Naivna kakva jesam, vjerovala sam da ozbiljni portali za oglašavanje zaista vode računa o tome da su informacije koje vlasnici apartmana ostavljaju tačne. Vjerovala sam, dok nisam rezervisala aprtman čija vlasnica me je nazvala za dogovor i kada sam kroz priču spomenula svog dragog na točkovima skoro zanijemila:

„Ali gospođo…“

„Da, da, recite.“, prekinula sam je oduševljena.

„Ali sad ste rekli da dolazite sa dečkom u kolicima, kako mislite da on uđe, ja imam četiri stepenika do ulaza.“

„Ali u opisu apartmana ste čekirali napomenu prilagođeno za osobe sa invaliditetom.“

„Pa jesam, ali to je za obične invalide, nije za one u kolicima.“

Gospođa sa druge strane je mogla da čuje samo tišinu. I onda prekid veze. Obični invalidi. Neobični invalidi. Mom razočarenju nije bilo kraja. Neodlazak na odmor u tom trenutku nije predstavljao toliki problem, koliko sam bila razočarana pristupom, neznanjem, stavom. I pobogu, šta je obični invalid?! I zašto je onaj u kolicima neobični?! U tom trenutku sam pomislila na sve one osobe u kolicima koje sam upoznala i to da li oni idu na more. Vrlo brzo, to pitanje mi se odgovorilo samo od sebe – invalidi odlaze u Igalo.

Pregledajući apartmane u Dalmaciji, Makarskoj, na Budvanskoj i Hercegnovskoj rivieri nailazila sam na različita objašnjenja: ne možemo ući, ne možemo koristiti kupatilo, pa prepašće nas se drugi gosti (to sam riješila obećanjem da ćemo rogove ostaviti kod kuće), neće nam odgovarati plaža, izgrebaćemo namještaj. I kraj skoro svakog razgovora: pokušajte u Igalu, oni imaju institut za takve. Takve! Kakve?! I potražim ja i to Igalo za nas takve. Kad vidi čuda, ni tamo nije sve prilagođeno osobama u kolicima. I oni valjda imaju podjelu na obične i neobične invalide.

U kojem svijetu, kojoj državi, kojoj naciji i kojem društvu je ikad iko napisao i dokazao da se invalidi mogu podijeliti na obične i one koji nisu obični? Ko je odredio ko je obični invalid? Zašto smatrate da jedan paraplegičar ne treba da ide na more nego u banju? I otkuda vam ideja da se neko istih boji?

Odustala sam. Razočarana, razvaljena, pokidana. Na more nismo ni otišli. Proveli smo odmor u tišini i gostoprimstvu vojvođanske ravnice. Spavali smo u malom hotelu u kojem je sve prilagođeno nama, a to na internetu čak i ne piše. Bili smo u malom ZOO vrtu u kojem smo svakoj životinji mogli prići oboje. Ušli smo u svaki restoran u koji smo poželjeli. Niko nas nije deklarisao, dijelio ili etiketirao. Bili smo sasvim obični. Gle čuda, može i tako! Nije do invalida, do ostatka svijeta je.

Ove godine, kada su svi već počeli da pričaju o moru, u meni je polako rasla tenzija. Gdje, kako, kod koga, kako opet slušati sve te iste priče, postavljati ista pitanja na koja unaprijed znam odgovor.

I znate šta?! Život me je prevario, još jednom, ali ovaj put na radost. Pronašli smo malo, mirno mjesto, veselog pričljivog vlasnika koji kaže ima jednu stepenicu i da je baš blesav što nikad nije tu napravio rampu, ali staviće nam nešto drveno. I kaže drago mu je što ćemo doći, ne treba se nikad predavati. Gle čuda, može i tako!

Mojoj radosti nigdje kraja, kao ni onoj slanoj vodi i povjetarcu koji će nam izvidati rane od svakodnevnih posrtanja na preprekama. Samo me muči to što se odlazak jednog paraplegičara na more smatra viteškim postupkom, komentariše rečenicom “ne treba nikad odustajati” i što je nekome drago zbog toga.

Ne treba nikome da bude drago zbog toga, jer u odlasku na more nema ništa viteško, koliki god postotak invalidnosti da imate, koliko god da ste bolesni ili nesretni. To je samo odmor. Vi nam nemojte zatvoriti vrata. A čestitke ostavite za one “zdrave”, mi svakako bodrimo sami sebe. Svakog dana.