Mogu da oborim svaki rekord na tetrisu.

Mogu u isto vreme da hodam, žvaćem žvaku, pušim cigaru, pišem SMS i slušam muziku.

Mogu da pobedim u šahu sedmogodišnjeg rođaka.

Mogu da otpevam „La chante mi cantare“ na tečnom italijanskom, iako je “ciao” jedina italijanska reč koju znam.

Mogu da igram uz Joy Division.

Mogu da ne vidim nikakvu razliku između Zvezde i Partizana.

Mogu da skinem 20 kg za tri meseca.

Mogu u sebi da izbrojim od jedan do deset svaki put kada mi dođe da zveknem po sred face one što “nisu rasisti, ali…”.

Mogu tada u sebi da brojim uz pesmu “Kiss Off” benda Violent Femmes.

Mogu svaki put uz picu da pijem jogurt.

Mogu da jedem ren uz sarmu.

Mogu satima da razmišljam da li je lepša Ana Karina ili Fransoaz Ardi i da ništa ne smislim.

Mogu da razumem da se ispod najdebljih ljuski kriju najnežnija bića.

Mogu da osetim kako mi nedostaje Njujork iako ga nikad nisam video.

Mogu da se pitam zašto sve žene na svetu ne nose samostojeće čarape umesto hulahopki.

Mogu da mislim kako je malo toga seksi kao riba u štiklama koja voli Sonic Youth i barata cinizmom kao Li Ranaldo gitarom.

Mogu da budem ubeđen kako ništa na svetu nije više seksi nego kada te neko skroz razume.

Mogu da se ljubim satima i da mi ne bude dosta.

Mogu da za nijansu više volim drugi album benda Interpol od prvog.

Mogu verbalno da smorim osobu koja sa trotoara ne skuplja izmet iza kućnog ljubimca.

Mogu da mi presade Ajnštajnov mozak, a da ne shvatim kako tačno funkcioniše američki izborni sistem.

Mogu da bacim kamenčić u vodu i napravim dve „žabice“.

Mogu samo da se nerviram što je prostor između koncertnih bina i prvih redova iz godine u godinu sve veći.

Mogu da padnem u depresiju kad se se vozim pedeseticom u špicu.

Mogu da uradim četiri skleka.

Mogu da bacim peglu svaki put kada vidim delić bilo koje domaće igrane serije u produkciji Prve televizije.

Mogu da tvrdim da sam jednom sreo prodavca koji nije rekao “nemam ništa da ti vratim” kada sam mu dao novčanicu od 2000 dinara.

Mogu da ne razumem ljude koji ne vole Nutelu.

Mogu godinama od jutra do mraka da slušam “Astral Weeks” Vana Morisona i da mi ne dosadi.

Mogu u dahu da otpevam onaj dugačak ton u pesmi „The Luckies Guy on the Lower East Side“ grupe The Magnetic Fields.

Mogu da uživam na koncertu eksperimentalne muzike i kada sam strejt.

Mogu one koji znaju nešto što ja ne znam da ne smatram hipsterima.

Mogu da budem ravnodušan po pitanju svega što direktno ne utiče na život ljudi koje volim.

Mogu da provedem sate tražeći takve stvari.

Mogu da plačem svaki put kada gledam spot “Hurt” Džonija Keša.

Mogu u punom busu da ustanem babi sa trećeg sprata iako znam da na terasi ljušti pomorandžu, a koru baca dole.

Mogu da ne znam tekst himne zemlje u kojoj sam se sticajem okolnosti rodio i živim.

Mogu da ne razumem poentu veridbe.

Mogu da spremim najbolji pomfrit na Voždovcu.

Mogu uvek do kraja da odgledam „Varljivo leto ’68“ iako znam napamet svaku repliku.

Mogu da otvorim šampanjac kada čujem da je neka banka bankrotirala.

Mogu da zamišljam da imam šampanjac.

Može kufer da mi bude pun svega i kad je prazan.

Može da mi pukne film iako se još uvek prikazuje.

Mogu da sam siguran da ovde nikada neće biti mnogo bolje nego danas.

Mogu da se plašim da će se planeta Zemlja jednom pretvoriti u sisatu novčanicu od sto evra.

Mogu da mislim da su ljudi širom sveta u najčešćem slučaju neopevana govna.

Mogu i pored toga da volim život jer Bob Dilan i Nil Jang još uvek sviraju, Džonatan Frenzen još uvek piše, Paolo Sorentino još uvek snima filmove, u aprilu i dalje stiže proleće, a znam da jednom mora svanuti i taj dan kada ću videti Njujork.

Vladimir Skočajić Skoča