Šest osoba pronađeno je mrtvo u srednjoj školi u Tumbler Ridgeu, još dvije osobe pronađene su mrtve u kući za koju se vjeruje da je povezana s incidentom, a još jedna osoba umrla je na putu do bolnice, priopćila je policija.

Osumnjičeni napadač također je pronađen mrtav od ozljede koju je, čini se, sam sebi nanio, priopćila je policija, dodajući da ne vjeruje da postoje još osumnjičenika ili daljnja prijetnja javnosti.

Napadač je možda bila žena, budući da je upozorenje o napadaču izdano u Britanskoj Kolumbiji opisalo osumnjičenika kao ženu u haljini sa smeđom kosom.

„Višestruke ozljede i više mrtvih bilo je unutar škole dok su policajci prolazili kroz mjesto događaja“, rekao je policijski dužnosnik Ken Floyd na konferenciji za novinare. „Mjesto događaja je trenutno osigurano. Tamo su istražitelji koji će pokušati utvrditi opseg ozljeda i koje je oružje možda bilo korišteno, a koje ne“, rekao je Floyd.

Tumbler Ridge je udaljena općina s populacijom od oko 2400 ljudi smještena u podnožju Stjenjaka u sjevernoj Britanskoj Kolumbiji, otprilike 1155 km sjeveroistočno od Vancouvera.

Još 25 ljudi je zbog ozljeda prebačeno u lokalni medicinski centar, rekla je policija.

“Sve naše misli su s ljudima u Tumbler Ridgeu. Razgovarala sam s gradonačelnikom i lokalnim zastupnikom… ponudili smo svaku dodatnu pomoć koja im je potrebna”, rekla je ministrica javne sigurnosti Britanske Kolumbije Nina Krieger u izjavi na X-u.

Kanadski premijer: Potresen sam ovim užasnim napadom

Kanadski premijer Mark Carney nazvao je pucnjavu u Tumbler Ridgeu u Britanskoj Kolumbiji “užasnom”, rekavši da je potresen napadom te da upućuje svoje “molitve i najdublju sućut” obiteljima i prijateljima žrtava.

“Pridružujem se svim Kanađanima u žalosti za onima čiji su životi danas nepovratno promijenjeni te u zahvalnosti za hrabrost i nesebičnost pripadnika hitnih službi koji su riskirali vlastite živote kako bi zaštitili svoje sugrađane”, stoji u premijerovoj izjavi.

Ovo označava jednu od najsmrtonosnijih pucnjava povezanih sa školom u kanadskoj povijesti. Malena, udaljena zajednica u regiji Peace River je u totalnom šoku.

Izvor: N1

Od nominovanih naslova žiri je nakon prvog kruga izabrao 27 objavljenih na zajedničkom jezičkom prostoru (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Sjeverna Makedonija i Srbija) tokom prošle godine.

Cilj regionalnog književnog izbora “Štefica Cvek”, kako navode inicijatori, je afirmacija pobunjenih spisateljskih i čitateljskih praksi, odnosno feminističke, antikolonijalne, marksističke, queer i ekološke perspektive.

“U tom smislu, jasna je tematska i idejna perspektiva, odnosno društveno-politički angažman kao jedan od kriterija pri razmatranju nominovanih djela. Jednako vrijedan kriterij je i književni postupak, odnosno specifičan autorski literarni odgovor na našu zajedničku društveno-političku stvarnost i samu književnu (i generalno umjetničku) produkciju.

Ukratko, sve ono što u povijesti (post)jugoslovenske književnosti predstavlja roman “Štefica Cvek u raljama života”, kao i opus Dubravke Ugrešić u cjelini. Stoga bi u kontekstu ovoga izbora idealno bilo djelo koje ujedinjuje kvalitete društveno-politički angažovane i književno-estetski kvalitetno napisane knjige”, navode u obrazloženju članice i članovi žirija.

Nagrada je nazvana po liku iz romana Dubravke Ugrešić “Štefica Cvek u raljama života” ne samo zato što je Dubravka Ugrešić prva žena dobitnica NIN-ove nagrade, već zato što je u pitanju klasik jugoslovenske književnosti i neizostavni deo regionalne feminističke lektire.

Kako navode organizatori, “Štefica Cvek u raljama života” je jedan od romana Dubravke Ugrešić, poznat po tome što je donio nešto novo na tadašnju književnu scenu. Naime, autorka se ovde poigrava sa takozvanim “ljubićima”, parodirajući ih sa jedne, a sa druge strane pokazujući koliko društveni stereotipi utiču na živote žena.

“Štefica Cvek odlično analizira kako (pop)kultura i književnost sa stereotipnim viđenjem ženskih likova oblikuje stvarne živote žena. Nagrada je nekompetitivnog karaktera – ne dodjeljujemo jednu nagradu, već izbor knjiga za koje smatramo da su vrijedne pažnje”, navode inicijatorke nagrade.

U prvom krugu žiri su činili Gracija Atanasovska, Marija Boshkovska, Marija Božić, Filip Kučeković, Ivan Šunjić, Anja Tomljenović i Milica Ulemek. Autorica ovogodišnjeg vizuelnog identiteta izbora je Lejla Ahmedspahić, grafička dizajnerka i ilustratorka iz Sarajeva.

Među nominovanima su i knjiga grupe autora: Žene BiH za djecu – Ilustrovano putovanje s izuzetnim ženama iz prošlosti (Sarajevski otvoreni centar, knjiga za djecu) koju su napisali: Lejla Kalamujić, Adisa Bašić, Tamara Zablocki, Nikolina Todorović, Selma Asotić, Sabina Fidahić, Lamija Milišić, Bjanka Alajbegović, Enes Kurtović, Lamija Begagić, Lamija Grebo, Zoran Čatić, Emir Zametica, Boriša Mraović, Ferida Duraković, “Vila Fazanka” Bojan Krivokapić (Arete, roman), “Intimus” Tijana Rakočević (Fokalizator, zbirka priča).

Književnica iz BiH Ferida Duraković ističe da se raduje užem izboru za nagradu, iako kaže da nije znala da je zajednička knjiga ušla u širi izbor.

“Osjećam se sjajno u sjajnom društvu u sjajnoj knjizi! Osjećam se podmlađeno i veselo. Ima nešto tako dostojanstveno u cijeloj ovoj priči koja nas veže za Dubravku Ugrešić i njenu Šteficu Cvek, koja je već postala stvarni lik koji srećemo svaki dan”, kazala je za Fenu Duraković.

Književnica iz Crne Gore Tijana Rakočević kazala je u izjavi za Fenu da biti u užem izboru za ovu nagradu čast je i privilegija, tim prije što su njom obuhvaćene autorke i autori čiji rad i sama prati te kako ističe, bez ostatka, voli.

“Čini se da njena istinska važnost leži u tom neiscrpnom potencijalu ženskog prijateljstva, koje čini da se svaka od nas, ma koju proglasili pobjednicom, na kraju osjeća nagrađeno i slobodno od zablude da ovo priznanje može biti bilo što drugo do pokazatelj vrijednosti zajedničke misije. S druge strane, vjerujem da je ona način da “Intimus”, kao zbirka priča koja je nekoliko puta ovjenčana najznačajnijim regionalnim književnim nagradama – i koja se cijelim svojim bićem opire heteronormativnim narativima karakterističnim za ovo podneblje – doživi međunarodnu afirmaciju i tako postane dio literarnog kanona zemlje u kojoj je nastala. Jer, bez obzira na konačnu odluku žirija, ostaje poražavajuća istina da je gotovo svaka od nas, na kojem god jeziku stvarala, žrtva vlastite zemlje, odnosno njenih dvostrukih, teško dostižnih aršina. Neka “Štefica” živo svjedoči o tome”, smatra Tijana Rakočević.

Književnik iz Srbije Bojan Krivokapić jedan je od rijetkih autora koji se našao u izboru za nagradu “Štefica Cvek”.

“Drago mi je što se moj roman “Vila Fazanka” našao među naslovima izabranim za uži krug za Književnu nagradu “Štefica Cvek”. Ovakvi izbori su skretanje pažnje na knjigu, da je dobra, da je vredi pročitati, a to je ipak najvažnije – da knjiga dođe do čitatelja i čitateljki. Jer život knjige čine upravo sva čitanja i razumevanja onoga što je među koricama. Ta su čitanja i razumevanja nekad slična, a nekad nepomirljivo različita. I sve je to dobro, ta različitost i mene kao autora ona raduje. A sama Štefica Cvek mi je jedan od dražih likova u književnosti, pa je time i moja radost veća”, kazao je Krivokapić za Fenu.

U drugi krug izbora “Štefica Cvek” ušli su, između ostalih, i Petar Andonovski “Не кажувам” (Ne kažuvam), Marija Andrijašević “Temeljenje kuće” (Fraktura, zbirka poezije), Jelena Anđelovska “Kuća se nije mrdnula” (Partizanska knjiga, zbirka poezije), Tamara Bilankov “Iz kuće po kojoj pada kiša” (Jesenski i Turk, zbirka priča), Lidija Deduš “Ja se zovem lidija Deduš” (Fraktura, zbirka poezije), Kalia Dimitrova “Во хаосот радост” (Vo haosot radost) (samoizdata, zbirka poezije), Lidija Dimkovska “Единствен матичен број” (Edinstven matičen broj, Izdavački centar TRI, roman), Mihaela Gašpar “Premještanje snova” (Fraktura, roman), Igor Ivko “Početnici” (Disput, roman).

Za nagradu “Štefica Cvek” nominovani su  i Amila Kahrović Posavljak “Škriptaji kože” (Buybook, roman), Hana Korneti “Илина и шумските тролови” (Ilina i šumskite trolovi, Ili-ili, roman za djecu), Suzana Kos “Dante” (Meandar Media, zbirka poezije), Andrijana Kos Lajtman “Dani kositra i jeke” (Hrvatsko društvo pisaca, zbirka poezije), Ivana Maksić “Vejavica” (Futura publikacije Novi Sad/Nojzac, zbirka poezije).

Među nominovanima su i Sibila Petlevski “Točka poraza” (Sandorf, roman), Igor Raiden “Издигнување” (Izdignuvanje, Templum, roman), Tijana Rakočević “Intimus” (Fokalizator, zbirka priča), Eva Simčić “Četiri lakta unutra” (V.B.Z., roman), Gaja Smilevska “Скрши што судбината гради” (Skrshi što sudbinata gradi, Flip Book Books, strip novela), Tea Tulić “Strvinari starog svijeta” (Oceanmore, roman), Martina Vidaić “Grad: konstrukcija” (V.B.Z., zbirka poezije) te grupa autora Jana Adamović Yana, Iva Atoski, Selena Danilović, Jelena Đorđević, Lea Embeli, Ivana Filipović, Danica Jevđović, Miljana Mihajlović, Ana Milojković Omi, Ana Petrović i Dragana Radanović “Kod kuće” (Besna kobila, strip) i drugi.

Nakon prvog žirija ovaj izbor od 27 naslova će da preuzme drugi žiri na daljnje čitanje, kada će donijeti finalnu odluku o nagrađenim knjigama. Dobitnice i dobitnici treće po redu “Štefice Cvek” bit će javno objavljeni na svečanom proglašenju u septembru.

Književni izbor “Štefica Cvek” organizuju Pobunjene čitateljke (Srbija), Kulturtreger/Booksa (Hrvatska), Naratorium (Bosna i Hercegovina) i Koalicija MARGINI (Severna Makedonija). Ovogodišnji izbor podržali su Western Balkans Fund (WBF) i Rekonstrukcija Ženski Fond.

Njeno Veličanstvo je tokom svoje vladavine posetilo 117 zemalja. I dok su mnoga putovanja za nju bila vrlo iscrpljujuća, budući da su bile u pitanju kraljevske ture, postoji nekoliko destinacija koje zauzimaju posebno mesto u kraljičinom srcu.

Od kenijskog hotela u kome je saznala za očevu smrt do ruralne divljine gde odlazi da pobegne od svega, cntraveler.com navodi njene omiljene destinacije.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by My Life In Cornwall (@my_life_in_cornwall)

St Mawes, Kornvol

Primorsko mesto Sent Moz (St Mawes) na južnoj obali Kornvola poznato je po idiličnoj luci i belim kućama, a oduvek je zauzimalo posebno mesto u kraljičinom srcu. Mnogo srećnih praznika tokom detinjstva provela je ovde. Ovo živopisno ribarsko selo bilo je posebno za kraljicu majku, koja bi tamo redovno vodila Elizabetu i Margaret na izlete.

Porodica bi uvek boravila u Penolvi, osamljenom imanju na obali, koje je izgradio Dik Vilkins, blizak prijatelj kraljice majke. Smeštane u srcu rivijere, kuća ima spektakularan pogled.

Južna Afrika

Dok je bila mlada, kraljica nije naročito mnogo putovala. Zapravo do 20-te godine nije nikada napustila Ujedinjeno Kraljevstvo.

Februara 1947. godine, samo nekoliko meseci pre veridbe sa princom Filipom, njen otac objavljuje da će porodica putovati u Južnu Afriku. Putovanje kraljevskim vozom trajalo je 35 noći. Upravo na tom putovanju je Elizabeta proslavila 21. rođendan.

Malta

Jedino mesto van svoje zemlje koje je kraljica nazvala svojim domom je sredozemni arhipelag okupan suncem. Na Malti je živela sa princom Filipom dve godine, od 1949. do 1951. godine, budući da je u tom periodu kao oficir Kraljevske mornarice službovao vojvoda od Edinburga.

Njihov dom je bio u predgrađu Valete, u elegantnoj vili Gardamangija, izgrađenoj tokom 18. veka. U njoj je postojalo 18 soba, prostrana bašta i štale. Vilu im je poklonio lord Luis Mauntbaten, Filipov ujak. Trenutno je u fazi renoviranja i trebalo bi da funkcioniše ubuduće kao muzej.

Kenija

Iako je na putovanje u Keniju krenula kao princeza, Elizabeta se vratila kao šef britanske države. Primarno je to trebalo da bude lični odmor Elizabete i Filipa, ali je tamo primila vest da joj je otac preminuo 1952. godine. Mladi par je boravio u kućici na drvetu, na obodu Nacionalnog parka Aberdare.

Brazil

Tokom dvonedeljnog putovanja po Južnoj Americi 1968. godine, kraljica je posetila i Brazil. Ovo putovanje važi za posebno avanturističko, a Elizabeta i Filip su posetili i Resife, Salvador, Braziliju i Sao Paolo.

Potom su krenuli put Rio de Žaneira, gde su se u kraljevskom Rols Rojsu sa otvorenim krovom vozili pored čuvene plaže Kopakabana. Kraljica je tada imala čast da uruči pobednički trofej legendarnom Peleu.

Kanada

Od neverovatnog broja putovanja u inostranstvo, budući da je imala čak 290 državnih poseta, kraljica je najviše posećivala Kanadu.

Zabeleženo je da je u toj zemlji bila čak 27 puta. Najaktivnija poseta Kanadi bila je 1994. godine, kada je posetila i Novu Škotsku, Britansku Kolumbiju i neke od divljih teritorija na području te zemlje.

Škotska visoravan

Ako postoji mesto na svetu na kome kraljica može zaista da odmara, onda je to Škotska visoravan. Tačnije, zamak Balmoral u Aberdinširu, koji je počev od 1852. godine kraljevska rezidencija.

Od kako je 1952. godine na tronu, kraljica je svake godine posećivala taj zamak i navodila da se tu oseća najopuštenije. Zato i nije bilo čudno što se upravo tu vratila prošlog leta, nakon Filipove smrti.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Moram da kažem da me nisu posebno zaintrigirali komentari o mom duševnom i psihičkom stanju, kao ni oni da predstavljam kakvog bota. Za te koji su me proglasili botom koji, naravno, ne živi u Kanadi, postoji jedna mala tajna, IP adresa.

Intrigantno je svakako bilo to da sam PR premijera Vučića. Veliko i značajno priznanje, ovim putem zahvaljujem svima, na tako divnom poverenju. Oduvek sam znala da Dušan Kovačević nije pravio svoj čuveni film kao fikciju, već kao vrlo realno ostvarenje – “Balkanski Špijun”. Oduševljena sam saznanjem da takva egzotika zaista postoji. “A premijer, ako me se seti, seti se!”.

Moram da kažem da me nisu posebno zaintrigirali komentari o mom duševnom i psihičkom stanju, kao ni oni da predstavljam kakvog bota. Za te koji su me proglasili botom koji, naravno, ne živi u Kanadi, postoji jedna mala tajna, IP adresa.

Inače, bila bih PR i Kim Džong Un-u, kada bi uložio u ekonomiju Srbije 150 milijardi evra i potpisao više nego pristojan ček za našu marketinšku agenciju. Bih u teoriji, ali nisam sto posto sigurna da li bih u praksi. No, nije tema…

Ipak, najzanimljivije su mi impresije po pitanju toga kako ljudi vide Srbiju. Jasno k’o dan, ne svi, ali oni najglasniji, u prvim redovima, koji su sebi čupali kosu s’ glave zbog mog povratka. Ovako su je otprilike predstavili…

Počev od severa, tu je Subotica, Severni pol u vidu Severne Bačke. Zaleđeni hladni vrhovi secesije. Odatle se ide u Deliblatsku peščaru sa okrutnim dinama i živim peskom. Nepregledna pustinja u kojoj nema života. Sasvim jasno, ni pijaće vode. Zatim opasni i divlji kanjon Tise, takođe, nepristupačan. Malo južnije, neprohodne prašume Fruške Gore, tundre i tajge i fauna koja je krajnje opasna po ljudski život. Srem ostaje Srem, tu nema preterivanja.

Beograd – Vavilon, Sodoma i Gomora, grad nekulture, strave i užasa. Po ulicama hodaju gole žene i razuzdani muškarci van svake kontrole. Sve sami djiloši i starlete u dva miliona primeraka. Era Ojdanić je ministar kulture. Ljudi otimaju jedni drugima hranu iz usta, ali se više ne guraju da uđu u gradski prevoz. Gradskog prevoza nema, jer 90 odsto ljudi  ne radi.

Oni koji pak rade, jašu konja do posla, zarađuju po 200 evra mesečno. Sav zarađeni novac potroše na menjanje potkovica. Prednost je ta, što u Beogradu nema više problema oko parkinga, jer više niko nema ni kola. Kompjuteri i telefoni rastu na drvetu, to je bar dostupno. Internet, svi kradu, valjda jedni od drugih. Mora da je neko greškom, ipak, platio račun. Južno od Beograda je vlaška magija  progutala ostatak Srbije, pa je vidljiva samo, vidovitoj Zorki. Kosovo levitira još od 1389, tamo ljudi i danas hodaju po oblacima.

Počev od severa, tu je Subotica, Severni pol u vidu Severne Bačke. Zaleđeni hladni vrhovi secesije. Odatle se ide u Deliblatsku peščaru sa okrutnim dinama i živim peskom. Nepregledna pustinja u kojoj nema života. Sasvim jasno, ni pijaće vode. Zatim opasni i divlji kanjon Tise, takođe, nepristupačan. Malo južnije, neprohodne prašume Fruške Gore, tundre i tajge i fauna koja je krajnje opasna po ljudski život. Srem ostaje Srem, tu nema preterivanja.

Benzin se kupuje u plastičnim kanisterima, šet nemačkih maraka za litar. Ko nema “dojčmark” ne može da pazari. A da, ionako niko nema kola. Ljudi se voze isključivo linijama Fjesbuk – Tviter, Fejsbuk – Instagram. Žive od solarne joge. Prodavnice su ionako prazne. Nema ničega. U stvari Srbije nema, nije je nikada ni bilo.

A onda kada se probudim iz tog čudnog sna i učini mi se…

Oni koji pak rade, jašu konja do posla, zarađuju po 200 evra mesečno. Sav zarađeni novac potroše na menjanje potkovica. Prednost je ta, što u Beogradu nema više problema oko parkinga, jer više niko nema ni kola. Kompjuteri i telefoni rastu na drvetu, to je bar dostupno. Internet, svi kradu, valjda jedni od drugih. Mora da je neko greškom, ipak, platio račun.

Državni sistemi i privreda u najvećem delu sveta jesu ili postaju slični. 95 odsto ljudi radi za onih pet odsto koji na kraju jedini i imaju pravo na planetarne resurse. Izuzeci su jaka socijaldemokratska društva koja su kroz poreski sistem napravila drugačiju raspodelu. Ljudi koji se vraćaju svojim matičnim zemljama, ne dolaze u bolje sisteme niti bolje političke režime, već se sastavljaju sa svojim celim bićem. Onim ogromnim delom duha koji je ostao u svim voljenim ljudima “kod kuće”, zarobljen na najlepši mogući način. Vraćaju se da bi opet bili živi i celi. To je ta percepcija. Taj osećaj. Subjektivni osećaj. Jer ljudi mogu da budu objektivni racionalno, ali ne i duhovno i emotivno. Takvo nešto ne postoji.

Onaj ko živi svakog dana sa sobom, a ne sa stepenom uređenosti društva, zna kako mu je. Svako pojedinačno. To je poenta.

Ljudi iz Srbije odlaze zato što moraju, a oni koji se vraćaju čine to zato što ŽELE!

Zapadni svet ima pandan svih negativnih pojava, devijantnih likova i karaktera koji takođe imaju jednaku medijsku pažnju kao i nesretne starlete u Srbiji. Poenta je da, kada naši ljudi napuste Balkan, u zemljama u koje su emigrirali, prate i dalje vesti samo iz svojih matičnih zemalja.

Ljudi koji se vraćaju svojim matičnim zemljama, ne dolaze u bolje sisteme niti bolje političke režime, već se sastavljaju sa svojim celim bićem. Onim ogromnim delom duha koji je ostao u svim voljenim ljudima “kod kuće”, zarobljen na najlepši mogući način.

Propuštaju sve negativne pojave koje se dešavaju u njihovom novom komšiluku. Od šikaniranja dece u školama od strane druge dece, do bezbroj primera puškaranja i ubistava u tim istim us3tanovama. Preko onih vaspitačica i bejbisiterki koje maltretiraju decu po privatnim (kućnim) i javnim vrtićima. I još mnogo toga.  Korupcija, monopol i ostali ekonomski problemi. Ljudi, dakle, kada napuste Balkan ne pobegnu od svih gadosti sveta, naprotiv, već se prosto nedovoljno informišu o stvarnom stanju zemlje u kojoj se nalaze. Možda bi drugačije razmišljali kada bi promenili taj fokus. Ali to je nemoguće. Baš iz tog jednog razloga, što im srca i dalje kucaju negde tamo.

Tekst prenosimo sa pasarella.rs.

“Da je nebo što je list ‘artije, da je more što je mastilo…”

Pre nešto manje od decenije sam pobegla sa Balkana, kao i mnogi, u potrazi za boljim životom. Iako me je muž ubeđivao da Severna Amerika nije kontinent za mene, ja sam bila ta koja je insistirala na odlasku. On je već živeo u Kanadi veoma dugo i jako se protivio tome da odemo.

Nisam mogla da razumem o čemu priča, zbog čega je toliko ubeđen da čitav jedan kontinent ne pripada mom sentimentu. Na neki način, to me je vređalo jer sam sebe smatrala više nego prilagodljivom. Radila sam amaterski kao prevodilac engleskog jezika, to sam takođe brojala u svoje velike pluseve. Za odlazak, naravno. Njegovi argumenti protiv napuštanja Srbije  tada su mi delovali bledo i neuverljivo. Njega sam počela da smatram paranoičnim. Sve se svodilo na moju ljubav prema životu i sentiment koji sam gajila prema drugim ljudima. Sebe sam, inače, doživljavala kao samostalnu, čak i samoživu osobu koja bi mogla bez svih i svega ceo život da provede. Verovala sam da sam iznad tih svakodnevnih stvari, prijateljstava i rodbinskih odnosa, u onom smislu da ću lako iskulirati po godinu dana neviđanja. Možda čak i duže.

Svog prvog preletanja preko okeana se ni ne sećam, jer sam popila pet bromazepama kako bi mi let što pre prošao. Sećam se samo turobnog sletanja i slike kanadske prerije od koje mi se prevrtao želudac, čak i iz ptičije perspektive. Vojvodina je ravna, ali je divna. Plus, pod oranicama je. Alberta, s druge strane, ima nepregledne prerije samonikle polužive travuljine koja baca u depresiju i ljude koji su progutali pet ekstazija. Inače je tamo popularno baš to. Valjda od muke ti klinci, malo da se razbude.

Radila sam amaterski kao prevodilac engleskog jezika, to sam takođe brojala u svoje velike pluseve. Za odlazak, naravno. Njegovi argumenti protiv napuštanja Srbije  tada su mi delovali bledo i neuverljivo. Njega sam počela da smatram paranoičnim.

Dakle, već pri sletanju, shvatila sam da nešto debelo nije u redu. Osim što sam stigla u neku kaubojsku preriju, probudila sam se devet hiljada kilometara daleko od svih. Od svog života, koji sam gradila 27 godina.

Prvo što sam primetila na ulicama je da su konstantno prazne. Nema ljudi, ali ima more automobila. Stekla sam utisak kao da nešto opasno grešim time što hodam po asfaltu. Stekli su verovatno isti utisak i ovi što su se vozikali oko nas kolima.

I na moje pitanje: “Gde ćemo sad?” postojala su samo tri odgovora.

Prvi je bio da se vozimo kroz planine. Drugi da idemo u shopping centar. A treći smo jedva iščupali, kao mogli bi na neki bazen. I to je bilo tako “cela” tri meseca. Dok nije počeo stampedo, to im je atrakcija koja se dešava jednom godišnje. Kao vegetarijanac i neko ko zaista razume patnju životinja (svih), na tu istu manifestaciju mogla bih da odem da pucam u učesnike i publiku.

Dakle, već pri sletanju, shvatila sam da nešto debelo nije u redu. Osim što sam stigla u neku kaubojsku preriju, probudila sam se devet hiljada kilometara daleko od svih. Od svog života, koji sam gradila 27 godina.

Samo zbog njihove bezumne obezglavljenosti i pene koja im ide na usta od sreće dok gledaju te sirote životinje kako se pate. Da Bog da im preseo kikiriki i Koka-Kola! Ok, jesti životinje negde i razumem, ali ih ponižavati i na taj način, zaista smatram kompletnim kretenizmom. Inače, kad vidim te debele Kanađane sa pudlicama na lancu a usta puna hamburgera od govečeta koje je tri puta pametnije i emotivnije od tog psa i tog Kanađanina, dođe mi da se obratim preko nacionalne frekvencije čitavoj naciji. Čitavoj planeti, radije. Ali ‘ajde.

Shvatam da je opsesija hranom bolest i to ona koju kanadski sistem tako rado servira. Od malih nogu se deca treniraju da budu samoživi individualci, pa kad dođu u određene godine, ne preostaje im ništa drugo nego da jedu. Najjeftinija zabava. Koja je bezbedna. Seks mu dođe previše rizičan. Druženje je veoma površno i proračunato.

Jeste, nema ni toliko neprijatnosti među “prijateljima”, ali daleko je bilo kakvo značajnije i upečatljivije iskustvo proživljeno sa prijateljima. Družeći se s Kanađanima više nego sa našim ljudima, došla sam do zaključka da niko od njih nema niti jednog prijatelja iz srednje, ili, ne daj Bože, osnovne škole. Oni su inertni zombiji koji svojim površnim lifestyle-om omogućavaju sebi jednostavan prelazak iz života u Alchajmera, pa u smrt. Sve ih čeka slična sudbina. Jer su životi koje su vodili tako imbecilno isti.

Kuća – škola – soba – krevet dok su mali, kuća – posao – tv – krevet u odraslom dobu.

Shvatam da je opsesija hranom bolest i to ona koju kanadski sistem tako rado servira. Od malih nogu se deca treniraju da budu samoživi individualci, pa kad dođu u određene godine, ne preostaje im ništa drugo nego da jedu. Najjeftinija zabava. Koja je bezbedna. Seks mu dođe previše rizičan. Druženje je veoma površno i proračunato.

Vikendom šoping centar i izbezumljujuće bauljanje po istom. Putovanja su preskupa i malo Kanađana može sebi da ih priušti. Zato je garderoba “made in China” uveliko dostupna.

Ne, ne žale se na svoju državu prvi. Ali kad ja počnem da pričam o visini poreza i troškovima života, oni se otvaraju i svi su nezadovoljni. Grcaju u dugovima i ne mogu da mrdnu nigde od svojih hipoteka i silnih kreditnih kartica, koje troše na nepotrebne stvari ne bi li sebi u životu baš nešto lepo priuštili. Da, i ovde sam čula mame koje nemaju dovoljno para da plate zubare svojoj deci. A jasno je i zašto. Za četiri karijesa mom četvorogodišnjem detetu dali su mi predračun od 3.200 dolara… I tako, to nije zabavno. Standard je samo velika kuća i kola – i to na kredit. Za sve ostalo zvrlje prazni džepovi.

Lekari… Specijalistu videti – ravno je mogućnosti da zemlju pogodi neki asteroid. Kad i stigneš do željenog lekara, očekuješ armagedon. Čeka se za sve po hiljadu godina. Kanađani koji imaju puno para na CT i magnetnu rezonancu idu u USA jer se ovde čeka i po dve godine na red. Plomba za odrasle u proseku staje 700 dolara, implant između pet i 15.000. Prosečna godišnja plata za Kanađane je oko 50.000 dolara. Porez za kuću je oko 4.000 dolara godišnje. Od tih 50 – porez bude oko 13.000, a od 37.000 dolara godišnje, ne možeš ni da jedeš priganice tokom cele godine…

Dosadni brojevi, ali sam morala da pomenem. Mesečno za hipoteku i lizing za kola – puno, obdanište 1.200 dolara MESEČNO, ko to sve može da plati, stvarno je car. Najnormalniji život da se otputuje negde i živi bez kreditnih kartica, koštao bi između 150 i 200.000 dolara godišnje. Ahahahah, ali stvarno je tako.

Vikendom šoping centar i izbezumljujuće bauljanje po istom. Putovanja su preskupa i malo Kanađana može sebi da ih priušti. Zato je garderoba “made in China” uveliko dostupna.

Koka kola snima reklame srećnih porodica za Božić, a tada je zvanično najviše samoubistava u Kanadi.

Multikulturalnost je najveća od svih provala. Belci anglosaksonci ne podnose nikoga u najvećem broju slučajeva. I svaka rasa ponaosob za sebe misli da je superiorna. Svako je doneo svoje j… selo i tako živi nekim šizofrenim životom. Svi smo mi ovde, a suštinski i dalje živimo u svojim matičnim zemljama. Puno je nesrećnih. Hoće kući. Ne ide se onima kojima je svejedno da li su živi ili mrtvi, ko im decu i kako vaspitava i onima koji NISU IMALI TEKUĆU VODU u kući.

Uh, a grtalice i jeleni. To ništa nije izmišljena priča, kanadska klima je zaista paklena.

A grtalica kad ujutru nanese sneg na parking… Napolju minus 40… Kopaj, Miško, razvaljuj.

Specijalistu videti – ravno je mogućnosti da zemlju pogodi neki asteroid. Kad i stigneš do željenog lekara, očekuješ armagedon. Čeka se za sve po hiljadu godina. Kanađani koji imaju puno para na CT i magnetnu rezonancu idu u USA jer se ovde čeka i po dve godine na red.

Kafane bezlične, ulice puste. U glavnom gradu Kanade, u kom živim, letnji program na nekom izmišljenom trgu već sedam godina popunjava jedan te isti akrobata. Njegovo sumorno bordo-crno odelo, prašnjavi šešir i anoreksična devojka “iz publike”. Njih kad vidim, 7 dana ne mogu da spavam. Dobijem anksiozni napad, tripujem da sam u Danu mrmota. Zato sam prestala da pušim. Otvorim ujutru garažu kad zapalim, a ono stalno ista slika. Svako jutro “dobro jutro, kamperi.. good morning campers”. Volela bih bar da se pojavi Bill Murray, ali njega nema. Slika je nepodnošljiva.

Jednog takvog jutra ošišala sam pola metra plave kose na keca. Mašinica dragog muža obrijala je moju glavu. Ovo je samo mali segment onoga što me vraća nazad. Ah, da, sloboda da dišeš, misliš i prdneš je neprikosnovena na Balkanu. Volim ga svim srcem. Eto me, moja bedo i jade, stižem nazad u Srbiju, da opet budem slobodna i živa.

Omiljeni čovek mog života je govorio: “Mako, svugde ti je isto, nosiš sebe sa sobom, ali je, zapamti, ipak najbolje među svojima!”.

Nastaviće se…

Tekst prenosimo sa pasarella.rs.