View this post on Instagram

 

A post shared by Tamara Misirlic (@fondacija_tamara_misirlic)

„Moje detinjstvo je bilo zaista teško upravo zbog anomalije koja je bila i te kako vidljiva. Najteže su mi padali čudni pogledi i ogovaranja od strane vršnjaka, ali još veću neprijatnost su izazivali stariji koji su poprilično otvoreno komentarisali moje stanje, ne mareći za to kako se ja osećam.

Od svega najteže je bilo otići na trening ili takmičenje, morate da se izujete i to se odmah primeti, gotovo svaki put sudije su gledale moje prste umesto moje veštine“, objašnjava ona.

Odlučila je da se operiše sa 11 godina jer nije više mogla da se nosi sa tim stanjem.

„Odlučila sam da se operišem u momentu kada mi je bilo najteže. Nakon operacije i oporavka sve je bilo mnogo lakše, nisam morala da nosim papuče i krijem svoje prste, ipak, ostali su ožiljci, ali oni emocionalni, koji će verujem ostati do kraja života.“

U humanitarne vode je uplovila nakon što je prvi put pomogla jednoj devojčici.

„Devojčica je živela u strašnim uslovima, izolovana od sveta, odmah sam znala kako joj je, jer odlično znam kako je biti odbačen.“

Ova devojka velikog srca je ubrzo nakon toga osnovala svoju humanitarnu fondaciju i nastavila da pomaže ugroženim porodicama po celoj Srbiji. Organizovala je desetine humanitarnih akcija i kaže da je svaka priča teška na svoj način.

„Izdvojila bih priču braće Pavlović. Reć je o trojići braće, sva trojica su invalidi od rođenja i živeli su u nehumanim uslovima. Sećam se, kada sam im saopštila da ćemo im renovirati dom, plakali smo svi zajedno od sreće. Divni su to ljudi, i imamo neki poseban odnos, svi me gledaju kao nekog svog, kao prijatelja.“

Iako njena fondacija raste iz dana u dan, ima i dosta onih koji nipodaštavaju i osporavaju njen rad, pa je Tamara bila i žrtva sajber nasilja.

„Ljudi koji gaze po mom humanitarnom radu su samo ljubomorni, pohlepni i zavidni. Neki ljudi su zaista spremni na sve, komentarišu i upućuju veoma ružne reči, tada mi bude teško, ali jedno je sigurno, da nikada neću odustati ma kakve prepreke bile“, iskrena je ona.

Uprkos tome, ona nastavlja da vraća osmehe na lica deci i starijima koji žive u jako teškim uslovima.

„Mnogo radim i mnogo se trudim, imala sam i trenutaka kada sam padala od umora, ali nikad nisam odustala. Ponosna sam što su me ljudi širom Srbije i van granica podržali i poklonili mi ogromno poverenje. Naravno da ima i prepreka, mesto u kome sam rođena je mala sredina, mentalitet ljudi je takav da ne trpe tuđi uspeh, samo bi da gaze i unište nečiji trud“, izjavljuje ona.

Tamara ne živi klasičnim studentski životom i koliko god se trudila da kolege sa fakulteta uključi u to što radi, nikada nije naišla na veliki odziv.