Nemačka je do sada najčešće nabavljala litijum iz rudnika u Australiji i Čileu, ali Kina i dalje ima monopol na dalju preradu sirovina, što Brantner smatra nedopustivim i zbog čega ističe da su rudnici u Evropi neophodni, ali očigledno ne u njenoj zemlji. Jedan takav rudnik i kopanje litijuma planira se i u Srbiji.

Ona je u intervjuu 2022. za nemačke medije, na n-tv.de, izjavila da Nemačka mora da postane nezavisna u proizvodnji litijuma i da je to prioritet, ali ne kopanjem u svojoj zemlji, već otvaranjem rudnika u evropskim državama, iz kojih će uvoziti ovu sirovinu, koja se neće prerađivati u Kini.

Iz tog razloga, ona je, kao političar “Zelenih”, podržala nekoliko pilot projekata u kojima se vađenje litijuma iz vode samo testira u Nemačkoj, slično kao u Čileu, ali za razliku od ove latinoameričke zemlje, čisto i ekološki prihvatljivo i održivo.

Samo da ne zavise od Kine

“Svakodnevno pričamo o energetskim sirovinama, a to su gas, nafta i ugalj. Iza neenergetskih su klasični metali i minerali koji su neophodni za proizvodnju računara, baterija, mobilnih telefona. Moramo postati nezavisni u korišćenju litijuma, da ne bude kao sa prirodnim gasom, gde smo kao država zavisni, što je za nas veoma skupo”, objašnjava Brantner.

Nemačka, naime, po pitanju sirovina, u više od 90 odsto zavisi od Kine, što im predstavlja sve veći problem.

“Zavisni smo u pojedinim oblastima, posebno u preradi sirovina. Njihov način obrade sirovina je energetski intenzivan, neki bi čak rekli i prljav. To ima veliki i štetan uticaj na životnu sredinu, potrošnju vode i uzrokuje mnoge emisije. Sa druge strane, u Nemačkoj se poslednjih decenija fokusiramo na tehnologiju i istraživanje, a ne na obradu sirovina. Takođe, proizvodnja u Kini je veoma jeftina i to što oni proizvode se teško može proizvesti u drugim zemljama po istoj ceni”, kaže nemačka sekretarka.

Sirovinska nalazišta su, ističe ona, raspoređena po celom svetu, a sirovine su dostupne u tek nekoliko zemalja, ali se ne kopaju svuda.

“Rudnike često miniraju kineske kompanije. Zatim te iste sirovine dalje transportuju u Kinu i tamo ih obrađuju. Kad je u pitanju litijum u industriji električnih automobila, Evropa je do sada ovu sirovinu zadovoljavala samo uvozom. Može se litijum kopati i vaditi na nekoliko mesta u Evropi. Može se naći u stenama i u veoma slanoj termalnoj vodi. U Nemačkoj je, na primer, to slučaj u Rajnskom grebenu”, kaže Brantner, ali ne navodi da će se u ovoj evropskoj zemlji i vaditi litijum.

Pilot projekti o iskopavanju

U Nemačkoj, ipak, postoje dva pilot projekta za ispitivanje novih tehnologija vađenja ove sirovine.

“Jedan se odnosi na pumpanje za korišćenje geotermalne energije i vađenje litijuma u ​​isto vreme. To je proširena upotreba postojećih geotermalnih sistema. Mislim da je potpuno ispravno da ispitamo i vidimo da li se ovo može povećati i kako ih iskoristiti. To bi naravno, imalo smisla, ako već godinama koristimo geotermalnu energiju da obezbedimo toplotu u nekim oblastima i gradovima. Daleko smo od onoga što se postiže u Čileu. Druga stavka je dalja obrada litijuma i pitanje da li to uopšte treba ovde da radimo”, kaže nemačka sekretarka.

Rudarenje litijuma u ​​Evropi bilo bi čistije nego u Čileu ili Kini, naglašava ona.

“Geotermalni sistemi pumpaju toplu vodu na gore, a zatim se ponovo spuštaju. To nije prljav način rudarenja, već proces koji trenutno koristi samo toplotu. Sada postoje pokušaji da se litijum izvuče iz vode. Slično rade i u Čileu, ali tamo voda isparava. Oni sa velikim interesovanjem prate ovo što radimo u Nemačkoj, gde pokušavamo da vidimo možemo li tehnički da izvedemo da voda ne ispari i samim tim postane oskudna”.

Iza pilot projekata stoje kompanije. Jedna od njih je, kaže Brantner, “privatna”, ali ne navodi koja.

“Jedna je privatna kompanija, a sa druge strane je univerzitet koji radi sa EnBW. Naravno, mi kopanjem nikada ne bismo dobili dovoljno litijuma za celu automobilsku industriju u Evropi, pa zato radimo na drugoj tački, a to je recikliranje baterija, koje treba da bude znatno bolje. Na evropskom nivou to se radi putem regulacije baterija. Ovo predviđa da se reciklirani sadržaj automobilskih baterija mora povećati kako bi se litijum, koji već imamo, ponovo iskoristio. To se zove urbano rudarstvo”, objašnjava Brantner.

Kopanjem litijuma zemlje ostaju bez vode

Ona navodi da Čile ima velika ležišta u pustinji Atakama na severu, koja su dugo bila minirana, a njihovi izvori litijuma su dragoceni.

“Bilo mi je veoma interesantno što je čileanska strana zainteresovana da omogući rudarenje koje je prihvatljivije za vodu. To je inače veliki problem, jer kod njih se voda pumpa iz dubine, isparava i nestaje iz ekosistema. Naravno, ovo je već ranije bila pustinja, a i voda je veoma slana, tako da nije za piće. Ipak morate biti oprezni da ne poremetite ekosistem. Zbog toga je čileanska vlada zainteresovana za tehnologije koje štede vodu, a na kojima sada radimo. Druga važna stavka je pravičan tretman prema lokalnom autohtonom stanovništvu, jer oni hiljadama godina žive u regionu gde se kopa”.

Iako Nemačka ne planira da kopa u svojoj zemlji, njihova sekretarka ističe da u Čileu sprovode “mnoge uzbudljive projekte u cilju zelene energije, koji bi se mogli koristiti za rudarstvo”.

“Radimo na tome da se i nemačke kompanije uključe i mogu da doprinesu svojim znanjem i iskustvom kao tehnološki partneri. Međutim, to nije tako lako jer i druge zemlje imaju slične interese, a najveći konkurent su Kinezi”.

Ipak, Brantner naglašava da joj nije cilj da započne ekonomsku bitku sa Kinom.

“Naše je samo da minimiziramo rizike iskopavanje kroz diversifikaciju, investiranje. Ja sam državna sekretarka, a ne kupac sirovina”, zaključuje ona.

Podsetimo, Brantner je u pratnji nemačkog kancelara Olafa Šolca boravila u Beogradu 19. jula, kada je potpisan Memorandum o strateškom partnerstvu EU i Srbije u oblasti održivih sirovina. Ona se tada sastala i sa predstavnicima opozicije i civilnog društva koji se protive projektu iskopavanja litijuma u dolini reke Jadar, kod Loznice.

Proteste je u početku podržavala, ali ih je kasnije osporila, jer smatra da su iz kompanije Rio Tinto promenili plan i pristali da vrše iskopavanja po standardima EU, što je za nju, i državu Nemačku – prihvatljivo.

„Umesto toga danima nam pričaju da nismo patriote i da ne želimo da Srbija uđe u Evropsku uniju. Da li je patriotizam pripomagati jednoj multinacionalnoj kompaniji ili je pravi patriotizam borba za čist vazduh, zemlju i vodu koja hrani sve nas u Srbiji?“, upitala je Stupljanin.

Dodaje da ljudi iz Beograda kupuju hranu u prodavnici i ne razmišljaju odakle ona dolazi i da neko mora da kopa bunar kako bi te hrane bilo.

„Moramo se podsetiti da ako u nešto treba da se ulaže u Srbiji, onda je to u poljoprivredu. To je vrednost i bogatstvo koje mi možemo da ponudimo Evropi, a nikako ne rudarstvo! U trenutku kada cela planeta pokušava da se izbori sa strašnim klimatskim promenama upravo ta Evropa štiti svoju prirodu, a naša država hoće da je proda. Najplodniju zemlju hoće da devastira samo zato što jedan autokrata hoće da ostane na vlasti“

Zamolila je okupljene da ne nasedaju na provokacije, kao i da su svi ovde sa istim ciljem.

„Kod teritorijalno velikih i industrijski razvijenih zemalja (poput onih koje nam sugerišu iskopavanje jadarita) situacija je, reklo bi se, značajno drugačija jer zbog veličine svoje teritorije one mogu da eksploatišu rudu litijuma na lokalitetima koji nose neuporedivo manji rizik od nastanka ekološke katastofe“, napisao je.

„Stoga je mudro da velikim državama ustupimo avangardnu poziciju u domenu tehnologije rudarenja litijuma, ali na njihovoj sopstvenoj teritoriji, a da mi, koji smo teritorijalno mali, pomno pratimo njihove aktivnosti i učimo na njihovom iskustvu“, istakao je Subotić i uputao: „uostalom čemu žurba?“.

„Litijum neće pobeći iz doline Jadra i strpljivo će čekati podno Cera sve dok tehnologija njegovog iskopavanja ne postane potpuno bezbedna. Tačnije – ako ikada postane“, zaključio je Subotić.