Kada je imao svega 10 godina, Gonsalvus je bio zaključan u kavez i poslat u Francusku kao poklon za krunisanje kralja Henrija II. Iako je bio zaključan u podrumu i tretiran kao zver, doktori su zaključili da se radi o pravom dečaku. Odavde su stvari počele da se odvijaju u Gonsalvusovu korist.

Kralj je odlučio da mu pruži obrazovanje. Iako kralj u njega nije polagao velike nade, Gonsalvus se pokazao kao dobar učenik koji je bez većih poteškoća uspeo da nauči nekoliko stranih jezika i manire visokog društva. Gonsalvusov napredak najbolje se ogleda u činjenici da je uspeo da postane ugledan član kraljevske palate, što je značilo dobijanje svih privilegija tadašnje aristokratije.

Nakon smrti Herija II, francuski presto zauzima kraljica Katarina di Mediči, njegova supruga, koja je važila za osobu teške naravi. Ona je, iz sumnjivih pobuda, kreirala planove za ženidbu Gonsalvusa. Priče sa kraljevskog dvora koje su tada kružile odnosile su se na to da bi kraljica smatrala Gonsalvusov brak zabavnim, kao i da bi volela da vidi decu koja boluju od hipertrihoze.

Kraljičini planovi su se na kraju obistinili. Gonsalvus je oženio devojku koja je bila kraljičina imenjakinja i sa njom proveo 40 godina u braku tokom kojeg je rođeno sedmoro dece.

To, ipak, nije bio kraj Gonsalvusovim izazovima. Četvoro njegove dece je bolovalo od sindorma vukodlaka, dok je čitava njegova porodica bila eksploatisana od straae evropskih dvorova. Paradirajući evropskim kraljevskim palatama, Petrusova porodica je zarađivala za život i služila za podsmeh i zabavu. Njegovi potomci doživeli su sličnu sudbinu. Većina njegove dece poslata je kao poklon plemstvu i bila tretirana kao kućni ljubimaci, a ne kao ljudi.

“Situacija je bila veoma čudna. Oni nisu bili ni zatočeni, ni slobodni, ali su bili plaćeni”, objašnjava Roberto Zaperi, italijanski istoričar i Gonsalvusov biograf.

Iako su živeli komforno i zvanično imali dobar društveni status, Gonsalvusovi nikada nisu u potpunosti bili tretirani kao ljudi. Petrus Gonsalvus je umro bez poslednjeg pomazanja sveštenika.

Godinu dana kasnije, Netflix je vratio sjaj svojoj ponudi dokumentarnog sadržaja filmom The Tinder Swindler na koji ćete naići na svakom kutku interneta ovih dana.

THE TINDER SWINDLER – ‘NAHYPEANI’ DOKUMENTARAC KOJI ZAPRAVO VRIJEDI POGLEDATI

Još se prije nekoliko sedmica dokumentarac o Simonu Levievu našao na brojnim listama najiščekivanijih true-crime noviteta na ovoj streaming platformi. Sam sinopsis na prvu zvuči apsolutno nestvarno, a viralnost priče postojala je i prije filma pa nas ne čudi da je već u prvih nekoliko dana The Tinder Swindler postao najgledaniji film na Netflixu.

Isto se ne može reći da način na koji je napravljen, sagu koju donosu i kraj koji je ostavio gorak okus u ustima. To nas, sve u kombinaciji, još uvijek čudi, intrigira i gura među one koji neprestano traže alternativni kraj bizarnoj pripovijesti o manipulativnom prevarantu, identitetu u svijetu defenisanom društvenim mrežama i modernim vezama.

Filmski predložak Felicity Morris zapravo prati reportažu norveških online novina VG koje su 2019. godine donijele breaking priču, zaista filmsku, o prevarantu Shimonu Hayutu koji je pod lažnim imenom Simon Leviev prevario čitav niz žena i ukupno proswindleao preko 10 milijuna dolara između 2017. i 2019. godine. Internetski prevarant predstavljao se kao bogati nasljednik kompanije LLD Diamonds, sin milijardera i tajkuna, ali to je bio tek jedan od lažnih identiteta koje je ‘prodavao’ svojim žrtvama, većinom ženama, kad ih je manipulisao nakon upoznavanja na Tinderu.

Kad bi ih emotivno vezao za sebe, bez obzira je li u pitanju prijateljski ili ljubavni odnos, Shimon bi prijetnjama o vlastitoj sigurnosti i golemim psihičkim pritiskom iz njih izvlačio novac kojim bi dalje finansirao svoj raskalašeni život i zahvaljujući kojem bi se sljedećoj žrtvi ponovno uspješno predstavio kao milijoner.

Originalnu reportažu koja sadrži sve ključne aktere kao i film pronađite ovdje.

ŠTO DONOSI I U ČEMU BRILJIRA NETFLIX DOKUMENTARAC?

Netflix otvara film sa Cecilieom, mladom ženom koju je Simon u kratko vrijeme uspio uvući u svoj ekstravagantni svijet. Slao joj je ruže, častio izljevima ljubavi, čak joj predložio da se usele zajedno. Nakon nekoliko sedmica, Cecilie je dobila fotografije krvavog Simona i njegovog tjelohranitelja s tvrdnjom da je Simon u velikoj opasnosti – i tu su počeli izgovori za izvlačenje novca s Cecilienog računa.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Cecilie Fjellhøy (@cecilie_)

Paralelno, Šveđanka Pernilla upoznaje Simona preko Tindera, ali ubrzo shvata da među njima nema hemije što ne znači da je imuna na njegove emotivne manipulacije. Nakon ljeta provedenog na ekstravagantnim evropskim lokacijama, Simon, očekivano, ‘dobiva prijetnje neprijatelja’ i traži Pernillu pomoć uz očajničke vapaje da je ona jedina koja mu može pomoći. Nakon što se situacija počela preplitati, sloj po sloj žene su otkrivale o čemu se zapravo radi i povezale se kako bi zaustavila ovog prevaranta svjetskog kalibra.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Pernilla Sjoholm (@pernillaelisabeths)

Uz pomoć reporterske ekipe s VG-ja, njihova su lica, baš kao i Simonovo, po svim naslovnicama, vijest je postala viralna – i tako je došla do Ayleen Charlotte. Žrtve koja je o Simonu pročitala sve preko novina i odlučila igrati njegovu igru i tako pomoći policiji da ga uhvate, a ona i dan danas prodaje Simonovu skupocjenu odjeću – kupljenu novcem ostalih žrtava.

Film je uspio dati novu dimenziju novinskoj reportaži. VG je u originalnom specijalu donio arhivske fotografije, snimke i glasovne poruke, a Felicity Morris obogatila ga je s pregršt materijala, pisanih, a posebice glasovnih poruka koje pokazuju zabrinjavajuće krajnosti i eskalacije Simona Levieva.

Upravo zahvaljujući tome, ali i dublje razrađenoj perspektivi istraživačkih novinara, cijeli film zapravo dobiva triler razinu i gradi nelagodu kako se približavamo kraju. Za razliku od mnogih Netflixovih dokumentaraca koji znaju tokom nekoliko epizoda ili na više od dva sata razlagati događaje, a često s mlakim rezultatom, The Tinder Swindler je dinamičan film koji se relativno brzo razvija.

Fascinantan je podsjetnik na emotivne i online prevare sa sudske i zakonske strane (koja ih ni ne prepoznaje kao takve) i ostavlja brojna otvorena pitanja zbog kojih se kraj, štoviše, čini pomalo ubrzanim, ali efektan je i ostavlja gorak okus. Ne samo kraj ove sage, već i brojne reakcije javnosti koje su se, kako to nerijetko biva, okomile na žrtve.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Cecilie Fjellhøy (@cecilie_)

Međutim, iako Simon iz svega nije izašao kao apsolutni gubitnik pred zakonom kako se većina nadala i nije platio dugove naših protagonistica, film nam je ipak dao dozu satisfakcije. Uprkos svemu što su prošle, a što nije prikazano u filmu (i Cecilie i Pernilla su se prijavile u psihijatrijske ustanove, jedna je bankrotirala, druga završila na sudu s četiri banke) – Cecilia ne odustaje od svog pogleda savremenu ljubav i pokrenula je udrugu za pomoć žrtvama sličnih scamova, njih su dvije ostale najbliže prijateljice, a Ayleen još uvijek ponosno prodaje Simonove markirane komade odjeće.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Wentzel Lombard (@wentzellombard)

Nedavno su pokrenule i GoFundMe kampanju u nadi da će uspjeti otplatiti dio dugova.

Preuzeto sa: journal.hr

Diznijeva ekranizacija koja opisuje moguću harmoniju života dečaka u divljini osvojila je svet. Međutim, životna priča Moglija iz stvarnog života nije se završila poput one u animiranom i crtanom filmu.

Morali da ubiju vučicu da bi ga uhvatili

Krajem 1800-ih godina, postojao je niz izveštaja o deci koja su pronađena kako žive sa divljim životinjama u džungli. Na primer, grupa lovaca u Utar Pradešu navodno je pokušavala da istera čopor vukova iz jazbine kada su napolju naleteli na dečaka. Lovci su uhvatili divlje dete i poslali ga u sirotište.

Ista sudbina zadesila je i Dina Saničara. Njega su odgajali vukovi u džungli Utar Pradeš u Indiji sve dok ga lovci nisu pronašli 1867. godine i odveli u sirotište.

Prvi dečak, koji je izvučen iz vučje jazbine, umro je nekoliko meseci po dolasku u sirotište. Tokom svog kratkog boravka i kratkog života, povezao se sa drugim detetom koje su takođe odgajali vukovi. On se zvao Dino Saničar.

Grupa lovaca u gustoj šumi okruga Bulandšahr, Utar Pradeš, primetila je šestogodišnjeg dečaka sa čoporom vukova. Činilo se da su dečaka usvojili i odgajali vukovi.

Lovci su to smatrali neprirodnim i odlučili su da odatle izvuku divlje dete i vrate ga u civilizaciju. Ispraznili su jazbinu i morali da ubiju vučicu da bi uhvatili dečaka, kojeg su odveli u sirotište Sikandra blizu Agre. Tamo je dobio ime Saničar, što na hindu jeziku znači subota, dan na koji je doveden.

Režao i jeo sirovo meso kao vuk

Podivljala deca često ne samo da nemaju osnovne društvene veštine, već imaju i problema da hodaju pravo. Saničar je režao i gunđao kao vuk, hodao na četiri noge, jeo sirovo meso, oštrio zube grizući kosti kao životinja. Iako nije bio nem, samo je stvarao životinjske glasove.

U kontekstu inteligencije smatrali su ga imbecilom, dok je on često pokazivao znake razuma, a ponekad i stvarnu oštroumnost. Ljudi iz sirotišta su se trudili da strpljivo rade sa dečakom i on je postepeno počeo da jede normalno, ali nije ništa govorio.

Nije razumeo ni neverbalnu komunikaciju ljudi, poput pokazivanja prstom i sporazumevanja upiranjem na stvari ili pojave. Za njega je to bilo potpuno strano a pokušaji nisu imali smisla.

Dina nikada nije naučio da govori. Ipak, prilagodio je neka ljudska ponašanja, kao što je nošenje odeće i pijenje iz šolje.

Živeo je kratko i umro je u 34. godini života. U sirotištu je proveo ceo svoj život, pokazujući malo poboljšanja. Mogao je da stoji, hoda, obukao bi se kako treba, počeo je da jede iz tanjira. Ali, uvek je njušio hranu pre jela. Ako mu se ne bi svidela, on bi je bacio.

Za života je imao samo jednu ljudsku naviku – počeo je da puši i postao je stalni pušač. Umro je od tuberkuloze 1895. godine.

Kiplingova „Knjiga o džungli” je nesumnjivo delo fikcije , a za najpopularniju priču koja pokazuje da je suživot ljudi i divljih životinja moguć – autor je za čuveni lik Moglija inspiraciju pronašao u kratkom životu i neverovatnoj sudbini „divljeg dečaka” Dina Saničara.

Ali niko ne zna poučnu priču o Petrinom putu ka uspehu. Ispričaću vam.

Petra je član dečjeg teatra već četiri godine. Njeni roditelji su po struci pedagozi, a tata piše pesme za potrebe predstava teatra. Jednom prilikom, tata je za svoju talentovanu ćerku Petru napisao pesmu “Ljubav” koja je lako našla put do srca publike. Petra je bila ponosna, razumljivo. To je bio njen najveći uspeh do tada. U glumi i plesu nije se posebno isticala.

I počela je još jedna školska godina. Devojčice njenog uzrasta, po želji, su birale da li će biti u grupi koja je u proseku mlađa i više vežba ples ili u starijoj grupi školaraca gde je najzastupljenija gluma. Petra je odabrala stariju grupu. Na časovima je više pokušavala da privuče pažnju novih i uglavnom starijih drugara, nego da prati čas i usvaja nova znanja. Nastavnica je dala preporuku, a roditelji su preporuku bez reči podržali, da se Petra vrati korak u nazad u mlađu grupu. Malena umetnica bila je uvređena i povređena.

Donela je odluku da više ne pohađa časove tog teatra uopšte i tačka. Roditelji su je podržali.

Deca u teatru pripremala su novi veliki nastup, na ogromnoj sceni Spensa, predivnu scenografiju i puno publike. Pesmu “Ljubav” sada je počela da priprema druga devojčica, a Petra je to saznala. Tri dana je plakala i molila roditelje da je upišu ponovo i pitaju da joj nastavnica vrati pesmu, uz pretpostavku da će njihov uticaj uroditi plodom, jer NJEN tata je pesmu napisao! Roditelji su joj objasnili da je odluka o ispisu bila njena i da sada ne žele da se mešaju. Skrenuli su joj pažnju da bi se devojčica koja sada vežba pesmu “Ljubav” jako rastužila ako ipak ne bi dobila tu šansu i da to nije fer prema njoj.

A ako želi da se vrati u teatar i ukoliko joj časovi nedostaju, oni će je ponovo upisati, nakon tog nastupa.

Petra je tugovala, roditelji su u celoj situaciji videli pravu lekciju za svoju ćerku i nisu pokušavali tugu da spreče. Ne, dozvolili su Petri i tugi da se upoznaju i predstave jedna drugoj. Treća “drugarica” bila je griža savesti. Mama i tata su znali da će joj, kao i svima nama, ponekada navraćati u život ti nezvani gosti, pa je dobro da se na vreme upoznaju i stvore neki međusobni odnos.

Odveli su je da gleda nastup. Petra je pohvalila drugaricu, a sa sobom vodila veliku borbu.

Nakon nekoliko dana Petra se vratila u teatar. Motivisana, jača, zrelija…

Odlazila je da gleda časove starije grupe. Jednom prilikom nastavnica je zamolila Petru da zameni stariju drugaricu koja nije na času. Petra je sada znala da prilike ne dolaze same po sebi i da je važno biti “na nivou zadatka”. Dala je sve od sebe, a nastavnica je u njoj videla napredak daleko iznad očekivanja.

Oduševljena nastavnica, dala je Petri novu šansu, a UNUTRAŠNJA motivacija bila je Petrin čarobni napitak za napredak. Vežbala je i na časovima i ispred zgrade i u kupatilu… Uživala je. To su scene koje sam ja gledala u filmovima, ali nikada u to nisam verovala. Do sada.

I došao je dan predstave, publika je bila zadovoljna celom predstavom, ali ipak najviše oduševljena Petrom.

A ja želim sve da ih pitam:

Da li biste izdržali? Ipak je tata pisao pesmu, a mama je drugarica sa vlasnicom teatra?

***

Na drugom kraju grada, na otvorenom se održava program za decu i ima samo nekoliko mesta za sedenje. Deca su napred, roditelji nazad. Sedmogodišnja Milica sedi sama u veelikom lejzibegu i gleda program. Njena mama je na klupici odmah pored. Dolazi Jelena, devojčica istih godina i ljubazno pita Milcu da li bi joj smetalo da sedne pored nje. Milica odgovara :”Da, smetalo bi mi” i okreće glavu. Milicina mama je pola metra pored i ćuti – “samo neka je mojoj Milici udobno” je njen stav. Jelena seda na kamen pored, a Milica ostaje sama u veeelikoj fotelji. Mama i dalje ne reaguje. Milici je dobro, dakle sve je ok. Jelena nije važna.

I tako do kraja programa, ceo sat, Milica je sama u veeelikoj fotelji, a Jelena na kamenu.

Zaključite sami.

(Istinita priča)