I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

Ja imam. On je umro tačno pedeset dana prije nego sam se ja rodila. Umro kao tijelo mu je napustilo svijet i ne može više da stvara. Ali on i dalje, evo već trideset godina živi kroz svoja brojna djela, kroz stihove u kojima tražimo odgovore na svakodnevne dileme, kroz poeziju i prozu za djecu, onu djecu u nama koju tako često zaboravimo.

A bilo bi lijepo da je živ. Da mogu da ga upoznam. Kažem da sam sve pročitala što je napisao i zamolim ga da napiše nešto samo za mene. Petkom poslije posla, sjela bih u autobus za Novi Sad, došetala do njegove kuće, sjela na njegov prag i čekala ga da krene do kafane. Ćutke bih ga pratila do tamo i nijemo sjela za njegov sto.

“Čitaj mi, Miko, molim te. Umoriše me riječi ljudi koji zaboravljaju koliki značaj riječi mogu da imaju. Ili koji im, pak, daju preveliki značaj. Čitaj mi. Pričaj mi o Ciganima, o sebi, o ljubavi, o smrti i koliko ona uopšte nije strašna.”

” Evo ti. Sve stane u ovo: Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.
Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti.”

“Miko, sam sebe citiraš.”

“Kelner, ponesi nešto ljuto da mi proradi apetit za životom. A ti djevojčice, šta bi ti, što se praviš da me razumiješ kad ja ni sebe ne razumijem?”

“Miko, ne razumijem ja tebe, ali mi je lakše da sebe ne razumijem kad vidim da ni ti sebe ne razumiješ.”

” Znaš šta ćemo? Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.
Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.
Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti. Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost. Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.

Miko, znaš li, danas si na internetima popularniji nego što si u kafani bio. KRadu tvoje stihove, pišu ih kao svoje, ni navodnike ne stave.

Slušaj sad ovo, da ti kažem: Jednog jutra ležimo moji mališani i ja u krevetu i slušamo Radio Beograd, a ono neki dečak kao veoma nadaren recituje svoje pesme. Meni na to moji klinci kažu: Slušaj tata, pa to su tvoje pesme. Mnogo mi je drago što sam doživeo da od mene kradu. Velika je sreća čovekova kad od njega kradu kad ima, nego kad on mora da krade od drugih kad nema.”

Ima i drugih pisaca. Tu je Meša, Popa, Ljosa, Bukovski, Fante, tu je Pavić, Kundera, ima ih. Ali niko kao Antić nema tu ozbiljnu djetinjatost, niko tu dječiju iskrenost stvorenu da omekša odrasle, a djecu pripremi na odrasle. Nigdje toliko ljubavi kao u Ekspresu za sever, nigdje toliko voljenja života kao u Nepovratnoj pesmi, nigdje toliko nježne surovosti kao u Besmrtnoj pesmi.

Neka danas 1001 bubanj odsvira mali kameni nokturno, nek hodajući na rukama Gospođica Mašta odsanja Mit o ptici. Nek pisma gospođi Vineti dođu Vojvodini i nek ih donese plava zvezda.

Nek svako sebe zapita vječno Mikino pitanje: Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas teraju. Od koje ste vi vrste?

Nek’ svijet već jednom odgovori zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?

I na kraju, lijepo nas je Antić zamolio: Kada jednom budete odrasli, ponašajte se kao svemir, a ne kao njegov deo.

Počivaj u miru, veliki čovječe na maloj planeti. I ne brini, čitaćemo te i našoj djeci.

P.S. dijelovi izmišljenog razgovora s Mikom koje govori on su autentični.