Čujem ljude.

Često ravnaju uspeh sa materijalnim, opipljivim stvarima i nekim ukorenjenim shvatanjima po kojima je dobar brak isključivo udaja za prebogatog partnera, dobar posao isključivo onaj sa visokom zaradom… Sve drugačije od toga za njih nije uspeh. Jer nije vidljiv, ne može se opipati, ni namirisati.

Sećam se nekih prošlih dana, kada su mi ljudi često govorili „bokte, ti si dobro uspela, diplomirala si, radiš, zarađuješ, dobar muž, sređena gajba, auto vam malo drndav, al ga bar imate“. A ja? Ja sam se raspadala. Toliko da sam mogla da vidim delove sebe kako lete po sobi, a ja bez želje da ih pokupim i vratim na mesto. Jednostavno nije štimalo. Ni posao, ni diploma, ni novac, ni šopinzi nisu mogli da pomognu na duže staze. Malo razblaže, ali ne izleče nemir.

Od tada, ne možete me čuti da za nekoga tek tako kažem „On je uspešan“. To nije zaključak koji se donosi tako lako. Morala bih najpre da provedem neko vreme sa njim, da probam da otkrijem jel unutar njega sve na mestima gde bi trebalo da bude.

Odavno uspeh ne merim isključivo novcima, visokim kućama, skupim autima. Nešto drugo bitnije je. Zapravo, menja se od čoveka do čoveka. Ali, suština je ista.

Nedavno sam bila na nekim testiranjima za posao. Dugim i zamornim. Bilo je mnogo pitanja kojima su pokušavali da nam prekopaju mozak, da vide šta se tamo krije. Jedno od njih je glasilo „Šta smatrate uspehom u životu?“. Kod ovih testiranja jedina dobra stvar je što ti se ispred nosa baci pitanje o kom možda do tada nisi mnogo razmišljao. Napisala sam, bez mnogo dumanja, „unutrašnji mir“. Samo to. Dve reči, bez daljeg nabrajanja.

I to je zapravo moj cilj.

I sav moj trud sa tridesetišest godina ide u tom pravcu.

Čovek mora da otkrije šta ga čini živim i šta mu donosi mir, onaj zbog kog se oseća jednako prijatno i kad sedi na pesku kraj zagađene reke i na pesku kraj najkristalnijeg mora. Jer, džaba sav luksuz, ako te nešto ždere, a ti ne znaš šta je to, niti kako da to pobediš.

Danas, u poplavi sebičnih, prevrtljivih, zajedljivih ljudi, za mene je jednako uspešno i biti Čovek. Sa velikim Č.

U masi onih koji prečesto navlače masku za lažno predstavljanje, uspeh je biti svoj. Sa velikim S. Uprkos svemu.

Danas, kada se mulj podigao do guše, uspeh je ostati čistih ruku i obraza, Pošten. Sa velikim P.

Danas, kada svako uz malo podilaženja, političkog i svakog drugog, može biti s dupetom u kožnoj fotelji, kada svako može stavljati svoj potpis na važne papire, kada svako može da se pita mnogo toga, uspeh je biti različitih od takvih. Sa velikim R.

Danas, kada se bez problema može platiti za diplomu brzopoteznog fakulteta, uspeh je rečima i delima pokazati svoje znanje, a ne mahanjem diplomom.

Uspeh je, za mene, kada upoznaš svoje mane, prihvatiš ih ko besnog vuka i radiš na tome da ih ublažiš, da ih promeniš, da tog vuka u sebi pripitomiš u svoju korist.

Uspeh je ne stideti se onoga što jesi. Nikada i ni zbog koga.

Uspeh je naučiti da ceniš ono što imaš, koliko god da je to.

Uspeh je prihvatiti život ovakav kakav jeste sa svim njegovim zamkama, imajući uvek na umu da ne možeš baš uvek sve konce držati u svojim šakama.

Uspeh je kad shvatiš da ako dovoljno želiš, možeš sve. Bitno je da ne odustaješ.

Ja ću reći da sam uspela onda kada budem legla u visoku travu, i sa njenim vlatom međ usnama, dok gledam oblake, dok miriše zemlja, budem osećala mir. Onaj mir koji sam već spomenula. Onaj unutarnji.

Onaj koji će značiti da sam uspela.

Onda su prošle godine. Kako to obično biva. Mnogo njih.

Još uvek po gradu srećem neku nju prelepu i nekog njega zdepastog.

Ona direktor u firmi, on vozač kamiona.

Ona visoka, on prenizak.

Ona zategnuta, on svuda salav.

Ona doterana, on nekako dronjav.

I oboje nasmejani.

I setim se nečega kroz šta sam prolazila kada sam se nakon studija u Beogradu vratila u malo mesto.

On je bio konobar u lokalnom kafiću. Godinu dana mlađi. Vozio je maminu miniku ili išao peške. Živeo u kući sa roditeljima. Lep ko Bog sa završenom trogodišnjom elektrotehničkom.

Kada smo počeli da se viđamo, često su me poznanice pitale: „Otkud ti sa njim, zar nisi mogla naći neku situiranu frajerčinu u Beogradu, pa da tamo ostaneš, udaš se, pa ti si sad ipak diplomirala, on konobar, pa nema svoju kuću, nema auto, kud ćeš i šta ćeš s njim… Ne nudi on sigurnu budućnost!“

A meni bilo mnogo lepo. Toliko mi je bilo lepo da sam neretko u mračnim delovima kafića dobijala od dodira aritmije. Mislila sam da mi nešto nije u redu sa srcem, da bi trebalo EKG da uradim, možda me neki koksaki napao. Nestajalo mi vazduha, dobro mi bilo nije.
Bilo mi lepo da ustajem svako jutro. Bilo mi lako da radim, da putujem, da trpim besnog urednika. Veselilo me sve to što sam imala sa njim. Od godišnjih doba samo mi proleće postojalo. Sve se stalno budilo.

I mnogo sam volela kada bi me na minici vraćao u tri ujutru kući. Stajala bih upalih štikli na paktregeru, sa torbicom preko ramena. On bi verglao zadihan, vazda mu kondicije falilo, držala bih ga za ramena dok haljina čarlija i vazduh trezni zacopanu glavu.

Prolazile su godine. Bio je uvek uz mene kada sam padala, a padala sam često.

I ja uz njega. Iako nije bio sklon padanjima.

Nisu mi smetali „dobronamerni“ saveti da ja trebam kraj sebe imati „budžu koji će mi sve pružiti u životu, a ne da se ja zlopatim“.

“Ti si novinarka, uz tebe ide neki političar ili biznismen”, govorili su mi.

“Beži bre iz selendre, što bi se tu udavala, za tebe je grad”.

“Od ljubavi se ne živi na duge staze, biraj pametno”

Svi su bolje od mene znali kakav mi je muž potreban. Ali, me nikad niko nije pitao zbog čega sam sa njim. I čini li me on srećnom. I nasmejanom.

Prolazile su godine, njih četrnaest, i mi smo strpljivo i uporno stekli sve. Sredili smo samo svojim prstima sprat kuće, kupili smo lep nameštaj, auto, putovali smo…

Dobili smo dete.

Odavno me više niko ne pita „Zbog čega nisi našla budžu političara“. Niti mi bilo ko daje „dobronamerne savete“.

Odavno sam i sama prestala da tražim sponu između naizgled nespojivih parova. Njega zgodnog, nje preoble, nje menadžera, njega zanatlije, njega situiranog, nje sirote. Ne želim više da dajem čak ni savet prijateljicama kada me pitaju šta mislim o momku sa kojim su ušle u vezu.

Jer to su spone koje se ne mogu uočiti posmatranjem. Niti mi ikada možemo znati šta je ono što je privuklo dvoje naočigled, samo naočigled različitih ljudi.

Jer različitost nije on ima, ona nema, ili on debeo, ona zgodna. Nešto drugo deli i spaja ljude.

Danas, posle mnogo godina, kada vidim opako zgodnu devojku i njega proćelavog, debelog i preniskog, uvek pomislim samo ovo:

„On nju beskrajno zabavlja i sto posto je duhovit i vedar“.

Možete mi reći da sam naivna, da je ipak u njemu videla lovu, da on sigurno ima lovu, da je ona možda neka ne baš pametna devojka ili starleta ili ko zna šta još, ali ja ne želim više da verujem u to.

Neka su vremena tmurna stigla. Ljudi su previše namrgođeni. I hladni. Lako i brzo se lomimo kad krene po zlu. Upadamo u očaj. Zaboravljamo da se smejemo.

Stalno kalkulišemo, sa svim i svačim. Više slušamo glavu nego grudi. Uplašeni smo.

I baš zbog toga, shvatila sam da je danas kraj sebe najbolje imati vedrog čoveka. Onog sa pozitivnim gledanjem na dešavanja oko sebe. Duhovitog. Nesputanog. Otvorenog i zabavnog. Onog koji te ume nasmejati kad pomisliš da je ovog puta sve otišlo u kurac i da bolje neće stići.

Onog koji zna da te uhvati za ruku kad se osećaš najnesigurnije i najizgubljenije.

Onog koji nije opterećen svojim izgledom i statusima, već tvojim osmehom.

Onog na kog možeš da se osloniš, a da to nije samo i isključivo zbog novca.

Onog koji će te možda voziti na miniki, al će te bar vratiti sigurno kući. I smatraće svojom obavezom da to uradi. I biće srećan što to može da uradi.

Novac ne isključuje duhovitost i vedar pogled na svet. Niti višak kilograma mora nužno značiti da si zabavan. Niti je svaka zgodna devojka sa zdepastim likom zbog smeha. Mnogo ih je i dalje koje traže lovu. Ali, nismo mi ti koji bi trebalo da sudimo zbog čega je neko sa nekim. Niti da ih spajamo ili rastavljamo po svojim merilima. Niti bi trebalo da nam bude tako teško za progutati kada čujemo da je sa njim zato što je uveseljava.

Ponekad mi nedostaje onaj moj momak sa početka priče. Onaj što je grane drveta u mrklom mraku, pod mojim prozorom, slagao u „volim te“. Onaj što me je sa malim kišobranom i dve gole žice na njemu čekao po najjačem pljusku na stanici. Onaj što se tako čarobno smejao za šankom dok još nije znao da ga posmatram.

Čini mi se da smo negde u vremenu i sticanju materijalnog oboje izgubili duhovitost i osmeh. Onu sponu koja nas je naizgled različite spojila.

Sada kada imamo auto, i kada imamo stan, i kada možemo da pružimo sebi toliko toga, čini mi se da bih sve to menjala za ono vreme kada nam je jedino bilo važno da jedno drugo nasmejemo i u nekom mračnom ćošku dodirnemo.

Kad smo bili manje ozbiljni. Kada samo dane posmatrali manje ozbiljno.

Kada se sve završavalo sa osmehom i „rešićemo, ne brini“.

“Mene sad da milicija uhvati, najebo bih ko žuti. Nemam zimske gume, nemam prvu pomoć, izbacio sam zadnja sedišta. Gde bih ja s `volikim alatom? Prošli put našao na brisačima kaznu za parkiranje, samo što sam pet minuta stao da Vuleta sačekam s treninga.”

“Šta mama?”

“Znaš nju, zvocala mi dva dana zbog hiljadu dinara.”

Hoda povijeno kraj mene u tamnoj šuškavoj jakni i blago ispranim pantalonama. Krupni somot. Kaže dobio ih od Ružene preko Evangelističke Crkve za 150 dinara. Opet Crkva, iako u nju ulazi samo za krštenja. Njegov odnos s Bogom diskutabilan je. Šmrca. Nos mu je modriji od ostatka lica.

“Imaš pušački nos”, kažem mu.

“Ajd ga jebi. Bolje me ubi nego mi posle četrdeset godina uzmi cigare!”

“A jel vidiš kako ti je modro crven?”

“E, Jovana, mani me. Nek i umrem, naživeo sam se”

Pešačimo. Šmrca. U životu ga nisam videla da koristi maramicu. Nisam ga videla ni gripoznog. Uglavnom grlo ili pušački kašalj. I želudac godinama pre i posle čira. Preko stomaka ima dugački rez, nekoliko šavova, podsetnik na ono veče kad se od bolova previjao po podu malog stana, dok je mama, zdravstveni radnik, po fasciklama u ormanu tražila njegovu zdravstvenu knjižicu.

Sećam se oskudnog dijaloga.

“Umreću, mani se knjižice.”

“Nećeš. Ne možemo bez knjižice, neće nas primiti.”

Posle dva sata ležao je operisan na stolu. Stigao u poslednji čas, bez knjižice. Dugo je prepričavao doktorovu rečenicu. “I kaže on meni posle operacije, ma ni rukavice krvave nije skinuo: Da ste samo minut zakasnili, gotovo. Ne bi Vi odavde na vrata živi izašli… A tvoja mama traži knjižicu.”

Uvek je voleo da zafiluje priču.

“Sestra se krstila. Krenula u vizitu, a ja otišao da toaleta sam, sa sve onom infuzijom i bocom, tek me zašili. Vijali me onuda.”

Godinama se posle toga žalio na bolove. Prvo je vikao rana, sad viče vratio se. I uvek ruka na stomaku.

Vegetu sipa kašikom u jelo. I istom tom kašikom dodaje malo sirća. Voli začinjeno. Voli suhomesnato. Voli kafu. Umire bez duvana. I tako već 25 godina.

Odnedavno pije kozije mleko, slab pokušaj da anulira sve navedeno.

I dalje pešačimo. Stavio je modre ruke u džepove. Na levoj ima tetovažu. Ime Izabela, neka mladalačka ljubav. I Toni, kako su ga zvali. I Batko kako ga još uvek zovu. Na svaki prst po slovo. B a t k o. Zato nije dramio kad sam pola struka u tridesetitrećoj istetovirala. Nikada i nije bio smetnica mojim izborima.

“Pametna si devojka”, to je govorio.

“Što ne namažeš te ruke, vidi kako su ispucale? Ko krokodil.”

”Šta mi vredi kad kopam napolju bez rukavica.”

“A ona krema što sam ti dala?”

“Šta sa njom?”

“Pa, jel mažeš?”

“Ma, mažem. Ih, krokodil. E i ti imaš porođenja”, smeje se.

I uvek tako. Pitanje, kratak odgovor. I skretanje sa teme. Uglavnom na to gde je radio, gde je pogodio posao i koliko ima kupatila na proleće da uradi.

Od kada je sa ostalih 412 radnika u punoj snazi ostao bez posla jer je lopovska firma otišla u stečaj, stalno priča o tome koliko radi. Zna da to nije bogznašta, ali ima potrebu da se pred sobom opravda da još uvek može da koliko toliko zaradi, da mami i njemu ne fali.

Dok hodamo, primećujem kako se povio. Nekako uvukao se sav u tu jaknu, ko nestao u njoj, pa me uhvatila neka tuga.

“Ajd idemo na kafu.”

“Gde ću ovakav?”

“A kakav? Ajde ulazi.”

Otvaram nam vrata velikog kafića. Hodam ponosno, za par santimetara višlja, ko onomad kad me je ko klinku nosao na ramenima. On ide iza mene mirno, u korak.

Sedamo za jedini slobodan sto. Četvrtak, pijačni dan, svi se greju.

Pali cigaretu u nepušačkom delu, konobar mu rekao slobodno i prineo pepeljaru.

Zagleda unaokolo. Iz dva srka pije kratki espreso. Trlja ruke i puše u njih. Nos mu je još uvek modar.

Priča o mami. Žali je, premorena je, čuva četvoro unučadi. Oslabila je. Skuvaće mu danas pasulj. Uzela mu je na penzionerski ček cipele. Cedio joj je narandže kad je prošle nedelje ležala gripozna. Hteo je da im donese pljeskavice, ali ona je rekla “Kakve pljeskavice, Bato, jedva glavu mogu podići.” Onda joj je kupio kiflu posutu susamom.

Njihova ljubav je čudna. I preskočila je sve prepreke, njegovo kratkoročno pijanstvo, devetogodišnje podstanarstvo, zajebanu svekrvu, njegov otkaz, pozajmice. Sve. I sada se smirila. Ko neka stara keruša u maloj drvenoj kućici s punom šerpicom pred njuškom. Mirno diše. Spokojna.

Oslonili su se jedno na drugo i kad bi jedno pokleklo, drugo bi odmah palo. On malo brže i sa većim posledicama.

Daje mi mali žuti keks sa tanjirića pored šoljice.

Mama kaže da je slabo šta jeo onih godina dok sam živela u Domu u Beogradu. Stalno bi pre ručka ili večere govorio: “Ko zna šta naša Joca sad tamo jede.”

Zovnula sam konobara i platila kafe. Uvredio se. Kaže hteo je on, iako je pre petnaest minuta rekao da je zaboravio novčanik u kolima.

Izlazimo na hladan vazduh. Ponovo priča o miliciji i zimskim gumama i lošem autu koji će, pitanje je dana, stati negde na putu dok vozi decu na trening. I kako na proleće ima dva kupatila da radi.

“Dok si ti bila u wc-u, ona devojka pored nas mi je rekla da ne pušim, da sedim u nepušačkom delu.”

“To ti rekla?” Srce mi udara.

“Jesi li joj rekao da ti je konobar rekao da može?”

“Nisam. Bila je glasna. Ugasio sam odmah. Bila me sramota”

Srce udara. Vratila bih se. Našla bih je da je pitam kako ona tako može da se breca. Pa, ej, to je moj tata, moj tajkan, pa zar ne vidiš da smo posle ko zna koliko vremena opet došli na kafu, jel ne vidiš kako se smanjio, kako mu je nos modar, da puši, a ne sme, da ga bole leđa, da ih je iskrivio da bismo brat i ja išli uspravno.

Udahnem. Pomislim “Nije Jovana ona kriva, što mu ti nikada nisi sve to rekla, što nikada nisi, ko ni on, umela da glasno kažeš šta osećaš”.

Udahnem ponovo.

“Trebalo je da joj kažeš.”

“Ma neka.”

Nikada nismo puno pričali. Nikada se nismo grlili. Nije znao za moje ljubavne jade kad ih je bilo, kad su me kidali. Ako sam mu skoro nešto i spomenula, činilo se da ga boli da to sluša.

“Ko ih jebe, nemoj da te to nervira”, to bi rekao.

Stigli smo do auta.

“Ovde ja najviše volim da parkiram. Jeste daleko, al bar ne drhtim hoće li me milicija zaustaviti s ovim drndavim autom. A i prošetali smo.”

“Jesmo”, mislim u sebi. Malo je prilika za to. A vreme curi ko kroz bušan peščani sat.

Kao da me je do juče kupao u lavoru i zatezao pažljivo čaršav s moje strane.

Na njega eksplozivna i ranjiva, odgovorna i duhovita, na njega nestalna i bučna, na njega ko prokleti gorštak u svojoj koži nemiran, pa svuda zbog toga nemiran.

Zbog njega često na stotine suza.

Zbog njega još češće na stotine osmeha, i to baš onda kad pomislim da je sve otišlo dovraga.

Tražim sebe u njemu, pokušavam kroz njega danas da predvidim buduću sebe.

“E baš mi prijala ona kafa”, kaže i baci pogled u retrovizor.

“Bokte, Jovana, pa jeste mi modar nos.”

“Rešićemo, tata”, kažem.

Sve ćemo, valjda, na vreme rešiti…

Na tvojim rukama svoj dom nisu našli samo ti sitni mladeži. I trombovi su prepoznali njihovu toplu, dobru krv i ušunjali se tu da te zabrinu, da nas zabrinu, da nateraju doktora da tati kaže „vaša žena ima tempiranu bombu u rukama“. Da te u ranim tridesetim rasplaču i uplaše, da ti ne daju mira, da preblediš od straha jer ne znaš čije će nas zdrave ruke voditi u dane koji stižu, ako se tebi nešto dogodi. Nisu oni znali tada da topla krv stanuje u žilavim rukama koje nikad ne staju, ne ukrštaju se da predahnu, da uvek pobeđuju. Naučene su tako od najranijih dana kada ih je otac napustio, da ga nikad ne pomaze, nikad zagrle, da ih on nikad ne dodirne i nikud povede sa sobom. Otišao je sam i tvoje ruke ostavio praznim. Nisu ga upoznale, a evo šesdesetijedna im je godina. Ko zna da li i osećaju više ko nekad.

Ti dlanovi stiskali su hladne rešetke krevetića u sirotištu, čekajući da neko dođe po njih. Grejali se u kaputima nekoliko brojeva većim. Skupljali delove kristalne činije razbijene o njegovu pijanu glavu. Skupljali kosu u sebe dok si se, nunajuću u uglu sobe, pitala šta ti je sve ovo trebalo.

Masirali su moje ruke onda kada sam skliznula u strahove i beznađe, kada sam besnila na Boga, kada sam besnila na život, jer su neki mladi dobri ljudi umrli, zauvek. Kada sam se plašila smrti, kada sam se plašila sebe i svih.

Pohovali su šnicle za mog dečka u trećoj smeni.

Pratili me za Beograd 99, u studentski dom, vukući kofere bez točkića.

Udarali onomad po telu, kraj veš mašine, jer sam i ko klinka bila sklona drami.

Lomila si ih u zglobu, jer samo ti hodaš po zaleđenim ulicama tražeći najsvežiji but, dok drugi ljudi pametno čekaju da neko pospe so pod njihove noge. I sada je jedan od njih kriv, ali ništa manje sposoban i okretan.

Eno ih kako za prstiće drže unuku i uče je da hoda, ko kada su držali moju ruku na porođajnom stolu, trpeći stisak pri svakom naponu. Krv sam im zaustavljala, ali se nisu povlačili. Osetila sam ih na svojim grudima kada je ona došla na svet i zaplakala.

Izluđivali su me.

Voleli su me.

Davali mi slobodu.

Puštali da mlatim krilima kako hoću i koračam kuda želim.

Posmatrali me kako grešim i pomagali da se vratim na put. Kako su znali i umeli.

Nikad dovoljno mazili, amateri jedni.

Ali su uvek bili tu, hladno topli, vlažni, nežni, snažni, neupoznati da ulaze u ovu priču.