Ovo je veoma važan podatak za savremeni svet, kada se zna da prema zvaničnim statističkim izveštajima, žene čine brojčano veći udeo u ukupnoj populaciji, a uz to su i češće visoko obrazovane. Nesumnjivo je da žene imaju jednake predispozicije za uspeh u poslu kao i muškarci, međutim, stanje u praksi, ipak pokazuje nešto sasvim drugo.

Iako su žene vredne i predane poslu, muškarci su nastavljali da napreduju i stižu do povišica mnogo brže. Statistika kaže da na vrhu menadžmenta žena skoro da i nema, iako iz godine u godinu raste taj broj, doduše vrlo sporo. Zašto je to tako?

Neki kažu da ženama najviše deca, odnosno porodični život, menjaju prioritete i ambicije i ima istine u ovoj tvrdnji. Drugi stavljaju naglasak na kulturnu ili institucionalnu barijeru ženskom uspehu. Takođe, i ovde ima istine. Međutim, ova objašnjenja izostavljaju jednu od ključnih stvari, a to je nedostatak samopouzdanja kod žena.

Nedostatak samopouzdanja povlači za sobom i ,”ženske osobine”: osećaj krivice kada stvari krenu loše, kao i pripisivanje zasluga drugima, čak i kad je obrnuto. Žena će pre reagovati nesigurno, preispitujući se da li je dovoljno dobra za nešto, čak i kada je to nešto realno teško i za muškarca. Muškarac će, pak, konstatovati da je u pitanju zaista težak zadatak, to jest, da nije do njega, nego je do posla.

U tom smislu, treba naglasiti da taj “ženski” perfekcionizam i konstantna sumnja u sebe i svoje poslovne sposobnosti, dolazi otuda što im se tokom detinjstva i odrastanja, kasnije i u zrelo doba, kontinuirano i na sve moguće načine sugeriše kako treba da se ponašaju. Upravo to neminovno dovodi do pritiska na same žene ne bi li ispunile ta očekivanja i bile prihvaćene kao uzorne.

Samim postavljanjem pitanja o tome da li žene treba da se ponašaju kao muškarci na poslu, već se implicitno nazire, ako ne kao otvorena namera, onda kao nepisano pravilo, da se ponašanje muškaraca uzima kao model poželjnog i samim ženama se nameće kao neophodno za uspeh, shvaćen kao takav u poslovnom svetu, u kojem dominiraju muškarci. Uglavnom ljudi u poslovnom okruženju odrično odgovaraju na ovo pitanje, dok se u načinima poslovanja ipak pokazuje suprotno, odnosno ženama se ukazuje da im je za uspeh potreban „muški“ princip rada, vođen isključivo razumom.

To se uglavnom odnosi na strogu racionalnost koju muškarci u poslu poseduju, a žene treba da je usvajaju, s obzirom na to da se one posmatraju kao znatno osetljivije i osećajnije, što čini njihovu ,”slabost”, koja je rezervisana samo za privatni, lični život. Dakle, oni su racionalni, one su emotivne. S toga je jasno da je moguće uvideti da se ženama stalno ukazuje da one treba da budu te koje će se prilagođavati okruženju na očekivani način.

Formula za uspeh u stilu “ponašaj se kao muškarac da budeš uspešna” je apsolutno neprihvatljiva, a što je još važnije, neproduktivna je. Ona samo dovodi do jačanja nesigurnosti i anksioznosti kod osoba koje se ne uklapaju u ovaj kalup “muškog” uspeha. To je nešto što definitivno neće dovesti do bilo kakvog stvarnog napretka u praksi.

Zapravo, ako bi ta pretpostavka i bila istinita, onda bi svi muškarci koje znamo bili agresivni, kompetitivni i grubi, što su faktori koji se smatraju “muški” orijentisanim. Ipak, svi znamo muškarce koji imaju tendenciju da budu suptilniji i osetljiviji, skloni negovanju saradnje i dijaloga, što su liderske osobine koje se na neki način smatraju “ženskim”.

To sve direktno implicira na to da postoji i obrnuti slučaj, to jest, kada je reč o ženama koje svoje liderstvo grade na racionalnim principima i izrazito borbenom takmičarskom duhu uz veliku dozu samopouzdanja. Međutim, srž problema leži ovde, jer paradoksalno, događa se i to da čak i kada se žene ponašaju na taj “muški” način, kod svojih kolega izazivaju negativne komentare i kritike.

Ipak, da situacija nije beznadežna, treba naročito istaći da je nesumnjivo važno da se žene usavršavaju na polju jačanja samopouzdanja i stručnih kompetencija. Svakako da one koje poseduju više i prvoga i drugoga, mnogo lakše prevazilaze poslovne izazove i uspostavljaju svoja pravila na putu ka uspešnoj karijeri.

S toga je jasno da kruta podela na ženske i muške liderske osobine prilično pojednostavljeno posmatra karakteristike i crte ličnosti bilo koje osobe, jer se ne fokusira na samu osobinu, već na pol, što je vrlo štetno i ograničavajuće.

Ključno je prepoznati, negovati, i ohrabriti raznolikost ideja i liderskih stilova, bez obzira na pol. Valjalo bi da jedan od važnijih ciljeva u organizacijama i kompanijama bude fokusiran na traženje balansa u doprinosu, kako bi se privukli i zadržali najbolji talenti. Dakle, za razvoj punog potencijala svakog poslovnog okruženja neophodno je prestati razmišljati u smislu muško /ženskih liderskih osobina.

Da uspeh, posao i talenat jesu muškog roda, može da potvrdi samo gramatika normiranog jezika, dok svako uspešno radno okruženje shvata da svoj prvi tim može da obrazuje od kvalitetnih ideja sjajnih pojedinaca, nebitno o pripadnicima kog pola je reč.