Ušli smo u sezonu Jarca, simbolično, kao i, skoro, uvek, na zimsku kratkodnevicu, kada je noć najduža, ali posle čega dani sve duži bivaju. Ovo kao da je savršena simbolika ovog znaka: Neko ko večno u noći boravi, ali se neprekidno ka svetlosti penje.

        No, ko je, i šta je, zapravo, Jarac, tačnije, šta nam mitološko poreklo, i astrološka simbolika, govore o prirodi ljudi rođenih u ovom znaku?

Jarčevi i koze, neke su od prvih životinja koje su pripitomljene, smatra se još pre 10,000 godina. Štaviše, u pećini Šove, crteži, čija se starost procenjuje na preko 30,000 godina, pored lavova i konja, prikazuju ibeksa, tj. kozoroga.

U Iranu, 40,000 godina stari crteži, u 90% slučajeva, prikazuju kozoroge. Mesopotamijske kulture, iz kojih će, kasnije, niknuti velika Sumerska civilizacija, proizvele su velike količine grnčarije, na kojima su prikazivani kozorozi i koze, i, još tada, ove životinje prikazivane su zajedno sa Drvom života ili  Planinom sveta, što je jasna aluzija na strme predele i nepristupačne litice, na kojima ove životinje, i danas, vole da borave i sa gotovo nemogućom lakoćom da se kreću, ali i simbolička predstava veze između neba i zemlje, putanje kojom duša ide nakon smrti.

            Ipak, kod Sumera prvi put vidimo prikaz misteriozne morske koze, a do drugog milenijuma pre Hrista, ova ribolika koza počela je da se povezuje sa Enkijem, bogom sveže vode, mudrosti i magije. Enki, tvorac prvog čoveka, znao je tajnu života i besmrtnosti, a ljude je stvorio od gline i krvi bogova.

U Egiptu, ponovo, veza koza, vode i porekla života, prikazana kroz kozoliku boginju Knum, koja je bila izvor Nila. Poput Enkija, Knum je tvorac ljudi, a faraoni su nosili ceremonijalne lažne kozje brade, kao simbol svog božanskog statusa.

Kod Grka, nama najbližih, i onih čije smo shvatanje astrologije najviše usvojili, Jarac je poistovećivan sa Prikusom, ocem svih morskih koza. Prikus je bio besmrtno biće, stvoreno od strane Krona, boga vremena, živeo je u moru, kontrolisao je protok samog vremena, i imao je mnogo potomaka – inteligentih morskih jarića.

Jarići, kao i svaka mladunčad, bili su radoznali, a najviše su voleli da izlaze na kopno. No, kako bi na kopno izašli, tako bi se pretvorili u obične koze, i izgubili bi sposobnosti da misle i da govore.

Očajni Prikus, više puta je pokušavao da spreči, po njemu, gorku sudbinu svog potomstva, time što je vraćao vreme, no, svaki put je rezultat bio isti: jarići bi Prikusa napustili, izašli na kopno i postali obične koze. Očajan, Prikus je odustao od bitke za potomstvo i povukao se u samoću, a Zevs, sažalivši se na njegovu sudbinu, pretvori ga u sazvežđe Jarca.

            Sa Jarcem se, takođe, povezuje prabog Pan, stvorenje starije od bogova Olimpa, sa kultom koji spada u neke od najstarijih rituala u Grčkoj. Sam Pan je prikazivan kao polu čovek – polu jarac, sa rogovima i kopitama, a čuvena je bila njegova seksualna potentnost, kao i sklonost ka orgijanju sa satirima (stvorenjima sličnim njemu) i nimfama.

Jarac je, dakle, iz svega rečenog, jedan vrlo kompleksan znak, poprilično dualan u svojoj prirodi, iako se, na prvu, to nikada ne bi reklo. Ipak, simbol vodene koze, upućuje upravo na tako nešto: gornji deo tela, koji je u obliku koze/jarca, predstavlja kamen, planinu, čvrste strukture, sve ono što je u stanju da izgradi jedno društvo i civilizaciju.

Sa druge strane, donji deo tela, u obliku ribe, upućuje na dubine, na (kolektivno) nesvesno, na sve što je skriveno, instinktivno, i, samim time, neobuzdano i divlje u čoveku. Cilj Jarca je da ova dva strane spoji.

Simbolika Jarca nam kaže da iz dubina dolazi mudrost koja se samo kroz predan i naporan rad može pretvoriti u nešto konkretno. Ovo govori mnogo dublje stvari o ovom znaku, od stereotipne slike Jarca, kao osobe koja je jedino zainteresovana da kroz muku i znoj, sama, izgradi carstvo.

To, istina, može biti put Jarčeva, na ovom svetu, kod mnogih i jeste, ali najviši izraz Jarčevskog arhetipa, ipak je u duhovnoj sferi, gde se telo (materija) počinje smatrati za jednu svetu stvar, nad kojom je potrebno uspostaviti kontrolu, tako da se ostane u dodiru sa svojim emocijama i potrebama, ali tako da one ne kontrolišu nas, već mi njih.

Jarac nam pokazuje da put ka prosvetljenju nije u izbegavanju telesnog, odnosno, materijalnog, već, naprotiv, u njegovom prihvatanju, osvešćivanju, kako bi se, onda, moglo kontrolisati.

Kada je najbolji, Jarac predstavlja potpuno osvešćenog čoveka, koji je u potpunosti svestan realnosti života, i koji, iz te i takve realnosti, koja, skoro uvek, predstavlja jednu mučnu nesavršenost, stremi ka (duhovnom) vrhu. Uostalom, kakva je korist od mudrosti, ako ne može biti primenjena u stvarnosti, u jednom praktičnom smislu? Štaviše, ima li većeg ispita, za bilo koju mudrost, od surove svakodnevice?

Kada je najbolji, Jarac razume da život cveta samo kroz vreme, kroz disciplinu i kroz trud, a što su sve svojstva koja nosi vladajuća planeta ovog znaka – Saturn. Problem za Jarca nastaje kada umisli da moć nad životom, tj. vremenom, pripada samo njemu.

Setite se Prikusa, koji vraća vreme, kako bi sprečio da njegovi potomci idu svojim putem, pa kakav god on bio. U tom trenutku, Jarac, i svaki Saturn, kod svakog čoveka, pokušava da kontroliše vreme, i život sam, umesto da ga pusti da teče i da on teče shodno sa njim.

Tada čovek, uistinu, postaje tiranin, kako nad sobom, tako i nad drugima. Upravo zbog ovoga, sa vremena na vreme, svaki stari sistem, mora biti zamenjen novim, i ovo je najveći ispit za svakog Jarca i svaku osobu sa izraženim Jarčevskim uticajem u natalnoj karti.

Ovde, u ovoj, ipak, nesporno, krutoj prirodi Jarčeva, nalazi se razlog njihove goleme patnje ili, makar, njihovog shvatanja situacije kao tragične. Jarac, u sebi, sadrži potencijal jednoj prosvećenog vođe, onog koji je sposoban da prepozna tok života i da, shodno tome, dela. Jarac ima potencijal  da, možda, više od svih, kroz odrastanje, prihvati odgovornost, i da radi shodno životnoj situaciji, umesto da se protiv nje bori.

Ali, upravo kruta priroda Jarčeva, često, sprečava ostvarivanje ovog potencijala, pa Jarčevi, poput Prikusa, iako svima govore kako moraju preuzeti odgovornost, jer život je surov, melje sve, i ne čega nikoga, nisu u stanju da naprave onaj odlučujući korak koji će ih smestiti u život, već, često, ostaju u jednoj situaciji, stanju, odluci, raspoloženju ili pogledu na svet, koji ih drži zarobljenima, dok život, neumoljivo, pored njih prolazi.

            Za Jarca je lako da prihvati patnju, ono što je istinski teško, a što jeste put ka ostvarivanju njihovog punog potencijala, jeste da stalna patnja nije nužna. Patnja jeste deo života, ali nije sav život. Paradoksalno, govoreći svima da je život patnja, i da moraju da nastave dalje, oni, sami, ne idu nikud.

Naravno, prihvatanje patnje, nikada i ni za koga, nije laka stvar. Osećaj samoće ili napuštanja, koji Jarčevi osećaju, ustinu je velik, a lek za njega je, uvek, u pokajanju, što se pokušalo vladati životom, umesto da se bude u njemu, i u veri, da je život, ipak, veća stvar od nas samih i da, nekako, zna šta radi i ima svoj cilj.

Ali, šta je vera, ako nije bila pod ispitom? Upravo ovo želi patnja da nauči Jarčeve, a glavni ispit je – prihvatiti život onakav kakav jeste, a to znači da se on menja i da ide dalje.

Samo kroz ovakvo prihvatanje života, Jarac je u stanju da otključa svoj, zaista, veliki potencijal, da se stavi u službu zajednici, i da izgradi nešto što će nadživeti njega, a biti na radost njegovim potomcima.