Glumica je bolovala od raka dojke, dve nedelje nakon što joj je organizacija odala počast na ceremoniji u Los Anđelesu, javno se izvinjavajući zbog načina na koji je tretirana tokom dodele Oskara.

Čuvena dodela Oskara

Godine 1973. nekoliko stotina meštana, zajedno sa radikalnim aktivistima iz Pokreta američkih indijanaca (AIM), došlo je u obližnje selo Vounded Kni u Južnoj Dakoti u znak protesta zbog zloupotrebe Vlade. Protest je rezultirao nasilnim sukobom sa saveznim agentima koji je trajao 71 dan.

– Otišla sam tamo, kao ponosna Indijanka, dostojanstveno, hrabro, sa gracioznošću i poniznošću – prisetila se ona događaja.

– Znala sam da moram da govorim istinu. Neki ljudi je možda prihvate. A neki ljudi ne.

Litlfeder se nakon toga borila da dobije posao u industriji, ali je rekla da “nikada nije kasno za izvinjenje… nikad nije kasno za oproštaj”.

Na svečanom događaju na Akademiji prošlog meseca, Litlfeder se pojavila na sceni u invalidskim kolicima, smejući se i zabavljajući publiku, među kojima je bilo mnogo starosedelaca koji rade u filmskoj industriji.

– Nisam sebe predstavljala. Predstavljala sam sve autohtone snage tamo. Sve autohtone ljude. Zato što nas nikada ranije nisu čuli na takav način – rekla je ona za BBC na pitanje o svom govoru na dodeli Oskara pre skoro 50 godina.

Glumica i aktivistkinja Apača rekla je da se suočila sa decenijama uznemiravanja zbog tog govora.

– Neko je to morao da uradi. I bilo je u redu. I ja sam morala da platim cenu.

Pravila su promenjena nakon njenog govora i dobitnicima je sada zabranjeno da pošalju nekog drugog da pokupi ili odbije nagradu.

U nedavnom intervjuu za “Variety”, Litlfeder se prisetila trenutka kada je sišla sa bine 1973. godine.

– Nastavila sam da hodam pravo napred sa nekoliko naoružanih stražara pored sebe i visoko sam držala glavu i bila sam ponosna što sam prva domorodačka žena u istoriji dodele Oskara koja je dala tu političku izjavu.

Litlfeder je glumila u filmovima kao što su “Suđenje Biliju Džeku”, “Džoni Fajerklaud” i “Savetnik u zločinu”, ali je rekla da se vratila u San Francisko nakon što je industrija stavila na crnu listu, da nastavi svoj aktivizam i rad u zdravstvu i pozorištu.

U saopštenju Akademija je otkrila da je njen bivši predsednik Dejvid Rubin izdao zvaničnu “izjavu o pomirenju” u junu.

– Zlostavljanje koje ste pretrpeli bilo je neopravdano. Emocionalni teret koji ste preživeli i cena vaše karijere u našoj industriji su nepopravljivi. Predugo je hrabrost koju ste pokazivali bila nepriznata. Zbog toga nudimo i naše najdublje izvinjenje i naše iskreno divljenje.

Kako je došlo do dogovora između Sačin i Marlona Branda

Kada je Litlfeder čula da se Marlon Brando zalaže za prava Indijanaca, napisala mu je pismo i zamolila Kopolu da podeli sa njom glumčevu adresu: “Želela sam da znam da li je Brando stvaran”, rekla je ona za “Gardijan”. Nekoliko meseci kasnije, Brando ju je nazvao i oni su sklopili prijateljstvo.

Dan pre nego što je trebalo da se održi ceremonija dodele Oskara 1973, Brando je pitao Litlfeder da li bi ona prisustvovala događaju kao njegov predstavnik.

–  Nisam imala pojma šta da očekujem. Nikada u životu nisam bila na dodeli Oskara – rekla je.

Njihov plan je bio prilično nasumičan. Uveče na ceremoniji, Litlfeder je čekala da Brando završi sa kucanjem govora od osam stranica koji je ona trebalo da pročita u njegovo ime, stigavši na događaj samo nekoliko minuta pre uručenja nagrade za najboljeg glumca.

Kada joj je rečeno da će imati samo 60 sekundi da govori ako Brando pobedi, znala je da neće biti vremena da pročita glumčeve reči. Morala bi da improvizuje.

– Naravno, srce mi je lupalo. A onda su prozvali njegovo ime. Tako sam nekoliko puta duboko udahnula i pomolila se. I hodala sam tim stepenicama i pokušavala da ne padnem preko svojih resa od jeleće kože i da budem graciozna koliko sam mogla. I molila sam se da moji preci budu sa mnom.

Nakon svog istorijskog pojavljivanja na dodeli Oskara, Litlfeder je proučavala holističko zdravlje i ishranu, a kasnije je radila u zajednicama Indijanaca širom Sjedinjenih Država i u hospiciju Majke Tereze za AIDS u San Francisku. Poslednje godine su bile teške za Sačin – umrla je od metastaziranog raka dojke, ali pomirenje sa Akademijom je za nju bilo “ostvarenje sna”.

– Duboko je ohrabrujuće videti koliko se toga promenilo otkako nisam prihvatila Oskara pre 50 godina.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Prečesto smo svjedoci razvoda zbog afere, kako od strane parova u javnosti, tako i brakova prijatelja i poznanika. Autsajderi se često osjećaju prinuđenim da osude, opravdaju i raspravljaju o pitanju: Može li brak preživjeti aferu?

Činjenica je da, bez obzira na to šta svijet misli, samo par može odlučiti da li njihov brak može opstati.

Ako oba partnera žele da se ponovo posvete vezi i imaju hrabrosti da vjeruju i ponovo zapale svoju ljubav, oni mogu ponovo da izgrade svoj brak.

Teški počeci su razumljivi

Ponovo izgraditi nešto zvuči dobro, ali u početku nije lako. Često niko nije siguran ni u šta osim u želju da bol “nestane”. Emocionalno, destruktivna osjećanja, bijesa, izdaje, krivice i srama ne nestaju tek tako.

Ponekad postoji želja da ih zakopamo i ponovo se povežemo kao da se ništa nije dogodilo.

Ponekad postoji pritisak od vanjskog svijeta da se nešto uradi ili ne uradi.

Zanimljivo je koliko će se ljudi, koji govore da se prevara ne oprašta, boriti za sopstveni brak kada se nađu u sličnoj situaciji.

S obzirom na unutrašnje i spoljašnje pritiske, par nakon afere treba sebi da dozvoli vrijeme da se izliječi i popravi na svoj način.

Važni koraci naprijed ka iscjeljenju i popravci

Izvinjenje

Izvinjenje je verbalno, ponekad pismeno, izražavanje krivice koja predstavlja kajanje ili tugu zbog toga što ste povrijedili nekog drugog. Nakon afere, izvinjenje je način da se svjedoči o bolu izdaje koju je jedan partner izazvao drugom.

Izvinjenje nije automatski “karta za oproštaj”. To nije predgovor o krivici, izgovorima ili osveti. Pravo izvinjenje nakon afere šalje poruku da bez obzira na razlog, kršenje bračne veze nikada nije odgovor.

Izvinjenje je neophodno jer priznaje bol koja je nanesena i započinje obnovu sigurnosti i zajedničkih vrijednosti između partnera – obećava promjenu.

Oproštaj

Da bi par mogao da nastavi dalje, mora postojati iskreno izvinjenje i spremnost da se oprosti. Na mnogo načina, ovo je zajedničko putovanje koje podrazumijeva vjeru u iskreno kajanje drugog i spremnost i sposobnost da se promijeni – ponekad je to skok koji je vrijedan preduzeti.

Literatura o nevjerstvu naglašava da je u popravljanju braka oproštaj proces koji traje, a ne jedan zaseban događaj.

Kao takvo, opraštanje često uključuju cikluse nepovjerenja, straha i srama. Kao i svaka druga trauma, za nevjerstvo je potrebno vrijeme i razumijevanje da se izliječi.

Empatija prema položaju drugog u ovim trenucima može biti najmoćniji način podrške procesu opraštanja: “Čujem te”. “Razumijem da ti je žao.” “Žao mi je i ne mogu da te krivim što ti je potrebno više vremena da mi opet vjeruješ.”

Fleksibilnost suočavanja

Koncept fleksibilnosti suočavanja potiče iz istraživanja George Bonanno i njegovih kolega koji smatraju da otpornost na traumu nije rezultat jednog načina nošenja sa situacijom, već sposobnost da se bude fleksibilan i koriste različiti načini suočavanja.

Poslije traume, što uključuje i nevjerstvo, često su me pitali “Da li preboliš to ili samo nastaviš sa tim?”

Odgovor je da radite oboje.

Ako se nikada ne osvrnete kako biste osjetili i suočili se sa raskidom braka koji ne možete popraviti, i ako se nikada ne radujete da preduzmete korake zajedno u nadi da ćete popraviti stvari, onda nećte pronaći put do obnovljene ljubavi.

Ponovno uspostavljanje povjerenja

Sastavni dio izvinjenja, oproštaja i procesa liječenja nevjerstva je ponovno uspostavljanje povjerenja. Pošto je istina o vezi kompromitovana ćutanjem i lažima, istina sada mora da se izrazi.

Od početka procesa zarastanja i kako se izliječenje odvija, izdani partner treba da zna priču o aferi. Oni moraju da shvate svoju stvarnost i da stvore svoju percepciju onoga što se dogodilo. Moraju da znaju ko je njihov partner, ko je bila “druga osoba”, kako se ta veza završila i ko je sada njihov partner.

Iako zahtjev za više informacija može doći u različitim vremenima, pojašnjenje je važno. Može biti potrebno mnogo zahtjeva i potrebe za datumima i detaljima.

Međutim, razjašnjenje je drugačije od beskonačnog razmišljanja, opsjednutosti ili ispitivanja partnera koji je izdao. Ne želite da aferu učinite važnijom od braka koji pokušavate da popravite!

Uzajamno preispitivanje

Ono što gradi povjerenje koje omogućava oporavak i izliječenje veze jeste iskreno, bez krivice, ispitivanje stanja veze prije afere. Ovo ne znači odobravanje izdaje.

To je iskrena samorefleksija svakog partnera i međusobna razmijena onoga što je svaki dao i dobio u vezi. Sa kojim problemima se svako suočavao? Koja pitanja su bila ignorisana? Kakve će želje i potrebe imati svaki partner u ovom novopopravljenom braku? Nevjerstvo nije izgovor za afere; to je realnost koju treba uzeti u obzir u procesu popravke.

„Za one koji ne znaju, ima li takvih, bila sam u Beogradu da promovišem knjigu. Ne znam na kojim sve televizijama nisam bila. Svi su moji nastupi odjeknuli jer su tabloidi i portali ludi za vađenjem rečenica iz konteksta i bombastičnim naslovima. Odjeknuo je i „sukob“ moje omiljene „voditeljke“ i mene.

Na portalima je to bila svađa, samo nas dve znamo kako se dobro zabavljamo. Dok ovo pišem umirem od smeha, to mi se ne dešava često, prisećam se svog gostovanja u emisiji Marije Kilibarde. Kako se emisija zove? Guglajte.

Za one koji ne znaju kako izgleda nastup na televiziji, evo, kratko. Šofer te doveze do zgrade. Tamo te čeka ili ne čeka osoba koja te otprati u „šminkernicu“. U „šminkernici“ rade žene koje znaju sve i imaju mišljenje o svemu. Govori bi mu bili kraći, nastupi ređi, teme zanimljivije i životnije“, napisala je Vedrana.

“Vraćam se Mariji Kilibardi. Kad sam našminkana ušla u studio, prema meni je krenula žena visoka dva metra, malo sam i rekla. Prelepa. Raširila je ruke, učinilo mi se da ću nestati u zagrljaju vetrenjače. Uz širok osmeh mi je priznala, priznale su i sve ostale “voditeljke” kod kojih sam bila, knjigu nije pročitala, ali neke rečenice ipak jeste. Posebno joj je bila zanimljiva priča o ženama koje često turaju prst “tamo” ne bi li na vršku prsta videle krv.

Razigrana Kilibarda na svom prstu očekuje suprotno, ona želi “dete”. U razgovoru uživo sam joj rekla ono što možete videti na mnogim srpskim portalima, čak i nekim hrvatskim. Izvinjavam joj se zbog ružnih reči, ona zna da je nisam htela namerno uvrediti, bila sam izvan sebe jer je doživljavam kao ćerku koja želi skočiti sa visoke litice u kipuću vodu. Ako skoči i preživi, doživotno će i neuspešno lečiti rane”, napisala je Vedrana i dodala:

“Marija i ja smo se zabavljale, žena poštuje moje “krivo” mišljenje, nemam ja s njom problema, ali imam s modernim trendom koji je zastrašujući. Sve većem broju žena u četrdesetoj “telo vrišti”. Telo hoće dete. Zašto žene u četrdesetoj plus misle da vrisak tela može pobediti fiziologiju?”, piše ona dalje.

“Ljudsko telo nije se mnogo promenilo u nekoliko hiljada godina. Ona koja rodi u četrdesetoj svog će prvoškolca sačekati pred školom na pragu pedesete. Dete će biti na startu života, ona na početku gubljenja snage, ma koliko nam teretane slale drugačiju poruku.

Ljudsko telo ima svoj ritam starenja i tu ubacivanje hormona samo čini ogromnu štetu. Prvorotkinji u četrdesetoj u čitavoj će priči najmanje pomagati partner. Muškarce u pravilu deca ne zanimaju osim kad u dvadesetoj postanu najbolji teniseri, fudbaleri, glumci, glumice, pevači, pevačice, bogate udavače… Muškarce zanimaju drugi muškarci. Za većinu njih Đoković je car, a žena potrošna roba”, piše Rudan.

“Mi kroz život prolazimo krvavo radeći. Služimo sistemu, partneru, roditeljima, a do smrti deci. Sve koje žele biti sluškinje svojoj najvećoj ljubavi, to su uvek deca, u taj bi horor trebale ući čim ranije da bi se u pedesetoj mogle, neke, bar malo opustiti. Deca su za svaku ženu jezivo mučenje s povremenim, minijaturnim trenucima “sreće”. To znamo sve mi koje ih imamo ma koliko lagale o tome.

Koji jezivi z****. Želiš decu jer o njima ništa ne znaš, kad saznaš već si na lomači koja se ne gasi decenija. Marija Kilibarda me nakon emisije veselo otpratila do taksija, u emisji sam joj rekla da imam mačku Pepicu koju volim, zato mi je rekla: “Pozdravite Pipicu”.

U mom kraju “pipica” ima sasvim drugo značenje, ipak, nisam pitala Mariju misli li na moju “pipicu” ili Pepinu “pipicu”. Pozdravila sam Pepicu. Moje “pipice” setim se samo na ginekološkom stolu”, zaključila je Vedrana Rudan u svom blogu.

Preuzeto sa: nova.rs