A on nije bio prvi poznati promoter ovog proizvoda koji je osvojio internet publiku. Stariji snimci rijaliti zvezde Kloi Kardašijan i bivše fudbalske legende Mančester junajteda Vejna Runija dostigli su gotovo šest miliona pregleda svaki. Objava sa popularnim internet strimerom Spidom prikupila je dva miliona pregleda. Video s bivšim svetskim šampionom u teškoj kategoriji Tajsonom Fjurijem prešao je tri miliona pregleda.

Upravo na to Boxbollen računa. Pogotovo zato što njihov proizvod nema patent. To su, u suštini, samo loptica i traka povezani kanapom.

„Slavne ličnosti pokreću naše plaćene objave, sve naše marketinške kampanje,“ kaže Jakob Erikson (35), koji je zajedno s bratom Viktorom (33) osnovao kompaniju. „Ako svake godine nemamo nove slavne ličnosti, nemamo ni novi sadržaj, a samim tim nemamo šta da plasiramo u naš marketinški sistem“.

Veliki rast poslovnih rezultata

Tokom protekle tri godine, Boxbollen je reinvestirao čak 50% prihoda u marketing. A do 20% isključivo u angažovanje poznatih ličnosti. Strategija se isplatila: 2024. kompanija je ostvarila rekordne rezultate sa 59,2 miliona dolara prihoda i 5 miliona dolara profita, u poređenju sa 290.000 dolara prihoda i 90.000 dolara profita u 2019. To je njihova prva puna godina poslovanja. Eriksonovi sada imaju još ambicioznije planove.

Boxbollen je 2021. lansirao prateću aplikaciju koja omogućava korisnicima da postavljaju video snimke i takmiče se međusobno. Danas aplikacija broji 1,6 miliona korisnika, od kojih je više od 700.000 bilo aktivno u poslednjih 90 dana.

Sa tako snažnom zajednicom, braća Erikson planiraju da stvore sportske lige oko svog proizvoda, pokrenuvši probni program u jednoj švedskoj školi, kao i onlajn takmičenja s novčanim nagradama. (Jedanaestogodišnjak je jednom prilikom osvojio 10.000 dolara u takmičenju na aplikaciji u kojem su učestvovali ljudi svih uzrasta).

Cilj da postanu najveći sport na svetu

„Naš cilj je da postanemo najbrže rastući sport na svetu,“ kaže Jakob Erikson. „Verujem da možemo postati najveći sport na svetu jer svako može da ga igra“.

To je visoka ambicija, ali nije jedina te vrste. Brojni drugi alternativni sportovi pokušavaju da steknu globalnu popularnost. Na primer, Spikeball—igra u kojoj dva tima po dvoje igrača udaraju loptu u mrežu nalik trampolini—pokrenuo je profesionalnu turneju 2014. godine. Teqball—vrsta stonog tenisa sa fudbalskom loptom—učinio je isto 2021. i postigao ugovor o prenosu vredan 850.000 dolara sa ESPN-om 2022. godine.

Međutim, ostvariti pravi komercijalni uspeh neće biti lako.

„Sa pravim menadžerskim timom i dobrim proizvodom, kompanija može generisati milione dolara prihoda“, kaže Simeon Sigel, analitičar maloprodaje i e-trgovine u BMO Capital Markets. „Pitanje je održivost. Pitanje je trajanje. Pitanje je pravac.“

„Generalno, biznis vredan 50 miliona dolara može narasti u nešto mnogo veće ili može jednostavno nestati. … Teško je predvideti kako će izgledati za 10 godina“.

Sve karte na Ameriku

Ipak, Boxbollen je već daleko dogurao.

Jakob Erikson je dobio ideju za proizvod kada je na YouTube-u video čoveka kako koristi njegovu osnovnu verziju, ali nije mogao da je pronađe u prodaji na internetu.

On i njegov brat, koji je tada završavao profesionalnu fudbalsku karijeru u Švedskoj, uložili su oko 2.500 dolara. To je minimalni iznos potreban prema švedskom zakonu za osnivanje preduzeća. Proizveli su 1.000 jedinica za svoju prvu prodaju tokom božićnih praznika 2018. godine. Boxbollen je već u prve dve nedelje utrostručio taj broj prodatih primeraka.

Braća su se u prve dvе godine fokusirali na švedsko tržište, šaljući svoj proizvod lokalnim influenserima. Oni su u početku objavljivali postove besplatno. Potom su postepeno dolazili do poznatijih imena. Kada su 2021. odlučili da osvoje globalno tržište, preusmerili su pažnju na fudbalske legende poput Vejna Runija i Džona Terija u Velikoj Britaniji. Sledeće godine su se probili u Sjedinjene Američke Države uz pomoć Kloi Kardašijan. Amerika je od tada postala njihovo najveće tržište, čineći oko 85% prodaje u 2024. godini.

Direktno ugovaranje

Kako su Eriksonovi uspeli da privuku toliko poznatih ličnosti – uključujući sportske zvezde poput Toma Brejdija i Džona Džonsa, muzičare Nikol Šerzinger i Snup Doga, kao i Roberta F. Kenedija mlađeg, američkog sekretara za zdravstvo i socijalne usluge – ostaje njihova poslovna tajna.

Međutim, jasno je da im je u tome pomoglo to što ugovore sklapaju direktno sa slavnim ličnostima, umesto preko agenata ili menadžera, kao i što nude milionske ponude koje uključuju podelu prihoda. Takođe, lično putuju kako bi se sastali sa slavnim osobama i snimali reklame pomoću svojih telefona, umesto da traže od ambasadora brenda da dolaze na profesionalna snimanja.

Boxbollenova marketinška strategija nosi i određene rizike.

U novembru 2023, kada su braća Erikson doputovala u Los Anđeles sa spiskom slavnih ličnosti za snimanje reklama, troje najvećih imena otkazalo je u poslednjem trenutku. Jakob Erikson ističe da sastavljanje takvih dogovora traje oko dva meseca.

Ambiciozni ciljevi za fitnes aplikaciju

Ipak, sve im se do sada isplatilo. Tokom te iste posete Los Anđelesu 2023. godine, braća su neumorno radila. Sastajali su se s potencijalnim saradnicima na jutarnjim kafama, večerama u restoranima sa biftecima. Čak i u elitnom klubu u Beverli Hilsu. Na kraju su uspeli da potpišu ugovor s Tomom Brejdijem i osiguraju gostovanje na ABC šou programu The View.

„Naš poslovni model je toliko fokusiran na poslednji kvartal godine da jednostavno moramo da se pobrinemo da svaki detalj bude savršen ako želimo da postignemo željene rezultate,“ kaže Viktor Erikson. „Pritisak da to ponovimo iz godine u godinu ogroman je izazov.“

Za 2025. godinu, Eriksonovi su postavili ambiciozan cilj: 100 miliona dolara prihoda. Imaju nekoliko ključnih strategija za njegovo ostvarenje. Uključujući monetizaciju aplikacije, plasman u velike maloprodajne lance i lansiranje novog proizvoda (koji su već najavili, ali nisu otkrili detalje).

Na duže staze, braća planiraju da prodaju Boxbollen. Pre četiri godine su prodali 15% udela po neotkrivenoj vrednosti kako bi privukli strateške partnere i povećali prepoznatljivost brenda. Kada će se tačno dogoditi potpuna prodaja, još uvek nije poznato, ali to ne sprečava Eriksonove da razmišljaju o brojkama.

„Ne bismo ga prodali za manje od 100 miliona dolara, to je sigurno“, kaže Jakob Erikson.

Izvor: forbes.n1info.rs

Ova inovativna memory igra donosi svježu perspektivu društvenih igara, pružajući igračima priliku da istraže njemačke znamenitosti iz šest najvećih gradova: Berlina, Hamburga, Münchena, Kölna, Frankfurta i Stuttgarta.

Cilj Memopolisa nije skupljanje dvije iste kartice, nego skupljanje dvije različite znamenitosti iz jednog od šest gradova u Njemačkoj.

Iza ovog neobičnog brenda stoje ljudi koji dijele strast prema kvalitetnom dizajnu i želju da stvore nešto opipljivo s humanom funkcijom. Autor igre je Damir Bašić, arhitekta iz Sarajeva, s adresom u Kölnu. Memopolis se ističe sa 36 različitih kartica, svaka sa živopisnim ilustracijama koje su rezultat kreativnog rada talentiranog dizajnera Sandina Međedovića iz Studija 10.

Brendiranje Sheez Gamesa i kutije Memopolisa povjereno je dizajneru Goranu Lizdeku, dok je Emina Sabirović odgovorna za besprijekoran prijevod sa njemačkog na engleski jezik. Emina Osmanović Bašić vodi birokratske aspekte projekta.

– Zapravo vrlo rijetko igram društvene igre, pa je ideja dosla poprilično spontano. Htio sam stvoriti nesto opipljivo, da ima humanu funkciju i da dizajnerski bude na jako visokom nivou. Možda je indirektno utjecalo i to što sam arhitekt po struci. Miks svega navedenog je nekako donio do stvaranje Sheez Gamesa.

Ono što je meni lično interesantno, a tek naknadno mi je postalo jasno, jeste da se sa društvenom igrom ide u kontru svemu što igra danas predstavlja. Skoro je pa nadrealno da se nekoliko ljudi skupi u krug i igra nešto, gledajući se u oči, a ne u ekran. Ne želio umanjivati vrijednost video igara, ali želim pridonijeti očuvanju trenutaka neposredne interakcije, kaže Damir Bašić, autor igre.

Nakon uspješno završenih faza kreiranja i proizvodnje, Sheez Games sada fokusira svoje napore na distribuciju Memopolisa. Igra je trenutno dostupna za narudžbe samo unutar zemalja Evropske Unije, dok će se od marta ove godine naći i na policama nekoliko prodajnih mjesta u Bosni i Hercegovini.

Sheez Games poziva ljubitelje društvenih igara da se pridruže ovoj jedinstvenoj avanturi i zajedno stvore nezaboravna iskustva u Memopolisu.

Naš je stan vjerojatno uvijek bio uredan, posebno ako uzmete u obzir da je tu živjelo dvoje djece (čitaj: dva razbojnika), uvijek neki hrčak, ribice, papige, pa kasnije pas, pa na kraju i dva. Kažem vjerojatno bio uredan, jer se ne sjećam. Pojma nemam je li pod u našoj kupaonici uvijek bio blistav kao što je danas, ali sjećam se svih pletenica koje mi je tu isplela i svih onih držanja moje glave i skupljanja moje kose kad bih povraćala.

Ne pamtim koliko je puta tjedno ribala kuhinju, sjećam se samo svih onih rođendanskih torti na nogometne lopte, barbike, ježeve i gitare, iz njezinih laktova nastale. Moram priznati, ne sjećam se marke odjeće i cipela koju smo nosili, sjećam se da je to uvijek bila uredno ispeglana i ne zadugo čista odjeća. Uvijek od igrališta poderana, od parkova blatnjava, od sreće izgužvana.

I sjećam se, k'o da je jučer bilo, da nije čistila ona, čistili smo mi.

Subotom bi se ujutro na starom kazetofonu (kasnije liniji, kad smo postali moderna obitelj) slušala Riblja čorba, i Balašević, i Oliver i Čolić i Hari Mata Hari pa bi se izvodeći duete s njima usisavalo, čistilo, pralo, ribalo. Nikad ona sama, nego ona i nas dvoje, jedno drugom do uha. Pa bi usisali, pa bi ona prošla za nama, pa bi se zapetljali u posteljinu pa bi nas ona odmotavala, ponekad s više štete nespretnih dječjih ručica nego koristi, ali uvijek mi.

Moje su majice redovno bile uništene zemljom, ali cvijeće smo sadile zajedno, ne ona sama. Kolače smo pekle zajedno, iako bi više brašna bilo na podu i meni u kosi nego u tijestu. Igračke smo, čim smo dovoljno narasli, spremali sami, jer bila nam je mama, a ne rob.

Subota popodne i nedjelja bili su rezervirani za beskrajno duge šetnje i opsjedanje parkova, za obiteljska druženja, i kad bi zakišilo, za beskrajno duge igre i crteže da prekriju cijelu sobu. Mobitele smo tek kasnije dobili, možda tek u srednjoj školi, ali zato Ježevu kućicu što nam je čitala i danas znam napamet.

Nadam se da će vam vaša djeca oprostiti. Što ne znaju tko je Bora Čorba, i koliko je knjiga Balašević napisao i što nikada nisu s vama urlala na Čolićeve stihove. Nadam se da će vam oprostiti što će znati sve o Zadrugama i Big brotherima, valjda će vam oprostiti sve Kije Kockar, Lune Đogani, sve youtube i instagram blogere uz koje će odrasti.

Nadam se da će vam oprostiti sve kafane kojima ste zamijenili parkove i igrališta, sve mobitele i tablete kojima ste zamijenili poderana koljena i ožiljke na njihovim glavama.

Nadam se da će vam oprostiti što je za njih Miroslav Krleža tek naziv neke ulice ili što je Mato Lovrak ipak zapeo u snijegu prije nego je stigao do njih. Djeca lako opraštaju, pa možda ne zamjere svako vaše „nemam vremena“ dok po stoti put listate odavno pregledanu naslovnicu Facebooka. Možda vaše glave ne zapamte kao svijetleće ekrane iza kojih nema ničega.

Nadam se da će vam oprostiti što su uvijek imali markirane tenisice, ali ih do desete godine niste naučili kako vezati špigete na istima. Nadam se i da će vam nekako preći preko toga što ste sve radili za njih i umjesto njih, pa danas ne znaju ni pisati, ni usisavati, ni razvrstavati robu, pa se u mašini uvijek spektar boja vrti, ni marmeladu na kruh namazati.

Moja vam mama ima posebne moći valjanja po mokroj travi u bijeloj trenerci, pečenja nevidljivih kolača u mojoj plastičnoj kuhinji i izmišljanja rata u kojem se ne ubija za bratove vojnike. Zato mi je danas, od svih superjunaka o kojima smo kao manji u njenom krilu čitali, moja mama najdraži.

Piše: Iris Mirosavljević

Vizualizirajte vrijeme

Apstraktno razmišljanje se kod djece počne razvijati oko devete godine života. Prije toga, njihov mozak radi na konkretniji način i zbog toga im je ponekad teško da shvate razliku između 15 i 45 minuta. Da biste to prebrodili vizualizirajte im vrijeme. Na primjer, nemojte im govoriti rečenice poput: “Krećemo za sat vremena” ili “Imaš deset minuta da pospremiš svoje igračke” već im objašnjavajte stvari na sljedeći način: “Tata će doći kad sunce zađe iza onog krova”. Iznenadićete se kada vidite koliko će vaši klinci i klinceze biti mirniji i strpljiviji.

Naučite djecu igrama za koje im ne treba niko drugi

Postoji nekoliko razloga zbog kojih je važno da se djeca nauče igrati i sama. Jedna od prednosti je što se mogu sami zabavljati bilo kad i bilo gdje. Dječija mašta nema granica i takve igre ne traže nikakve pripreme ili specijalne stvari. No, nemojte ih učiti da igraju samo igrice na mobilnom telefonu ili tabletu zato što one ne pružaju prostor za maštu i kreativnost jer su i kurs i rezultat igre već određeni. Bolje bi bilo da ih naučite da slažu puzzle, igraju se potrage za blagom, izmišljaju bajke ili glume.

Igra koja spašava situaciju na javnim mjestima

Klincima je uvijek dosadno čekati autobus ili mamu da se vrati iz prodavnice. Zato je potrebno da im odvratite pažnju od iščekivanja. Pitate se kako? Dogovorite se sa svojim djetetom o tome šta ćete tražiti oko sebe-koju boju, oblik ili stvar koja počinje na određeno slovo. Pobjednik je onaj koji gledajući oko sebe pronađe 20 (ili neki drugi broj) stvari koje odgovaraju zadatku i ima pravo na jednu želju. Ova igra je veoma zabavna, a pravila možete određivati u skladu sa godinama vašeg djeteta. Najbolje u svemu je što roditelji ne moraju ni da učestvuju zato što se dječica toliko užive u igru da će brojati i za njih i za sebe!

Najefikasniji način da naučite dijete da ne prekida razgovor odraslih

Nema ništa gore nego kad s nekim razgovarate, a vaše dijete upada u riječ i vama i sagovorniku. Kako da ga odviknete od toga? Blogerka Allison Hendrix ima odličan savjet. Objasnite djetetu da svaki put kad hoće nešto da kažete dok vi razgovarate sa nekom drugom osobom mora dlanom dodirnuti vaše rame ili ruku. Ako roditelj uzvrati dodir rukom to znači da je čuo dijete i obratiće pažnju na njega čim bude mogao. Na taj način ćete održavati kontakt i pokazaćete djetetu da ga poštujete i ne ignorišete.

Naučite dijete da strpljivo čeka rođendan ili vjerske praznike

Važni datumi poput rođendana, vjerskih praznika ili početka školskog raspusta se djetetu uvijek čine beskonačno dalekim. Kako da mu pomognete? Nabavite praznični kalendar i svaki dan do važnog datuma obilježite simpatičnim čestitkama, poklončićima ili slatkišima. Sva djeca vole iznenađenja i uživaće u ovoj uvertiri za veliki dan.

Izvor: Bright Side

Koja je uloga senzorne igre?

Od prvog dana rođenja beba uči putem svojih čula, to je i razlog zbog čega bebe i mlađa deca sve dodiruju i stavljaju u usta. Oni na taj način prave različite zvuke i eksperimentišu. Kako bi stimulisalo svoje čulo ravnoteže dete se vrti u krug, dok ne padne. Na ovaj način deca uče. Deca koja imaju teškoće sa senzornom integracijom tj. senzornu disfunkciju (jedan od najčešćih primera jesu deca sa autizmom), mogu imati dodatne koristi ukoliko potenciramo senzornu igru.

Kada je u pitanju osmišljavanje senzorne igre jako važno da posmatramo dete i da vidimo šta mu prija, a šta ne. Ukoliko detetu sa autizmom pružimo previše senzornih stimulusa koje on ne može da organizuje tako da pruži određeni motorički odgovor (tada se javlja senzorna preplavljenost). Kao i uvek važno je primeniti princip jednostavnosti, tj. da krenemo od jednostavnih igara ka složenim (koje dete izlaže ka više stimulusa).

U nastavku možete videti nekoliko predloga senzorne igre za svako od čula.

Čulo sluha

Otkrij zvuk – prvo što bi trebalo da uradimo je da odaberemo zvuke zajedno sa detetom, jako je važno da dete prepoznaje zvuke. Zatim detetu preko očiju vežemo maramu, i puštamo određeni zvuk koji bi ono trebalo da prepozna. Druga varijanta ove igre je da sakrijemo neku igračku koja proizvodi zvuk, a dete bi trebalo da je pronađe.

Čulo vida

Igre sa baterijskom lampom – ukoliko detetu ne prija jaka svetlost, ugasite svetlo u sobi ili je zamračite i napravite igru sa baterijskim lampama. Ove možete i vežbati imitaciju, tako što ćete prvo Vi pokazati neki pokret sa upaljenom lampom, a onda ga dete treba ponoviti.

Senzorne flaše – u flašu sipajte vodu i bebi ulje (razmera 3:1) i dodajte šljokice, sitne perlice, figure i razgovarajte ili tražite da dete pokaže ono što je videlo.

Čulo mirisa

Šta to osećam – kao i kod igre za razvoj čula sluha, detetu ćemo vezati oči i ponuditi mu da pomiriše različite mirise i tražiti od njega da ih prepozna.

Mirišljavi flomasteri – za decu koja ne vole jake mirise, prvi, blagi korak bi možda mogao da bude crtanje flomasterima koji su parfemisani. Postoje oni koji su blažeg mirisa i ne bi trebalo da iritiraju.

Čulo ukusa

Igrajte se i probajte različite ukuse i upoređujte ih jedne sa drugima, osim prepoznavanja ukusa, za ovo čulo je jako važno i razviti oralne mišiće, koji imaju važnu ulogu u razvoju govora. To možete podsticati tako što ćete pravite različita smešna lica, duvati balone, duvati i piti vodu na slamčicu…

Čulo dodira

Kukurzna kutija – u veću plastičnu kutiju sipajte kukuruz (ili pirinač, pasulj, proso,…) i ubacite klikere (ili bilo kakve druge manje figure, oblike,…), dete ima zadatak da putem dodira iskopa zakopano blago.

Još neki od predloga za igru jesu: crtanje rukama i prstićima sa penom, temperama, ledom…

Ppoprioceptivni sistem – duboki senzibilitet tj. položaj tela u prostoru i koordinacija
Igre skakanja, penjanja, trčanja – igrajte se na igralištima, penjite se i provlačite, ukoliko nemate priliku da odete na igralište napravite jedno kod kuće, skačite po jastucima, provlačite se ispod stolica i stolova,…

Borba jastucima – izaberite jastuke koji ne mogu povrediti dete i krenite u “borbu”, ovakav vid igre će najverovatnije biti primamljiv deci koja vole jači stisak, jer im lagani ne prija.

Vestibularni sistem – ravnoteža

Školica – svi smo se kao mali igrali školice, a nismo ni bili svesni da smo na taj način stimulisali vestibularni sistem i ravnotežu skakutanjem na jednoj nozi.

Tvister – igra gde bi trebalo da se određeni deo tela stavi na određenu boju, npr. stavi levu ruku na žuto.

“U očima djeteta ne postoji sedam svjetskih čuda, veće sedam miliona”, riječi su Volta Strejtifa (Walt Streightiff).

I ove divne fotografije upravo pokazuju koliko je djetinjstvo lijepo, ma gdje da se nalazite:

]]> https://lolamagazin.com/2020/04/18/10-magicnih-fotografija-djecije-igre-sirom-svijeta/feed/ 0 https://lolamagazin.com/2017/07/18/pustite-decu-da-zive-opasno/?utm_source=rss&utm_medium=rss&utm_campaign=pustite-decu-da-zive-opasno https://lolamagazin.com/2017/07/18/pustite-decu-da-zive-opasno/#respond Tue, 18 Jul 2017 17:33:00 +0000 https://lolamagazin.com/pustite-decu-da-zive-opasno/ Ne znam koliko se puta desilo da mi neka mama/baka priđe i kaže: „Vaš sin se popeo na vrh penjalice. Pazite da ne padne.”

Dešava se to i u drugim „opasnim” situacijama. Ako mu dozvolim da se ljulja iz sve snage, da se vrti na vrtešci, penje na drvo…

„Pašće i slomiće ruku!”

„Povrediće se!”

„Pripašće mu muka od tolikog vrtenja.”

Ili, još bolje, kad neko od moje dece odluči da na nekoj spravi visi naglavačke duže od pet sekundi:

„Sliće mu se krv u glavu pa će mu biti muka!”

„To je suviše opasno!”

Ili kad vide moje dete da se ljulja stojeći:

„Nekome će skliznuti noga, pa će pasti…”

Ali, za sve te roditelje, mnogo veći problem zapravo se javi kad i njihova deca požele da rade istu tu „opasnu” stvar kao moje dete. To se dešava često i uvek pokušavam da balansiram i skrenem pažnju roditeljima na jednu važnu stvar.

Evo u čemu je problem i zašto vas deca ne slušaju.

Sposobnost deteta da se kreće i igra danas je sputana više nego ikad u istoriji čovečanstva. Pokušavamo da ih zaštitimo govoreći im: „Nema pentranja!”, „To je opasno”, „Silazi odatle”, „Zavrteće ti se u glavi”…

Milionima godina deca su se kretala, vrtela, pentrala, igrala slobodno. Naši roditelji, pa ni mi sami, nismo iskusili ni približno toliko zabrana svih tih „rizičnih” aktivnosti, kao naša deca danas. Dakle, svojoj deci uskraćujemo nešto što su praktično sve generacije pre njihove mogle i smele da rade, kako bi se pravilno razvijale.

I upravo taj drastičan pad u izlaganju dece nekim „opasnim” igrama, doveo je do problema u ponašanju. Time što konstantno nadziremo svaki korak svoje dece, sužavamo njihove mogućnosti za igru, branimo im svaku aktivnost jer se u našim mislima ona može završiti loše, mi im time činimo mnogo više štete nego koristi.

Umesto toga, skloni smo da detetu omogućimo pristup novim tehnologijama, ekranima, ne primećujući da odatle vreba mnogo veća opasnost. Provodeći više vremena pred ekranom nego u slobodnoj igri na otvorenom, deca gube priliku da razviju proprioceptivne i vestibularne osećaje.

Šta je to i zašto je važno?

Da bi deca bila fizički u stanju da slušaju, da se fokusiraju i da sede mirno, ona moraju da razviju proprioceptivne i vestibularne osećaje. A ključno vreme da se oni kod dece razviju je u uzrastu do šest godina.

I sad, uz sve to vreme koje provedu pred ekranima, uz sve naše zahtev da sede mirno, da se ne penju, da ne skaču, nije ni čudo da deca nisu u stanju da slušaju.

Propriocepcija je ono što vam govori gde vam se koji deo tela nalazi a da uopšte ne morate da u njega pogledate. Ovo je osećaj koji vam pomaže da steknete i osećaj za gravitaciju. Propriocepcija je razlog što možete da prekrstite noge a da ih ne pogledate ili prinesete kokice ustima a da niste skrenuli pogled sa filma.

Bez adekvatno razvijene propriocepcije deca mogu, recimo, da se sapletu dok se penju uz stepenice (što često viđamo kod male dece, a trebalo bi da se pojavljuje sve ređe kako deca rastu).

Vestibularni osećaj nam obezbeđuje informacije o tome gde nam se telo nalazi u odnosu na okruženje. To je osećaj koji pomaže da održavamo ravnotežu i povezan je sa svim ostalim osećajima.

Kad vestibularni sistem nije adekvatno razvijen, to utiče i na razvoj drugih čula i osećaja koji će se boriti da funkcionišu pravilno. Bez snažnog vestibularnog sistema, deca će biti uznemirena, frustrirana, imaće češće agresivne ispade, prilaziti preblizu ljudima dok razgovaraju i boriće se sa koncentracijom i mogućnošću slušanja. Jer jednostavno ne mogu da se s tim izbore.

Kako im pomoći?

Da bi deca naučila da slušaju, da održe fokus i prate uputstva kako odrastaju, neophodno je da razviju proprioceptivni i vestibularni osećaj. A to će uraditi tako što će kroz detinjstvo dobiti priliku da iskuse što više fizičkih izazova.

Bez toga, deca ne mogu da održe pažnju u školi jer su „ometena” funkcionisanjem sopstvenih tela. Oblačenje, isprobavanje nove hrane, domaći zadaci postaju nepremostive prepreke.

Studija za studijom dokazala je da je deci danas očajnički potrebno povećanje fizičke aktivnosti. Džon Rejti, profesor psihijatrije na Harvardu kaže da ljudi treba fizičku aktivnost da posmatraju kao lek za ADHD. Čak i vrlo umerena fizička aktivnost ima tu moć da popravi raspoloženje i kognitivne funkcije i to tako što predstavlja okidač za lučenje dopamina i seratonina, radeći tako praktično isti posao koji rade neki lekovi za ADHD.

Anđela Henskom, pedijatar terapeut, preporučuje da se deca izvode napolje što je moguće više. Deca svih uzrasta trebalo bi da napolju provedu najmanje tri sata dnevno, u slobodnoj igri. Bilo da su njene preporuke prema uzrastima realne ili ne, evo šta ona kaže da je optimalno kada je reč o slobodnoj igri na otvorenom, po uzrastima, svakog dana.

Deca mlađa od sedam godina → Pet do osam sati aktivne igre, najbolje napolju.

Školarci → Najmanje pet sati fizičke aktivnosti i igre napolju.

Adolescenti → Tri do četiri sata fizičke aktivnosti dnevno.

A evo i par načina da podstaknete razvoj vestibularnog sistema kod svog deteta:

Vrtenje u krug
Kotrljanje niz brdo.
Vrtenje na vrtešci.
Šetnja gore dole uz i niz stepenice.
Penjanje na drveće.
Preskakanje konopca.
Kolutovi napred/nazad i zvezde.
Penjalice.
Vožnja skejta.
Hodanje unazad.
Pivanje.
Igranje.
Hod na rukama uz pridržavanje nogu.

Evo nekoliko načina da podstaknete razvoj proprioceptivnih osećaja:

Nošenje ili podizanje kutija.
Guranje kolica.
Grabuljanje lišća.
Podizanje i spuštanje težih štapova.
Kopanje u zemlji.
Nošenje kofica s peskom ili vodom.
Zagrljaji.
Oblikovanje plastelina.
Skakanje na trambolini.
Žvakanje.
Povlačenje konopca.

Kao roditelj, jedno hiljadu puta mi je srce bukvalno zastalo i zatvorila sam oči gledajući svoje dete kako se penje na najvišu prečagu na penjalici, kako vrti vrtešku najbrže što može, ili se ljulja tako da gotovo napravi polukrug. Sasvim je prirodno brinuti. Ali nije prirodno da naša briga bude prepreka njihovom razvoju.

Pustite decu da žive „opasno”!

Kolariću paniću

Ova igra je postala poznata prema istoimenoj dečijoj emisiji koja se emitovala ’80-tih godina na RTV Beograd. U igri učestvuju dva igrača a od rekvizita je potreban jedan kanapčić dovoljno dug. Krajevi kanapčića se vežu i sve je spremno. Početni položaj za igru je prikazan na slici a cilj je da svaki igrač preuzme kanapčić prstima tako da kada okrene ruke na gore, oblik koji kanap stvara u rukama bude proporcionalan i da se kanap ne odveže tj. ne spadne sa prstiju. Kada se igrači izvešte igra se može igrati u beskonačnost uz kreiranje novih oblika i istraživanje tj. iznalaženje rešenja iz situacije koju vam drugi igrač zadaje. Na uvodnoj špici (možete je pronaći na youtube-u) istoimene emisije je prikazano kako igači igraju kolariću paniću.

Vruće – hladno

Jednostavna igra sa dva i više igrača u kojoj skrivač treba da sakrije određeni predmet dok ostali pokušavaju da ga pronađu. Skrivač rečima „Vruće“, „Hladno“ i „Mlako“ navodi igrače tj. objašnjava im koliko su udaljeni od skrivenog predmeta.
Vruće – blizu
Mlako – relativno blizu
Hladno – daleko

Kaladont

Sjajna igra za razvijaje vokabulara kod dece i jezička glavolomka. Mogu je igrati 2 ili više grača. Prvi igrač treba da kaže jednu reč-imenicu. Drugi igrač uzimajući dva završna slova reči govori drugu reč i tako u krug bez prava na ponavljanje istih reči. Ukoliko neko od igrača kaže reč koja se završava na „ka“ sledeći igrač govori „kaladont“ čime se završava krug a igrač koji je rekao „kaladont“ ima pravo da započne novi.

Školice

Školice je sjajna igra koju mogu igrati 1 i više igrača i ne zahteva nikakvu pripremu. Dovoljno je na betonu, kredom ili parčetom crepa nacrtati kvadrate prema dobro poznatom rasporedu (slika) i u njih upisati brojeve od 1 do koliko god vam volja. Kada se završi sa crtanjem svaki igrač odabira, kamen, parče crepa tj. neki teži predmet kako bi mogao sa startnog mesta da ubacuje isti predmet u kvadrate.
Ukoliko ubaci predmet u kvadrat skakutanje na jednoj nozi može da počne do kvadrata sa ubačenim predmetom. Kada igrač uskoči u kvadrat, potrebno je da uzme ubačeni predmet i da se vrati istom putanjom skačući na jednoj nozi. Bitno je napomenuti da, skačući, igrač ne sme da nagazi ivice kvadrata niti da se osloni na drugu nogu ili ruke prilikom uzimanja predmeta.
Pobednik je onaj koji uspe da ubaci i odskakuće od 1. do poslednjeg broja i unazad poštujući sva pravila.
Sjajna igra za razvoj motorike kod dece.

Najbolja zabava je uvek bila na ulici, a ulica nas je čuvala od domaćih zadataka i lekcija koje nismo želeli da učimo. Igrali smo se: žmurke, jurke, ledeni čika, kuc-kuc, ko je? Izmišljali smo igre kao: mi smo odrasli, kao: mi smo prodavci, kao: organizujemo izbor za mis. Sve je bilo moguće u to nemoguće vreme. Na primer, ta tezga na početku ulice. Na njoj smo prodavali tri jabuke, dva paradajza, dve kruške, jedno jaje i staru plastičnu činiju koja je bila „kao nova“. Robu smo donosili iz svojih kuća, ko je šta mogao da probere. Dnevni pazar je ulagan u zajedničku želju: sladoled, smoki ili čips. Ključna reč: želja. Ključna reč: zajednička.

Sećam se da smo izgovarali i tu čuvenu rečenicu: „Neću više da se igram!“ kad ne bi bilo „po našem“. Ali niko nikada nije ušao u kuću. Ta rečenica je bila okidač za dogovor, jer je uvek taj jedan koji se ljuti bio neophodan za igru. Svi iz ekipe su bili važni.

Stvarno nam je bilo bitno da odluke donosimo zajedno. Da budemo deo družine. Da se ne izdvajamo. Drugarstvo je značilo igru. Igra je značila drugarstvo.

Kako smo onda izrasli u ove druge ljude? U ove koji ne umeju da prenesu ideju o zajedništvu svojoj deci?

Georgova mama je bila slobodna u subotu popodne, pa je rešila da napravi bakin kolač za decu u komšiluku. Svi su se bili na svojim biciklama i jurcali kad ih je iznenadila punim tanjirom i idejom da prodaju bakin kolač susedima i tako nešto zarade.

– Je l’ veruješ, na kraju tog malog trgovačkog eksperimenta oni ti zarade nešto više od 100 dinara i krenu da se raspravljaju.

– Oko čega mogu petogodišnjaci da se raspravljaju, majke ti?

– Kako oko čega? Pa oko zarade! Nisu mogli da se dogovore šta će s novcem. Jedan hoće čips, drugi sladoled, četvrti čokoladu. I niko ne popušta! Ovaj moj predložio da sutra prodaju bombone, pa kao zarade više i ispune dve-tri želje. Oni ni da čuju! Svako tera po svome!

– I šta je bilo na kraju?

– Ništa. Podelila sam „pazar“ svima na jednake delove. George se odrekao svog dela. Kaže, ne zanima ga. Raziđoše se ljuti.

Sećam se da smo i mi izgovarali tu čuvenu rečenicu: „Neću više da se igram!“ kad ne bi bilo „po našem“. Ali niko nikada nije ušao u kuću. Ta rečenica je bila okidač za dogovor, jer je uvek taj jedan koji se ljuti bio bitan za igru. Svi iz ekipe su bili važni.

Mi smo odrastali devedesetih i nismo imali pojma da je to nešto strašno. Nismo imali telefone i kompjutere. Niti smo jurili rekorde na igricama. Glumili smo Nindža kornjače i Moćne rendžere. Rasprava je uvek bila goruća oko podele uloga: „Pa nije fer! Hoću ja da budem ovog puta Mikelanđelo! Svaki put sam Rafaelo!“ Ulica je ječala od moćnih uzvika, od brojalica i razbrajalica, od mraka u kom smo se krili. Hteli smo sve, mogli smo sve, bili smo sve. Užinali smo džem namazan na hleb, svežu papriku ili prženice. Pili smo „Step“ sokove i žvakali žvake-cigarete. Zimi bi se jakne mokre od snega ledile na nama. Bili smo nezaustavljivi.

U kuću smo ulazili posle četvrtog maminog poziva i pretnje da nas više uopšte neće pustiti napolje. Igra je sutradan nastavljana gde je prekidana.

– Znaš šta je sad tu najgore? Što je ispalo da su oni baš lepo vozili svoje bicikle dok im ja nisam predložila ovu igru. A u stvari, predložila sam, jer sam znala da će u suprotnom, čim se smrači, oni da se uvuku kod jednog u kuću da igraju igrice. Muka mi je od takvog vikenda!

– Vikenda s igricama?

– Ne, nego tihog vikenda. Sećaš se kad smo mi bili deca? Pa četiri ulice okolo su brujale od naših igara. Oni zalepe svoja lica za ekrane i ne pogledaju se skoro celo veče. To je tužno.

To je tužno. A to smo mi napravili. Tamo gde je skupoća pojela novčanik, nemaština je pojela dušu. Tamo gde može da bude zabavno, mi računamo. Prvo mi veliki, pa posle oni mali. Jer ti „mali ljudi“ sve vide i čuju. Odjednom, niko više ne mari za ono: „’Ajmo to zajedno!“, jer svi misle na to koliki će biti njegov deo. Hoće li biti jednako? Da me neko ne prevari? Sigurnije je da ja to uradim sam. Možda ona pogreši. Ma ko sme da se osloni na njega!

Možda to znači biti oprezan, odrastao i odgovoran, ali ako je to sve što ovaj odrasli svet nudi, ja stvarno neću više da se igram!

Idem unutra! Evo vama moj deo!

Srednjih je godina iako izgleda kao dečak. Voli planinu i slobodu. Po struci je fizičar, voli eksperimente. Obožava da kuva, da svakoga dana sprema slatkiše jer ga to opušta, da čita. Da čita puno, na maternjem, engleskom, da čita knjige iz struke. Provodi slobodno vreme u radionici u kojoj pravi neke naprosto vilenjačke komade od drveta sa hiljadama sićušnjih detalja.

Voli Peruna i slovensku mitologiju. Voli mitologiju uopšte, a ateista je. Voli i superheroje k'o kakvo dete i skuplja njihove figurice. Kaže, najdraži mu je Betman jer nema super moći. Ja verujem ponekad da je on Betman, samo mu to nikad nisam rekla. I verujem da on ima super moći, a često sumnjam i da je stvaran.

On voli da trči. Voli tetovaže kojima oslikava svoju prošlost, svoje uspomene. Voli folklor, koreograf je dečjeg ansambla. Voli ZZ Top, Metaliku i bosanski sevdah. Svira gitaru i gusle jednako dobro. Voli ekstremne sportove i sneg. Voli Rusiju i bajke. I Hogara Strašnog. Svakog petka kupuje „Politikin zabavnik“.

Prirodu voli više od svega. Zapravo ne više od svega ali s njom se druži i razume najbolje. Poznaje lekovito bilje i trave i zna koji čaj da ti spremi kad te šta boli. Ume da umesi kore za pitu i razvuče ih k’o ono baba nekad. Onako preko stola da padnu.

Zna koji je hrast star i kad da ga poseče a mesto njega zasadi mladi. I piše. Piše tako da te zasmeje do suza i da te jednako tako raspadne od njih. Ne voli komplimente. Ne voli da je u centru pažnje, mada mu to baš i ne polazi za rukom kada je najviši muškarac u prostoriji.

Njegov dan, ma sigurna sam, traje verovatno kao svetlosna godina. Jer on za dan uradi ono što ja ne mogu za život celi. I ništa mu nije teško. I nikada se ne žali.

Samo je jednom provukao, onako usput, da ipak nije lako biti samohrani otac. A on je samohrani otac petorici dečaka. Petorici dečaka od 3 do 15 godina. Petorici vrednih, pametnih, umivenih, obuvenih, nahranjenih, napojenih, urednih dečaka. Dečaka koji vole da čitaju. Dečaka zbog kojih je ostavio beton prestonice i zamenio ga planinom, podižući im sam raj na zemlji daleko od sveta, u šumi. A šta dečaci više vole od slobode?

Rekoh na početku da će ovo biti priča o srećnima.

Ova se sreća gradila golim rukama za svoje potomstvo i njihovo zdravlje. Od ničega. Od parčeta livade negde iznad jezera, pokraj šume, u sred planine. Gradila se od hrabrosti. Pitam ponekad ima li vukova, kaže da ima ali nikada ne napadaju ni njih ni životinje. Njihove životinje. On ih ponosno zove svojim bebama, kao da mu je malo dece. Oči mu sijaju kad priča o kozama koje su se jarile, psićima koji kroz kuću trče i deca ih pod miškama nosaju, o zalutalom lanetu koje je ostalo da prezimi u njihovom ličnom zoo vrtu, o puževima, ježevima, pticama koje mu iz ruku jedu.

Na krilu mazi štene haskija odvojeno za mog mališana, jer mu ga je obećao i zna koliko ga želi. Umiljava mi se ne bi li me privoleo da ga uzmem.

Na ovoj se sreći radilo dugo i puno i od nje žuljevi po rukama hoće da se kote. Jer posla ima za sve, uvek, i leti i zimi. Preko dana se ide u školu, vrtić i posao u najbližem gradu a poslepodne se brine o svemu i svima. U kući i oko nje. U predvečerje kad se domaći zadaci završe i kućni poslovi odrade, sledi najbolji deo dana – igranje sa tatom, maskiranje u supeheroje, basket kad vreme dozvoli, grudvanje i bordovanje niz padine oko kuće.

A sve se ima i sve se stiče. Svojim se rukama hleb mesi od svog brašna, kao što se svojom rukom svaki ekser u kući zakovao. Te su iste ruke povijale, nosile, mazile, kupale, hranile, češljale, oblačile, noćima ušuškavale njegove petostruke radosti. Te ruke same bdiju nad njima danonoćno. Da imaju, budu i znaju sve što požele.

Pitam ga malopre o sreći, on se nasmeje i kaže – „Njihovo zdravlje i mi“. Da, i ova neočekivana sreća se gradila golim rukama, spajajući nespojivo, stapajući dve neobične životne priče u jednu – bajku.

Radosti novih pripadanja, svitanja van grada, prepletene noge dok čekamo da klinci poustaju, miris cimeta na njegovim prstima, zasluženi spokoj dok bacamo pogled ka livadi po kojoj se jurcaju šestorica naših dečaka.

Da, poznajem srećne ljude. Učinio me je jednom od njih.