U novom intervjuu koji je rasplakao i nju samu, Hejden je prvi put otvoreno govorila o trenutku iz perioda kada je imala samo 18 godina, a koji i danas opisuje kao jedan od najtraumatičnijih u životu.

Glumica, danas 36-godišnjakinja, gostovala je u podkastu Džeja Šetija “On Purpose”, gdje je govorila o memoarima i mračnim iskustvima iz vremena kada je tek zakoračila u svijet odraslih.

Džej Šeti podsjetio je na dio knjige u kom Hejden opisuje kako ju je prijateljica odvela na jahtu, a zatim sprovela do sobe u kojoj se nalazio stariji i veoma poznat muškarac.

– U suštini, od vas se očekivalo da radite seksualne stvari, rekao joj je voditelj tokom razgovora.

Hejden je kroz suze pokušala da objasni koliko je tada bila mlada, iako je verovala da je dovoljno odrasla da razumije svijet oko sebe.

– Imala sam 18 godina i mislila sam da sam veoma zrela. Ali naučno gledano, frontalni režnjevi mozga razvijaju se tek oko 25. ili 26. godine. Nisam bila sposobna da potpuno razumijem šta se dešava oko mene, priznala je glumica.

Posebno ju je pogodilo to što ju je u cijelu situaciju, kako tvrdi, dovela osoba kojoj je vjerovala.

– Vidjela sam je kao zaštitnika. A onda me je fizički stavila u krevet pored tog muškarca koji je bio svučen, rekla je Hejden.

Glumica tvrdi da je tek kada je prijateljica izašla iz sobe shvatila ozbiljnost situacije.

– U meni se tada nešto upalilo i pomislila sam: “Ovo se ne dešava”. Ali nisam imala gdje da se sakrijem, rekla je.

Kako opisuje, pokušavala je da pronađe bilo kakvo mjesto na brodu gdje bi mogla da pobjegne.

– Bježala sam i skrivala se gdje god sam mogla. Nije postojala opcija da skočim sa broda i otplivam. Tada sam shvatila da niko tamo nema empatiju prema meni i da njima to nije ništa novo, ispričala je kroz suze.

Njeno svjedočenje izazvalo je ogromne reakcije na društvenim mrežama, posebno zato što dolazi u trenutku kada sve više glumica otvoreno govori o pritiscima, manipulacijama i granicama koje su u Holivudu često bile potpuno izbrisane za veoma mlade djevojke.

Poslije godina ćutanja priznala i da je biseksualka

Samo nekoliko dana pre ovog intervjua, Hejden Panetijer javno je govorila i o svojoj seksualnosti, priznajući da je godinama osjećala pritisak industrije da bude “savršena”.

– Tužno je što sam čekala do 36. godine da podijelim taj deo sebe, ali bolje ikad nego nikad. Prijatno mi je da kažem da sam biseksualka, rekla je glumica za “Us Weekly”.

Hejden se proslavila još kao tinejdžerka u seriji “Heroji”, gde je igrala Kler Benet, a kasnije je postala jedno od zaštitnih lica serije “Nešvil” i horor franšize “Vrisak”.

Izvor: Ona.rs

Ali iza tog jednog dana pažnje često ostaje tišina.

Tišina o problemima sa kojima se mnoge žene suočavaju svakodnevno. Tišina o nasilju koje se dešava iza zatvorenih vrata domova. Tišina o strahu, poniženju i godinama trpljenja. Ove godine želimo da govorimo upravo o toj drugoj strani 8. marta, onoj koja nije cvijeće, nije slavlje i nije simbolična pažnja. Onoj koja je mračna, teška i često nevidljiva. Želimo da ukažemo na činjenicu da u Bosni i Hercegovini mnoge žene i dalje žive sa svojim nasilnicima. Da nasilje nije samo priča iz crne hronike, već realnost brojnih porodica. I da žene koje ga trpe nerijetko ostaju bez podrške, kako zajednice i porodice, tako i institucija.

18 godina borbe

Jedna od njih je i Ana, koja je svoju priču podijelila za „Nezavisne novine“.

Ana je, kako kaže, punih osamnaest godina živjela u braku u kojem je trpjela nasilje. Godine straha, poniženja i borbe za dostojanstvo ostavile su dubok trag, ali je uprkos svemu uspjela pronaći snagu da promijeni svoj život. Zbog sebe i svoje djece.

„Ni jedna žena ne treba da trpi nasilje, bilo to psihičko ili fizičko“, poručuje Ana.

Kroz kakav je pakao prošla, najbolje zna ona sama.

Danas, kaže, u miru pije svoju kafu i živi sa djecom. Iako još uvijek čeka alimentaciju koja joj nije isplaćena, radi tri posla kako bi uspjela da ih školuje, plati kiriju i podmiri sve račune. Uprkos svemu, kaže da je danas mirnija i spokojnija jer više ne živi u strahu.

Jedan period nakon odlaska od bivšeg supruga provela je i u Sigurnoj kući, gdje je započela novi život.

Ali njena sjećanja na taj prošli život su i dalje bolna.

„Kada je mojoj curici bilo godinu i po dana, izudarao me na mrtvo ime. Tada sam pobjegla kod komšinice. Curica mi je ostala unutra, a mene je istjerao napolje, onako u donjem vešu“, prisjeća se Ana.

Podršku porodice nije imala. Upravo zbog toga je, kako kaže, godinama bila primorana da ostaje u braku sa nasilnikom.

Njena priča, nažalost, nije izolovan slučaj.

Statistika koja upozorava

Statistički podaci o broju ubijenih žena u BiH su više nego zabrinjavajući. Prema dostupnim podacima Agencije za ravnopravnost spolova u BiH, u periodu od 2015. do 2020. godine ubijeno je 56 žena. U periodu od 2021. do 2022. godine ubijeno je 16 žena.

U periodu od 2023. do 2024. godine, ubijeno je 35 žena. Prema podacima Agencije za ravnopravnost spolova, 31 žena je ubijena u Federaciji BiH, a u Republici Srpskoj četiri. Od ukupnog broja ubijenih žena, njih 17 je bilo u nekoj vrsti partnerske veze s počiniocem.

Prema navedenim podacima, od 2015. godine u BiH je ubijeno 107 žena. Za 2025. godinu još uvijek nema statistike o broju ubijenih žena, ali najžešće je odjeknuo slučaj femicida iz Mostara, kada je ubijena Aldina Jahić. Za ovo ubistvo optužen je Anis Kalajdžić koji se trenutno nalazi u pritvoru. Iza svakog ovog broja stoji život koji je mogao biti spašen.

Zbog toga je važno govoriti o nasilju, prepoznati ga i reagovati na vrijeme.

Nasilje nije samo fizičko. Ono može biti i psihičko, ekonomsko ili seksualno. Prijetnje, ponižavanje, kontrola, izolacija i uskraćivanje novca takođe su oblici nasilja.

Ako trpite nasilje – niste same

• Policija – 122
• SOS linija za pomoć ženama žrtvama nasilja u Federaciji BiH – 1265
• SOS linija za pomoć ženama žrtvama nasilja u Republici Srpskoj – 1264

Poziv može biti prvi korak ka zaštiti. Nasilje nikada nije privatna stvar. Prijavljivanje može spasiti život.

Izvor: Nezavisne

Iznenađenje i priznanje

Korisnica je opisala sopstveno iznenađenje zbog uvida koji je doživela, pa je objasnila kako su izgledali prvi meseci njenog roditeljstva. “Došla sam do zastrašujućeg saznanja da ja zapravo ne volim majčinstvo,” napisala je.

Ona je pojasnila da svoju bebu “voli neizmerno”, ali da i pored toga postoji sumnja i nedostatak radosti u novoj ulozi. “Tokom njenih dremki provodim vreme gledajući njene slike jer sam opsednuta njom, ali zaista ne volim biti mama,” iskreno je navela.

Nedostatak radosti u novoj ulozi

Mlada žena kaže da ne uspeva da pronađe zadovoljstvo u svojoj ulozi majke. “Jednostavno mi deluje kao naporan posao koji nikad ne prestaje,” napisala je, opisujući unutrašnji raskol između velike ljubavi prema ćerki i neuzbuđenja zbog roditeljskih obaveza.

“Veoma sam zahvalna na svojoj ćerki, ali mi nedostaje moj stari život,” objasnila je. “Stalno osećam da ću više uživati kad počne da hoda, priča i bude malo nezavisnija.”

Međutim, podelila je i zabrinutost da prosto vreme možda neće rešiti njen nedostatak interesa za majčinstvo. Dodala je da je oduvek želela decu, pa su je njeni trenutni osećaji dodatno zbunili: “Sve što sam ikada želela jeste da budem mama, zato mi je ovo toliko teško da prihvatim.”

Zavist i osećaj izolovanosti

Nova mama je priznala i da joj smeta što neke druge mlade majke lako “uhvate ritam” i uživaju u roditeljstvu, što kod nje izaziva osećanje zavisti.

“Toliko sam ljubomorna na one žene koje kažu da vole majčinstvo i da im je to najbolša stvar koja im se desila,” napisala je.

Niste sami: iskustva sa foruma

Drugi članovi foruma brzo su odgovorili i delili svoja iskustva – mnogi su se prepoznali u njenim rečima.

“Osećam isto. Volim svoju ćerku svim srcem. Ne mogu da zamislim život bez nje sada, ali tugujem za životom koji sam imala ranije,” napisala je jedna čitateljka.

“Potpuno razumem. Obožavam svoju decu, ali ni u kom slučaju nisam stvorena za to da budem isključivo domaća mama,” dodala je druga žena.

“Volim svoju decu, volim biti domaćica i mama, ali 75 odsto vremena spremna sam da si iščupam kosu, prodam decu cirkusu i pobegnem,” šaljivo je komentarisala treća osoba.

Izvor: ona.telegraf.rs

On je za Republiku.rs ispričao šta ga je podstaklo da nakon nekoliko godina progovori o nasilju koje je doživio i s čime se borio sve ove godine.

Mladić nije želio da otkriva svoj identitet javnosti (identitet poznat redakciji Republike), kako kaže, nije mu namjera da on bude u fokusu, već ono o čemu govori, a to je da žrtava seksualnog nasilja ima mnogo, mnogi se stide i kriju i da im poruči da ne treba da šute.

“Osjećam se preporođeno sad kad sam to iznio u javnost, drago mi je što se konačno zna o ovome. Najviše me je nerviralo što on živi sasvim normalan život, a ko zna koliko dječaka ide zbog njega na terapiju, više mi je to nego što sam želio da mu naudim, tu namjeru nisam imao nijednog momenta. Želja mi je bila samo, da uđe u prodavnicu i da ga bude sramota, da ga neko pogleda sa gađenjem i odbije da ga usluži, da svi vide kakav je zapravo”, rekao je u ekskluzivnoj ispovijesti.

Kako kaže, dugo je sve to čuvao u sebi, najviše zbog stida koji je osjetio nakon nasilja koje je pretrpio.

“Mene je dugo bio stid zbog svega toga, nisam rekao čak ni svojim roditeljima i jako sam ponosan na djecu koja su to iznijela i što se desila ova presuda, da je ostalo na meni ne bih imao snage, a sada sam dobio tu snagu da govorim o svemu”, kazao je.

Interesantno je da je mladić o zlostavljanju progovorio nakon predstave “Tiho tiše”, koja je izvedena u okviru 6. Sarajevo Festa 16. septembra u Narodnom pozorištu Sarajevo, a koja govori o vršnjačkom nasilju.

“Mislio sam da sam konačno prevazišao tu traumu i procesuirao ono što mi se desilo, počeo sam o tome da govorim i sa svojim prijateljima, a onda se desila predstava “Tiho, tiše”… i jedna scena koja me je totalno podsjetila na užas koji sam doživio. Imao sam reakciju na tu scenu kada u kolima djevojci spušta ruku na butinu, a ona to odbija. Nakon toga, uslijedila je poruka predstave, ispisana “Da li ste doživjeli nasilje?” U razgovoru sa dramaturgom koji je radio na ovoj predstavi, mojom prijateljicom Teodorom Marković saznao sam, da je na toj predstavi greškom dva puta puštena ta poruka. Dakle, znači, sve me je upućivalo na to da je momenat da kaže, bilo je sad ili nikad, savršena prilika da olakšam svoju dušu”, objašnjava ovaj mladić i dodaje:

“Presuda je donijeta još 2021. godine i to sam saznao nedavno i nisam osjetio nikakvu pravdu jer je osuđen, a platio kaznu, zataškano sve, živi u Bijelom Polju, ne dolazi u Sarajevo i imao sam potrebu nešto da uradim, a nije bilo dokaza, jer se sve to desilo davno”.

Za kraj razgovora, imao je i poruku žrtvama seksualnog nasilja, koje su prošle što i on:

“Svim žrtvama ovog vida nasilja imam da poručim, niste sami, treba da govorite o tome i niste vi ti koji treba da se stidite”.

“Sve je krenulo s prvim izlascima u klubove. Oni su radili negdje do jedan u noći pa bismo prijatelji i ja odlučili poslije popiti još pokoju pivu i zabavljati se na drugi način. Tada sam imao 13 godina. U društvu s nama bila je osoba koja je imala 18 i uz pomoć nje smo ušli. Dao mi je svoj ključ od automobila, a nakon što su mu provjerili osobnu došao je red i na mene.

Zaštitaru sam zamahnuo ključem i rekao kako mi je ostala na sicu. Tako sam ušao prvi, drugi, treći i stoti put a da me nitko ništa nije pitao. Te je noći sve počelo”, ovako jedan mladić, liječeni ovisnik o kockanju, opisuje svoj prvi posjet casinu.

Kako kaže doc. dr. sc. Davor Bodor, specijalist psihijatar, subspecijalist za alkoholizam i druge ovisnosti iz Klinike za psihijatriju Sveti Ivan u Zagrebu, u sklopu koje radi jedina dnevna bolnica za liječenje ovisnosti o kockanju u Hrvatskoj. Gotovo 20 posto ukupne populacije kocka na mjesečnoj razini, od 1,5 do 2 posto ljudi ovisno je o igrama na sreću, a brojke samo rastu.

“Ovi postoci možda se ne čine veliki, ali apsolutni brojevi su poražavajući jer to znači da je oko 40 do 50 tisuća ljudi ovisno o kockanju. Još je gora činjenica da oko 10 do 13 posto naših srednjoškolaca ima ozbiljnih psihosocijalnih problema vezanih uz kockanje. Adolescencija je vrlo osjetljiva dob u kojoj se kod mladih javlja želja za zabavom i preuzimanjem rizika. Oni nemaju percepciju o tome koliko su igre na sreću zapravo opasne i koliku im mogu nanijeti štetu”, napominje liječnik.

“Kad sam drugi put ušao u casino, dobio sam 500 eura. Nekome se sada to možda čini malo, ali kada imaš 13 godina, to je kao da si osvojio 500 tisuća eura. Taj sam novac morao nekako sakriti ili ih potrošiti, no ja nisam učinio ni jedno ni drugo, nego sam ga isti dan prokockao. Od tog je iznosa počeo moj kockarski put”, govori mladić.

Kockanje ne pogađa samo ovisnika

Kako ističe doktor Bodor, kockanje je ovisnost koja ne pogađa samo ovisnika, nego i njegovu okolinu, a to su najčešće prijatelji, obitelj ili kolege na poslu. Od posljedica kockanja pati još oko šest osoba u neposrednoj ovisnikovoj blizini.

“Ljudi su polako počeli primjećivati da sa mnom nešto nije u redu. Bio sam stalno nervozan, razdražljiv, radio sam po 12 sati dnevno, a nikada nisam imao novca”, opisuje mladić.

Kako kaže, zbog kockanja je imao financijskih problema, ali su ga ubrzo pogodili i društveni problemi. Polako se odvojio od svih ljudi u svojem životu te ostao sam sa svojom ovisnošću. Ona mu je utjecala na sve aspekte života, a ljudi s kojima je bio u kontaktu smatrali su da je patološki lažljivac, jer je tako pokušavao riješiti svoj problem.

“Prve dugove imao sam već s 15 godina, ali sam ih većinom rješavao sam jer sam radio dva posla u ugostiteljstvu. Svoju sam ovisnost hranio tako da sam stvarao probleme kod drugih ljudi. Njihove sam pogreške i krive postupke uveličavao kako bih opravdao svoje te sam tako dugo funkcionirao”, kaže te dodaje kako je kocka oduvijek bila prisutna u njegovoj obitelji i nije tabu tema.

“Prodavao sam im svakakve priče, lagao sam im, uvlačio sam ih u mutne poslove kako bih došao do novca. Ti poslovi bili su obične prevare koje je osmislio moj mozak”, objašnjava nam.

Način kockanja se mijenja

Sportske kladionice, automat klubovi i casina danas se nalaze gotovo na svakom uglu, ali s dolaskom pandemije i nemogućnošću klađenja uživo pojavila se nova opasnost. Riječ je o online kockanju, koje je sve popularnije.

“Nekada su zapravo aparati za klađenje i kladomati u kafićima bili dominantni oblik inicijacije za ulazak djece i mladih u svijet klađenja. Danas je to malo drugačije. Jako puno pacijenata nam prijavljuje kako su prvi kontakt s igrama na sreću, osim s kladomatima, imali upravo zahvaljujući influencerima koji su svoje kockanje prenosili uživo preko društvenih mreža”, kaže dr. Bodor i dodaje da je to iznimno opasno jer je među njihovim pratiteljima velik broj djece i maloljetnika.

“Priča počinje negdje u šestom razredu osnovne, kad sam doznao za jednog poznatog influencera koji je tada prenosio razne igrice koje je igrao, a mi smo kao klinci to stalno gledali. Taj prijenos uživo započinjao je uvijek oko 18 sati, a oko 20 taj bi se prijenos pretvorio u kockanje”, opisuje sugovornik.

Navodi kako je influencer imao potpisan ugovor s jednom kockarskom stranicom koju je u live prijenosima promovirao svojim maloljetnim pratiteljima.

“Nikada neću zaboraviti kako smo svi željno čekali da dođe tih 20 sati da vidimo kako se kocka. Iskreno, dotad nisam ni znao da to postoji, ali nakon što sam vidio iznose koji se okreću na tim online kladionicama, postalo mi je fora”, otkriva mladić.

Kako kaže, njegova se ovisnost razvila poslije, ali je uz odlaske u casino prakticirao i online casino. Na stranicama na koje je išao nije bilo nikakvih posebnih zaštita, a za registraciju je bila potrebna osobna iskaznica punoljetne osobe i kreditna kartica.

Influenceri sklapaju ugovore s kockarnicama

A kako zapravo funkcionira suradnja influencera s kladionicama i cijeli online svijet kockanja, otkrio nam je drugi mladić, koji se također liječi u dnevnoj bolnici.

Trend u kojem se kockanje prenosi uživo, kako ističe, prvo je zaživio u Americi, ali se brzo popularizirao i na Balkanu jer je kockanje tu već bilo rašireno. Influenceri su surađivali s kladionicama koje imaju svoje licence u Curaçau, a sugovornik objašnjava kako je to sivo, ali često i ilegalno područje.

“Balkanski su influenceri počeli kockati i to prenositi uživo, ali nisu kockali svojim novcem, nego su sklapali posebne ugovore s priređivačima koje su promovirali, što je naravno ilegalno, a uplate su im najčešće stizale u obliku kriptovaluta.

Kako objašnjava, ti prijenosi najčešće privlače mladu publiku, a kockanje je većinom namješteno kako bi se pridobilo što više novih igrača. O popularnosti te metode svjedoči i činjenica kao se i na TikToku mogu vidjeti live prijenosi kockanja ili grebanja srećki.

“Oni dobivaju povećane dobitke, odnosno osvajaju veće iznose nego što bismo dobili mi da sada napravimo račun. Povećaju im se postoci dobitaka i sve je zapravo lažno”, otkrio je.

Jedan od influencera kojeg je spomenuo gotovo svaki od ovisnika jest trenutno najpoznati srpski influencer, koji gotovo u svakom videozapisu ističe automobile, svoj skupi stan ili pokazuje vreće pune novca. Nedavno je bio upleten u skandal u kojem se tvrdilo da je sve prokockao, no opovrgnuo je tu priču. Takvi videozapisi, kako kaže naš sugovornik psihijatar, imaju jak utjecaj na mlade ljude koji također žele tako zarađivati.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Bogdan Ilic (@bakaprase)

“Ti influenceri uvijek imaju nekakav link ili promo kodove kojima pozivaju publiku da naprave svoje račune i tako ostvare bonuse. Većina mladih ljudi tako uđe u svijet online kockanja, a gotovo ništa od toga nije regulirano zbog lažnih licenci”, govori mladi sugovornik.

Napominje da kockarnice znaju kako funkcioniraju ovisnosti, pa su prva online klađenja namještena i za većinu novih korisnika.

“Programiraju igru, odnosno postave je tako da se na početku dobije neki iznos koji privuče korisnika da se vrati. Kick je najpoznatija američka platforma za online kockanje koja je odlučila da je uopće nije briga za regulacije, a kod nas se najčešće ono prenosi preko YouTubea”, zaključio je sugovornik.

 

Kako kaže dr. Bodor, Zakon o igrama na sreću postoji, ali je potpuno neadekvatan za vrijeme u kojem živimo, i on se nedovoljno dobro provodi u praksi te bi ga trebalo dopuniti imajući na umu ovaj novi trend i društvene mreže.

“Zbog svega ovoga mladi razvijaju pozitivan stav prema kockanju i kockanje se kod nas polako normalizira, a to je vrlo loše. U svijetlu prijedloga izmjena i dopuna Zakona o igrama na sreću koji je sada na razmatranju, naglašavam da je ovo vrlo bitan problem koji ne smije proći ispod radara”, govori liječnik i ističe da se jadan aspekt novog zakona odnosi na regulaciju oglašavanja kockanja, što je također veliki problem.

Iskušenja su na svakom uglu

Kako tvrdi naš prvi sugovornik, zahvaljujući obitelji odlučio je potražiti pomoć za svoju ovisnost u Klinici za psihijatriju “Sveti Ivan”. Liječenje mu je u početku dobro išlo, no na kraju je ipak pokleknuo. Ističe kako su mu reklame i činjenica da su kockarnice gotovo u svakoj ulici znatno otežale oporavak.

“Kad sam se počeo liječiti, nisam kockao skoro devet mjeseci, ali ta apstinencija nije bila uspješna zbog moje neozbiljnosti. Moj posljednji odlazak u casino izgledao je tako da sam bio četiri dana bez sna jer sam pokušao izvući što više novca i spasiti se od dugova.

Nakon jedno devet neprekinutih sati kockanja izašao sam iz casina, povratio sam, vratio se unutra i sjeo za aparat. Tada sam shvatio da tako više ne može, no nisam ništa poduzeo, nego me majka otkrila”, otkriva nam mladić te dodaje kako sada već sedam mjeseci ne kocka i redovito posjećuje dnevnu bolnicu.

Svi naši sugovornici apeliraju na državu da postroži i dopuni zakon kako bi se reguliralo i online kockanje. Ističu kako bi se postojeće odredbe trebale strože provoditi, a liječnik naglašava kako je u oporavku najvažnija obitelj i želja da ovisniku bude bolje.

“Svima koji pate od ove bolesti poručujem da je liječenje ovisnosti o kockanju sigurno i učinkovito te da daje rezultate. Ako vidite da ne možete prestati kockati ili vidite da netko u vašoj obitelji i okolini ne može prestati kockati, nazovite nas i dopustite nam da vam pomognemo i budemo uz vas na putu oporavka”, poziva dr. Bodor.

Duboko ju je potresla sudbina Marice i njene bebe, a sada je u petom mesecu trudnoće i ne planira porođaj u Sremskoj Mitrovici već u Beogradu.

– Vodila sam trudnoću upravo kod istog ginekologa koji je porađao Maricu, a koji zapravo živi u Rumi. Porodio je moju sestru carskim rezom, sve je bilo u redu, te sam i ja želela da mi vodi trudnoću i da me porodi.

Sve je bilo super, redovno sam išla privatno kod njega. Imali smo dogovor da, pošto mi je termin bio 18. oktobar 2022, dođem 24. oktobra ako porođaj do tada ne krene, kako bi mi u njegovoj privatnoj ordinaciji dali vaginalete koje su kao indukcija – kaže Jelena za Kurir.

Tako je i bilo, tog 24. oktobra se javlja, dobija vaginaletu, kreću kontrakcije i odlazi u bolnicu u Sremskoj Mitrovici.

– Sve u dogovoru sa doktorom, dočekao me, prima me starija žena babica. Stavlja me na CTG i kaže mu: “O, doktore devojčica ima lepe bolove i maksimalne kontrakcije 100 na 100”. Pregleda me, otvorena sam jedan prst, stavlja me u sobu, zapravo u apartman koji sam tražila. I koji mi, inače, nakon svega nisu naplatili. Eto, to su mi kao učinili nakon sveg što mi se desilo – kaže Jelena pa nastavlja:

– Kreću još češće kontrakcije, povraćanje, hvata me nesvest. Više puta zovem babicu, pitam šta se čeka. A ta babica svaki put viče na mene da sam razmnažena, bezobrazna. Toliko sam bila loše da nisam mogla ni da se javim porodici, oni zovu bolnicu, a babica dolazi da viče na mene što im se ne javljam i urla da prestanem da dižem paniku i da je uznemiravam.

U tri ujutru, navodi, puca joj vodenjak.

– Babica dolazi poluzatvorenih očiju, klimne glavom pa mi kaže: “Pokupi tu vodu i dođi u ambunatu da te pregledam”. Doktora nigde, pretpostavljam da je spavao. U ambulanti me uhvati grč noge dok sam se pela na sto, pa se babica opet izviče: “Ajde, podigni tu nogu ako misliš da te pregleda, tri sata je, treba da se odmorim”.

I kaže da sam svega dva na tri prsta otvorena otvorena. Ništa. Doktoru šaljem poruku da sam loše, da povraćam, on se pojavio tek u pola sedam ujutru. I otišla sam u salu, gde mi uključuju indukciju. Ništa se ne dešava, i dalje dva na tri prsta otvorena, beba sve vreme gore, visoko, a oko mene komentari: “Kad si se (znate već šta) bilo ti lepo, a sad kukaš!” Ali, sve sam mislila samo da prođe i za dva dana ću biti kući – govori Jelena i dodaje da je imala potpisan dogovor sa anesteziologom za epidural jer ne sme da se napreže zbog visoke dioptrije, ali se ta doktorka ne pojavljuje.

– U podne sam mislila da ću se onesvestiti, govorim da ću se ubiti, skočiti kroz prozor, od bolova, a doktor je, u međuvremenu, otišao u Novi Sad da otvori račun u jednoj banci! Oni su ga zvali i govorili mu da se ništa ne dešava, da se ne otvaram, a meni su rekli da bez njega ne mogu ništa da rade.

Oko pola jedan primim epidural i to nakon što me je jedna histerična doktorka bola 10 puta, pa tek iz trećeg uspeo drugi doktor. Oštetila mi je nerv, imam pad stopala, i dalje utrnut deo od kolena do prstiju. Posle epidurala prestaju bolovi, a sve vreme čujem bebine otkucaje srca na CTG – priča Jelena.

U 14:20 Jelenina porodica zove, a babica im kazuje da je porođaj u toku.

– Doktor je došao oko jedan popodne i tu je. Skakanje po stomaku, guranje laktom, svom težinom na stomak, babica s jedne strane, doktor s druge, unakrsno vukli spavaćicu. Ništa 40 minuta. Doktor viče “Ajmo”, a babica viče “Ček da odgovorim na poruku”. Beba se zaglavila u karlici i ostala bez kisonika. Porađam se u 15:02 i to vakumom! U trenutku ništa ne znam, a babica je potapšala dete i prstom odmahnula. 

Svi odoše u ćošak, niko mi ništa ne govori. Doktor dolazi i šije me jer sam pocepana i isečena, ali ćuti, ništa mi ne odgovara iako pitam. U pola pet dolazi pedijatar: “Beba nije dobro, mora za Novi Sad” i traži da potpišem da sam je videla, što odbijam jer je nisam ni videla. Ne daju mi telefon da pozovem porodicu, tek ga dobijam kad druga babica dolazi u smenu.

Mališan je dobio ime Goran. Lavovski se borio tri i po meseca. Nije bilo spasa.

– Tri i po meseca je bio u Dečjoj bolnici u Novom Sadu, preminuo je 8. februaura prošle godine zbog teškog oštećenja mozga usled nedostatka kisonika. Zvanično mišljenje lekara bilo je da je do smrtnog ishoda došlo usled razvoja multiorganske insuficijencije koja je posledica teškog globalnog posthipoksijskog oštećenja mozga. Nije bilo spasa. Na kraju je imao 20 dijagnoza, a mi smo pisali i klinikama u Turskoj, svugde i svi su nam odgovorili da mu nema pomoći jer je mozak teško oštećen – kaže Jelena.

Navodi i da su iz bolnice u Sremskoj Mitrovici naveli netačne podatke u papirima.

– Piše da je beba živorođena, a nije tačno, reanimirana je pa intubirana čim su je izvukli. Stoji i da je 27. oktobra beba izašla iz bolnice, a ona je odmah, 25. oktobra prebačena u Novi Sad – kaže Jelena koja zahvaljuje svi doktorima u dečjoj bolnici u Novom Sadu, koji su “ispali pravi ljudi”:

– Svakodnevno sam išla da budem pored sina, iako ništa nisam mogla da mu pomognem, ni moje mleko nije koristio. Čak sam deset dana bila i u bolnici, dok mi lekari nisu rekli da zbog mog psihičkog stanja odem kući. Strašno je. Gledate ga svaki dan, sasvim tim cevčicama i svim. I svu tu decu. I kad dom jednog dana nema jednog deteta, pomislim da je kući, a oni se desilo ono najgore. Što je i nas sačekalo 8. februara – kaže Jelena.

Uskoro če godišnjica smrti, kad ona prođe tužiće bolnicu i lekara.

– Najpre sam bila u postporođajnoj depresiji, pa se borila za nogu, pa mi je otac preminuo. Ali sam želela da tužim i tužiću uskoro. Doktora više nisam srela, iako živimo u malom gradu. U međuvremenu sam stupila u kontakt sa još jednom devojkom, kojoj se posle mene isto desilo, iz okoline. Isti lakar ju je porađao. I sada Marica. Užas kome se mora stati na put – kaže Jelena, koja nam šalje crtež bebe Gorana koji joj je jedna prijateljica napravila na osnovu slika iz bolnice, gde je sve vreme bio prikačen na aparate, pa je i preko lica imao cevčice.

– Nemam lepu sliku svoga deteta. Da mu gledam lice. A sada mi je najvažnije da se porodim i da naš drugi sin bude živ i zdrav – ističe Jelena.

Surogat majčinstvo jedna je od velikih tema danas, onih o kojima svako ima stav. Ipak, ispovest Olivije Maurel za Daily mail daje jedan drugačiji uvid u nju – iz ugla deteta koje je rodila surogat majka.

Već u naslovu otkriva da „od prvog dana nije imala pravu vezu sa svojom majkom i detinjstvo je bilo nesrećno“. „Zato toliko čvrsto verujem da ovu okrutnu i nemoralnu praksu treba zabraniti“, poručuje Olivija, a onda iznosi sopstveno iskustvo kao ključni argument.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

„Dok sam odrastala, nisam mogla da razumem zašto sam rođena u Luisvilu, u Kentakiju. To je bilo crno-belo na mom izvodu iz matične knjige rođenih, ali nije imalo smisla. Moji roditelji nikada nisu živeli u Kentakiju, mi nismo bili Amerikanci i nismo imali nikakve porodične veze sa tim mestom.

Kada sam pitala svoju majku, rekla mi je da je odabrala Kentaki jer je tamo smešten njen omiljeni film, „Prohujalo sa vihorom“ (nije bio) i uvek je želela da se njeno dete rodi na tako romantičnoj lokaciji. To je takođe razlog zašto me je nazvala Olivija, po jednoj od filmskih zvezda, Oliviji de Havilend. Tada sam mislila da je ovo lepa priča, kao bajka. 

Mnogo godina kasnije, međutim, otkrila sam da je bajkovita fantazija moje majke skrivala pravu istinu – rođena sam u Kentakiju jer me tamo rodila američka surogat majka.

Samo nekoliko sekundi nakon što sam se rodila, brzo su me odvojili od žene koja je zatrudnela koristeći svoje jajne ćelije i nosila me devet meseci.

Umesto da budem stavljena u naručje svoje biološke majke da me neguje i obožava, predata sam muškarcu i ženi koji su, jednostavno rečeno, platili strašno mnogo novca za mene“, počinje svoju priču Olivija, koja sad ima 31 godinu i tvrdi da je njeno rođenje bilo „samo početak traume sa kojom se bori i danas“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

„Moja iskustva su me navela da zaključim da surogat majčinstvo nije ništa drugo do okrutan, nemoralan čin koji može prouzrokovati doživotnu štetu. To što sam i sama postala roditelj – sasvim prirodno, u svojim srednjim dvadesetim – samo je iskristalisalo moj pogled.

Sveta veza između majke i bebe je, osećam, nešto u šta se nikada ne bi trebalo dirati. Kada pišu o traumi za koju se kaže da usvojena deca trpe nakon što su oduzeta od rođenih majki, neki psiholozi ovaj emocionalni i fizički prekid nazivaju „primalnom ranom“. Verujem da je isto i za decu rođenu surogat majčinstvom: duboko bolno iskustvo koje narušava urođene veze između majke i deteta“.

Sećanja na nesrećno detinjstvo

Olivija je odrastala kao dete bogatog para iz Francuske. U detinjstvu je imala sve što poželi i što mnoga druga deca mogu samo da sanjaju. Ipak, kaže da „ima tako nesrećna sećanja na detinjstvo“, jer je „čak i kao dete, imala osećaj da nešto nije u redu u njenoj porodici“.

„Moji roditelji Francuzi bili su veoma bogati, a vreme smo delili između Palm Biča na Floridi i južne Francuske, živeli u fantastičnim kućama, sa gomilom dadilja i osoblja. Moje obrazovanje je bilo najbolje koje novac može kupiti; išli ​​smo na putovanja o kojima je većina ljudi mogla samo da sanja.

Ali emotivno je to bila druga priča. Nijedno od mojih roditelja nije bilo nežan tip „za zagrljaje“, a o meni su većinu vremena brinule dadilje, čitava armija različitih žena“, priseća se Olivija.

I sama se pita „Kada su se moji roditelji toliko potrudili da me imaju, zašto se nisam osećala obasuta ljubavlju?“ – i pokušava da odgovori iz sadašnje perspektive.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

„Jednostavno ne znam. Mama je imala 49 godina kada sam se rodila; možda su joj godine otežavale stvari — ili nedostatak te dragocene biološke veze između nas. Šta god da je bio uzrok, nije bilo veze od prvog dana. Bila sam toliko željna kao malo dete, da bih vrištala kad roditelji napuštaju kuću.

Postalo je toliko loše da su morali da vode mene i dadilju sa sobom ako bi izašli na večeru sa prijateljima. Ništa bolje nije bilo ni u školi, gde sam bila toliko privržena da sam gušila prijatelje dok im ne bi postalo muka od mene i otkačili me.“

Sa 16 krenula da istražuje

„Što sam bila starija, sve sam više shvatala koliko je neobično – i malo verovatno – da neko u godinama moje majke ima bebu. I nisam mogla da izbacim Kentaki iz glave. Kada sam imala 16 godina, uradila sam neko onlajn istraživanje i videla da „Prohujalo sa vihorom“ nije smešten u Kentakiju – dešava se u Džordžiji.

Ali ono što se stalno pojavljivalo u mojim onlajn pretragama je da je Luisvil bio veliki centar za surogat majčinstvo. Odmah je nešto škljocnulo.“

„Kada je dalje istraživanje otkrilo da je surogat majčinstvo nezakonito u Francuskoj – i danas – spojila sam dva i dva. Shvatanje da su me celog života lagali otrglo mi je kontrolu dok sam pokušavala da sredim svoja osećanja. Moje mračne brige zadržala sam za sebe; nikada nisam razgovarala sa roditeljima o ovome. To bi zahtevalo bliskost koja jednostavno nije postojala.“

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

„Put samouništenja“

Umesto toga, Olivija se, usamljena i zbunjena, prepustila porocima, ili, kako ona kaže, „krenula putem samouništenja“.

„Puno sam pila, pušila marihuanu i zabavljala se bez prestanka, bilo šta da zaustavim misli koje su me mučile. Da li je moja majka uopšte bila moja majka? Ko sam ja bila? Moji roditelji su bez sumnje mislili da sam problematična tinejdžerka koja će se na kraju sama srediti. Ali moja depresija se toliko produbila da sam po izlasku iz kuće nekoliko puta pokušala samoubistvo, o čemu moji roditelji nisu znali ništa.“

„Moje ponašanje je postalo bezobzirnije. Sa 20 godina živim u Francuskoj sa punim radnim vremenom, a jedne noći, nakon što sam pila do tačke uništenja, bila sam silovana. Reći policiji nije bila opcija jer sam se osećala postiđeno i krivila sam sebe.

Konačno, shvatila sam da moram da se izvučem iz toga. Potražila sam terapeuta i odvikla se od pića i droga. Ubrzo nakon toga upoznala sam Matijasa, čoveka koji je postao moj muž. Bio je moj spasitelj i psiholog – sve u jednom. Bez njega, mislim da danas ne bih bila ovde.“

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

„Želela sam da budem mlada mama“

Olivija se udala za Matijasa kada je imala 24 godine i ubrzo zatrudnela sa ćerkom Eleonor, koja sada ima šest godina.

„Pošto me je podigla starija majka, bila sam sigurna da želim da budem mlada mama. Iako nisam imala dokaz da sam rođena preko surogata kada sam zatrudnela, osećala sam to svakim delićem svog bića. To sam rekla svima, uključujući i mog muža i njegovu finu porodicu. Moja trudnoća je dobro napredovala. Kako je moja nerođena ćerka počela da udara, to je izazvalo razna osećanja. Čak i pre nego što sam je držala u naručju, znala sam da mi možeš ponuditi milione i nikada je neću ostaviti.“

Taj osećaj je, kaže, bio isti i u kasnijim trudnoćama: njeni sinovi Teodor i Avgust sad imaju četiri, odnosno dve godine.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

Suočavanje s istinom

Olivijina potraga za istinom o sopstvenom poreklu dobila je novi podstrek kad joj je svekrva za 30. rođendan kupila komplet za DNK pretragu.

„Pre nego što sam ga uzela, odlučila sam da se pozabavim ocem. Jednog dana, dok smo se vozili do naše vikendice u planini, rekla sam: ’Tata, znam da sam rođena preko surogata. Znam da me mama nije rodila i moraš da mi kažeš jer zaslužujem istinu.’

Odgovorio je: ’Moram da razgovaram sa tvojom majkom pre nego što ti bilo šta kažem.‘ Bilo mi je dovoljno; ovom rečenicom je efektivno potvrdio moje strahove. Čekala sam da mi se on ili mama jave sa celom pričom, ali nikada nisu, i nisam videla smisao da ponovo pitam.“

Naravno da nije odustala, vratila se DNK kompletu.

„Poslala sam svoj DNK uzorak i vrlo brzo su me povezali sa rođakom koja živi u Americi. Poslala sam joj poruku i rekla da verujem da sam rođena surogat majčinstvom. Bilo je nezgodno pitati da li zna da je neko u njenoj porodici bio surogat majka, ali odmah mi je odgovorila: „Znam nekoga.“ 

Osetila sam da mi se život odmah promenio: preplavila me je nervoza, uzbuđenje i, da, bol. Ona me je povezala sa mojim polubratom, koji me je povezao sa moje tri polusestre. Bili su tako ljubazni i voljni da odgovore na moja beskrajna pitanja i polako sam došla do cele priče.“

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

Cela priča

Njihova majka je bila surogat, a takođe i Olivijina biološka majka.

„Većina surogat majki su ono što se naziva ’gestacijskim nosiocima’ – one nose bebu i rađaju je, ali nisu biološki povezane.

Drugim rečima, inkubatori. Ali moja biološka majka je koristila sopstvena jajašca i bila je veštački oplođena spermom mog oca.

Sa 38 godina kada me je rodila, sa mužem je već imala petoro dece. Njeno najmlađe dete umrlo je u tragičnoj nesreći kada je imalo dve godine. Ubrzo nakon toga, kontaktirala je agenciju za surogat materinstvo. Toliko je očigledno tugovala da verujem da nikada nije trebalo da bude prihvaćena kao odgovarajući kandidat – u početku nije čak ni rekla svom mužu o svojim planovima. Ali, po mom mišljenju, pošto surogat majčinstvo uključuje ogromne sume novca, blagostanje porodilja se previše lako previdi.“

„Zašto nisam bila dovoljno dobra da me zadržiš?“

Neko vreme nakon što su joj pomogli da „složi kockice“, „novi“ brat i sestre su joj javili da biološka majka želi da uspostavi kontakt.

„Počele smo da razmenjujemo poruke. U početku sam osetila takav bes. Htela sam da je pitam: „Zašto si zadržala petoro svoje dece, a mene prodala?

Zašto nisam bila dovoljno dobra da me zadržiš?’ Umesto toga, pitala sam za njenu omiljenu boju. Ljubičasta. Isto kao i moja. Poslala mi je slike na kojima je trudna sa mnom i odjednom sam se osetila povezanom.

Izgledala je kao ja: oči, kosa, vilica. To je bila moja majka. Rekla mi je da je svake godine na moj rođendan mislila na mene i molila se. Želim da joj verujem, ali nisam sigurna da verujem. Te stvari je lako reći osobi koja očajnički želi da ih čuje.“

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

Ipak, više od svega želela je da zna o svom rođenju.

„Saznala sam da je moj rođendan izabran za mene — trudnoća je izazvana pa sam stigla 10. decembra, na datum koji se uklapao u planove putovanja mojih roditelja. Čak je i moj dolazak bio ugovoran i neprirodan. Moju rođenu majku su pitali da li želi da me drži i rekla je babici: ’Ne, ne mogu. Jer ako to uradim, znam da je nikada neću pustiti.’ Umesto toga, odvela me je medicinska sestra i više me nije videla.“

Posle nekoliko nedelja, poruke su prestale.

„Mislim da nećemo ponovo biti u kontaktu. Nažalost, verujem da ona pati od problema sa mentalnim zdravljem i da ima prekinute odnose sa svom svojom decom. S druge strane, sad imam stalnu vezu sa svojom rođakom, njenom majkom (mojom tetkom) i polubraćom i sestrama. Oni su postali porodica koju sam oduvek želela i nadam se da ćemo jednog dana moći da se okupimo uživo. I konačno, posle decenija sumnje, imala sam apsolutni dokaz šta mi se dogodilo.“

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

Progovorila pred svetom, ali ne i sa roditeljima

Nova otkrića i kontakti su Oliviji razbistrili neke stvari, ali doneli i novu emotivnu težinu.

„Nisam se suočila sa svojim roditeljima. Osećala sam se kao da ću im nekako pljunuti u lice. Platili su mnogo novca da bi me imali – komercijalno surogat majčinstvo može da se kreće do šestocifrenih suma – podigli su me i još sam osećala lojalnost prema njima. Nadala sam se da će me saznanje dovesti do kraja. Umesto toga, kada sam čula istinu, upala sam u depresiju i ponovo sam bila primorana da potražim psihološku pomoć.“

A onda je odlučila da podeli svoju priču.

„Prošle godine sam postavila video na TikTok, kojim sam se uključila u kampanju koja poziva na univerzalno ukidanje surogat majčinstva. Na kraju sam ispričala svoju priču na međunarodnoj konferenciji o surogat majčinstvu održanoj u parlamentu Češke. Moj govor je postao viralan.

Do suza su me dirnule poruke koje sam dobila od žena koje mi govore koliko duboko žale zbog svojih odluka da budu surogati i kako žude za bebama kojih su se odrekle“, priča Olivija koja se zalaže za zabranu svih oblika surogat majčinstva, uključujući i altruističko surogat majčinstvo.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

„Posle dugog razmišljanja, zaključila sam da je altruističko surogat majčinstvo mit. Čak i u zemljama kao što je Velika Britanija, u kojima su komercijalni aranžmani zabranjeni, velike sume se plaćaju u obliku troškova.

Realnost je da se žensko telo još uvek iznajmljuje i da će beba i dalje biti odvojena od svoje rođene majke. Po mom mišljenju, nema razlike ako surogat nije biološka majka. Njena materica je negovala dete. To je njen glas koji beba čuje iz dana u dan, dok raste u njoj. Njen miris će umiriti dete. Za nju je vezano“, smatra Olivija.

Dodaje da „duboko saoseća sa onima koji ne mogu da imaju decu“, ali da je „tužna stvarnost da ne možemo svi imati ono što želimo u životu“.

„Iz svih mojih istraživanja, ne mogu da vidim da postoji ’dobra’ verzija surogat majčinstva. U zemljama u kojima je to bilo legalno, često je pošlo naopako. Na primer, Tajland je u potpunosti zabranio surogat majčinstvo za međunarodne namenjene roditelje 2015. godine nakon velikog slučaja kada je jedan australijski par angažovao surogat majku koja je rodila blizance, zdravu devojčicu i dečaka sa Daunovim sindromom.

Par je devojčicu odveo kući i ostavio osiromašenu majku da brine o dečaku. Ove nedelje sam čula za jednu britansku agenciju koja nudi finansijske podsticaje potencijalnim surogatima: Apple satove, karte za tematski park, komplete za gurmanske obroke, čak i igračke za seks“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Olivia Maurel (@sunshine_livi)

Nakon što je progovorila pred svetom o surogat majčinstvu, njen odnos s roditeljima je bio prekinut. Kaže da je očekivala to.

„Oni vide svoje unuke, ali mi više ne razgovaramo. Na neki način, to je nastavak nespretnosti i distance koja je oduvek postojala. Uz to, volim ih i ne zameram. Ali ne mogu da ćutim dok se još uvek borim sa traumatskim nasleđem surogat majčinstva“, kaže Olivija.

Moj unuk se družio sa dečakom koji ga je ubio, ali smo se mi protivili tome. Govorili smo mu da se ne druži sa njim i on se u proteklih godinu dana distancirao od njega, možda ga je zato ubio. Ne znamo. Znamo da ga je juče ujutru pozvao telefon i da je Andrej otišao kod njega.

Debelo su se posvađali u dvorištu i onda ga je pozao da uđe u kuću. To je jedino što znamo“, rekao je Staniša Simić, deda trinaestogodišnjeg Andreja koga je juče, kako se sumnja, u svojoj kući ubio drug iz škole trinaestogodišnji M. M.

On je kazao da je dečakov telefon uzela policija i da će se sisgurno saznati šta su razgovarali pre nego što je otišao u kuću M. M.

Staniša je kazao da se čitava porodica protivila da se Andrej druži sa M. M. jer je dečak bio mračan i čudan.

“Išao je ulicom i izbegavao ljude, brojao korake, pričao sam sa sobom. Posebno se mene klonio jer sam video da on nije dete koje bi trebalo da se druži sa mojim unukom. Radio sam u Centru za socijalni rad, umem da prepoznam kada neko ima problem”, rekao je Staniša kome je Andrej bio jedini unuk.

Prema njegovim rečima, ono što mu se posebno nije dopalo je to što je M. M. sa sobom nosio “hladno” oružje, čitao satanističku literaturu i crtao satanističke znake.

“Uvek je sa sobom nosio nož, zvezdu ili šrafciger. Nosio je to oružje i u školu ali im na žalost sada niko ne pretriše rančeve. Crtao je satanističke simbole mrtvačke glave, zvezde, našli su te simbole i kod njih kod kuće i u dvorištu škole. Mom unuku je dao satanističku literaturu, ali smo mu naredili da je odmah baci”, kazao je Staniša.

“Škola je najveći propust napravila, zataškavali su to što su roditelji prijavljivali o M. M. Znali su i to za satanističke znake, ali ništa. Moj unuk je pokušao da ga uvuče u društvo, uvukao ga je i u košarkaški klub u kome on trenira, ali ništa nije pomoglo”, rekao je Staniša.

Otac dečaka nije mogao da govori o jučerašnjoj tragediji i gubitku sina. Rekao je samo da znaju jedino što i svi ostali.

Rođaci i prijatelji trinaestogodišnjeg Andreja Simića kažu da je dečak bio izuzetno dobro dete, odličan đak. Prema njihovim rečima dečak je učestvovao na literarnim konkursima i drugim školskim takmičenjima.

U Višem javnom tužilaštvu u Nišu danas su za medije kazali da se radi na utvrđivanju svih činjenica i okolnosti koje su dovele do ubistva.

Prema nezvaničnim informacijama, za sada nije zvanično saopšteno da li se M. M. i dalje nalazi u Univerzitetskom kliničkom centru.

Andrej Simić preminuo  oko 11 časova u potkrovlju kuće njegovog druga M. M. od povreda koje mu je, kako se sumnja, ovaj naneo nožem i to po glavi i vratu.

Džil Dod bila je lepotica, mlada manekenka koju su svi obožavali i muškarci su joj se maltene bacali pod noge. Družila se sa elitom, putovala i uživala na brojnim zabavama, a onda je na jednoj žurci u Monaku 1980. godine upoznala njega – ekstremno bogatog čoveka kojem je postala jedna od žena za zadovoljstvo.

Džil je tada imala samo 20 godina, on je bio skoro četvrt veka stariji od nje, ali je istovremeno bio najbogatiji čovek na svetu. Adnan Kašogi bio je saudijski biznismen, trgovac oružjem i čovek koji je imao već 11 žena.

“Shvatila sam da nikada nisam upoznala tako inteligentnog, rečitog i zabavnog čoveka poput Adnana, 44-godišnjeg oca petoro dece. Da, bio je neverovatno bogat, ali je imao i neku mirnu snagu. Polako sam padala na njegov šarm”, priznaje Džil, pričajući da joj je prilikom prvog susreta sopstvenom krvlju na njenoj ruci napisao “volim te”.

Bogataš ju je neumorno jurio, vodio na romantične sastanke širom sveta i ubrzo se zaljubila za njega. Kada ju je pitao da postane jedna od njegovih 11 “žena za zadovoljstvo”, što je prema saudijskim zakonima dozvoljeno, pristala je i dogovor zapečatila poljupcem.

“U tom trenutku sam postala članica Adnanovog harema, smenjivala sam se sa drugim ženama da bih imala odnose sa čovekom kojeg volim“, napisala je kasnije Dodova u svojim memoarima “The Currency of Love: A Courageous Journey to Finding the Love Within”.

Ona je u jednoj emisiji ispričala detalje o svom životu u haremu, o Adnanu koji ju je uveravao da će “voditi računa o njoj” i želeo je da sklope ugovor na pet godina.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Jill Dodd (@jill_dodd)

“Imala sam svoju kuću, a Adnanova kuća na velikom imanju je bila izdvojena. Kada bih se viđala sa njim, bila bih nasamo sa njim u njegovoj kući ili bi on došao kod mene”.

Džil kaže da joj u tom trenutku nije smetalo što svog partnera deli sa drugim ženama, te da ju je to stiglo tek kasnije. Sumirajući sve što joj se događalo, Dod veruje da je Kašogi plaćao modeling agencijama velike sume novca, kako bi sve te lepe, mlade žene dolazile na njegove žurke i imale odnose sa njim ili njegovim prijateljima.

“Nisam o sebi razmišljala kao o tim ženama, ali bila sam jedna od njih, očigledno. Ipak, nikada nisam o sebi mislila kao o ku*vi, i dalje ne mislim tako”.

Džil je u svojoj knjizi, koju je objavila 2017. godine, na dan smrti Adnana Kašogija, otkrila i da mu je bila verna dok su bili zajedno.

“Kako u meseci prolazili, samo sam želela da budem sa Adnanom i nisam mislila o detaljima. Bio mi je dečko. Čak i kada je tu bilo još žena, nisam znala koje su žene za zadovoljstvo, ko povremene ljubavnice ili prijateljice sa kojima flertuje. Među nama ženama nije bilo nekih bliskih ljudskih odnosa”, ispričala je Džil.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Jill Dodd (@jill_dodd)

Međutim, posle dve godine boravka u haremu, ona više nije želela da bude jedna od njegovih žena, već je želela monogamiju. Pošto to nije mogla da dobije, napustila ga je.

“Bio je to prijateljski raskid i ostali smo u telefonskom kontaktu godinama”, kaže ova žena, koja je danas vlasnica modne linije “Roksi”.

Poslednji put se, kaže čula sa njim 1988. godine, kada je bila samohrana majka nakon razvoda.

“Ponudio je da pošalje avion po mene koji bi me prebacio kod njega u Monako. Nisam pristala jer sam imala ljubomornog dečka. To mi je najveće kajanje. Trebalo je da odem, makar da mu kažem ’hvala ti za moje obrazovanje’”.

Džil danas inače živi u SAD-u, sa svojim trećim suprugom, a majka je sina i dve ćerke. Veruje se da je Kašogi, koji je bio u osamdesetim godinama života kada je ona pisala memoare, znao šta i o čemu piše, ali da nije imao problem sa tim.

Preuzeto sa: mondo.rs

Doktor mi je objasnio da se to zove prisilna misao. Ova je bila prva. Nakon nje samo su krenule druge i sve su bile jednako užasavajuće. Bila sam uvjerena da se pretvaram u ubojicu. U čudovište.

U tom trenutku već sam neko vrijeme bila loše. Prvi liječnik kojem sam otišla hladno mi je rekao da imam postpartalnu depresiju. Drugi mi je uvalio pet vrsta lijekova, neki su me dizali, neki su me spuštali, osim toga, nisu puno toga učinili.

Želim li da moja kćer ovo ikad pročita?

Danas o svemu tome pričam sa svakime tko želi slušati. Mislim da pomažem, nekoj drugoj ženi koja prolazi kroz isto sranje u kojem sam se ja topila godinu i pol dana, i sebi, jer pričanje me oslobađa. Zato sam, dok sam razmišljala o ovom javnom iznošenju svoje priče, razmislila i o tome trebam li to učiniti pod svojim imenom i prezimenom. Jer, realno, ničeg se ne sramim, tko god me pita, ispričat ću mu o tome sve što želi čuti, danas sam relativno mirna sa svakim užasom tog perioda.

No, želim li da moja, danas sedmogodišnja predivna, jaka, ludo zabavna i genijalna kći pročita da je mama u jednom trenutku možda nije željela? Da se nisam snašla, da me izluđivalo njezino plakanje, da sam sve više kopnila, da sam nakon što se ona rodila, pala u postporođajnu depresiju toliko jaku da sam pola vremena živjela u bolesnom strahu, a ostatak u potpunom mrtvilu. Ne, ne želim da to ikad pročita. Jer onoliko koliko je to sve imalo veze s njom, toliko nije imalo apsolutno nikakve veze s njom. Imalo je veze sa mnom.

Sjećam se kad sam je prvi put uzela u ruke u rodilištu u Petrovoj. Dali su mi je nakon poroda, znala sam što trebam raditi. Sve sam to već prošla tri godine prije s njezinom sestrom, ali ovo je bilo drugačije. Ja sam se osjećala drugačije. Zapravo, nisam osjećala puno toga.

Kad sam saznala da sam ponovno trudna, nisam si baš dala vremena probaviti tu informaciju. Izlanula sam se svima oko sebe, prije nego što sam stala i razmislila o tome želim li ja uopće opet roditi? Polako me počelo kopkati da možda ne želim. Obožavala sam svoju prvu kćer, bila sam godinama posvećena samo njoj, našoj maloj obitelji i obožavala sam biti mama. Ali nisam se nikad zamišljala kao mamu dvoje djece u nekom udaljenom zabačenom kvartu, s čovjekom koji radi od jutra do mraka i na kojeg, kad su klinci bili u pitanju, nisam mogla previše računati.

Ali, bilo je kasno. Svi su već znali, svi su oko mene bili uzbuđeni pa sam postala i ja. Barem sam se trudila. Nadala sam da će onaj osjećaj proći. Mislim da je to velikim dijelom utjecalo na sve što se poslije dogodilo. Ta grižnja savjesti koja me konstantno kasnije izjedala. “Ti je nikad nisi ni htjela, ti je nikad nisi ni htjela, ti je nikad nisi ni htjela…” ponavljao mi je stalno nakon poroda neki odvratni glas u glavi. Nagrizao mi je mozak.

Bilo je nekoliko trigera

Očaj, usamljenost i vječita neispavanost nisu mi pomagali. Moja druga kćer je bila teška beba. Može biti da je osjećala moj očaj, moju užasnu energiju. Ne znam koja je od nas dvije utjecala na koju, ali zajedno smo bile očajne. Vrištala je stalno, neprekidno je bila gladna, premještala sam je s jedne sise na drugu, ništa nije pomagalo.

Bile bi budne cijelu noć, onda bi došlo jutro, onda bi moj muž otišao na posao i onda bih ja ostala sama s novorođenčetom i trogodišnjakinjom u stanu u neboderu na drugom kraju grada, udaljena od svoje obitelji, od ljudi, od svega. I tako svaki dan, cijeli dan. On bi dolazio kasno navečer, odlazio rano ujutro. Bila sam potpuno sama. I potpuno nesretna.

Bilo je nekoliko trigera. Mislila sam da je prvi bio jedne noći kad sam se probudila prestravljena, sanjala sam da mi je muž poginuo u avionskoj nesreći i da ne znam gdje su mi djeca. San je bio užasno stvaran, nekoliko trenutaka nisam bila posve sigurna da se to nije zaista dogodilo. Plakala sam, histerizirala, nisam se mogla smiriti. Nakon toga stvari su samo postajale ozbiljnije.

Danas kad razmišljam o tome, jasno mi je da je cijela stvar počela još i malo ranije. Bilo je kasno navečer, oko deset sati. Kao i uvijek, bila sam sama doma s klincima, taman sam ih napokon stavila na spavanje. Stajala sam u kuhinji koja se nalazi u sredini stana. Odjednom se sve počelo tresti, ljuljati, mislila sam da će se neboder strovaliti. Bio je potres, a ja sam stajala potpuno unezvjerena i u panici – po koje dijete da krenem?! Po prvo u sobu lijevo ili po drugo u sobu desno? To me potpuno razvalilo, nikad nisam osjetila takav strah.

Danas znam da neke događaje i emocije proživljavam jače od drugih. Puno ljudi se tog potresa uopće ne sjeća, za mene je to bio najrazorniji potres na svijetu. Jednostavno sam takva, osjećam strahove jače. A ona razina emotivnog šoka koju sam tada osjetila, danas shvaćam, morala je ostaviti neki trag.

Onda mi se dogodila i neka glupa crijevna viroza zbog koje sam završila u Zaraznoj. Sjećam se da sam bila potpuno očajna, čitavo sam se vrijeme krivila – kakva sam ja to majka, ja moram biti doma i dojiti svoje dijete, a ja ovdje ležim zbog obične crijevne viroze.

Vječito uspoređivanje s mamom

Uporno sam se uspoređivala sa svojom mamom. Ona je bila vrlo jaka, genijalno je kuhala, bila je najbolja i najjača mama na svijetu. Ja sam, barem sam samu sebe u tom trenutku tako vidjela, bila slaba, nesposobna, nisam znala kuhati, nisam znala ništa. Ove tri godine prije koje sam provela kao sretna i dobra mama kao da su nestale. Sad sam, bila sam uvjerena, bila loša mama.

Kad se nakon svega dogodio i onaj lucidan san, to je bilo to. Sve je krenulo nizbdro. Od tada se svega sjećam u nekim epizodama, segmentima, povremenim licima, riječima… Ne znam kako bih to opisala točno. Zamislite da sjedite na kauču u svom domu i netko sjedi s vama, tu je zbog vas, obraća se vama, ali vi ga čujete kao da ste u drugoj sobi, drugoj dimenziji, čujete ga samo kao neko pričanje u pozadini. Vi ste u svom svijetu, nekom maglovitom balonu iz kojeg nemate snage izaći. Tako sam se osjećala idućih godinu i pol. Bila sam živa tek napola.

Zamolila sam neki dan svog sada već bivšeg muža da mi priča o tom periodu, o svim tim dijelovima kojih se ja ne sjećam, koje kao da nisam ni doživjela.

Pričao mi je da sam počela stalno plakati, da sam postala troma i lijena, ništa mi se nije dalo, ništa nisam htjela, ništa me nije veselilo. Kaže da je znalo biti zastrašujuće. Došao bi doma, a ja bih sjedila na kauču, pogurena i uplakana, dok bi se starija kći sama igrala u kutu u prašini. Prolazi me jeza kad to pokušam zamisliti.

Da se razumijemo, ja sam pomoć potražila vrlo brzo, već negdje tamo nakon one epizode sa snom. Shvatila sam da mi se nešto događa, da postajem sve tužnija, izmoždenija i usamljenija. Prvi doktor mi je rekao da imam postpartalnu depresiju i anksioznost. Otišla sam drugom, jako poznatom i cijenjenom u Zagrebu i on mi je samo uvalio gomilu lijekova i potpuno me ušlagirao. Nakon njega sam otišla kod trećeg, ista stvar. Većinu vremena bila sam prilično katatonična. Obavljala sam oko djece sve što sam morala, po nekom automatizmu, ali osim toga baš ništa drugo. Kad sam se vratila na posao nakon porodiljnog, uglavnom bih tamo provela dan samo sjedeći.

Uzaludna tri tjedna u Vinogradskoj bolnici

Sjećam se da sam jedan dan na terasi kafića naletjela na obiteljskog prijatelja koji se bavio ovisnostima. Čim me ugledao, samo je zinuo: “Isuse, na čemu si ti? Istog trena moraš na detoksikaciju”.

U nekom trenutku završila sam i u Vinogradskoj. Bila sam tamo tri tjedna, sjećam se da bih svaki dan dobila svoju kuru lijekova, čekala bih svoj red kod psihićke koja bi me pitala glumljenozabrinutim glasom:

“Kako je danas?”
“Isto, ha?”
“A kako ste spavali?”
“Ne baš, ha?”
“A jeste pojeli kaj?”
“Ne baš, ha?”

I to bi bilo to, dobila bih svojih pet minuta s njom, svaki dan ista pizdarija. Ne znam kome je to moglo pomoći, ali meni svakako nije.
A tad sam već stvarno dugo bila loše.

Pred kraj je napokon i kulminiralo. Najstrašnije misli koje nikako nisam mogla izbaciti iz glave. Prva je bila ona s kćeri nakon kupanja. Ta me razvalila i onda su samo krenule. Svaki dan bih imala drugu, ponekad i više njih, i svake sam se jednako užasavala.

Vidjela bih nož i zamislila da probadam nekoga.
Vidjela bih trudnicu na cesti i pomislila da joj ubijam dijete u utrobi. Vidjela bih staricu i pomislila: “I tebe bih mogla ubiti”.
Vidjela bih prozor i pomislila: “Mogla bih skočiti”.

One bi mi samo jedne sekunde, bez ikakva razloga, uletjele u glavu i ne bi me puštale ostatak dana. Razmišljala sam o njima stalno jer sam ih se bojala. Svatko tko me zna jasno mu je da te stvari nemaju veze sa mnom.

Ovo nisam ja

Ne, ja nisam pomahnitala, krvožedna, opaka baba koja gleda koga će zaklati. Nježna sam, ponekad prenježna. Bacam se na bakice po cesti i nosim im vrećice, cijeli život sam htjela biti socijalni radnik jer želim pomagati ljudima, većinu života bila sam sretna i zadovoljna osoba koja nikome nikad ne bi mogla nauditi.
I ja to znam.
Ali u tom trenutku više nisam bila sigurna.

Jedan dan sam zamolila muža da makne sve noževe negdje gdje ih ja ne mogu naći. Drugi sam ga zamolila da odnese sve lijekove. Već mu je bilo dosta mog histeriziranja, nije me shvatio ozbiljno. Pretražila sam cijelu kuću, spremila ih sve u vrećicu i gurnula mu je plačući u ruke: “Ja te preklinjem, makni te tablete od mene!”

Ozbiljno sam se počela bojati da bih mogla nešto napraviti kad sam pročitala u novinama vijest o ženi koja se bacila sa zgrade s djetetom u rukama. Možda je i ona poput mene bila sasvim okej prije. Možda sam stvarno sada toliko luda da sam u stanju napraviti nešto grozno.

U jednom trenutku bilo me strah gurati kolica s kćeri od vrtića do doma sedam minuta jer nisam bila sigurna hoću li pomahnitalo skrenuti s njima na cestu i pod auto. Doslovno sam umirala.

A prije sam stvarno bila dobro. Nikad nisam bila depresivna, smatrala sam se potpuno sretnom osobom. Jedino što sam očito dugo bila usamljena. To je nešto što sam tek poslije osvijestila. Moj muž je bio dečko s kojim sam prohodala u srednjoj školi. Godinama sam bila usredotočnena samo na njega, nisam stvarala prijateljstava, nisam imala ništa svoje. Kad sam ostala sama s djecom u tom stanu u neboderu, to sam osjećala više nego ikada. Znala sam ga ponekad, već onakva katatonična, kad bi došao kući s posla, preklinjati da mi priča o svom danu.

“Bilo što, pričaj mi bilo što. Tebi se događa sve, meni se ovdje ne događa ništa.” Često nije znao što točno želim od njega. Oboje se nismo najbolje snašli u tom kaosu.

Što me na kraju spasilo

Na kraju me spasilo nekoliko stvari. Jer u tih godinu i pol, koliko god da sam bila polumrtva, svejedno sam svako malo pokušavala nešto novo. Nešto što bi moglo napokon upaliti.

U jednom trenutku sam završila kod Julije, psihologice koja je doma, na crno, primala pacijente. Sjećam se da sam tad pred kraj već i konstantno povraćala jer od stalnoga grča nisam mogla ništa zadržati u sebi. Jednom sam joj ispovraćala cijelu dnevnu sobu. Ostala sam i spavati kod nje jednu noć. Pozvala je na razgovor i cijelu moju obitelj, nanjušila je da imam dominantnu mamu i da mora razgovarati s njom. Razgovarala je s mužem, vidjela je djecu… Jedina je imala konkretan plan što će sa mnom. I stalno mi je govorila: “Uspjet ćeš. Ti ćeš se izvući. Znaš zašto? Jer imaš ovo dvoje predivnih klinaca zbog kojih moraš uspjeti.”

Žena mi je napokon dala neko svjetlo. Počela me skidati s lijekova, dala mi je da pišem svaki dan što sam napravila, pa makar to bilo samo – navukla sam čarape i skuhala sam si kavu. Tako sam davala sadržaj danu, da se ne osjećam beskorisno. S vremenom je stvari koje sam radila bilo sve više.

Druga stvar koja me spasila je plivanje. Tata me u nekom trenutku doslovno uzeo za ruku i rekao: “Idemo plivati”. Svaki prokleti dan. Koliko god ja nisam htjela, koliko god sam ga molila da me pusti na miru, on me svaki dan uzeo ponovno za ruku i išli smo plivati. On pola sata, ja puni sat. To je valjda ono sa sportom i serotoninom jer ja sam se stvarno osjećala bolje. I svaki dan sve bolje.

Išla sam i na akunpunkturu, jogu, autogeni trening… Sve sam probala. I čini mi se da sam od svega uzela pomalo. I danas kad se unervozim, prije spavanja radim vježbu koju sam naučila na autogenom treningu i jednostavno zaspim.

Najvažnija stvar bila je da shvatim da moje užasne misli nemaju nikakvu moć. I da nisam jedina kojoj se događaju, samo ih ostali ljudi naprosto odbace kao glupost, a ja od šoka što sam nešto uopće pomislila po njima divljački kopam. To mi je Julija osvijestila. Kad sam ih odjednom pustila da dolaze i prestala se grčevito boriti i shvaćati ih ozbiljno, one su postale nevažne. Danas koljem starice? Okej, može, danas koljem starice. I to me spasilo.

Osjećala sam kako izlazim

Zadnju ulogu u mojem ozdravljenju odigrali su proljeće i jedan harmonikaš. Znam, zvuči smiješno. Savršeno bistro se sjećam tog dana. Izašla sam van na ulicu usred posla, sjela sam na kavu na terasu kafića, napokon je bio lijep dan nakon odvratne, duge zime. Osjećala sam sunce kako me grije kad je došao ulični svirač i u sat vremena izredao valjda sto balada. Ja sam samo sjedila kao tele, buljila u njega i slušala ga. Doslovno sam osjećala kako izlazim iz tijela. Kako nestaje sve loše, sve ludo, sve odvratno i ostajem napokon samo ja. Stara ja.

Poslije sam ga jednom srela u gradu i, iako vjerojatno nije shvatio ništa što sam mu objašnjavala, zahvalila sam mu. Sad znam da sam očito tada bila spremna biti bolje i on mi je svojom muzikom na tom proljetnom suncu pružio apsolutno savršen trenutak. Napokon sam mogla biti bolje.

Danas ima trenutaka kad se bojim da ću se sunovratiti opet dolje. Donedavna sam se još bojala približiti prozoru jer nisam bila sigurna što ću učiniti. Još se ponekad bojim da nekim stresnim životnim situacijama nisam dorasla. A onda opet, kad malo bolje razmislim, čini mi se da tek sada jesam.