte stanje – priča naša sagovornica i opisuje bolna saznanja sa kojima se tada suočila:

Mama je krila od mene kakve posledice na tatu je Parkinsonova bolest već ostavila

– To više nije bio isti čovek. Za manje od mesec dana, moj penzioner, moje vojno lice u penziji, moj ponos i moj idol, bio je biljka. Čovek koji je stajao mirno i uspravno, bio je kao uveli cvet, savijen u telu, ubijen u duši. Nisam tada smela ni da ih zagrlim, opet zbog mera korone. Predala sam onu kesu iz prodavnice i otišla kući. Dobro sam se isplakala i shvatila sam da neću to više da radim.

Osvestila sam da tata nije životno ugrožen, da neće umreti. Bolest će se razvijati. Ali, ako se dobro organizujemo i budemo optimisti, moći ćemo da je usporimo maksimalno. Koliko? Tražim na Google da pročitam, ali shvatam da je to sve individualna priča…

Udarnička borba za tatinu što veću funkcionalnost

Posle dve godine zvaničnog Parkinsonizma u porodici, tata se, priča nam Natalija, saživeo sa bolešću. A, saživele su se i ona, sestra i mama.

– Tablete su toliko jake da ga čine još sporijim nego što je bio, ali zato ubijaju tremor u rukama. To mu mnogo pomaže da funkcioniše i sam – jede, pije vodu, sam se umiva. Povremeno ima teške trenutke kada mu je naša pomoć potrebna.

Sa njim sam šetala svakoga jutra po Košutnjaku i tako ga činila raspoloženijim i srećnijim. Postizali smo neke naše nove rekorde… „Koliko još do kraja staze, Nato? O, pa danas smo baš brzi“ – govorio bi kada bismo za minut, dva ranije završili šetnju – osmehom punim ljubavi o ovim zajedničkim trenucima govori poznata voditeljka.

Nove komplikacije i problemi

Međutim, bolest diktira nove nedaće… Otac odlazi u bolnicu da zaleči rane na nogama, koje je dobio od prevelikog sakupljanja vode u donjim ektremitetima i loše cirkulacije. Rane su stručnjaci sa VMA, priča nam Natalija, zalečili za nekoliko dana, ali kako to obično biva: u bolnici zalečite jednu, a dobijete drugu boljku…

– Kada smo došli po njega da ga vodimo kući, neurolog saopštava da nije za kućne uslove, da se tog jutra jedva probudio… Poslali su krv na analizu, sumnjaju na koronu ili neku bakteriju, i moraju da ga ponovo detaljno ispitaju. Ja sam se suzdržala da ne zaplačem, cveće koje sam držala u ruci za njegovu doktorku, samo sam ispustila iz ruke.

U meni su odzvanjale reči “… Jutros smo ga jedva probudili…“ Tražila sam da ga makar vidim, dok smo čekali te rezultate. U silnoj agoniji čekanja, shvatam da se otac „uležao“, te da već nekoliko dana bez prestanka leži u krevetu a to je za njegovu osnovnu bolest najgore.

Parkinsonov bolesnik ne sme da se „uleži“

Naša sagovornica moli lekare da oca prebace na odeljenje Neurologije, što oni i čine. Tamo je, kaže nam, bila „druga priča“. Infuzijom, lekovima protiv bakterije koju je “pokupio” usput i uz pomoć terapeuta, tata će, rekli su joj, ustati kada dođe kući. To ju je smirilo, činilo joj se da su ga bukvalno oživeli. Lakše se budio i ubrzo su javili da će ga sanitet dovesti kući.

– Sanitet? Odmah mi je bilo jasno da tata ne može da se kreće. Već sledećeg dana na nosilima su ga uneli u stan, uz nesebičnu pomoć svih iz komšiluka, zbog čega je tata zaplakao. Imao je neodoljivu želju da ustane i da ode do toaleta. Ali, nije bio svestan da to ne može.

Komšija ga podiže i veštački pridržava ne bi li mu ispunio želju, međutim tata shvata da ne može… Narednih mesec i po dana jedva je hodao, bez hodalice tek znatno kasnije, ali to su bili mali, sitni, „mravlji“ koraci.

Svaki mali korak je veliki, tatu podigli ljubav i pažnja

– Ipak, u mojoj glavi i to su bili veliki pomaci. Terapeut je dva meseca nakon izlaska iz bolnice priznao da nije verovao da će se otac tako brzo osposobiti. Ali, kada je video našu ljubav, pažnju i brigu koju smo mu pružali danonoćno, zaključio je da je oca to psihički podiglo, a onda je dobio i volju da se pokrene – opisuje Natalija detalje toka tatine bolesti i priča nam kakva je trenutna situacija:

Povratak u roditeljski dom i nada za ponovnu tatinu makar malu samostalnost

– Trenutno stanje je takvo da ja spavam kod svojih roditelja, jer tati je pomoć najpotrebnija ujutru i uveče, a mama ne može sama. Parkinsonova bolest se vratila na stari stadijum, kao pre bolnice, rana na nogama više nema. Ponovo šetamo svakoga dana, a svakog drugog vodim tatu na vežbe.

Čekamo rešenje za banju, od koje lično očekujem da tata bude bolje. Još bolje. Da može, kao prošle godine, na primer, da skuva čaj ili da ustane sam…

I kamere i tama, sve je to život…

Natalijina lična priča, priča njenog oca i porodice prepliću se u svakom trenutku. Voditelj je emisije na televiziji K1 i gotovo svakoga dana ima profesionalne obaveze, čak i kada nije ispred kamera. Za nju su, a to će vam potvrditi oni koji je poznaju, život i reflektori i tama.

– Za mene je ovo najlepši i najtužniji period života. U trenutku kada sam promenila posao i sa radija došla na televiziju (što sam lično doživela kao veliki uspon), imala sam neuporedivo više odgovornosti i obaveza nego do tada.

Bila sam potrebna sama sebi više nego ranije. Ali, najpotrebnija sam bila roditeljima. Trčala sam u televizijski studio, šminkali su me, oblačili, činili da izgledam i da se osećam najbolje. A ja sam jedva čekala da se ugase svetla, da skinem haljinu i štikle, da bez šminke i sjaja, dođem kući i zagrlim tatu.

Znala sam da je važno da budem na poslu, ali isto tako i koliko sam potrebna tati – posebno je emotivna Natalija dok nam objašnjava kako sada njihov tim funkcioniše:

Šta je Parkinsonova bolest za ples sa tatom…

– Ja ga uz maminu pomoć podižem, oblačim, presvlačim pelene, previjam ranu od dekubitisa. Potom ga prošetam, spremim lekove. Predveče ga istuširam, previjem, presvučem za krevet i ušuškam. Pred kraj dana se trudim da sa njim odigram neku društvenu igru, ali i da stvarno zaigramo! „Ne ljuti se čoveče“ ples ili kolo, svejedno je.

Samo da sam mu tu, pod prstima i sve je okej. Pa i Parkinsonova bolest. Ni majka nije najbolje sa kičmom. Ima iskliznuće jednog pršljena zbog čega ne dozvoljavam da se savija i svakog jutra ustajem pre njih da obrišem pod, nije mi teško, samo da se mama ne savija…

Popularnost bude i prođe, u životu se sve okrene jer tako treba

Natalija je, i to je poznato, po mnogo čemu atipična tv zvezda. Ne mari mnogo ni što se mnogi čude jer je poslednjih 6 meseci svog život zamenila „tuđim“, i što ne uživa u svemu što joj popularnost pruža. Gluposti, kaže. Mišljenja je da bi trebalo životno biti „popularan“ po onome što upravo sada radi za svoje roditelje, a ne po tome koliko si puta izašao u grad da budeš viđen.

Ne misli ni da nešto propušta, dobro je, kaže, dobro organizovala svoj život. Nema decu i nije majka, ali ko zna, i ona se pita, kakve život ima planove. Možda nije, često joj padne na pamet, ni sve ovo baš slučajno. Roditelji joj sada dođu kao deca, baš kao što se u životu sve i okrene: sada smo mi potrebniji njima. I od toga, odlučna je naša sagovornica, ne treba bežati – naprotiv.

Sećanja na detinjstvo, tatinu posvećenost i ljubav su životna pokretačka snaga

Nedavno ju je i sam tata, priča nam Natalija, pitao zašto se toliko trudi i radi oko njega.

– Ponekad, u potpunoj tišini kada oni već spavaju a ja na terasi gledam u nebo, sećam se trenutaka iz detinjstva. Tada smo živeli na moru i ja sam svakoga dana čekala tatu da dođe sa posla. Još u hodniku zgrade u kojoj smo živeli, sa mišićima oko ruku, skidala sam mu vojničku kapu sa glave, tražila da idemo na plažu i to odmah. On, onako umoran od dežurstva, nikada, ali nikada nije rekao da ne može, već: „Idemo, Nato. Samo da obučem kupaće“.

„I ti si, tata, uvek sve mogao za mene…“

Preuzeto sa: eklinika.telegraf.rs

@osjecam

Preuzeto sa: instagram.com

Ušerov sindrom je nasledni poremećaj koji se karakteriše oslabljenim sluhom i progresivnim gubitkom vida. Gubitak vida nastaje zbog retinitisa pigmentosa (RP), degenerativnog oboljenja retine i javlja se u adolescenciji.

Pejdž je gluva od detinjstva i koristi kohlearne implantate za navigaciju u komunikaciji s drugima, a kao tinejdžerka je počela da gubi i vid. Ova devojka nema periferni vid, a u središnjem polju vida ima crne tačke. Nedavno joj je rečeno da će joj se vid i dalje pogoršavati.

Kako kaže, njen san je da radi kao frizerka, a dok uči školu za to, Pejdž je odlučila da pre nekoliko dana izađe na Londonski maraton kako bi podigla svest o ljudima sa složenim invaliditetima.

U ekskluzivnom intervjuu za Daily Star, Pejdž je ispričala kako nije dopustila da je dijagnoza zaustavi na njenom životnom putu.

– Nikad se nisam bavila sportom dok sam odrastala, pa kad sam prvi put rekla svojim prijateljima i porodici da želim da trčim maraton nisu bili sigurni da li sam ozbiljna ili se šalim – rekla je s osmehom Pejdž.

Kako kaže, često joj je falila motivacija, jer se sama pripremala za maraton.

– Kada sam shvatila koji je cilj za koji ovo radim, dobila sam ogroman nalet snage i volje – kaže ova devojka.

U trci koja je duga 42 kilomentara i koja prosečno traje pet sati, Pejdž je prikupljala novac za dobrotvornu organizaciju “Sense” koja pomaže osobama sa složenim invaliditetom.

– Imala sam samopouzdanje iako sam znala da je preda mnom veliki izazov, ali sam bila odlučna da postignem svoj cilj – rekla je ona.

Pejdž je navikla da se suočava sa izazovima i preprekama u životu, te je iskreno govorila i o svojoj dijagnozi.

– U početku sam bila šokirana i nisam znala šta da radim i kako će to uticati na moj život. Nisam imala pojma šta je taj sindrom koji imam. Bilo mi je užasno teško zbog toga, jer sam shvatila da neke normalne stvari nikad neću moći da radim – poput vožnje auta.

Dijagnoza mi je postavljena kada sam imala samo 17 godina, što je dobro, jer sam bila dovoljno stara da shvatim što se događa i da prihvatim svoju dijagnozu. Stoga, nakon što sam saznala šta je to što me muči zapravo sam shvatila da se ništa nije promenilo.

Zato danas ne dopuštam da dijagnoza definiše to ko sam ja. Ništa me neće zaustaviti ka mojim ciljevima – zaključuje ova hrabra devojka.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

U novembru 2018. godine Sandra je radeći samopregled napipala malo veću izbočinu na dojci koja joj je bila znak da odmah mora kod ljekara.

– Deset mjeseci prije napipavanja ove izrasline radila sam preventivnu mamografiju, ali tada ničega nije bilo. Nažalost, odlazak kod ljekara potvrdio je moje sumnje. Imala sam rak dojke, i to veoma težak oblik – priča Sandra (53).

Osjećala sam se kao najmanje zrno na svijetu

Sjeća se da joj se po saznanju da boluje od teške bolesti cijeli život odmotao pred očima u jednom trenutku, hiljadu pitanja vrzmalo joj se po glavi i sva su se na kraju svodila na jedno – zašto?

– Osjećala sam neopisivu tugu, bijes, nemoć, a suze su mi same tekle. Imala sam osjećaj da sam najmanje zrno na ovom svijetu – kaže ona.

Borac kakav oduvijek jeste, nije dala da je strah slomi, podigla se i riješila da se bori.

– Zbog raka dojke imala sam 8 hemioterapija i 33 zračenja. Sve to mi je razbilo organizam. Kako su mi i zubi nakon toga jako propali, krenula sam kod zubara koji je odmah primijetio neke promjene na jeziku.

Uputio me je na maksilofascijalnu hirurgiju gdje mi je nakon ispitivanja dijagnostikovan rak jezika. Odmah sam operisana i sve je dobro prošlo. Sada idem na snimanje glave i vrata svakih 6 mjeseci, znam koliko je ova bolest nepredvidiva – nastavlja ova hrabra žena.

Gospođo, grudi nisu organi

Imala je, kaže, mnogo sreće što je na putu do izlečenja uz sebe imala divne ljekare – Draganu Bogdanović Stojanović, Tatjanu Roganović i Jelenu Arsenović.

– Međutim, ne mogu a da ne pomenem da se kod nas teško dolazi do prijekopotrebnih i adekvatnih pregleda osim ako ne platite privatno, što je za nas onkološke pacijente vrlo ponižavajuće. Kao invalidski penzioner ja nemam ništa, mi smo za ovu državu i društvo nevidljivi.

Svakodnevna borba sa malim primanjima u ovom vrtlogu je kao borba s vjetrenjačama. Navešću samo jedan primjer – ja ne mogu da dobijem naljepnicu za automobil kako bih se parkirala na mjesto za invalide, jer naš sistem ne prepoznaje moju invalidnost, ili kako mi je rečeno, grudi nisu organi, što je totalni apsurd – kaže Sandra.

Mile mi svakog dana izmami osmeh

Korak po korak, uz pomoć porodice i prijatelja, Sandra polako počinje da živi kao prije bolesti.

– Usvojila sam zdrave navike, sada u potpunosti drugačije živim nego prije bolesti. Zavoljela sam sebe jako, pratim svoj organizam i odbijam da se nerviram zbog gluposti. Živim život kako ja hoću, punim plućima, putujem, družim se i želim da mi se dešavaju samo lijepe stvari.

Beskrajno sam zahvalna mom Milu, divnom čovjeku, što mi svakog dana izmami osmjeh na lice i što je zajedno sa mojom kćerkom i prijateljima, uvijek bio tu da podigne kad počnem da padam – ističe ona.

Najveću radost Sandra crpi iz osmijeha svojih unuka – Mihajla, Ognjena i Vukašina.

– Oni su moji mali čarobnjaci, a kćerka Jelena je moja zvijezda. Obožavam da provodim vrijeme s njima, stalno sam u pokretu, ne mirujem. Član sam Asocijacije za unapređenje zdravlja „Asice“, koje vodi jedna divna žena Vesna, a kada me pozovu, dajem konsultacije iz računovodstva i knjigovodstva – nastavlja, piše Blic Žena.

Poslodavac za primjer

Sandra kaže da je, dok se liječila, imala neizmijernu podršku svog bivšeg poslodavca Vladimira Jankovića.

– Nikada ne mogu zaboraviti koliko mi je Vladimir pomogao da uspijem u mojoj borbi kako finansijski, tako i bodrenjem. Za mene je on najhumaniji čovjek na svijetu – zaključuje.

Nakon svega Sandra se svakog jutra zahvali životu na svim poklonima koje joj je dao.

– A kada naiđu talasi nemoći, zažmirim i zamislim kako gledam u prelijepo more, i samo pustim da me prođe – kaže ona za kraj.

Preuzeto sa: srpskainfo.com

“Neki ljudi ne veruju u heroje, ali oni nisu upoznali moga tatu”, poruka je koju nose. Smeju se zato što su ispunjeni nadom i ljubavlju prema ocu, ali njihovo detinjstvo zapravo prolazi u praćenju roditeljske borbe direktno iz prvih redova.

Kada je mlađi Nikola, danas trećak, imao samo dve godine, tata se razboleo. Dejanu Radanoviću (35), veterinaru iz Mačvanskog Prnjavora, oslabilo je srce.

– Napao ga je virus koksaki, radilo je samo 15 odsto – kaže u razgovoru za Telegraf.rs, majka, supruga i stub porodice Tanja Radanović (35).

Navodi da je borba bila duga i napeta.

– Imao je terapije i kontrole na deset, pa na mesec dana, pa na tri meseca i tako smo se javljali šest godina. Nama je u novembru rečeno da smo pobedili – govori u množini, najavljujući tuažn nastavak: – Ali, posle četiri meseca dobio je dijagnozu leukemije.

Prvi simptom se javio 1. marta ove godine. Desetog je već imao tešku bolest.

– Ustao je ujutro. Osećao se loše, malaksalo, imao je jak bol u vilici. Počeo je da menja boju, požuteo je. Javili smo se kardiologu koji ga je ovde vodio. On je posumnjao, ali nije hteo da nam kaže. Dao nam je da uradi neke analize i nažalost… – navodi Tanja dokle su stigli.

Od tada je prošao kroz četiri ciklusa hemioterapije. Trenutno je na Institutu za onkologiju.

– Bogu hvala, izgurao je. Bilo je nekih komplikacija i problema… Od ponedeljka kreće zračenje. Pa ćemo da vidimo šta dalje – kaže odmah dodajući da im je poznato da bi transplantacija kostne srži trebalo da bude naredni korak.

Bogatstvo koje se deljenjem uvećava

U međuvremenu otvorila je još jedan front. Povela je bitku za trombocite, pa matične ćelije, sama postala donor, pokrenula zemljake na akciju, sve do potpunog izmirenja sa okolnostima i opredeljenja za više dobro. Njenom mužu potreban je donor. Ispitivanja su pokazala da to ne mogu biti ni njegova sestra ni njegovi roditelji. Ni supruga. Međutim, to može postati neko drugi, iz svetske baze, prenosi Tanja.

– Nadamo se da će se pojaviti neko i nama podudaran. To nam je jedini cilj – opet kaže u množini Dejanovu bolest imenujući zajedničkim bremenom, a njegovo ozdravljenje zajedničkim dobrom cele porodice.

Dakle, njegova sudbina je u rukama nacionalnog Registra (davalaca matičnih ćelija hematopoeze Srbije), odnosno nekog možda potpuno neznanog donora, sa kojim će postojati podudarnost. Sa druge strane, Tanja, neki meštani Mačvanskog Prnjavora, neki dobrovoljci koji su reagovali na njene apele, spasiće život nekom trećem, četvrtom, petom…

– Kako nama treba donor, tako treba drugima. Apelujemo na ljude da pomognu bilo kome, kome je to potrebno – kaže Tanja.

Kaže i da je medicinskim znanjima ovladavala usput. U hodu je saznavala da je lakše naći dobrovoljca nego donora.

– Neko nije mogao zbog vena. Nekom na pregledu bude visok ili nizak pritisak, neko nije znao da je malokrvan, pa su mu tek tad ustanovili. Čak i tad neki ljudi dolaze do nekih svojih dijagnoza. Potrebno je da se poklopi krvna grupa, nezavisno od RH faktora – kaže dodajući da je njen suprug A grupa, te da davalac može biti i A+ i A-: – Nažalost, najviše je obolelih koji su A krvna grupa. Zato je teško i doći do ljudi za trombocite. Pronalazila sam ih preko Fejsbuka, pisala sam apele za pomoć.

Ipak, pre nego što je iz nužde svoju borbu učinila javnom, celo selo – na pola puta između Šapca i Loznice – diglo se na noge.

– Dejan je radio veterinu. On je poštovan u svom mestu. Nema kuće koja ga ne poznaje ni kuće koju on ne poznaje, ne samo u selu, nego i u okolnim mestima. Ne znam koliko je samo ljudi iz sela otišlo. Oni su organizovali i prevoz. Posle smo to preuzeli mi – kaže sa zahvalnošću navodeći da su neki dali trombocite, a neki pomagali na druge načine.

Kaže da je imala pomoć i Udruženja “Leuka”.

– Oni su mi objasnili da ja moram skupljati grupe ljudi i slati ih za Beograd. Znala sam da pošaljem po 150 ljudi u toku meseca, ali je vrlo malo njih prolazilo testiranje. Kad god nisam uspela, “Leuka” nam je pomagala tako što su slali svoje ljude – kaže dodajući da su od njih dobili i psihološku podršku.

Dejana savetuju telefonom, Tanju čak i lično.

– Pa, strah od smrti. Svestan je od čega boluje. To mu je prisutno 24 sata – kaže odgovarajući na pitanje šta ga najviše tišti.

To je, dodaje, i najveći strah ostalih troje iz porodice Radanović.

– Mi se borimo i nadamo da ćemo izaći kao pobednici, ali i nama je taj strah 24 sata u glavi – kaže bez zadrške, potpuno uverena u predstojeću najveću pobedu.

Ne samo da je njena vera jaka, već je reč o jednoj moćnoj ženi koja je u selu uspela da okupi više od 500 ljudi spremnih da daju krv za drugog. Toga dana bilo je čak 375 davalaca.

– Pozivamo sve iz okoline Loznice i sela oko Tršića da se u nedelju odazovu u što većem broju, da se upišu u registar davalaca na Vukovom saboru. To je jedna bočica krvi – kazala ističući da joj je veoma važno da taj poziv uputi.

Preuzeto sa: telegraf.rs