U tom trenutku, čitava planeta je saznala ono što je naš nobelovac godinama čuvao na samom dnu srca. Prelepa dama bila je njegova supruga Milica Babić, u tom trenutku tri godine u braku sa njim, ali u njegovoj duši prisutna čitave dve decenije. Konačno više nije morao da krije da je upravo ona bila njegova inspiracija i ona čuvena “Jelena, žena koje nema”, o kojoj je pisao stihove dok su se tajno voleli, a svi drugi samo nagađali o kome se radi.

Gazdinska kći koja je opčinila belosvetke varoši

Sama Milica bila je – kako se govorilo – žena ispred svog vremena. Rođena je 2. septembra 1909. godine u Bosanskom Šamcu, kao kći uglednog i imućnog trgovca Stevana i majke Zorke. Od malih nogu pokazivala je neviđeni talenat za crtanje, pa je otac, čim je završila malu maturu, prepoznao tu iskru i poslao je na školovanje u Beč.

Tamo se pet godina usavršavala u Školi primenjene umetnosti Austrijskog muzeja za umetnost i industriju, gde se specijalizovala za pozorišni i modni kostim. Tako je postala prva srpska školovana kostimografkinja, a njene ruke stvorile su odeću za stotine velikih pozorišnih predstava.

Sudbina je htela da se uda za Nenada Jovanovića, uglednog novinara i prevodioca, sa kojim se 1939. godine preselila u Berlin kada je on dobio službu atašea za štampu. Međutim, Milica nije želela da živi u senci svog muža niti da bude samo “žena diplomate”. U Nemačkoj je vredno radila kao modni dopisnik lista Politika, gradeći sopstveno ime i karijeru.

Kroz tuđa vrata do sopstvene sreće i greha

Upravo u Berlinu, u predvečerje strašnog rata, ukrstili su se putevi Jovanovića i našeg pisca. Naš ambasador, tada već ugodinama, samac i naviknut na usamljenički život, počeo je sve češće da se druži sa zemljacima. Ipak, društvo lepe i obrazovane Milice bilo je ono što mu je ulepšavalo dane.

İvo Andric ve eşi Milica Babic'in Nobel Ödülünün müjdesini aldıkları an… pic.twitter.com/iWYlpjaV0X

— Yugoslavya Gurusu (@tojetoturska) January 6, 2016

Prijateljstvo između njih dvoje brzo je preraslo u duboku, iskrenu, ali i zabranjenu emociju. Dragoljub Vlatković, autor knjige o piščevom životu, zabeležio je da je to od samog početka bila velika i prava grešna ljubav. Koliko se i sam pisac mučio zbog osećanja prema supruzi svog prijatelja, najbolje govore reči koje je sam zapisao u to vreme: “Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima.”

Međutim, nije mogao protiv svog srca. Zapisao je tada i rečenicu koja je ušla u istoriju: “Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!” I zaista, čekao je strpljivo i tiho.

Decenije čekanja i krunisanje sreće u Starom gradu – Nagrada i od boga i od ljudi

Nakon Drugog svetskog rata, Milica se vratila u Beograd gde je nastavila da stvara čuda u pozorištu. U braku sa Nenadom ostala je sve do njegove smrti 1957. godine. Prijateljima se nakon toga požalila da više ne može da podnese samoću, ali rešenje je već godinama čekalo na istoj adresi.

Konačno, 27. decembra 1958. godine, u opštini Stari grad u Beogradu, pred svedocima Aleksandrom i Julijanom Vučo, venčali su se Milica i Ivo. Veo tajne sa njihove priče je spao, pa su narednih deset godina svoju ljubav živeli potpuno javno, nadoknađujući svaki onaj trenutak koji im je u mladosti bio uskraćen.

Odlazak u večnost kad je sudnji dan rastavio ove dve duše

Svoju oazu mira pronašli su u Herceg Novom, gde su često odmarali i uživali u mirisu mora i zajedničkim trenucima. Nažalost, sudbina im nije dala još mnogo vremena. Dok su boravili u svom domu na moru, 24. marta 1968. godine, Milica je doživela jak srčani napad i preminula.

Prva srpska školovana kostimografkinja i jedina supruga našeg velikog pisca sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu. Njeno odsustvo ostavilo je neizbrisivu prazninu u njegovom životu. Sedam godina kasnije, na istom mestu, pored svoje Lepe, položena je i urna našeg nobelovca.

Izvor: ona.telegraf.rs

1. Stan na Andrićevom vencu, u kom je od 1958. živeo sa suprugom Milicom Babić, bio je prvi stan u njegovom vlasništvu.

2. Njegova kućna biblioteka sadržala je oko 4500 knjiga.

3.  Ljut zbog toga što je jedna izdavačka kuća usred Drugog svetskog rata bez odobrenja objavila zbirku njegovih pripovedaka (a nije dao odobrenje zato što nije hteo da objavljuje ništa dok ljudi stradaju u ratu), otkupio je ceo tiraž.

4. Nobelovu nagradu za književnost dobio je za celokupan književni rad, a ne samo za roman Na Drini ćuprija, kako se pogrešno misli.

5. Govorio je deset stranih jezika.

Danas smo moji đaci i ja posetili Spomen-muzej Ive Andrića, saznali i videli mnogo interesantnih podataka, čuli deo govora koji je održao prilikom uručenja Nobelove nagrade, zavirili u privatnu prepisku sa suprugom… Ovo što sam vam prenela samo je delić.

Konstatovali smo da se iz njegove radne sobe oseća neka čudna energija (šta je obilazak bez malo misterije), pa sad…

Preporučujem vam da posetite ovaj dragulj u srcu Beograda. Zaposleni u muzeju su divni i predusretljivi, a poseta će vas sigurno oduševiti!

Za još ovakvih priča pratite Jecu Bratić

“Vidite, djeco, kako Andrić daje jednu sumornu sliku snijega, koja nagovještava još sumorniju sliku groblja”, reći će profesor po čitanju pomenute rečenice iz uvoda.

ANDRIĆEVO DJELO IZ BRUCOŠKE PERSPEKTIVE

Da bi kasnije objasnio šta je to prstenasta struktura romana na primjeru “Proklete avlije”, znao nas je i te kako zainteresovati za pomenuto djelo.

“Mada, ne mora snijeg uvijek da znači i sumornu sliku. Sjećam se kada sam bio vaših godina, brucoš, otišao sam sa kolegama na proslavu Nove godine na Kopaonik. Toliko je bilo zamelo da su snježni smetovi bili visoki po dva-tri metra. Negdje oko ponoći, mi, tadašnji brucoši, poskidali smo se goli, zaronili u onaj snijeg i, da oprostite, tu se nije znalo ko je koga hvatao i za šta”, nastavljao je profesor svoje izlaganje na opšti smijeh prisutnih.

Smijeh je prekidao čitanjem novih Andrićevih rečenica.

“Pod tom belinom iščezlo je i malo groblje na kom samo najviši krstovi vrhom vire iz dubokog snega. Jedino tu se vide tragovi uske staze kroz celac sneg; staza je proprćena juče za vreme fra-Petrovog pogreba. Na kraju te staze tanka pruga prtine širi se u nepravilan krug, a sneg oko nje ima rumenu boju raskvašene ilovače, i sve to izgleda kao sveža rana u opštoj belini koja se proteže do unedogled i gubi neprimetno u sivoj pustinji neba još punog snega”, redao je Andrić rečenice u “Prokletoj avliji”, koje je nama brucošima slikovito čitao profesor.

Profesor je, naravno, predavanje nastavio u, sebi vičnom, šaljivom tonu.

“Vidite, djeco, kako Andrić daje sumornu sliku groblja koja nagovještava još sumorniju sliku zatvora. Mada, ne mora groblje uvijek da znači i sumornu sliku. Sjećam se, kada sam bio vaših godina, brucoš, kakve sam sve sastanke imao kraj zemunskog groblja i šta smo sve radili iza grobova”, pričao je profesor dok smo ga prekidali glasnim smijehom.

Naravno, ime i prezime profesora iz ove priče neću otkriti iz dva razloga.

Prvi razlog je zato što njegove riječi pišem po sjećanju, a drugi, jer bi dokoni čitaoci, kako je Servantes oslovljavao one koji su bdjeli nad njegovom pisanijom, mogli zaključiti da je radio neprofesionalno, iako ga je većina studenata smatrala jednim od najboljih profesora.

Oni kojima je predavao, svakako, prepoznaće o kome je riječ.

Nego, koji su razlozi zbog čega sam se sjetio ovog, mnogi bi rekli, neozbiljnog predavanja o jednoj knjizi Ive Andrića, o 130. godišnjici rođenja ovoga pisca?! Možda zbog toga što se prilikom Andrićevih godišnjica u Bosni i Hercegovini, o Andriću uglavnom govori neozbiljno.

ISPRAVLJANJE KRIVIH DRINA O ANDRIĆEVIM GODIŠNJICAMA

Umjesto isticanja da je, opčinjen mostovima kao fenomenom u istoriji ljudskog roda, Ivo Andrić gradio mostove među ljudima, jedni tada govore da je on u “Pismu iz 1920” Bosnu proglasio za zemlju mržnje te da je pisao za jedan, a protiv drugog ili trećeg naroda. Drugi bi tada ispravljali krive Drine u romanu “Na Drini ćuprija”, a treći pričali kako je Andrić uzalud poklonio novac koji je dobio uz Nobelovu nagradu bibliotekama u Bosni i Hercegovini jer, jelte, ništa pa ni njegova djela kako bi trebalo pročitali nismo. Četvrti bi se bacili u citiranja mudrih misli na društvenim mrežama.

“Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati”, najcitiranija je rečenica na internetu ispod koje je potpisan Ivo Andrić, a koju nikad i nigdje nije zapisao. Šta će nam biblioteke kada na internetu sažeto u jednoj rečenici ima sve, kazali bi skeptici. Neozbiljno, nego šta.

Predavanja iz uvoda ovoga teksta možda sam se pak sjetio, jer ne želim da ponavljam opšta mjesta i poznate činjenice o Ivi Andriću, a možda i da još jednom opravdam sebi dragu Andrićevu misao u kojoj kaže da: “Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča.”

Ovo je Andrić zapisao u eseju “O priči i pričanju” koji je pročitao 1961. godine u Stokholmu, nakon što mu je uručena Nobelova nagrada za književnost.

Pedeset godina poslije, dakle 2011. godine, u vrijeme kada sam bio apsolvent, radio sam na Sajmu knjige u Beogradu.

Izdavači “Štampar Makarije” iz Beograda i “Oktoih” iz Podgorice, zajednički su štampali sabrana Andrićeva djela. Ta djela za jednim štandom prodavao sam ja, tada nedovršeni student književnosti, a za štandom pored mene, jedan trgovac sa pozamašnim pijačnim iskustvom iz Hercegovine.

“Ajmo, ajmo, ajmo, izvolite gospođo, samo naprijed gospodine, sve Andrićeve knjige na jednom mjestu – tvrdi povez. Romani, pripovijetke, priče – sve je tu, čak i njegov diplomski rad”, vikao je grlati Hercegovac, koji je te godine vjerovatno prodao najviše Andrićevih i knjiga uopšte na beogradskom sajmu.

“ANDRIĆ IDE KAO ALVA”

Kada sam mu objasnio da se u sabranim djelima ne nalazi Andrićev diplomski rad, nego doktorska disertacija štampana u jednoj knjizi pod naslovom “Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”, vispreni Hercegovac me je gledao kao da sam lud.

“Koga briga, čovječe! Važno je da se proda”, odbrusio mi je praktični trgovac, čija je zarada uveliko premašivala moju na sajmu. Ipak, dobro sam se slagao sa kolegom za vrijeme desetak sajamskih dana u Beogradu. Nisam smatrao da je trebalo da pročita Andrićeve knjige kako bi ih znao prodati, što je on dokazao i u praksi.

Ovaj pričljivi Hercegovac, pored toga što je znao prodati robu, bez obzira na to da li je to knjiga ili čarapa (riječ koja nam je ostala iz turske vladavine), za tih sajamskih dana znao je sve i o prodavcima knjiga i o gazdama štandova. Znao je koja je kolegica za kojim štandom u ljubavnoj vezi, a koja nije, ko s kim puši cigarete na pauzi i šta sve ne. Mozak mu je radio kao kod obavještajca.

“Jesi l’ vidio onu garu, s kim ide pušiti već treći dan zaredom”, trgao me je jednom prilikom iz razmišljanja.

“Nisam vidio. Moj pogled sluti strašne daljine”, citirao sam mu potom iz sjećanja jednu Andrićevu misao iz “Ex Ponta”.

“Kakve crne daljine kad ne vidiš šta ti se dešava ispred nosa”, odbrusio mi je, znalački, čovjek koji je preskočio kompletnu lektiru u osnovnoj i srednjoj školi.

Na sajmu tih dana radio je i jedan iskusni banjalučki književnik i knjižar čije ime takođe ne želim da otkrivam. On je bio jedina prava konkurencija mom kolegi Hercegovcu. Poznavao je vlasnika štanda za kojim sam radio. Sa njim je preklapao neke stare dugove tako što je od mene uzimao dnevno od pet do deset primjeraka u crvenim koricama luksuzno opremljenih “Znakova pored puta” i po znatno višoj cijeni prodavao ih u hali 2, dok se štand za kojim sam ja radio nalazio u hali 4.

“Andrić ide kao alva”, složio se književnik jednom prilikom sa ovim što je prodavao Andrićev “diplomski rad”. Gledajući kako neobrazovane, tako i obrazovane ljude i njihovu želju da po svaku cijenu u kapitalističkom duhu iskoriste 50. godišnjicu uručenja Nobelove nagrade Ivi Andriću, mogao sam samo da budem srećan, jer se još uvijek sjećam osjećaja dječaka iz priče “Knjiga” Ive Andrića, kao i svog osjećaja dok sam tu priču čitao još u osnovnoj školi. Andrić je znao reći da je ovu priču napisao iz osvete prema svojim profesorima.

PSOVANJE BOSANKE TUGE KOJU ŽIVIMO

Ne iz osvete, nego iz čiste zabave, kada sam se vratio sa sajma sa namjerom da položim preostale ispite, na pismenom radu iz Srpske književnosti dvadesetog vijeka, predmeta koji smo slušali na četvrtoj godini fakulteta, pisao sam upravo o uvodnom predavanju iz ovog teksta, jer smo za temu dobili ni manje ni više nego “Prokletu avliju”. Profesor koji je predavao na četvrtoj godini, naravno, oborio me je bez pogovora i suvišno mu je uopšte bilo govoriti da sam nauštrb Fra Petra, Zaima, Karađoza, Ćamila efendije i ostalih likova, pisao o Andrićevom pripovjedačkom postupku na primjeru nekakvih brucoša koji su se goli valjali u snijegu. Nije bilo neke velike štete, jer sam ubrzo, iz drugog pokušaja, položio ispit. Čak sam na usmenom ispitu, iz tog drugog pokušaja, kao jedno od pitanja i jedan od dokaza da je u našim životima Ivo Andrić nezaobilazan, dobio “Travničku hroniku”.

Tada sam, naravno, o “Travničkoj hronici” znao pričati bolje nego što sada znam napisati. Danas, tek po sjećanju, mogu da kažem da je čitati Andrića za mene bila elitistička stvar i privilegija bez presedana. Toj privilegiji valja se vraćati, mada poznajem i neuspješne povratnike na njegovo djelo. Naime, jedan prijatelj mi je pričao kako je poslije biografske knjige “Život” Kita Ričardsa, ponovo uzeo da čita Andrića, da bi potom bacio knjigu i opsovao bosansku tugu u kojoj živi i sam.

Upoznao sam se, sa druge strane, s jednom ženom koja je često odlazila na Andrićev grob i tamo znala ostati po dva sata jer joj je ovaj svojim knjigama, kako je govorila, mnogo pomogao u životu. Moja profesorica Srpskog jezika i književnost iz srednje škole, po sopstvenom priznanju, oćoravila je u ratu čitajući Andrića pod svijećom.

On je pisac suštinskih istina, njena je rečenica koju ne mogu da zaboravim, jer sam često nailazio na potvrdu. Ipak, na kraju ovog teksta, uz nadu da mi neće zamjeriti bivši profesori i nekadašnje kolege trgovci sa beogradskog sajma knjige, ostavio bih samo jedan posve laički, svima jasan zaključak – Ivi Andriću sasvim jasna bila je dominantna filozofija ovoga društva “u se, na se i poda se”. Opisujući je, Andrićeva literatura kontrirala je toj filozofiji. Svjesno ili ne, profesor iz uvoda ovoga teksta naučio nas je tome. O svemu ostalom, već je rečeno u knjigama.

Ivo Andrić, jedini nobelovac s naših prostora, samotnjak u svim biografijama, 30 godina je volio i čekao jednu ženu, ljubav svog života, Milicu Babić.

Ivo Andrić je napisao pripovetku „Zlostavljanje“, koja je objavljena 1946. godine i koja opisuje brak Anice Marković i Andrije Zerekovića. Zbog veoma jasnog značenja koje naslov priče nosi, čitaoci odmah mogu da procene žele li ili ne da pročitaju književno delo pred sobom. Isti je slučaj sa donošenjem svakodnevnih odluka i u realnom svetu – nasilje vidiš ili ne želiš da vidiš, trpiš ili ne trpiš.

Na samom početku ove pripovetke, u dva pasusa, dat je grub opis celog događaja. Ljudi sa potpunim odsustvom empatije mogli bi vrlo lako da sve svedu na jednu rečenicu: „Žena napustila muža iz nepoznatih razloga“. Međutim, dobar deo čitalaštva zapitaće se zašto je žena napustila muža. Kakav je bio muž i da li je on zgrešio? Kakva je bila supruga i da li je ona pogrešila? Zašto okolina osuđuje samo ženu, i to po principu „traži hleba preko pogače“? Zašto se otac odrekao ćerke nakon njenog propalog braka? Zatim sledi rečenica: „Živi životom usamljenih, odbačenih žena“.

Savršena „mamac“ rečenica za nastavak čitanja i povezivanje sa likom žene, a ne muža. Naime, zašto je „odbačena“ žena ako je ona ostavila muža i zašto živi usamljeničkim životom ako svet kaže da je „tražila hleba preko pogače“? Dakle, problem je u okruženju koje vidi samo krajnji ishod. Drugim rečima, problem su neznanje i nedostatak saosećanja, kao i neprestano žilave predrasude.

Muž je onaj tipičan: miran, ugledan, vredan, bogat, poslovan čovek. Ali, bio je „savršen tip ružnog čoveka“ i, osim toga, bio je u kasnim četrdesetim godinama. Ne treba doneti brz zaključak da ružni muškarci u kasnim četrdesetim manje vrede, već postaviti pitanje zašto ostadoše sami predugo, kada su tako valjani, bogati i ugledni. Rešenje ovakvom tipu muškarca uglavnom bude sve ono što može ostati nerečeno, a što stane u rečenicu: „Ona je bila sirota devojka“. Naravno, kod Andrića to su, opet, dva pasusa u kojima se opisuje poštena devojčina porodica, zanimanje oca, nabrajanje braće i sestara, osvrt na smrt majke; ali tu je jedan bitan opis nesrećnih žena koje kasnije trpe zlostavljanje:

„Po nuždi i po navici, takve devojke postaju bezlična, nesavremena stvorenja, neotporna prema tuđim egoizmima, virtuozi nesebičnosti, uvek spremne na svaku žrtvu i uvek mučene osećanjem da nisu dovoljno dale ni učinile. Pošto su ugušile u sebi, u samom začetku, prirodnu ženinu težnju za ličnom srećom, one se žrtvuju za svakoga i svako može da ih iskorišćuje, ali nikome nisu dovoljne.“[1]

Pristojna, vredna, vaspitana, mlada, lepa i siromašna devojka privukla je pažnju gorepomenutom muškarcu. Ali, u čemu je problem? U sebičnosti, licemerju i kompleksima koje vidi žena, dok svet ima sliku jednog uspešnog braka. Muž je hvalisav i svake večeri pokazuje svoje pravo lice. Neprestano govori o svojim poslovnim uspesima, vezama i planovima. Uzdiže sam sebe. Drži dosadne monologe. Priseća se kako su se devojke „lepile“ za njega i sve to opisuje sopstvenoj ženi koju je zapostavio. Umislio je da vodi razgovor sa suprugom, a zapravo od nje očekuje samo „pasivno učešće, njeno živo prisustvo“.

On voli njeno ćutanje, a ona prezire njegove priče i tu potrebu za drugačijim viđenjem sebe, zbog čega glumi pred njom, oduševljen samim sobom tj. svojim izmišljotinama. Zapravo, ne zna se šta je u tim propovedima istina, a šta nije. Nakon nekog vremena prestao je da joj dolazi u postelju, zbog čega je bila zadovoljna, jer najsrećnija je bila dok muž spava, tj. ćuti. Stanje ove ženske osetljive duše Andrić je prikazao rečenicom: „I kao ukleta, morala je da sluša ono što je prezirala, da gleda ono čega se gadila i da trpi ono što je mrzela.“[1]

Proživljavanje jedne velike tuge ogleda se i u tome što su joj najdragoceniji trenuci bili oni pre nego što zaspi i kad se probudi, jer nije bilo njega da joj priča priče. Vređalo ju je njegovo ponašanje, njegovo verovanje da može da je obmanjuje. Trpela je sve godinama, dok nije došao „jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumnjivo da je život koji vodimo nemoguć, nedostojan i neizdrživ. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke“[1]. Nakon takvih sudbonosnih odluka, žene, kao i u ovoj priči, pakuju devojačke kofere samo najpotrebnijim stvarima i brzinom svetlosne godine napuštaju bogatašku kuću i osiromašen život. Brak je okončan razvodom, sud je potvrdio ženinu krivicu, a osuđena je i od strane malograđanske sredine.

Nije zlostavljanje samo fizičko nasilje. Zlostavljanje je i svakodnevno, bezobrazno i bezobzirno vređanje inteligencije, koje nije podnošljivije od fizičkog nasilja samo zato što tragovi nisu „vidljivi“. Pružite podršku razvedenim ženama i ne osuđujte ih. Ivo Andrić je to učinio ovom pričom davne 1946. godine, kada su bile etiketirane kao „pobegulje“, i kada je priču s punim pravom nazvao „Zlostavljanje“.

[1] „Zlostavljanje“, Ivo Andrić

Gordana Bušin

Izvor: Nedeljnik RS

Jelena Lenka Dunđerski

Ona je bila velika ljubav srpskog pesnika Laze Kostića.

Rodila se u uglednoj i imućnoj porodici. Njen otac, Lazar Dunđerski, bio je proizvođač i trgovac žitom i veliki dobrotvor. Dosta je ulagao u obrazovanje svoje ćerke, pa je Lenka već sa dvadeset godina bila prelepa gospođića koja je govorila nemački, mađarski i francuski jezik, svirala klavir, putovala i bavila se sportom. Ovakva svestranost u to vreme nije bila dostupna mnogim devojkama. Zbog svoje lepote i velikog miraza imala je puno prosaca, ali nije želela da se uda ni za jednog od njih.

Njena lepota, mladost i obrazovanje bili su presudni da i Laza Kostić svoju ljubav pokloni upravo njoj. Bio je prijatelj njenog oca, pa se pri jednoj poseti upoznao sa prelepom Lenkom. Tog trenutka se rodila ljubav. Koliko je Laza bio opčinjen lepotom ove devojke toliko je i ona bila opijena pesnikom.
Međutim, razlika od trideset godina ih je delila, a ovu ljubav učinila jednom od najnesrećnijih ljubavi u srpskoj istoriji.

Kostić se stalno borio sa sobom, smatrajući nemoralnim da zaprosi toliko mladu devojku.

„Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast…“
(Laza Kostić: „Santa Maria della Salute“)

Laza odlučuje da se povuče.
„Vijugav mozak održa vlast…“
(Laza Kostić: „Santa Maria della Salute“)

Ženi se ženom koju mu pronalazi Lenkin otac i na taj način stavlja tačku na svoju veliku ljubav.

Iako je „pobegao“ od te ljubavi, ona nikad nije prestala. Lenka je, takođe, patila. Posle Kostićeve ženidbe umire u dvadesetčetvrtoj godini.

Pesnik je ceo svoj život tugovao za njom. Iz te tuge je nastala najlepša ljubavna pesma srpske književnosti „Santa Maria della Salute“ inspirisana Lenkom Dunđerski.

„A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje…“
(Laza Kostić: „Santa Maria della Salute“)

Ana Gutjar

Ana Gutjar je bila Nemica u koju se srpski pripovedač Laza Lazarević zaljubio kada je bio na studijama u Berlinu. Ona je bila ćerka gazdarice kod koje je Laza stanovao. Međutim, iako je ljubav bila obostrana, postala je jedna od velikih, nesrećnih ljubavi. Naime, Laza Lazarević je veoma poštovao patrijarhalno vaspitanje i smatrao je da će ženidbom sa Anom povrediti svoju porodicu.

Ana je bila inspiracija za delo „Švabica“ u kome je Lazarević pisao o svojim osećanjima prema Nemici, ali i o svojim dvoumljenjima i sukobima sa samim sobom.

Ovu pripovetku su Lazarevićevi savremenici smatrali „prvim gradskim ljubavnim romanom“.

Porodica u kojoj je odrastao mu je bila mnogo važna, pa je potreba da zadovolji njihova očekivanja i želje pobedila ljubav. Na kraju je ostalo delo „Švabica“ da svedoči o jednoj nesrećnoj ljubavi i da je sačuva od zaborava.

Kosara Bobić

Kosara Bobić je bila velika ljubav pesnika Velimira Rajića. Međutim, ova ljubav je bila nemoguća, jer pesnik nije želeo da njegova bolest bude teret koji će nositi mlada devojka. Oboleo od epilepsije i tuberkuloze voleo je Kosaru bez nade da će sa njom provesti život. Ni ona nije bila ravnodušna prema njemu. Volela je da šeta sa njim Kalemegdanom, a on joj je često posvećivao stihove i pisao pisma. Međutim, i ovde je razum nadvladao srce.

Kosara se udala, a on ostao da pati bolestan i sam.

Dve godine pošto se ona udala za beogradskog profesora, nastala je jedna od najlepših i najemotivnijih ljubavnih pesama srpske književnosti „Na dan njenog venčanja“ koju je Rajić posvetio svojoj nesrećnoj ljubavi.

„I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji
Prosta ti bila ljubav moja živa”
(Velimir Rajić: „Na dan njenog venčanja“ )

Kako su njihovi savremenici govorili, Kosara nije bila srećna u braku. Uvek je slušala stihove Rajićeve pesme sa suzama u očima uz komentar da je sve vezano za njih dvoje sudbina. Mozda je sudbina i to što su posle smrti preneseni na beogradsko Novo groblje gde počivaju u susednim parcelama.

„I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
„Prosta ti bila moja ljubav živa!”
(Velimir Rajić: „Na dan njenog venčanja“ )

Milica Babić – Jovanović

Jedini srpski nobelovac, Ivo Andrić, svoju veliku ljubav čekao je trideset godina. Svoja osećanja čuvao je u tajnosti. Bio je zaljubljen u ženu svog prijatelja, kostimografkinju, Milicu Babić Jovanović.

Nadao joj se godinama ne sluteći da će je svojim strpljenjem dočekati. Smatra se da je svoje delo„Jelena, žena koje nema“ posvetio upravo svojoj velikoj, ali zabranjenoj ljubavi.

„Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je išcekujem!“
(Ivo Andrić: „Jelena, žena koje nema“)

Andriću se strpljenje isplatilo. Posle smrti supruga, Milica se udaje za pisca zbog čega se ova ljubav ubraja u najlepše ljubavi srpske književnosti. U braku su proveli deset godina, sve do Miličine smrti, 1968. godine.

Vida Ružić

Jedna od najlepših beograđanskih dama sa početka 20. veka ukrala je srce velikog srpskog pisca Miloša Crnjanskog. Vida i Miloš su se zaljubili na jednom predavanju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kada je Crnjanski seo pored nje. Ova ljubav je često bila osporavana, jer je Vidina porodica imala nameru da je uda za oficira. Međutim, jačina njihovih osećanja je uspela sve da pobedi, a ljubav da potraje više od pedeset godina, sve do piščeve smrti.

Miloša je pratio glas da je ženskaroš. Međutim, koliko god da je voleo žene i da je uživao u njihovom društvu, svoju suprugu je obožavao. Postoje podaci da su njegove poslednje reči bile „vode“ i „Vido“. Posle smrti Crnjanskog, Vidin život je sasvim izgubio smisao.

Nije još dugo živela. Jedina želja koju je navela u svom testamentu bila je da i u „smrti“ bude s Milošem. Međutim, ova želja joj ni danas nije ispunjena. On je sahranjen u Aleji velikana, a ona u svojoj grobnici.

Ove žene su inspirisale svojom ljubavlju. Zbog njih su nastala najlepša dela srpske književnosti. Postale su simbol velikih ljubavi, a priče o njima i njihovim životima su i danas aktuelne.
Aleksandra je zaljubljenik u srpski jezik i književnost i smatra da je jezik jednog naroda najveće bogatstvo koje se treba negovati i čuvati

Izvor: iserbia

Deseti decembar u Štokholmu.

Deseti decembar hiljadu devetsto šezdeset i prve u Štokholmu.

U pompeznoj dvorani Koncertne palate Švedske akademije održava se ceremonija svečanog ruha i svjetskog kalibra. U negdašnjoj zgradi Štokholmske berze, te nedjelje, 10. decembra 1961. godine, Nobelovu nagradu za književnost dobija “naše gore list”. Te štokholmske noći, Ivo Andrić postaje “naš Nobelovac”. Prilikom uručenja priznanja za cjelokupni književni opus, Anders Osterling, stalni sekretar Švedske akademije, pred svima i na glas reče Ivi:

Veliko je zadovoljstvo za Švedsku akademiju da nagradi jednog vrijednog predstavnika onog jezičkog područja koje do sada nije bilo predstavljeno u listi nagrađenih. Uz izražavanje naših iskrenih čestitki, ja Vas molim da primite ovaj znak počasti iz ruku njegovog veličanstva kralja.

I upravo zbog toga što sve do te 1961. godine naše jezičko područje nije bilo predstavljeno u listi nagrađenih, Andrić tada posta opšte dobro drugova i drugarica cijele onomadne Federativne Narodne Republike Jugoslavije. I sam drug Tito mu je onomad čestitao, a to bi se čak moglo smatrati i svojevrsnim Nobelom za sebe.

Prvi Nobelovac.

Naš prvi Nobelovac.

(A, ako je suditi po podršci koju, kako vlast, tako i javnost kontinuirano pruža živućim književnicima brdovitog nam Balkana, te ako je vjerovati da je Dilan dokaz dilejizma Švedske Akademije, prvi Nobelovac će zasigurno ostati i jedini.)

Još 26. oktobra te godine je objelodanjeno da će zlatna medalja, diploma sa izjavom te dokument Skandinavske banke o novčanom iznosu nagrade – sveto trojstvo Nobela – biti uručeni našem Ivi. Savez književnika Jugoslavije je te 1961, uz našeg Ivu, predložio i hrvatskog Miroslava. I premda će mnogi vojevati strastvene epove o neprijateljskoj vatri između Andrića i Krleže, Ivo je haiku izrazom sumirao stvar:

Ne Krleža ili Andrić, nego Krleža i Andrić.

Takav je čovjek bio naš Ivo.

Poslije će se otkriti da je ovaj naš te 1961. bio u konkurenciji sa “opasnim” igračima književnog izraza, poput engleskog Dž.R.R. Tolkina, američkog Džona Stajnbeka i italijanskog Alberta Moravije. I da se u kući Andrića vodila ozbiljna polemika o toaleti supružnika.

Jer i naš Ivo je bio samo čovjek.

Književnik, istoričar i hroničar te jugoslovenski diplomata, ali prevashodno čovjek.

Toliko veliki čovjek da je Nobelove hartije od ekonomske vrijednosti, novčanice “zarađene” sopstvenim golim rukama, poklonio Savjetu za kulturu Narodne Republike Bosne i Hercegovine, a u svrhu unapređenja narodnih biblioteka.

Možda je već tada naslutio kud ne plovi ovaj naš brod.

Prisutnima tog decembra 1961. godine, Andrić se obratio na francuskom. Govor “O priči i pričanju” će kasnije biti objavljen u publikaciji “Nobelova nagrada”, koju godišnje izdaje Nobelova fondacija, te sabran u Andrićevim “Sabranim djelima”.

Andrić nije volio da govori o sebi. I, za jednog umjetnika riječi, ovaj govor mu je odveć teško pao.

Andrić nije volio da govori o sebi, jer je vjerovao da književnik već sve kaže kada preda svoje djelo javnosti.

Andrić nije volio da govori o sebi, ali je s ponosom nosio ordenje Nobelovca. Ne zbog sebe, nego zbog nas.

Želja Alfreda Bernharda Nobela bila je da u amanet svojoj domovini ostavi vrijednost koja neće poznavati nacionalne, religijske ili kulturolške razlike. A želja Ive Andriće je bila da u amanet svojoj domovini ostavi osvjetlan obraz. Da za svoju Jugoslaviju, cijelu svoju Jugoslaviju, sačuva barem dio moći jezika, snage duha i velelepnosti književnosti.

Takav je čovjek bio naš Ivo.

A šta smo mu mi uradili?

Mi smo prvo podijelili sebe, a potom i njega.

Od našeg Nobelovca, Ivo je, u vrtlogu naših, vaših i njihovih igara prijestolja, postao…

Srbin. (Sam je rekao da je Srbenda, majku mu staru.)

Hrvat. (Isuse, ime mu je Ivo. Dakle, što drugo uopće može da bude do Hrvat?)

Bosanac. (Iz Travnika je, ba, šta prićaš?)

Još u doba stare Grčke se vjerovalo i vrednovalo da ona djela, koja posjeduju, kako estetsku, tako i umjetničku vrijednost, poslije smrti autora postaju vlasništvo čovječanstva. Postaju opšte dobro, koje ostaje u nasljedstvo budućim generacijama.

Zar nije naš Ivo onda dobro čovječanstva?

I premda autorska prava poznajemo kao i dobar dio autora (nimalo), i premda nam je stalo do književnosti samo onda kad treba da se busamo u prsa čija je veća, zar ne bi trebalo da bude tako?

Zar ne bi trebalo da prestanemo ovakvog jednog čovjeka i ovakvog jednog umjetnika svoditi na igračku koja je čas moja, čas tvoja, a čas “igramo se zajedno u pijesku, jer su nam tako rekli ovi proevropski oci”?

Neka ga svojataju oni koji misle da se jedan Ivo može posjedovati.

I neka nas Gospod Bog čuva onih koji se bore za taj svijet u kom će jedan Ivo Andrić biti ništa više do Srbin, Hrvat ili Bosanac.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,

Andrić.