U teoriji, maj je savršen.

Ali maj nije naivan. Maj dolazi sa iluzijom kretanja unapred. On zna kako da nas prevari u čekanju nečeg većeg, nečeg boljeg.

Dok ga živimo, mi smo u mislima već na moru, već pravimo letnje planove, mislimo o zalascima sunca koje ćemo, verovatno, gledati kroz telefone… i tako… brojimo dane, dok, neprimetno, maj odlazi.

A možda nije trebalo da ga pustimo tek tako.

Maštajući o sutra nismo osetili trenutak u kojem se zima stvarno završila, u kojem su jutra ponovo laka, u kojem možeš da sediš na klupi i jedeš omiljenu Jaffa napolitanku, onako, bez ikakvog razloga, osim što je lepo.

Lično imam problem s majom. Tri put mi je promenio život iz korena, zato ga sada, u svakoj minuti osećam, pratim. Ne želim više nikad da ovaj trenutak propustim.

Nismo trenirani za sadašnjost.

Uvek čekamo nešto drugo, zamišljamo bolje verzije, šire prostore, drugačije živote.

Ali šta ako su neki od tih trenutaka – onih koje priželjkuješ, zamišljaš i tražiš – već tu?

Zamisli da ne juriš. Ne da prestaneš da planiraš, već samo da ponekad, na trenutak, zaustaviš tu mašinu u glavi koja neumorno štiklira sledeće stvari sa spiska. Da ne kradeš vreme od sopstvenog života, gledajući unapred, dok ti ono što je sada izmiče iz ruku. Zamisli da samo stojiš u mestu, ali ne kao neko ko je zaboravljen, već kao neko ko je odlučio da baš tu, na tom parčetu sveta, bude. Da diše. Da oseća. Da otvori oči.

Možda je baš jedna, tvoja, mala radost – biti tu gde jesi.

Umetnost običnog dana

Umesto da planiraš vikend ili zamišljaš godišnji odmor, primeti četvrtak. Otvori prozor. Neka ti u sobu uđe vazduh koji miriše na kišu, na beton koji se greje pod suncem, na lipu. Izađi na jedno piće u obližnji bircuz, ostani do jutra.

Umesto da na ekranu gledaš egzotične predele, siđi niz stepenice. Sad. Prošetaj svojim gradom kao da ga vidiš prvi put. Otvori oči za mesta pored kojih prolaziš svakog dana, ali ih nikada ne vidiš. Napravi fotografiju krovova, vrata ili bilo kog drugog detalja koje često slikaš na putovanjima, a u sopstvenom okruženju ne primećuješ.

Umesto da zamišljaš idealan trenutak, napravi ga. Iznenadi prijateljicu pozivom, sačekaj na klupi u parku, sa 2 vrste kafe i 4 ukusa Jaffa napolitanki. Onda joj pročitaj spisak razloga zbog kojih ti je važna. Rizikuj da misli da si luda, ali zbog osmeha i suze u njenom oku, znaćeš da se taj momenat pamti, zauvek.

Napravi majsku muzičku playlistu! Izaberi omiljenu pesmu za svaki dan ili himnu sedmice, i njom počni svoj dan! Neka bude lista pesama koje te podseća na dobre trenutke, drage ljude, srećnu tebe… Muzika ima moć da nam kaže Živa si, dobro si! Život je ok! Videćeš, i sam trenutak u kojem se prisećaš pesama iz prošlosti da bi se sutra osećala dobro, učiniće da se SADA osmehuješ, ispunjena radošću i nežnošću. SAD – jedina nota u beskonačnoj simfoniji, odsvirana samo za tebe.

Sitne pobede u životu koji stalno negde žuri

Postoji ona rečenica: „Bila su to obična jutra za kojima ćemo najviše žaliti.“

Ne spektakularni događaji, ne grandiozni uspesi, ne scene vredne filma, već ona jutra kad nismo žurili. Kad ostaneš duže u krevetu, kad piješ kafu bez razmišljanja o sledećem zadatku, kad rutinske trenutke pretvoriš u magične, sa lakoćom i veštinom pravog hedoniste.

Trenutak u kojem shvatiš da ne moraš nigde da ideš.

Možda ćeš se jednog dana sećati ovog maja i pomisliti:

Trebalo je stati. Trebalo je disati. Trebalo je sve ostaviti baš ovako kako jeste, barem na trenutak.

Trebalo je nekom reći jasno i glasno da ga voliš, pre nego što zauvek ode.

Maj te uči da ne moraš da juriš. Možda ti ne treba novo mesto, novi posao, novi plan.  Nekad je dovoljan samo novi pogled na ono što već postoji. Probaaaaj!

Važnije od onoga što dolazi je ono što je već tu.

Sadašnjost je tiha pobuna protiv vremena, mali, prkosni čin postojanja.

U sadašnjosti, čak i tišina zna da govori, odjekuje.

Možemo stajati mirno, a da bujice kroz nas teku.

Ples između senki prošlosti i obećanja budućnosti, gde je svaki korak i rizik i čudo.

Sadašnjost je poklon zamotan u samu sebe. Otpakuj je pažljivo, jer to je sve što imaš.

Propustiti sadašnjost znači propustiti jedino što je stvarno. Sve ostalo je sećanje ili san.

Zato je važno to umeće. Umeće da budeš tu gde jesi. I da ti bude lepo.

Mala radost. Svaki dan.

#Tugdejesamidobromije!

Kad priroda počne da nagoveštava promenu koja neumitno dolazi, čini se da i mi u sebi pronalazimo prostor za rast. Čak i kada mu se nesvesno opiremo. Ispod rebara puckaju nemiri, snaga traži da se odmeri s neizvesnošću onog što dolazi. Tesno nam je.

Negde iz tišine prirode koja se budi, dolazi poziv – prepoznaj momenat! Zadrži ga! Osmehni mu se!

Posmatraj sunce kako se igra na tvom stolu dok doručkuješ. Sunce i ti! Beskraj mogućnosti!

Uhvati miris prvog toplog vetra koji ti miluje lice. Vetar i ti! Hej! Gradski kauboji.

Podeli s nekim poseban trenutak – uz šoljicu čaja, uz napolitanku i dug pogled koji miluje. Možda je baš to što će obasjati mrak kad ponovo dođe.

Proleće nas uči da ne moramo sve odjednom.

Jedan pupoljak, jedan korak, jedan osmeh – dovoljno da počnemo. Pogledaj oko sebe i namigni prolazniku. Zasadi cveće u saksiji na balkonu, zastani i oslušni ciku u susretu deteta i psa. I kad ti srce zatreperi, znaj da to nije samo do proleća. To je tvoj život koji slavi svoj ritam.

Proleće nas neizbežno, nezaustavljivo, iznova podseća na ljubav. Onu prvu, upisanu, ili ovu mirnu, postojanu, koja je tu, ili onu davnu, nikad prežaljenu, posebnu poput burbon vanile sa Madagaskara. Podseća nas i zove na zaljubljivanje koje nije rezervisano samo za nekog drugog, već i za nas same, u mogućnost da se zaljubimo u sebe i sopstveni život…

A zaljubljivanje u život – e to je ono što se zove buđenje!

“Ljubav je upečatljiv primer koliko nam stvarnost malo znači,” napisao je Prust još davno.

Ljubav nije samo osećaj. To je stanje uma u kojem stvarnost prestaje da bude granica. Način na koji gledamo svet.

Jer, nije stvarnost ono što nas određuje i pokreće. Pokreće nas ono što biramo da volimo, što nas inspiriše, što ima smisla čak i kada nije lako. A kada volimo, sve postaje moguće.

Nijedna ljubav nije jednostavna. Nekad je laka i prozračna, nekad zahteva strpljenje i upornost. Nema uvek savršene oblike, ali uvek ima svoje slojeve i posebnu draž – poput mirisa kapućina ujutru, tišine dok grad spava ili šćućurivanja ispod mekog ćebeta na kraju dana uz ukus slane karamele u poljupcu . U tim malim stvarima često se krije snaga za one velike.

Dugo smo verovali da sreća leži u postizanju ciljeva. Da moramo žrtvovati trenutke da bismo stigli negde. Ali sada već shvatimo – cilj je samo tačka, a život je put između. Onaj ko ne ume da voli taj put, ne ume ni da voli ono što ga čeka na kraju.

Proleće je tu da nas podseti – život se iznova rađa. Nakon svake zime, priroda ponovo pronalazi snagu. Možda je baš sada trenutak da zagrliš svoj život onako kako bi zagrlio nekog koga voliš.

Zato voli ono što radiš. Voli ljude koje biraš da budu deo tvog sveta. Voli male rituale koji ti donose spokoj. Život je slojevit, ali mi biramo kako ćemo te slojeve slagati i kojima ukusima i fino umućenim filom prelivati. U tome je cela tajna – ne čekati savršen trenutak, već izabrati trenutak i učiniti ga vrednim.

Pozdravi ljubav. Pozdravi život. Pozdravi proleće. I pusti ga da se budi sa tobom – jedno jutro, jedan osmeh i jedno zaljubljivanje u sve što jesi.

Pesnikinja Vitomirka Trebovac kaže:

“…ima nešto izvan svega

podigni glavu umorni svete

sunce je opet zasijalo

a to znači

sve uvek može ispočetka

jer ako može sunce

ponovo kroz mrak

možemo i mi

to je dokaz.”

Verujemo joj. Znamo da možemo.

Februar. Najbolja stvar u vezi s njim, tako tradicionalno sivim, neveselim je to što je kratak. Malo ko je tamo gde bi želeo biti, bilo da mašta o skijanju ili Zanzibaru ili makar samo o neodlasku na posao. U tim danima vakuma, već daleko od prazničnog sjaja, a ni blizu prolećnog “sve behara i sve cvjeta” uzbuđenja, stalni mali rat sa sopstvenim mislima češći je nego inače. One te pitaju ima li išta da je vredno u tom začaranom krugu moranja i htenja. Novogodišnje rezolucije sada se čine kao tekst o nemogućem pripitog neznanca, a lista svakodnevnih obaveza dugačka kao večnost. Dok aktiviraš treći snooze, prvo na šta pomisliš već na početku, baš tu, na rubu osećaja da se sve ponavlja i da nemaš ni trunku kontrole, kako kasniš u sopstveni dan. Zvuči poznato ova spirala nezadovoljstva?

A sad – staniiiii! Kad već kasniš, zastani još minut!

Pokušaj da od svih, čuješ samo ovu, iznenadnu misao: Šta ako je danas taj dan?! Šta ako ovaj dan ne mora da bude samo još jedan u nizu? Čak ni kad je ovako tmuran, običan.

Ironično se osmehuješ i misliš “Ma daaaj…!”. Ok, ne moraš da poveruješ niti probaš sad, danas. Probaj sutra! Ili prekosutra! Ali probaj!

Neki dani zaista mogu da se preguraju samo na autopilotu… možda i veliki broj njih. Ali čak i u takvim danima postoji šansa! Za šta? Pa da iz dubine svoga bića, izvučeš svoju zaboravljenu ili nikad otkrivenu super-moć! Moć da prepoznaš trenutak. Zaustaviš ga. Osvetliš. Zapamtiš i zagrliš. Učiniš posebnim. Učiniš svojim.

Ako kažeš trivijalno je, reći ću ti – Probaj! Uostalom, tolika su umetnička dela, od poezije do filma nastala zahvaljujući uhvaćenom trenutku koji je promenio sve.

I ne računaj na grandiozne, velike stvari. To je lako, a i nije svaki dan.

Probaj na sitno, počni u običnom, svakodnevnom! E tu se krije prava draž!

Upali sveće uz podgrejan jučerašnji ručak. Pevaj dok pospremaš po kući, pleši u kancelariji. Rutina se ne buni kad je ukrasiš. Ne traži mnogo – samo pažnju. Uzvratiće ti osmehom, radošću, neobičnim sjajom.

Mali trenuci nisu uvek glamurozni, ali u njima je snaga našega života.

Biti srećan ne znači uvek biti poseban, izuzetan. Ali je uvek sreća prepoznati da si dovoljan – sebi, drugima, ovom danu i svom odabranom trenutku.

Prepoznaj momenat. Zagrizi ga kao omiljenu, hrskavu vaflu prelivenu omiljenim filom. Pozdravi dan. Otpleši rutinu.

Tvoj dan, tvoj ukus – to je već čista pobeda.

Zato, zagrli svoj život. Baš svaki dan, zaslužuje tvoj trenutak. Prepoznaj ga.

Male radosti za svaki dan. Da bude malo poseban.

Piše:Nina Radojčić

Postoje trenuci u životu, male pukotine u vremenu, kroz koje se provuče svetlost, poput blica na aparatu i oni ostanu zauvek urezani u našim sećanjima. Niko te trenutke ne najavi. Ne piše nigde “Ovo ćeš pamtiti!” Oni samo dođu i onda se, opet, nekada kasnije vrate, da te nežno podsete da si živ.

Sećanja su poput svetlucavih krhotina prošlosti. Naši umovi, pristrasni, skloni su da ih preoblikuju, selektivno čuvajući osmehe, boje, zvukove – često dosta drugačije od onog kako se zaista dogodilo. Na kraju, postaje nevažno šta je realno bilo. Bitno je kako pamtimo da smo se osećali.

Zašto pamtimo baš to?

Kažu da je život ono što se pamti, ali to nisu stalno neke velike, grandiozne stvari. Ponekad su to obični trenuci. Naizgled beznačajni. Ruka koja namesti pramen kose, miris kolača u kuhinji bake, tišine između redova, pogledi nakon smeha, momenti kad “iz oka sklizne mala bol”. Neuhvaćeni delići svakodnevice koji nas formiraju nekad i više nego velike, krupne reči.

Da li se neko seća razgovora koji je trajao satima, ili ipak, te jedne rečenice koja je promenila sve? Da li je fotografija vredna ako iza nje nema priče?

Ti detalji, neuhvatljivi kamerom, ali jasni u našim glavama, iscrtani u dušama, čine istinski content naših sećanja. Nauka kaže da pamtimo ono što nas emotivno dotiče. Srećne uspomene obasjavaju, a one teže često ostaju kao opomene.

Sećanje je smešna lupa koja sitne stvari uveličava, kaže Balašević, a podseća na to jedna Tamara, čuvarka nežnosti i pamtiteljka svih njegovih stihova.

U vremenu kada se oslanjamo na digitalne mape prošlosti – galerije slika, storije, snimke, kada je telefon album, beležnica i vremenska kapsula, da li se ponekad zapitamo: šta je to što odlučimo da pamtimo? I zašto? Da li smo zaboravili kako je to pamtiti čisto – srcem? Može li se to uopšte izbeći?
Jurimo savršene kadrove: zalazak sunca kroz kristalnu čašu, nasmejana lica na putovanjima, praznične trpeze… Verujemo da će se pamtiti ono što delimo, ali da li delimo ono što zaista pamtimo? Da li je to moguće podeliti? Da li su to priče koje NAS biraju?

Nek ti svaki dan bude malo poseban.

Decembar ima tu čaroliju – nudi nove početke pod maskom završetka. Ovo je vreme kada šapućemo obećanja, pravimo planove, postajemo malo mekši i prema sebi i prema svetu. Praznici nas vraćaju sećanjima – na posebne večeri, toplotu doma, mirise, zvukove

Fotografija je sidro u vremenu.

Retko sada štampamo fotografije. Ironično, danas kad se sve fotka, fizička fotografija postala je luksuz. Ipak, s vremena na vreme, izrađujemo one posebne. One koje pričaju priču o tome ko smo bili, s kim smo se smejali i šta smo voleli.

Sećanja su kao stare fotografije u kutiji. Nisu uredno složena, ni digitalno arhivirana, ali kada ih dotakneš, osete se kao kad dotakneš domaći, tek ispečen hleb. Pod prstima je papir koji nosi tragove života, sitne neravnine i ogrebotine vremena. I svaka fotografija nije samo slika – to je dan, miris, zvuk, emocija…sve ono što se golim okom ne vidi.

Zato, dok ide decembar, uspori.
Prestani da slikaš za galeriju. Ne traži savršen kadar za mreže. Slikaj za sebe. Za sećanja, čija je tajna između redova, koje nikada nismo zapisali, ali ih svaki put iznova čitamo u sebi.

Izradi onu jednu fotografiju koja će mirisati na dom. Na tebe. Ona možda neće biti savršena, ali biće stvarna. Kao i ti.

Miholjsko leto je šapat, tajna koju priroda deli s vremenom.

Prolazan trenutak, zlatna zagrada u velikoj priči godine. U tim međuprostorima, između živopisne raskoši leta i tmurne introspekcije zime, jesen baca čini. U pejzažima sa nijansama purpura i zlata, vlada tišina, kao da i sama priroda zadržava dah. Prolazan trenutak, dragocena umetnost, remek-delo prirode, baš kao delo srca koje se ne zaboravlja.

Čini se da u ovim danima najviše osećamo suptilnosti postojanja. U srcu svakog čoveka leži unutrašnja jesen, vreme refleksije i introspekcije. Živopisna nijansa, sa bojama radosti i tuge, tapiserija tkana zlatnim koncem, gde se nade i snovi prepliću… Što se ne daš meni živu, razabrati u pletivu…reče pesnik.

Trenuci kada shvatamo, a još više osećamo, da smo i mi, poput prirode oko nas, prolazni, ciklični. I da se, u svakom sivilu i mraku, bez obzira na trenutne okolnosti, mogu pojaviti svetli trenuci.

I mi u određenim periodima svog života odbacujemo ono što nam više ne služi, čak iako toga nismo svesni. U tom odbacivanju stvaramo prostor za rast. Jer u nama uvek leži potencijal za obnovu.Čak i kad se osećamo ogoljeni, sami, slabi. Kao drveće koje stoji golo, ali snažno, i naša snaga i otpornost vrlo često leže u ranjivosti. Na nama je, iako to nije nimalo lako, da pronađemo lepotu u promeni lišća naših života, a snagu u korenima koji nas drže.

Jer u svakom kraju leži seme novog početka.

Iznenadno, poklonjeno sunce nek bude šansa da se prepišu zaboravljeni snovi, obasjaju zaturene želje, istope zaleđeni strahovi.

I u svakoj godini, postoji prilika da svaki dan učinimo malo posebnim.

Kao jesenje lišće, pustimo prošlost, prigrlimo sadašnjost, neka traje. O budućnosti ionako ništa ne znamo.

Uostalom, mi ne znamo ni da li će miholjskog leta zaista i biti u danima pred nama. U toj nepredvidivosti deo je i lepote  koju tako željno čekamo i o kojoj pričamo.

Ali zato mi sami možemo da stvorimo ovu sezonu milosti i zahvalnosti, da zagrlimo miholjsko leto naših duša…. Tajna je u pronalaženju magije u svakodnevnom, radosti u običnom. Tajna je u prepoznavanju da je život, poput miholjskog leta, dragocen dar, prolazni trenutak brilijantnosti. Zato uživajmo u svakom zlatnom momentu, čak i onda kad smo mi ti koji treba da obasjaju nečiji mrak. I to je jedna divota i talenat, koji nam je kao ljudima dat.

Ako ne znaš kako sebi, budi miholjsko leto nekom ko tebi vredi. Sijaćeš i sam.

„Wake me up when September ends…“

Stihovi tog velikog hita Green Day-a uvek ožive u ovo doba godine.

Septembar, taj divni dežurni krivac mnogima od nas. Da li je to nasleđe školskih dana ili jednostavno pomalo zastrašujuća, a pomalo deprimirajuća priča o povratku u pritisak i monotoniju svakodnevice, ili pak strah od početaka, neodređen i nejasan, ali prisutan?!

I januar nužno priča o novom startu, ali ta priča uvek nekako deluje optimističnije, nadahnutije.

Možda i zbog toga što se u septembru, izronivši iz morskih dubina leta, ponovno nađemo uronjeni u beton i čini se, u prvi mah, da je jedino što vidimo neprobojni zid obaveza. Neizbežnih, nametnutih. Kao stranci u sopstvenom životu, dok se opet ne naviknemo.

Ali ima tu još nešto.

Septembar pred našim očima pokazuje kako se sve menja… bukvalno. Polako i neumitno. I oko nas, pa kad se oslušnemo, i u nama samima. Lepo je, najčešće, ali unosi i neki nemir. Čak i kad svega ovog nismo baš potpuno svesni.

Promene znaju da prijaju, ali nije baš tako lako neizvesnost i novu fazu uvek dočekati raširenih ruku i doživeti kao paletu mogućnosti, naročito u određenim životnim dobima.

A septembar je, pomalo, u svojoj slici i prilici kao i sam život. Prelep u svom šarenilu. Promenjiv. Nesiguran, neodređen, nepredvidljiv. Više nije leto, ali još uvek nije jesen. Ne znamo da li će dan biti sunčan ili će nas, bez kišobrana, kiša iznenaditi na putu kući. Svaki dan prizor u parku pored kojeg prolazimo je drugačiji. Jedina izvesnost su miris vlažne zemlje i boja prirode koja se menja iz dana u dan. Dakle, transformacija. Prolaznost.

Jesmo li je svesni? Spremni da je prihvatimo?

Svi ti ciklusi života i smrti, radosti i tuga, sunca i kiša, neodvojivi su i neizbežni u svakoj od naših priča. Bez obzira na obrazovanje, bogatstvo, ostvarenost. Promeni ništa uteći ne može.

Kao što u tom prelazu između leta i jeseni leži toliko neuhvatljive lepote koju možeš da otkriješ, ali samo ako zastaneš i pogledaš, septembar nas uči i iznova podseća da je u nama moć da svaki dan bude makar malo poseban. Sada i ovde, u ovom trenutku i danu koji se ma koliko naizgled običan, takav isti ponoviti neće.

Ili kao što je to sjajno rekao Knausgor: “Priroda u jesen ima mudrost koja nam se obraća na  fundamentalnom nivou. Uči nas da za sve postoji vreme – vreme za rast, vreme za cvetanje i vreme za puštanje. U prihvatanju ove mudrosti, nalazimo mir u sebi“.

U toj septembarskoj prirodi kao ogledalu naše duše, gotovo neizbežno suočavamo se sa vlastitom konačnošću, koja nam, paradoksalno ili ne, jednom spoznata, zauvek otvara beskonačnost mogućnosti.

Zato prigrlimo septembar, a sa njim i sebe i svoje unutrašnje svetove. Ponudimo im osmeh, čašu vina, mirisni čaj, omiljenu Jaffa napolitanku. Pustite im omiljenu pesmu ili film. Setite se, uprkos vetru i kiši i magli i hladnoći koja sigurno dolazi: Lepo je biti živ! Jer i u meni, i u tebi miholjsko je leto, to prkosno sunce pred zimu, što reče Balašević!

A šta tek ono može da nam priča… Setite se i vi, pišite, javite…

Kada ste poslednji put radili ništa?

Kad kažemo ništa, mislimo apsolutno ništa – dakle, čak i bez skrolovanja kroz društvene mreže i portale (pa čak i bez Sense!), bez Youtube-a i podcast-a, bez čitanja knjige, novina… Samo vi i vaše biće. Sa svim što mislite i osećate. Da, govorili smo pomalo već o tome kroz tekst Minut za sebe, o toj važnosti  trenutka u kojem zastanemo i oslušnemo se. Može ispasti da promovišemo lenjost ili besposlenost. Ili još gore, frivolnost. Ali ne, zapravo, reč je o nečem sasvim suprotom. Reč je o slobodi. O slobodi da makar jedan deo u danu, sedmici ili mesecu budeš ono što zaista jesi ti.

To nema veze sa dosadom, ili odsustvom potrebe da se radi, kreira. I ne radi se ni o kakvom luksuzu povlašćenih ili uprošćenoj misli sa prezentacije neke trenutno trendy tehnike samopomoći. Radi se o iskonskoj potrebi susretanja i suočavanja sa samim sobom, mislima i osećanjima, nakon kojih, svesno ili ne, kreiramo svoj život. Potrebi koja upravo služi našem razvoju i uvažavanju svih specifičnosti sopstvenog bića. Razvoju naših talenata.Nekada je taj “vremenski period” Aristotel zvao dokolicom. Dokolicom kao vremenom kojim raspolažu slobodni ljudi.  Znamo, znamo, od samog pomena antike i tamo nekih istorijski primera mnogima se diže kosa na glavi, jer je neuporedivo sa ovim što živimo danas. Ali nikad kao danas ne pričamo o slobodi, mogućnosti izbora, “my life, my rules” frazama… Pa kako nam se onda vreme kada možemo izabrati da ne radimo ništa čini privilegijom? Zato što, najčešće, biramo da stalno budemo u diktatu zauzetosti.U svetu ispunjenom stalnim i dugim “to do” listama, teško je pronaći vreme za “ne raditi (apsolutno) ništa”.

Ne samo teško, već gotovo i nepristojno, nepoželjno.

Čak i kada nismo zvanično  na poslu, mnogi od nas smatraju da je važno da stalno radimo nešto produktivno, bilo da se radi o odlasku u teretanu, trčanju, času joge ili “makar” čitanju aktuelnih knjiga, članaka, prikupljanju najnovijih informacija o svemu i svačemu. Uvek smo dostupni, uvek smo online.Gotovo da osećamo obavezu da budemo produktivni u svakoj sekundi našeg svakodnevnog života, jer je to postalo nepisano pravilo uspešnosti savremenog sveta.Počinjemo da osećamo krivicu ako non-stop ne jurcamo okolo u nekoj poželjnoj aktivnosti. Ophrvani smo mitom savremene kulture u kojoj se stepen zauzetosti izjednačava sa statusom i važnošću u društvu, pa čak i moralnom vrlinom. Lenčarenje i opuštanje bez telefona, maila ili bar postovanja na društvene mreže o tome kako smo opušteni, mogu sebi da priušte samo beznačajni likovi osuđeni na neuspeh.To je tužno.  I kao što rekosmo, suštinski nije naša krivica. Ali mora postati naša odgovornost. Prihvatanje ovakvih mitova može ne samo uništiti naše zdravlje, već potpuno poništiti naš osećaj sebe samih, pojesti nam dragoceno vreme sopstvenog života.

Naravno, ne možemo za sve kriviti društvene norme i pritisak. Mi se takođe plašimo da budemo sami sa sobom, jer nas buka sopstvenih misli može odvući na mračnu stranu, suočavanje sa brigama, željama i strahovima od koječega. Ali, ako znamo da ne postoji ta prezuzetost koja će nas trajno zaštiti od nas samih, zašto ne bismo hrabro zakoračili u susret sebi?! Jer hrabrost je, baš kao i sreća, sredina između 2 krajnosti, sredina između plašljivosti i potpune nesvesnosti opasnosti. A to je odlika slobodnih ljudi. ( O da, opet stari, mudri Aristotel!)

               Zašto je ne raditi ništa zapravo jedna od najboljih stvari koje lako možemo učiniti za sebe? Zašto ne bismo izabrali barem povremene termine za dokolicu?!

Pre svega, zato što je taj termin naše pravo. Nešto o čemu odlučujemo mi sami. Bez obzira na to koliko godina imamo i čime se bavimo. Zato što je to, a o tome se već uveliko rade i ozbiljne studije, najbolji način da sačuvamo sebe. Jedan psihijatar sa Prinstona dao je hrabru sugestiju da bismo svi mogli biti malo srećniji ako bismo prestali da opsesivno pokušavamo da napravimo nešto od naših talenata i umesto toga svesno prigrlimo nerad. To je subverzivna ideja koja zvuči gotovo kao jeres, svetogrđe, a ipak, na kraju bi nas mogla učiniti srećnijim i ispunjenijim. Kako ističe, statistika pokazuje da mnogi ljudi na kraju života ne žale što više nisu radili ili nisu razvijali sebe i svoje talente, već žale što su toliko radili.

Najčešće onda kad “ne radimo ništa” ustvari mnogo toga radimo za sebe. Pokrećemo tihe, stalnom bukom spoljašnjeg sveta prigušene glasove unutrašnjeg ja. Otkrivamo tajne između redova vlastitog, odgovornog bića, kojima smo uvili svoje najtananije ja.

Otvaramo nove svetove, podstičemo kreativnost, budimo pomalo zaboravljenu želju za ugodimo sebi. Da slobodno kažemo: “Ovo sam ja! Ovo želim! Ovo je moja mera uspeha, sreće, zadovoljstva”.

Ne odričite se svoje dokolice. Kako i kada vi to želite.

Tada birate da ste istinski slobodni. Po svojoj meri.

Može i uz Tanane. Ili neke druge Jaffa Napolitanke. 

One i jesu napravljene za sve koji biraju svoju meru zadovoljstva. Da bi bili istinski vredni i za sebe i za druge. Živela dokolica!

Kada bi trebalo da zamislite sliku koja za vas simbolizuje sreću, koja bi to slika bila?

Razdragano dete koje ciči od sreće, trčeći u susret beskrajnom, plavom moru?

Poruka na stolu i rukom ispisane dve reči?

Nasmejana lica najdražih ljudi okupljenih oko porodičnog ručka?

Čvrst stisak ruku i pogled koji bez reči kaže “Tu sam, biće sve u redu!”?

Ili je to nešto sasvim drugačije, sasvim lično, najluđe, što niko nikad niko ne bi pretpostavio?

Ako ne možete odmah da se setite, zastanite! Zažmurite, osetite, prisetite se, zamislite. Poklonite sebi taj trenutak. Važno je. To je samo vaša, baš vaša slika.

Jer, nema univerzalne slike ni jednog opšteg recepta za sreću.

Verujemo da je to posebna, tajna veština svakog od nas, koju vežbamo iz dana u dan.  Nekima lako  ide od ruke, pravi su virtuozi, a neke je potrebno iznova podsećati na ovaj divan, možda zaboravljeni, ali svima nama dati dar.

Dar koji do veštine razvijamo uz bezbroj malih, svakodnevnih životnih radosti koje prepoznajemo.

Dok čitate ove redove, bez mnogo reči i velikih mudrosti, želimo da znate:

Jedni ste od onih koji nekome radošću boje dane.

Jedni od iskri koje čine da svaki dan nekome bude malo poseban.

Nastavite da otkrivate te male, ali neprocenjive radosti života i ne zaboravite da je svaki dan nova prilika za slavlje.

Vi ste tajni začin svog života!

S ljubavlju,

Vaše Tanane Jaffa napolitanke!

Nemoj plakati,
Nasmij se,
I kada moje lice,
Poželiš,
Pogledaj u oblake,
Dozvoliti će Bog,
Da još jednom,
Izvedem svoju predstavu.
Plesat ću na oblacima,
I ljuljati se na trapezu.
Letjeti ću,
S oblaka na oblak
I predstavu svoju
Posvetiti anđelima
U zamjenu da
Čuvaju dušu tvoju.
Ja ću svoju tačku,
Izvoditi,
I čekati,
Da tvoja duša,
Meni dođe…

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa Napolitanke.

Ostade mi duša
u zemlji Utopiji,
da miriše ljubičice
i da se nada,
i silno da želi,
nesebična ostvarenja.

Vijekovi, dani i sati
ispunjeni zvjezdanom prašinom
dok milujem dušu,
milujući papir,
nekim tananim riječima.

Kao vrpca svile
što bijaše isprepletena
kroz pletenice malene djevojčice,
tako se i riječi uvukoše
kroz moje slutnje,
i moje smutnje.

Nebeska tijela,
rajski vrtovi,
polje hibiskusa
i morske dubine.
Meni, od mene, kroz poharano pero.

Na kraju retka,
nešto novo servira mi tajnost,
o novim morima
i fantazijama
pisat će moje poetsko pero.

Tišina je glas,
tišina je poziv
da ono što duboko u sebi volim
kažem nekom kradom
govoreći, a uistinu šuteći.

I biram život takav,
gdje će moje radosti i moje borbe
znati meni drago prvo lice- ja.

Sanjarim umjesto noža u leđima,
sablje međ’ plećima,
nježna milovanja
tananim riječima, poetskim perima…

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa Napolitanke.