Međutim, decenije istraživanja u oblasti kognitivnih nauka postepeno su izgradile argument za jednu sasvim drugačiju vrstu inteligencije.

To je ona koja se ne može jasno uočiti na standardizovanim testovima. Nju je izuzetno teško razviti i može biti bolji pokazatelj stvarnog kreativnog uticaja u životu od same brzine obrade informacija.

Istraživači je ponekad nazivaju integrativnom inteligencijom. To je retka sposobnost da se razmišlja tečno i povezuju naizgled nepovezane oblasti znanja. Cilj je da se stvori nešto novo upravo na njihovim dodirnim tačkama.

Zašto ljudi pogrešno razumeju ovu vrstu inteligencije

Prva greška koju ljudi prave jeste to što integrativnu inteligenciju poistovećuju sa širokim opštim znanjem.

Neko ko je mnogo čitao može poznavati istoriju džeza, osnove evolucione biologije i principe arhitektonskog projektovanja.

Iako je to za svaku pohvalu, samo po sebi ne znači da ta osoba poseduje integrativnu inteligenciju.

Da biste razumeli kako integrativna inteligencija zaista izgleda, razmislite o tome šta je zapravo uradio Čarls Darvin. On nije samo čitao široko o prirodnoj istoriji. Prepoznao je da se ekonomska logika koju je Tomas Maltus koristio da objasni pritisak rasta ljudske populacije – da se sve više organizama takmiči za ograničene resurse – može primeniti i za objašnjenje mehanizma koji pokreće promene kod vrsta.

Darvin je preuzeo jedan koncept iz jedne oblasti i njime rešio zagonetku u sasvim drugoj. Upravo to prenošenje ideja i struktura između oblasti koje većina ljudi doživljava kao potpuno odvojene predstavlja suštinu integrativne inteligencije na delu.

Studija iz prošle godine

Psiholozi koji proučavaju kreativnost dosledno ističu da je analogijsko razmišljanje – sposobnost da se prepozna kako je problem u jednoj oblasti već rešen, samo u drugačijem obliku, u nekoj drugoj oblasti – ključni mehanizam koji pokreće ovakav način razmišljanja.

Studija objavljena 2025. godine u časopisu Thinking Skills and Creativity potvrdila je da je analogijsko razmišljanje osnovni kognitivni mehanizam koji povezuje razmišljanje kroz različite oblasti znanja sa kreativnim stvaralaštvom.

Naučnik koji u nekom biološkom procesu vidi algoritam, arhitekta koji preuzima principe iz dinamike fluida ili kompozitor koji gradi harmonsku strukturu na način na koji matematičar gradi dokaz – to su ljudi kojima granice između različitih oblasti znanja nisu čvrste, već propustljive, za razliku od većine drugih.

Osobina ličnosti najviše povezana sa integrativnom inteligencijom

Među pet glavnih dimenzija ličnosti, istraživanja dosledno pokazuju da je otvorenost prema iskustvu osobina koja je najsnažnije povezana sa kreativnim dostignućima u različitim oblastima.

Ovaj zaključak dodatno je potvrđen metaanalizom objavljenom 2023. godine u časopisu Personality and Individual Differences, koja je objedinila podatke iz 63 studije sa više od 24.000 učesnika.

Ljudi koji postižu visok rezultat na skali otvorenosti prema iskustvu prirodno teže novinama, složenosti i idejama koje se ne mogu lako svrstati u postojeće kategorije.

Oni bolje podnose neizvesnost i dvosmislenost. Mogu mesecima, pa čak i godinama, da razmišljaju o nerešenom pitanju koje povezuje dve različite discipline, a da pri tome ne osećaju nelagodnost koja većinu ljudi navodi da prerano prihvati neko konačno objašnjenje.

Zamislite inženjerku koja večeri provodi proučavajući klasičnu kompoziciju, ne zato što joj je to potrebno za posao, već zato što oseća da postoji neka duboka sličnost između harmonske napetosti u muzici i problema u obradi signala koji još nije uspela da reši.

Retka osobina inteligencije

Takvo neprestano povezivanje ideja iz različitih oblasti – koje sa strane može delovati neobično ili ekscentrično – često je upravo način na koji nastaju integrativni uvidi i originalna rešenja.

Ono što ovu vrstu inteligencije čini retkom nije sama osobina, ona postoji na kontinuiranom spektru. To je njena kombinacija sa drugim kvalitetima koji često vuku u suprotnim pravcima: dugotrajnom posvećenošću, strogom disciplinom i strpljenjem da se razvije istinska stručnost u više od jedne oblasti. Umesto da se samo površno prelazi preko mnogih.

Širina bez dubine jeste radoznalost. Širina udružena sa dubinom predstavlja nešto što je znatno teže izgraditi.

Zašto ova vrsta inteligencije postaje sve ređa

U trenutku kada naši najsloženiji problemi – u medicini, klimatskim naukama i veštačkoj inteligenciji – zahtevaju ljude koji umeju da povezuju znanja iz različitih disciplina, sistemi podsticaja u obrazovanju i profesionalnom životu krenuli su gotovo potpuno suprotnim putem.

Zamislite studentkinju doktorskih studija koja upisuje program iz neuronauke, a već ima ozbiljno predznanje iz filozofije uma i iskreno interesovanje za računarsko modelovanje. Vrlo je verovatno da će joj, u više navrata, biti rečeno da se opredeli za jedan pravac.

Njeni mentori očekuju radove objavljene u recenziranim naučnim časopisima koji su usmereni na jasno definisane podoblasti. Na tržištu rada od nje se očekuje da predstavi dosledan i usko profilisan istraživački identitet. Intelektualna širina, koja bi tokom jedne karijere mogla dovesti do zaista originalnih otkrića, institucionalno se često posmatra kao nedostatak. Ne kao prednost.

Šta su pokazala istraživanja

Istraživanja psihologa Mihalja Čiksentmihaljija o kreativnim pojedincima iz različitih oblasti, predstavljena u njegovoj knjizi Kreativnost: Tok i psihologija otkrivanja i stvaranja iz 1996. godine, pokazala su da najizuzetniji mislioci uglavnom poseduju ono što je nazvao složenom ličnošću.

Prema Čiksentmihaljiju, složene ličnosti u sebi objedinjuju parove osobina koje na prvi pogled deluju protivrečno, ali zapravo veoma uspešno funkcionišu zajedno.

To mogu biti disciplina i razigranost, intelektualna skromnost i intelektualno samopouzdanje ili izražena sposobnost da se po potrebi fokus prebaci sa najsitnijih detalja na širu sliku problema, i obrnuto.

Takva psihološka složenost ne može se razviti direktnim treningom. Ona se najčešće oblikuje kroz život vođen iskrenom radoznalošću, a ne težnjom za diplomama, titulama ili formalnim priznanjima.

Kako integrativna inteligencija izgleda u praksi

Integrativna inteligencija retko se odmah prepoznaje. Ljudi koji je poseduju često su u različitim fazama svoje karijere opisivani kao rastrzani, nedovoljno fokusirani ili kao osobe koje je teško svrstati u određenu kategoriju.

Stiv Džobs je često govorio da je kurs kaligrafije, koji je pohađao nakon što je napustio fakultet – isključivo iz ličnog interesovanja, bez ikakve praktične namene – postao izvor inspiracije za tipografsku eleganciju koja je kasnije postala jedno od prepoznatljivih obeležja kompanije Epl.

To nije priča o sirovoj inteligenciji, pa čak ni o kreativnom geniju u uobičajenom smislu te reči. To je priča o umu koji nije pravio razliku između „korisnog“ i „nekorisnog“ znanja. Takođe i koji je, godinama kasnije, bio nagrađen na način koji se nije mogao unapred predvideti.

Ovakav obrazac nije karakterističan samo za pojedinačne životne priče. Studija objavljena 2022. godine u časopisu Creativity Research Journal pokazala je da je široko interesovanje za naizgled nepovezane oblasti jedna od doslednih odlika karijera dobitnika Nobelove nagrade. Štaviše, sami laureati navode da je takva širina interesovanja bila svesna kreativna strategija, a ne puka osobina njihove ličnosti.

Posebna vrsta profesionalnog nemira

Ono što, gledano unazad, najviše izdvaja ljude sa integrativnom inteligencijom jeste posebna vrsta profesionalnog nemira. Sa strane može delovati kao rasejanost ili nedostatak fokusa, ali je zapravo reč o sistematskoj potrazi za sledećom plodnom tačkom susreta različitih oblasti znanja.

Takvi ljudi ne tragaju za širinom radi same širine. Oni prate nit koju je njihov um, zahvaljujući sposobnosti prepoznavanja obrazaca, već uočio kao obećavajuću. Često i pre nego što su toga svesni.

Retkost integrativne inteligencije ne proizlazi prvenstveno iz ograničenih kognitivnih sposobnosti. Većina ljudi poseduje mnogo širi intelektualni potencijal nego što im profesionalni život dozvoljava ili zahteva da razvijaju. Ono što je zaista retko jeste spoj okolnosti kao što su institucionalna sloboda, unutrašnja motivacija i dovoljno psihološke sigurnosti da se odupre pritisku uske specijalizacije.

Kreativna radoznalost kao odlika ove inteligencije

Tek kada se svi ti uslovi istovremeno ispune, ovakav način razmišljanja može da se razvije i dugoročno održi.

Osoba koja izgradi ovakvu inteligenciju spolja retko deluje kao da sledi pažljivo osmišljenu strategiju. Pre će izgledati kao neko ko jednostavno ne može da prestane da se interesuje za različite stvari. Vremenom, ako su okolnosti povoljne, ta različita interesovanja počinju da „razgovaraju“ jedno s drugim. Upravo u tom dijalogu između različitih oblasti nastaje ono što možemo nazvati najređim oblikom inteligencije.

Forbes

Mitovi bez istraživanja

Nedostatak koherentnosti u vezi sa poliamorijom je velikim dijelom posljedica odsustva legitimnih istraživanja. Ovaj nedostatak znanja nije spriječio kliničare, terapeute i druge da zaključuju od rasprostranjenosti, karakteristikama, stilu života i moralu poliamornih pojedinaca.

Na primjer, jedan hirurg je izjavio: “Brojne studije sprovedene u Sjedinjenim Državama izvijestile su da je oko četiri do osam posto populacije u poliamornim vezama”. Uzbuđen nakon što sam pročitao o postojanju “brojnih studija”, otkrio sam da ovakvo predstavljanje poliamornih veza nema nikakve istraživačke reference – čak i u objašnjavanju otkrića da su poliamorne veze toliko široko rasprostranjene. Ostajem zbunjen oko ovih 4% do 8%.

Čitanje me je dalje dovelo ne do naučnih članaka, već do velikog broja “eseja” o moralnim stranama, nedostacima i praksi poliamorije, kao što je “sedam mitova o poliamornim vezama”. Ove rasprave su lišene naučnih dokaza koji bi podržali njihovu legitimnost – da li karakterišu poliamorne pojedince? – ili njihovu učestalost – koliko ljudi vjeruje u ove mitove?

Mitovi kao što su da poliamorne osobe samo žele da imaju mnogo seksa, ne mogu da se emocionalno obavežu, upuštaju se u orgije ili uništavaju tradicionalne brakove – jesu li istiniti ili su to samo spekulacije? Štaviše, čak i ako je tačno, da li su to nužno loše karakteristike? Šta nije u redu sa orgijama ili narušavanjem tradicionalnih brakova?

Učestalost poliamorije

Kao što sam ranije pomenuo, doveo sam u pitanje stopu učestalosti od 4% do 8% poliamornih pojedinaca. Zatim sam pronašao još jednu objavu gdje se navodi da postoji široka rasprostranjenost “odraslih koji su sa entuzijazmom pristali da odluče da uđu u poliamornu vezu”.

Ova veoma upitna izjava me je iznenadila, posebno kada je kao podršku izjavi navedeno da je “skoro trećina milenijalaca anketiranih 2020. godine rekla da je njihova idealna veza u određenoj mjeri bila nemonogamna”.

Ipak, ovi podaci (čak i ako su tačni) ne podržavaju tvrdnju o visokoj učestalosti poliamorije. Imati lični “ideal” da budete u nemonogamnoj vezi (mislite na mlade napaljene muškarce) nije isto što i imati stvarnu nemonogamnu vezu. Štaviše, imati nemonogamnu vezu (npr. biti u otvorenoj vezi ili imati više paralelnih veza) nije isto što i imati poliamornu vezu (tj. konsenzualna, posvećena veza sa dvije ili više osoba).

Postoji nekoliko problema koji se javljaju sa istraživanjem ove populacije: teško je regrutovati reprezentativan uzorak ili čak veliki uzorak poliamornih pojedinaca. To može biti zato što su zaista rijetki ili se kriju zbog kulturne stigme u vezi sa svojim romantičnim i seksualnim preferencijama.

Možda ipak nije učestalo

Stvarni podaci o poliamoriji su u suprotnosti sa onim što možemo pročitati u popularnim časopisima. Iako su ovakve studije malobrojne, jedno istraživanje američkih srednjoškolaca koje su obavili naučnici sa Yale Univerziteta pokazalo je da se veoma malen broj ljudi izjašnjavao kao poliamorna osoba. Ova studija postavlja ozbiljna pitanja o navodno visokim procjenama rasprostranjenosti koje su dali drugi pisci.

Poliamorija možda izgleda kao idealan oblik odnosa za generacije milenijalaca i zumera (generacija Z), ali malo ko se čini da je uključen u takav odnos ili se identifikuje kao poliamor.

Da li daleko više njih ima potencijal – to jest, ima poliamornu orijentaciju – ali se plaše da to izraze zbog kulturnih zabrana i roditeljskih ograničenja? Moguće, ali mi to zapravo ne znamo.

“Zvanje ,,najboljeg mladog naučnika na svetu“ je velika čast i veoma mi godi, ali prestižna nagrada Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine (koju mi dodeljuje naš Zavod za zaštitu za intelektualne svojine) odnosi se na ovo jedno, ozbiljno i obimno istraživanje koje sam sproveo – Prečišćavanje vode zagađene fenolom procesom hidrodinamičke kavitacije, ali lično smatram da to nije dovoljno da bih bio najbolji na svetu”, skromno počinje Đorđe.

Nada se da ću u životu tek postati naučnik, jer se sada, kako dodaje samo bavi onim što voli i srećan je što nailazi na podršku različitih osoba. Ova nagrada je uslijedila nakon brojnih domaćih (regionalnih i republičkih) nagrada koje je osvajao tokom prethodne dvije godine, ali prije svega zahvaljujući zlatnoj medalji iz oblasti zaštite životne sredine na 23. svetskoj olimpijadi mladih naučnika.

Kada se javio interes za nauku i kako su izgledali tvoji počeci u nauci?
Naukom sam počeo da se bavim u sedmom razredu osnovne škole, u okviru Regionalnog centra za talente Beograd 2. Tokom sedmog i osmog razreda radio sam dva istraživanja vezana za istoriju sa kojima sa osvojio prve nagrade na republičkim smotrama. Kao i svaki početak, ni ovaj nije bio lak, ali mi je posebno drago što sam se u tom periodu bavio ovom društvenom naukom koju i dalje mnogo volim, jer sam se tada upoznao sa istraživačkim procesom.

U gimnaziji sam se posvetio oblasti koju takođe mnogo volim, a to je zaštita životne sredine. Uz veliku i nesebičnu pomoć mentora prof. dr Borivoja Adnađevića sam uspeo da izvedem ovo istraživanje vezano za prečišćavanje vode. Naravno, značajnu ulogu u upoznavanju sa istraživačkim procesom imao je i moj rad u Istraživačkoj stanici Petnica na programu hidrohemije.

Prečišćavanje voda zagađenih fenolom, bio je fokus tvog rada. Kako gledaš na ekološku situaciju, ali i svijest stanovništva i u čemu pronalaziš rješenje?
Fenol se godišnje proizvede u velikim količinama, a smrtonosan je po čoveka pri veoma niskim koncentracijama. Zbog ozbiljnosti ovog problema u prečišćavanju vode od fenola koriste se brojne metode, ali one imaju različite nedostatke, kao što su visoka cena, loša efikasnost i neselektivno prečišćavanje. Ispitujući uticaj različitih parametara na ovaj proces, ispostavilo se da je metoda hidrodinamičke kavitacije veoma efikasna metoda u rešavanju ovog globalnog problema.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, danas u svetu 1,6 milijardi ljudi koristi vodu za piće koja je zagađena zbog čovekove nemarnosti. Zaštita životne sredine ne počinje od neke multinacionalne kompanije ili države (mada je neophodno da one to podržavaju i podstiču), već od pojedinca koji mora biti svestan da ugrožavajući životnu sredinu šteti pre svega sebi i svojim potomcima, pa tek onda i drugima. Stvarno je važno da se, ukoliko je to moguće, otpad reciklira, da se otpaci odlože na za to predviđeno mesto, da se štedi električna energija i da se pogotovo obraća pažnja na vodu i rezerve vode za piće na Zemlji.

Koliko je odricanja i posvećenosti potrebno za bavljenje naukom?
Ne mislim da sam se zbog bavljenja naučnim i pre svega istraživačkim radom odrekao bilo čega. A pogotovo ne druženja, izlazaka i zabave. Često se misli da osobe zbog većeg uspeha u nekoj oblasti moraju da se odriču mnogo čega i da zbog toga nisu toliko angažovane u drugim segmentima života. S time se nikako ne slažem. Do sada sam učestvovao na brojnim takmičenjima (iz prirodnih i društvenih nauka, iz likovne kulture) i nisam se ni u jednom trenuku odricao bilo čega. S obzirom da sam se bavio onim čime volim, sve te aktivnosti su mi samo ulepšale vreme, a nikako me nisu ograničile ili mi zasmetale. A pogotovo ne bavljenje naukom koje je u ovom periodu pre svega mentorski rad, a ne pravi, samostalni, istraživački proces.

Čija podrška ti je bila potrebna i kakve planove imaš za budućnost?
Da nije bilo osoba koje su mi pomogle i koje su me uputile na ovo istraživanje, mislim da ne bi bilo nijedne nagrade koju sam do sada osvojio, i veoma sam zahvalan na nesebičnoj pomoći koju sam dobio. Želim da izrazim veliku zahvalnost svom mentoru, profesoru dr Borivoju Adnađeviću sa Fakulteta za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu. Njegova posvećenost, zainteresovanost i želja da mi u svakom trenutku pomogne su za mene bili veoma važni. Takođe, izražavam svoju zahvalnost za pomoć i saradnju zaposlenima u Rudarskom institutu u Beogradu, u Laboratoriji za zaštitu životne sredine, a naročito mr Mihajlu Gigovu i Sandri Petković koji su mi pomogli prilikom rada u laboratoriji.

Za podršku i savete se zahvaljujem svojim gimnazijskim profesorima, Tatjani Đurić, profesorki hemije, i Milanu Gordiću, profesoru fizike, a i čitavom kolektivu Treće beogradske gimnazije i razrednom starešini na podršci i razumevanju onog čime se bavim. Hvala i mom prijatelju, Filipu Boškoviću, studentu molekularne biologije Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu na strpljenju da odgovori na sva moja pitanja i stalnoj izuzetnoj podršci. Srećan sam što sam zahvaljujući podršci ovih i drugih osoba uspeo da izvedem samo istraživanje, da se bavim onim za šta iskreno mislim da je preko potrebno i veoma važno – a to je zaštita životne sredine i njeno unapređenje.
Planiram da osnovne studije završim u Beogradu, i one će se odnositi na zaštitu životne sredine, sa aspekta hemije. Nakon završenih osnovnih studija želeo bih da master i doktorske studije upišem negde u inostranstvu. Voleo bih da svojim budućim radom doprinesem zalaganju naših istraživača i profesora, i pomognem im u njihovom i našem naporu da se očuvamo kvalitet i količinu pijaćih voda u Srbiji.

Koliko je nauka „in“ među mladima i imaš li neku poruku mladima zašto bi se njome trebali baviti?
Nauka, kao i bilo koji druga oblast među mladima, biće popularna onoliko koliko nam se nudi. Najvažnije je da se razvija interesovanje za sadržaje koji prevazilaze školu. To se postiže prvo vaspitanjem, zatim posvećenošću nastavnika i profesora, i na kraju samostalnim angažovanjem. A naukom se (kao i muzikom, crtanjem ili sportom) treba baviti jer nam daje osećaj ispunjenosti, a misao da radimo nešto korisno nas čini srećnim. Da bi se konkretno nauka popularizovala, potrebno je medijski ispratiti rad organizacija koje se bave promocijom i uvođenjem mladih u nauku.

Izdvojio bih Regionalni centar za talente Beograd 2 i Istraživačku stanicu Petnica koji rade na popularizaciji i zdravom predstavljnju nauke kod mladih. Ima još ovakvih organizacija, ali se o njima nažalost ne čuje niti često niti dovoljno.
Sve veći porast „odliva mozgova“ navodi mnoge mlade da napuste svoje države. Imaš li ti želju da ostaneš ili odeš i zašto?
Veoma bih voleo da ostanem u Srbiji, i da se nakon master i doktorskih studija vratim. Sigurno ne može biti niti bolje niti lakše ukoliko svi oni koji su obrazovani odu iz zemlje. Želja za lagodnim životom je, čini se, danas važnija od bilo čega drugog. Kada su tokom druge polovine devetnaestog i početkom dvadesetog veka mladi talentovani studenti odlazili na školovanje u inostranstvo (o trošku države), oni bi se nakon studija vraćali u Srbiju. Velika razlika između tadašnjeg vremena i sadašnje situacije je u tome što danas ne postoji sistemsko podržavanja obrazovanih i talentovanih ljudi.

Takođe bih želeo da i ja u budućnosti budem taj koji će pomoći mladim ljudima da se bave onim šta vole. Verujem da će, i kada ja dođem u godine svojih mentora, biti đaka zainteresovanih za nauku i tada će biti najvažnije da budu tu profesori koji će im pomoći.

Gdje sebe vidiš za deset godina i vjeruješ li da pojedinac može doprinijeti poboljšanju života na svijetu?
Za deset godina sebe vidim kao osobu zadovoljnu sobom, baveći se najverovatnije oblašću environmental science. Verujem da ću tada govoriti drugima o važnosti očuvanja i zaštite životne sredine. Jedan pojedinac ne može sam promeniti ništa (ukoliko nije uticajni milijarder), ali verujem da mnogo obrazovanih, pametnih i moralnih osoba svakako mogu učiniti kako našu zemlju, tako i čitav svet boljim mestom za život. Ajzak Asimov je zapisao da je „najtužniji aspekt života danas to što nauka brže sakuplja znanje i ideje nego što društvo sakuplja mudrost“. Baš zbog toga bih voleo da svojim budućim radom doprinesem da se konkretno primene sva znanja i zalaganja istraživača, naučnika i profesora u očuvanju životne sredine.

Kako izgleda tvoj prosječan dan i jesi li uprkos nauci, sklon prosječnim aktivnostima mlade osobe. Internet, računar, društvene mreže. Kako komentarišeš današnji online, ali i offline svijet. Druže li se mladi izvan online sfere?
Moj prosečan dan izgleda isto kao i dan bilo kog drugog srednjoškolca. Jedina je razlika u tome što sam odlučio da svoje slobodno vreme posvetim bavljenju naukom, a da se, na primer, manje bavim internetom i društvenim mrežama. Smatram da je najveći problem danas kod mladih sveprisutno nezadovoljstvo sobom i sopstvenim žvotom. Nedostaje samoinicijative. U onlajn svetu vam se stalno serviraju neke nove vrednosti, novi trendovi koje navodno morate ispratiti da biste bili „in“. U takvom okruženju stradaju svi oni koji su nedovoljno ukorenjeni u svom shvatanju sveta.

Brzina svakodnevice vam ne dozvoljava da se bilo čemu detaljno posvetite, već je potrebno da uvek i u svakom trenutku budete na površini, da imate prividni osećaj da o svemu znate sve, a u stvari – ni o čemu ništa. Ovo nije problem mladih samo u Srbiji, već svuda u svetu. Humanističke i društvene nauke se ograničavaju, predstavljaju kao nauke drugog reda, multidisciplinarnost se predstavlja kao nešto što je poželjno ali danas praktično nemoguće, a sve to direktno stvara prostor za veće i brže napredovanje virtuelne realnosti u svakodnevnom životu. U takvom okruženju, konačno, moguće je mnogo lakše kontrolisati i uticati na čitavo društvo.

Šta je najveća i najbolja životna lekcija koju si naučio i želiš je podijeliti sa drugima?
Ne treba nikada odustati od želja, nadanja, mora se biti uporan i istrajan. Danas se sve može uraditi ukoliko znate gde da tražite, i kome da se obratite. Potrebna je samoinicijativa. Postoje brojne vanškolske aktivnosti – takmičenja, debate, nauka, sport, muzika, ali se svakoj treba posvetiti i izdvojiti određeno vreme na njih. A ako sad nemamo vremena za takve aktivnosti, ne znam kada ćemo imati.