Šta biste poručili ljudima koji su trenutno sami a želeli bi da uđu u partnerski odnos, šta bi to trebalo da traže u budućim partnerima, da li bi trebalo prvo da porade na sebi, pa onda uđu u vezu, kako to vidite?

– Napisala sam nedavno jedan blog post koji je mala kritika te danas popularne premise “prvo zavoli sebe, pa onda…”. Jer, mi u principu učimo da volimo sebe u kontekstu odnosa sa drugima. Ta ideja da prvo radimo na sebi, spremamo taj mali savršeni paketić koji posle unesemo u odnos, to je velika stranputica. Interaktivno je – potrebna nam je određena doza samosvesti koju postižemo sami sa sobom, ali potrebno je i da budemo u odnosu, jer ljudi su ti koji nam pomažu da postanemo samosvesni. Tako vežbamo, a i drugi ljudi nam takođe pokazuju ko smo! Mi postajemo svesni sebe u unutar odnosa, nije kao da mi sedimo, meditiramo, i pitamo se “Ko sam ja? Ko sam ja?”. To je relacioni, sistemski pogled na život kojeg ću se uvek držati, zato i jesam sistemski porodični psihoterapeut. Stvarno sam malo umorna od te premise, od tog imperativa “prvo popravi nešto sebe, pa tek onda uđi u odnos” – odnosi nam pomažu da postanemo oni koji jesmo. To se dešava i u odnosu između dece i njihovih roditelja.

Sledeća stvar, umesto da se samo fokusiramo na to “ko je prava osoba za mene?”, zašto se ne zapitamo, “a ko mi želimo da budemo”? Ko je taj drugi – ne, treba se zapitati i ko ja želim da budem kao partner? Ko sam do sada bio kao partner? Na koji način sam postojala u tim vezama? Ne samo “naći pravu osobu”. I šta znači to, “naći pravu osobu”? Ja to vidim ovako – postoji mnogo ljudi koje ćemo voleti, ali to nisu obavezno ljudi sa kojima ćemo stvoriti zajednički život. Tražimo li ljubavnu priču, ili tražimo životnu priču? Mnogi imaju ljubavne priče, ali znaju da neće sa tom osobom praviti životnu priču, jer tu ima mnogo faktora, treba zajedno prolaziti kroz mnoge probleme, izazove, boli, a to možemo najpre sa životnim partnerom.

Možemo li da imamo životnog partnera a da to i dalje bude ljubavna priča?

– Naravno. I treba težiti da naš životni partner bude i ljubavni partner, ali ljubavna priča sama po sebi ne mora biti životna priča. U pitanju su drugačiji sastojci veze. Drugačije vrednosti. Postoje stvari koje nisu neophodne da biste imali divnu ljubavnu priču. Ona može da postoji u nekoj svojoj izolovanoj kapsuli, tu nema realnosti, nema pitanja mogu li sa ovom osobom postići to i to, mogu li sa njom ostariti, mogu li je odvesti kod svojih roditelja, da li delimo slične vrednosti – to je život orijentisan oko vrednosti, ne samo oko osećanja. Kada tražimo pravu osobu, nije samo pitanje “ko me privlači?”, već i “sa kim mogu da izgradim život?”.

Koliko zajedničkih vrednosti treba par da ima, životni par?

– One najvažnije. Ne radi se o broju, postoje one koje su nam zaista važne. Na primer, ukoliko ste vi osoba koja ceni odnose sa ljudima, koja prisustvo ljudi u svom životu vidi kao nešto bitno i sveto, a sa nekim ste ko ne polaže naročito na zajednicu, ili ne zna da komunicira, više voli samoću, oslanja se na sebe, ne voli da im ljudi dolaze u kuću itd., to može biti problem. Radila sam sa parom, on voli da im društvo dolazi u kuću, ona ne želi da im iko dolazi u goste – ja razmišljam, wow, ovo će ići teško. Oni su baš ekstremni primer, čitav njegov život orijentisan je oko ljudi, čitav njen život orijentisan je oko toga da ne bude u blizini ljudi. Sada je pitanje – da li nju privlači nešto od toga što on ima da ponudi, i da li njega privlači nešto od toga što ona ima da ponudi? Onda ove različite vrednosti mogu da se kombinuju i prevaziđu.

– Još jedna stvar koju se možemo zapitati, u ljubavi, ili poslovnim, bilo kojim odnosima, da li sam ja i druga osoba usmerena na nezavisnost ili povezanost? Možda jedna od najvažnijih stvari. Tu su i religiozne, spiritualne vrednosti, zatim utvrditi koje su nam potrebe po pitanju strukture, da li neko voli više strukturisan, repetitivni život, neko drugi je orijentisan na istraživanje, putovanja itd. Zatim deca – da li želite porodicu, svako od vas, ili ne želite porodicu? Ako želite decu, postarajte se da nađete nekoga ko takođe želi decu, šta ćete drugo, da pokušavate nekoga da ubedite u suprotno…? E sad, ne mislim da treba da delimo apsolutno sve vrednosti, treba prosto imati sličan pogled na život, viziju – da li želite da živite u kući, da li oboje smatrate da je ekonomski uspeh važan, da li želite oboje da živite u proširenoj porodici? Npr. vi jako cenite višegeneracijska domaćinstva, a vaš partner je u fazonu – “ne želim da se viđam toliko sa tvojim roditeljima”. Ovo su esencijalna pitanja – novac, osećanja, religiozna uverenja, pogled na život… Znači nije u pitanju jedna vrednost, bitan je skup vrednosti koji čini viziju života.

Skinula sam staru tanku jaknu i pustila da mi preko mršavih leđa prebaci tu lepotu od crne čoje sa drvenim kličcima i pepito postavom.

Rekla mi je, dok sam se uzbuđeno vrtela pred visokim uskim ogledalom „Divno ti stoji“, a svi smo videli, svi do jednog smo videli, da mi velike naramenice pomalo klize sa ramena. Ono što čovek sa hlebom u korpi, i žena sa bohorom u korpi, i kasirka sa hemijskom za uvom nisu videli je moja radost što bi taj đubretarac mogao postati moj, i očekivanje još od prvog koraka ka prodavnici da ću ga već tog zimskog podneva nositi gorda kroz beličaste seoske ulice.

Ono što oni nisu znali, što nisu mogli da osete i predvide, mogla je ona. I zato je rekla: „Ako ti se dopada, kupićemo ga“.

I kupili smo taj crni đubretarac sa drvenim kličcima, i sredili smo te naramenice, i nosila sam ga nekoliko zima kao svoju bledu kožu, baškarila se u njemu i starala se o njemu, prekrivajući ga golemim marama dok visi na ofingeru, da mu se štogod nepredviđeno ne dogodi.

I bila sam čudna devojkama i momcima u školskom autobusu. Moj đubretarac bio je manjina, čudna i neprihvaćena u vladajućoj većini perjanih drečavih jakni. Neretko smo bili predmet podsmeha, onog što ga ne čuješ, već ga tupo osetiš na leđima i potiljku, a zaboli te oštro u grudima i stomaku.

Pa, ipak, nismo se poderali, već smo rasli i porasli i nadrasli. I ne samo tad. I ne samo sa đubretarcem. Toliko puta sam morala pre vremena da rastem da bih nadrasla situaciju, da bih u sebi sa sobom pobedila ustaljeno, ono većini prihvatljivo, ono većini shvatljivo.

Moja mama, žena koja me je tog snežnog jutra uvela u seosku prodavnicu, pružila mi je važnu lekciju, moglo bi se reći životnu, a da reč nije rekla, osim onoga „Divno ti stoji“. Ona je znala da ću u maloj sredini u njemu biti pomalo drugačija, da će me i gledati pomalo drugačije, da će me svojim došaptavanjima možda i gurnuti u kakav taman ćošak, ali se nije uplitala u moj izbor. Videla je ono najvažnije, ne ćerku u đubretarcu sa pepito postavom, ne ćerku koja ne nosi trendi mont jaknu, ne ćerku koja će svojim izborom postati drugačija, već ćerku koja se raduje, koja se kraj tog ogledala i tih gajbi u najvećoj seoskoj prodavnici vrti od uzbuđenja, koja leti veštije i razigranije od svih pahulja koje su tog podneva padale, koja raste.

Pustila me je tad, i još mnogo puta posle toga, da sama otkrivam šta me čini srećnom, da sama pronalazim ono u čemu ću se osećati udobno kao da sam u svojoj koži.

Nije mi nametala svoje izbore. Nije me učila da je sreća u „biti kao drugi“. Nije od mene pravila devojčicu prihvatljivu okolini, već onu koja će sebi biti prihvatljiva. Nije mi nikada govorila „kakva ti je to sad haljina, kakva ti je sad to frizura, kakve si to sad kupila cipele, šta će ti ravno, nosi se štikla, šta će ti braon, nosi se sivo, šta će ti bratova dva broja veća majica, zašto ti je kosa tako zavezana, zašto si stavila kafeni ruž, hajde da ti sredimo te obrve, noge su ti mršave, bleda si, šta će reći komšije, pa ti si devojčica, pa ti moraš da budeš lepa…“.

Nije od mene pravila ćerku koja će se uklapati, već onu koja će praviti sopstvene izbore i koja će zbog njih biti srećna ili tužna. Danas, toliko godina kasnije, ja sam žena koja ne mari mnogo da li će se svojim izborima dopasti drugima.

Jednako sigurno nosim stare patike i najviše divne potpetice, staru majicu isflekanu temperom i svilenu bluzu što vijori na vetru, čupavu i do savršenstva isfeniranu uglačanu kosu, bledo i našminkano lice, otekle i neotekle oči, nalakirane i nenelakirane nokte, nove i do ruba propasti iznošene pantalone.

Čini mi se da čak jednako sigurno nosim i svoju sreću i svoju tugu, svoje zadovoljstvo i svoje probleme, svoj uspon i svoj pad, svoje osmehe i svoje suze, svoju hrabrost i svoje strahove.

Svako neprihvatanje, kad god da se dogodilo i zbog čega god, me je jačalo. Bilo je bolno i iscrpljujuće, ali je vredelo. Teralo me je da se još više bavim sobom, da se preispitujem, da još više razvijam, negujem i mazim ono što je drugima bilo čudno i neprihvatljivo.

Teralo me je da se bavim svojim duhom, pumpala sam ga do neslućenih razmera, poigravala se sa njim, ispitivala ga, hranila ga dobrim, kvalitetnim stvarima, puštala ga da me lomi, da me prelomi, iseče, podiže… nije lako raditi sa onom sobom koja se ne vidi, ponekad se opire, ali se da pripitomiti.

Ponekad sam i ja tu unutarnju sebe mučila svojim odlukama, koracima, željama, greškama, ali smo se vremenom navikle jedna na drugu i stvorile smo neko jedinstvo. Snažno. Neku sigurnu ženu koja se odavno ne trudi da udovolji očekivanjima drugih. Koja uz fizički izgled ima da ponudi još toliko toga, vrednijeg, zanimljivijeg, mnogo koketnijeg i senzulanijeg, bar verujem da je tako. Ženu koja je otkrila da u svojoj koži možeš biti zadovoljan samo ako uspeš da stvoriš čvrsto jedinstvo između fizičkog i duhovnog, ako uz negovanu kosu, nokte, kožu, skupu garderobu, visoke potpetice i uglađenost imaš još bolje negovan i uglađen duh. I um. Jedno bez drugog ne može te na duge staze učiniti zadovoljnom i sigurnom.

Samopouzdanje niče i raste radom na sebi, kako na onoj koja se odmah vidi, tako mnogo više radom na onoj koja se sakrila i živi ispod kože. Onoj koja je zahtevnija, koju nije dovoljno samo počešljati ili u lepršavo obući, nalakirati ili do savršenstva izvajati. Ta koja čuči unutar tebe je uvek gladnija, zahtevnija, traži više pažnje, više zalaganja, više borbe, pa čak i odricanja, ali nagrade koje ti ona pruža nisu kratkog daha i od tebe čine ženu koja sigurno i lagodno korača, ko kakva lavica u sred totalnog haosa, koja se baškari u svojoj koži, i raste baš kao ona devojčica u crnom đubretarcu u seoskoj prodavnici.

Razmak između riječi takođe govori dosta o vašem karakteru. Tako osobe koje prave velike razmake između riječi uživaju u slobodi i nezavisnosti, dok one koje ostavljaju malo slobodnog prostora vole biti u društvu drugih ljudi. Ukoliko su vaše riječi na papiru jedva udaljene jedna od druge to znači da ste nametljiva osoba ili da gušite druge ljude.

Jako pritiskanje olovke po papiru može ukazivati na napetost i bijes, dok umjeren pritisak pokazuje da ste predana osoba. Lagano pritiskanje olovkom znači da ste empatični i osjećajni, ali i da vam možda nedostaje životne snage.

Tačka na “i” je još jedan detalj koji vam pokazuje kakva ste osoba. Ukoliko je tačka visoko na stranici to znači da imate aktivnu maštu. Stavljate li tačku blizu slova “i” time pokazujete da ste organizovani i da je vaš um orijentisan na detalje. Ako se tačka nalazi na lijevoj strani papira vi ste vjerovatno osoba koja oklijeva. Kada se tačka pretvori u kružić to znači da ste zaigrani i djetinjasti.

Neki ljudi se potpisuju punim imenom i prezimenom dok drugi na papir stave samo šaru. Čitak potpis je znak da vjerujete u same sebe i da se osjećate prijatno u sopstvenoj koži. Sa druge strane, nečitak potpis govori o privatnoj osobi koju je teško pročitati.

Na koju stranu se naginje vaš rukopis? Ako su slova blago nakrivljena udesno to znači da se volite sastajati s ljudima i raditi s njima, a ako naginju na lijevu stranu onda to znači da vi više volite da se držite sami sebe, rezervisani ste i introspektivni.

Način na koji pišete malo slovo “L” takođe može mnogo da kaže o vama. Ukoliko pri vrhu tog slova stavljate petljicu to znači da ste opušteni i spontani. Ako je vaše malo slovo “L” uska ili precrtana linija onda se vi možda ograničavate.

Još jedno slovo govori o vašoj ličnosti, a to je “y”, tačnije petljica na njegovoj donjoj strani. Velika petlja znači da imate širok krug prijatelja, dok tanka petljica govori o tome da pazite kome ćete dopustiti da vam se približi.

Ukoliko su vaša slova šiljata to ukazuje na to da ste vi inteligentna osoba koja možda u sebi zadržava agresiju. Zaobljena slova ukazuju na kreativnost i umjetničke sposobnosti.

I brzina pisanja igra važnu ulogu u priči o vašoj ličnosti. Ljudi koji brže pišu su vjerovatno nestrpljiviji i ne vole da gube vrijeme. Ako dajete sebi vremena da riječi prenesete na papir onda ste vi metodična osoba koja se može osloniti na samu sebe.

Ako slovo “I” pišete većim od drugih velikih slova to može značiti da ste arogantni. Ukoliko se nagib ili bilo koja druga osobina vašeg rukopisa dramatično mijenja dok pišete postoji velika mogućnost da ne govorite istinu.

Nevjerovatno šta sve rukopis može da otkrije o čovjeku, zar ne?

Izvor: Reader’s Digest