Ako mi se ikada vrate tvoj oči,
I te tvoje oči ponovo zaustave života moga vir,
Ko izgubljena sjena bez početka
Ja više neću lutati,
I svaki pogled tvoj cjelivaće u meni mir.

Ali ako mi se usne tvoje vrate nijeme
I zaborave da pjesma njina bješe blagoslov moj sav,
Tad zaplakaće tuga ko kiša i nevrijeme
I nestaće dan,
I nestaće ljubav dok gasi se Sunca plam.

Zato ako te nakani starim putem ponovo poći,
Na istom mjestu tanano je srce što te toliko voli,
A ti uzmi ga ponovo pod krila svoja,
I ne boj se,
Bilo bi srećno da se opet zove tvojim.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

I u njega se uklapam skroz,

Ne znam kako je sve to počelo,

Ali srce zasiguno ne mari za to.

Ljubav neka traje,

Jer ona je naljepša stvar,

Dok si pored mene,

Ja ne znam za strah.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke.

Da ti kažem kako nedostaju oni tvoji osmijesi koji su nam dušu hranili.
Da ti kažem kako nedostaju one tvoje tople riječi koje su dio naših bespomoćnih duša na tren u prošlost
vraćale.

Da ti kažem kako nedostaje onaj tvoj život kojeg onako lako pokloni Nebu.
Da ti kažem kako mi nedostaje još samo boja tvog života.

Da je dodam na platno.
Da slika bude potpuna.
Barem u snu.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Prebirala je po sjećanjima, emocijama, prisjećala se svih onih životnih trenutaka koji bi po defaultu trebalo da budu naši najsrećniji.

To su oni događaji koje mi žene, uglavnom, deklamujemo kad nas pitaju šta nas to čini srećnima, pa stanemo u stav mirno kao da polažemo pionirsku zakletvu i nabrajamo: „kad sam rodila svoju djecu, kad sam upoznala muža, kad sam se udala, kad sam postala tetka…“ Kao da je neki grijeh srećne emocije vezivati za nešto drugo, nešto možda manje konvencionalno, nešto naše.

Kad sam ja posljednji put bila srećna?

Kad sam osjetila onu čistu emociju, a da nije usko povezana sa ljudima koje beskrajno volim? Kad sam posljednji put bila srećna zbog sebe?

Jesam li ikad?

Zašto nam naši sopstveni uspjesi, postignuća, male svakodnevne pobjede nad životom nisu dovoljne za sreću? Bar ponekad?  Zašto ih konstantno vezujemo za druge ljude, tuđe komentare, tuđe afirmacije, tuđe komplimente? Zašto dozvoljavamo da nam sopstvena sreća zavisi od drugih?

Ponekad mislim da je to zbog Balkana na kome smo odrasle i zbog one čuvene „ne smij se – oplakaćeš“, jer nas nisu učili da poslije kiše uvijek dođe sunce, nego da je lijepo vrijeme zatišje pred buru.

Mi smo učene da služimo, da jednog dana budemo dobre majke i poslušne supruge, umjesto da su nas učili kako da budemo srećne i tu sreću gradimo nezavisno od drugih bića.  Umjesto da su nas učili da je taj trenutak sreće vrijedan svih suza koje će možda kasnije doći.

I zato…

Ne osjećaj se krivom kad poželiš da odeš negdje potpuno sama.

Ne osjećaj se krivom kad za ručak napraviš nešto što se samo tebi jede.

Ne osjećaj se krivom kada odeš u šoping i umjesto pune kese dječije garderobe, muških gaća i čarapa doneseš torbu ili cipele sa previsokom petom koje ćeš obuti samo jednom.

Ne osjećaj se krivom kada pomisliš da si bila srećna u trenutku koji nema nikakve veze sa tvojom porodicom i prijateljima.

Ne osjećaj se krivom. Gradi sama svoju sreću.  Sitnicama.  Novim karminom. Čašom vina u podne. Glasnom muzikom na koju će tvoji prevrtati očima…

I sljedeći put kad te pitaju kad si posljednji put bila srećna da kao iz topa kažeš: DANAS!

Konkurs organizuje Lola magazin i  Jaffa napolitanke. 

Budimo se ujutru i vidimo more. I sada mogu da osetim radost koja se javljala kada izađemo iz auta i osetimo miris mora, smokvi, vrućeg hleba iz pekare jer znamo da ćemo na njega mazati Fineti krem i piti čokoladno mleko iz plastične flaše. Uvek mi je mleko u flaši delovalo nekako ’uzvišeno’. To smo viđali u crtanim filmovima, a mi smo uvek imali samo ono iz kese koje je bilo potrebno da se prvo skuva.

A kupovina opreme za školu..Ee, to je bilo ravno nirvani. Najšarenije sveske, nanjeobičnije gumice, najlepši lenjiri, futrole/pernice (kako ih već ko zove). Birale su se jakne, trenerke, patike. Mama bira zavesu sa volanima, komplet najlepših tanjira od 12 , da za slavu budu svi isti. A, tata..Paa, ne sećam se šta je on kupovao ali znam da je bio podrška svima za sve, organizator, realizator, neregistrovaninosač, vozač.

U Grčkoj sam se prvi put zaljubila. Bilo je obostrano. Pisali smo jedno drugom pisma po povratku kući. Kasnije je usledila i apsolventska ekskurzija. Nirvana je tada bila prkositi opšteprihvaćenim obrascima i pravilima koja jednostavno nisu bila primenljiva na svakoj duši. Tada se čitalo puno, uživalo u muzici, kupovale skulpture Afrodite, Apolona.

Stajati na Akropolju dok vetar mrsi kosu i znati i osećati da je život tek počeo da se odigrava i da vi znate da možete i da želite sve.
Those were the days my friend. We thought they’d never end. To su bili dani, prijatelju moj.
Mislili smo da nikada neće proći. Puštam to sada.

Mogla bih vraćati te slike, mirise i zvukove dugo, dugo jer u ovim trenucima, posle toliko godina zaista sve to mogu proživeti i mogu osetiti taj impuls koji mi iz srca kreće, pali neku vatru u grudima, koji dalje pokreće moje telo u ritmu neke melodije, u ritmu sreće.

Bilo je Grčke i u kasnijim godinama i svaka je imala svoje nirvane ali to nije sada najvažnije. Sada je nešto drugo bitno, ali je Grčka važna.

Sada je Nova Normalnost, tako se zove. Danas , posle toliko dana, nedelja, meseci, evo i već godine, ko je uopšte mogao da pretpostavi da će sve ovo oko virusa toliko dugo da traje.
Ko je smeo tada nekad i ko sme sada da zastane u ovome što se zove Nova Normalnost i da se zapita ili kaže- Hej, šta se to desilo? Šta mi se desilo? Jesam li dobro? Zaista dobro? Kako ja ovo podnosim?
Da li podnosim? Ima li posledica? Ne želim da razmišljam o posledicama! Idem napred sa onim što
imam! Šta mogu, idem dalje..

Ko je sve upao u začarani krug zebnje, straha, sumnje i još uvek se vrti u njemu možda nesvestan da je sve vreme u vrtlogu?

Toliko pitanja i toliko mogućih odgovora i toliko, možda, ćutanja i prećutkivanja. Ali pitanje koje se sada bori da ga čujete, da ga osetite jeste- Šta vas raduje ovih dana?

Da moji najmiliji budu zdravi! Da ja budem zdrav! Da zadržim posao! Da, to jesu radosti i to one najveće u ovoj Novoj Normalnosti. Ali čemu se radujete a da nije proizašlo iz zebnje, straha da postoji realna mogućnost da ishod bude suprotan?

Ako osećate da ste u tom začaranom krugu ili ako u njega povremeno upadate kako uspevate da iz njega izađete? Ko je predugo tu i ne uspeva da iskoči, a ko je rekao- Dosta je, nemam više ideja, snage,volje..

Kada kažemo- Dosta je! da li smo sto posto sigurni da jeste? Kako to znamo? Da li vredi još jednom zaroniti u taj poznati vrtlog prepun osećaja nelagodnosti i pitati sebe da li sam zaista sve pokušao?

Kada zažmurimo, odstranimo sve zvukove, nestanu svi ljudi oko nas, kažemo stop mislima, na trenutak prestamo da dišemo, da li osećamo srce da nam kuca? Jer ako osetimo jedan otkucaj, pa drugi, pa još jedan.., razlika postoji. Postoji sigurno još nesto što možemo da uradimo.

Ostanite tako, ispravite glavu i samo slušajte ritam svog srca jer nije dosta. Nije dosta jer srce i dalje kuca, a vi ga i dalje čujete. Taj osećaj pulsira, širi se kroz vašu krv, pulsira u ramenma, prstima na ruci, spušta se niz stomak, pa dole u kolenima, spušta se niz noge sve do prstiju ..

Osećajte malo to pulsiranje, a onda se zapitajte šta vas raduje ovih dana.
Ako dovoljno puta nađemo to čemu se radujemo, ono čisto, ono koje nije izazvano strahom od njegove suprotnosti..samo osecaj.. da li će to doprineti našem sveukupnom radovanju u životu?

Hoće li sveukupno radovanje u našem životu njega učiniti srećnijim?
Moja radost koja nije izazvana zebnjom je Vero. U Veru čujem grčku muziku, iz vitrine se širi miris musake i drugih jela koja isto mirišu na grčkim šetalištima, vidim voće, masline, etikete na grčkom, natpise- Proizvod iz Grčke.

Iz Vera izađem nekako poletna. Izađem i nekako verujem. Nekad me to drži samo tog jutra, samo jedan dan ali tog jutra i tog dana ja sam osetila nevinu radost, nešto je u meni
zaigralo, osetila sam plamen u grudima, telo se zanjihalo.

Tog jutra i tog dana sam pronašla sebe u sebi. Ima me ! Još uvek sam ja Ja, bez obzira u kojoj ili čijoj Normalnosti se nalazim. Tog jutra i tog dana ja sebi kažem- Biće to sve ok.

Pitam ja vas sada -Imate li vi svoj Vero? Razmišljajte često šta vas raduje ovih dana.

Razmislite kada vam to srce zaigra, osmeh se razlije preko usana makar i na trenutak jer i te najmanje radosti povećavaju našu sveukupnu radost u životu i njega čine srećnijim i što je još važnije pomognu nam da se odupremo osećanjima zebnje i straha u krugu u kojem se nalazimo.

Proživite svaku sliku, miris, zvuk. Opišite do detalja. Vratite vatru, neka vam srce bije od radosti, jer danas želite noge koje poskakuju, prste da njima pucketate, usta da iz njih izađe pesma..

Imate li vi svoj Vero? Opišite ga i osetite radost.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Ni tamo ne kucam brzo kao moja ‘ćerka. Ona kuca sa deset prstiju i to na engleskom dok gleda u mene i govori “Samo da završim još ovo, ne mogu sad jesti, naspi ti meni nek stoji…”! Ja zatvorim vrata da ne smetam.

Sretna što je tu u svojoj sobi, što će sjesti za naš sto u dnevnom. Ne znam zašto danas svi imamo stolove u kuhinji sa šest stolica a svi jedemo u dnevnom boravku. Bar većina mojih prijatelja i poznanika.

Ah da, sretna sam u ovom vaktu modernom, užurbanom, u vrijeme korone koje traje već treću godinu, ili dvije pune, što moja ‘ćerka tj. sin (mi u Bosni tako zovemo, to je opšte poznato) sjedi u sobi dok vani ludilo i virus vrebaju, i piše magistarski. Već je velika, 26 godina, a kao da se jučer rodila pamtim taj decembarski dan.

Ne volim zimu ni hladnoću, ali od njenog rođenja ja volim decembar. Tako je lijep, sav svečan. Praznici, Božić, Nova godina, jelke, okićen grad, užurbani ljudi, sretna lica. Neradni dan – 1. januar. O da, sretna sam. Već pet dana žurim da napišem tekst, ali ne da mi se.

Čak sam jedno jutro uz kafu napisala zabilješke dok sam slušala omiljeni radio. Ja nisam zaposlena žena, ja sam majka, domaćica, supruga, kćerka. Kućanica  ali ne očajna jednom riječju rečeno. Imam 50 godina i radnog staža ni dana.

Nisam se ostvarila kao dizajner modni, ni kao novinar, al’ nisam ja kriva za to. Nikad ne krivite sebe i to je ključ sreće. Za svoje neostvarene želje uvijek krivite okolnosti, ili vakat, ili vrijeme, ili tajm, nikad sebe. Jer ti možeš sve, samo moraš željeti, pa danas u ovo virtualno, moderno vrijeme, možeš ostvariti sve svoje želje.

Evo kucam s svih deset prstiju, al’ gledam, varam malo, noć je i niko me ne vidi. Nisam ja Carrie Bradshaw iz serije Sex i grad ali imam svog Facu on spava u drugoj sobi. On ustaje u 6 i 20 od Ponedeljka do Petka vikendom u 9h. I nisam sretna zbog toga. Nikad mi neće biti jasno zašto je taj neko uveo radno vrijeme od sedam. Sretna sam što ima i od osam u nekim firmama – nekako mi taj jutarnji rad nije jasan,ba sad u ovom modernom vremeni i od 9h al’ ko sam ja da sudim o tome, ima mudrijih od mene.

Ja sam noćna ptica. Ja sam sova. Dok svi spavaju moj mozak radi 365 minuta na sat. I nisam sretna zbog toga. Godinama se to pretvori u nesanicu i sve teže ustajanje ujutro. Pomjera se. Ako definitivno sve pogasiš u 1h  budiš se u 10 h.

Sav slomljeni umoran kao da te voz pregazo.Ni sva jutarnja gimnastika ni joga ni sve poze meditacije tu ne pomažu .To podpisujem. Ali posle jutarnje kafe, kada sa balkona ugledate nebo, plavo, ulicu s pokojim prolaznikom udahnete zrak i osjetite život u venama vjerujem da itekako imate razloga za sreću.

Tu sam živ, živ sam dišem. O hvala ti Bože. Jos jedan dan je tu .. E sad, to kasno ustajanje je luksuz nezaposlenih. I ja sam sretna zbog toga. Može se iskoristiti dan na hiljadu načina, samo zavisi od toga koliko ste kreativni.

Generacija sam 70-tih. Svašta nešto stane u 50 godina života: prohujali su vihori, bilo je sjaja u travi, divljih jagoda, djevojaka sa sela, rata i mira, ljubavi u doba kolere. Šatrovačkog, Engleskog, Njemačke, Holandije, Grčke, mora, planina, livada, dosta smoga, svašta nešto…

I ne  znam čime se mjeri sreća, da li vremenom, danima, satima, minutama, sekundama, kilometrima, metrima, korijenovima, diferencijalnim jednačinama, al’ jedno znam – ja sam sretna žena. Sreća je stvar izbora, kao i tuga.

Do nas je šta biramo i kako želimo provesti ostatak dana., ostatak mjeseca, ostratak života. Ja biram osmjeh, ponekad blagi, ponekad tajanstveni, ponekad široki, a najviše volim onaj grogotni smjeh kad vam potekne suza iz kutka oka.

Ja volim da se smijem i znam se držati za rebra od smjeha gubiti dah i spuštati se na pod da dođem do daha .Tako mi nekako bude lakše.

Izbor je na svakom pojedincu, a ja imam  hiljadu razloga za sreću a samo jedan dva tri hm mozda i vise za tugu.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Potrebno je da pokupujem originalne poklone i osiguram da budu ispod jelke prije ponoći, osmislim meni praznične trpeze, zaključim godišnji izvješaj, napišem životne ciljeve za 2022.godinu, platim sve račune, ako stignem odmorim se, našminkam se, obučem najsvetlucaviju haljinu i zaigram novogodišnji valcer…a ako sve ovo ne ispunim, poješće me mameća samokritičnost i ućiću u Novu godinu nezadovoljna, jer zaboga nisam ispunila ni tudja, a ponajviše vlastita očekivanja.

Dok pokušavam da pronadjem šta je ostalo na ,,TO DO” listi, s vremena na vrijeme mi se pred očima raskeze u brk sve fotografije novogodišnjih dekoracija koje sam skidala prethodnih mjeseci sa Pinteresta, čisto da me podsjete da su tu i da mi daju do znanja da nijednu neću sprovesti u djelo.

Kada me već udare posred čela svojim postojanjem, pucnem par puta po telefonu kažiprstom i pošaljem ih u nepovrat, čisto da im pokažem, ko je gazda.

Ali, ne lezi vraže,  telefon se zainati pa krene da prikazuje reklame sa skupocjenim jelkama, zaljubim se u svaku drugu snježnu ljepoticu, od čijih cijena mi se zavrti u glavi, ali ne odustajem, krenem da sabiram i oduzimam po glavi, pa tražim način, kako da je kupim, jer pomislim da bi možda ona mogla da nadomjesti sva moja fizička odsustva zbog posla, i sva moja mislena lutanja koja me kradu od moje djece.

Primoram sebe da ubacim u ler, zastanem i osvrnem se oko sebe… Vidim ih kako…

Nestrpljivo cupkaju dok moj suprug skida prašnjavu kutiju sa tavana, u kojoj se nalazi petnaest godina stara i pomalo pohabana jelka, radosno vrište i vesele joj se kao nekom starom rodjaku izdaleka, pa im oči zasvetlucaju, a iz grla im se otme:,,Vau!” kada svi zajedno na ,,tri,četiri, sad” upalimo lampice (iako je poneka izgubila funkciju).

Onda sa strahopoštovanjem uzimaju ukrase u ruke i dive im se, nekima su godine provedene na tavanu uzele ljepotu, ali ne i dušu, shvatim to kad i moje srce poskoči dok ih gledam i prisjećam se njihove životne priče i načina na koji su stigli u naš dom.

Dopustim da se kućom razlije miris medenjaka, a njihovim licima neopisiv ponos, na djumbirka, irvasa, zvjezdice, remek djela koja su izvajala vlastitim rukama. Brašnjavi obrazi se zajapure od šporeta, dok posmatraju kako se njihovi medenjaci peku, pa  dotrče do mene da me ohrabre dok po stoti put bezuspješno pokušavam sklopiti kućicu, i dok psujem sebi u bradu, one oduvaju moje misli koje mi kažu da odustanem, jednom jedinom navijačkom rečenicom: ,,Mama, možeš ti to!”

I znate šta, stvarno mogu, mogu sve…mogu da se dignem kao feniks iz pepela, poslije neprospavanih noći, opomena, pogrešnih očekivanja, poslovnih neuspjeha, mogu zahvaljujući njima da shvatim da sam srećna, beskrajno sam srećna.

Možda nemamo jelku koja bi zasjenila jelke Instagram influensera, ali imamo jedni druge dok pletemo najtopliji šal praznika, a one imaju nešto najvrednije, to nešto što će ponijeti u svom srcu na put odrastanja.

I znate šta, novogodišnju čaroliju ne čine skupe jelke, svjetlucavi ukrasi i skupi pokloni, oni ne mogu nadomjestiti našu prisutnost u životima naše djece.

Za novogodišnju čaroliju je potrebno samo jedno: MI! Svi zajedno na OKUPU.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

„Pa ne znam ti baš odgovor tačan, jer svako ima svoje granice. Znam samo da ja nisam znao gdje je ta ručna pa me sad čeka izazovan period, ali proće sve kako treba. Doktor je siguran u to. Cap cap, oporavak od par mjeseci…

Tu je nešto na mjestu slijepog crijeva, kao kugla tvrdo, želiš li da opipaš?“

Zastajem, okrećem se. Gledam u tebe. Kako samo isčezne sav umor kad pogledam te nemirne mrke oči pitam se. „Ako želiš. Znaš, do sada mi niko ovako otvoreno nije nudio da mu pipam tvrde dijelove tijela.“

Na tvom licu pojavljuje se vragolast (a u istom momentu nevin) osmjeh koji bi vjerujem, mogao da se uvrsti na listu prirodnih antidepesiva. Podižeš majicu, taman da ti otkrije desni dio stomaka i tražiš svojom rukom slijepo crijevo.

„Maća, ne pretjeruj, vidi i da idemo. Da ne bi djeca svašta pomislila.“ Nesigurno krećem lijevom rukom prema tvom struku i ne znam ko te tako neodoljivog stvori, jer tebe je baš lako zavoljeti.

Prekidaš mi misli kada uzimaš moju ruku i stavljaš je na svoj stomak. „Evo vidiš, to je to. Ali to je ništa strašno, rutinska operacija. Nakon toga nastavljamo dalje.“

„Dobro, jeste tvrdo je. Nisam specijalista, ali meni je to čudno da se slijepo crijevo aktivira, pa zaustavi, šta znam.“ Krećem naprijed, tu si dva koraka iza i nastavljaš. „Pa tako su meni rekli, nisam neko ko puno preispituje ono u šta se ne razumijem. Valjda treba vjerovati struci.“

Hodamo polako, pričamo o djeci, našim srednjoškolcima i oboje se slažemo kako ima dobre djece, samo su se vješto skrili. Toliko dobrote vidiš u svemu oko sebe, toliko volje i ljubavi imaš i daješ.

Pričaš mi kako je bilo na prvom hodanju, koliko su te kupila njihova radoznala lica kada ste im pričali o usponima i opremi. Njihova srca još su čista, neiskvarena. Nisu ih još poklopile brige i tereti ovozemaljski, pa se nadaš kako će i kad odrastu sačuvati ovu djecu u sebi koja će krasiti okolinu i svijet.

Vadim telefon da slikam šumu, da sačuvam taj momenat dok se krećemo, da se opet mogu prisjetiti ovog hoda kada mi uspomene prorade.

Saplićem se o granu i dok padam pomislim, bravo pametnice, daj budi još smotanija nego jesi to je baš prikladno u ovom momentu. Od sramote pokušavam se što prije dići, dok mi svojom rukom pružaš oslonac da se podignem. „Malo sam se zamislila pa ne gledam gdje hodam, neće se ponoviti.“

„Kao ni maloprije?“ pitaš me dok se od srca smiješ, budući da mi je ovo drugi pad u zadnjih pet minuta. Snimim dvije fotografije, vraćam telefon u džep. Dok prelazimo preko stabla koje je na stazi, udaraš koljenom jer nisi pazio, kako si pričao.

Vraćam ti istim osmjehom dragosti, jer je pravda zadovoljena budući da si se i ti sapleo.

Dok stižemo grupu koja pauzira, pokušavam da sumiram utiske od tog dana. Zaista je bio lijep dan. Lijepa priroda, dobri ljudi, puno smijeha i puno koraka koji djeluju kao gorivo.

Sa svakim korakom napaja se duša. Napaja se sve ono dobro u čovjeku jer ne može biti da neko ne vidi ljepotu u tako malim trenucima. Pitam te ko će pripremiti objavu za kasnije. „Smisli par riječi, ja ću probrati fotke.“

Dok se svi pripremaju da uđu u prevoz i krenemo nazad kući, uz živ razgovor i poglede koje upijaju put sa kog smo došli maloprije tako da se što bolje zapamti, primjećujem kako zadovoljno držiš prekrštene ruke na prsima i očima punih ljubavi posmatraš malu i veselu družinu.

Život je lijep ako znaš da ga živiš pomislim, kad vidim tu ljepotu oko sebe. Prilazim ti i pitam te do kad misliš da ćemo ovako, hodati, družiti se, skupljati uspomene.

Zamišljeno gledaš negdje u prazno dok govoriš: „Dok nas noge nose!“

Kokurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke.