Bolešljivi Frederik Šopen je zbog zdravlja otišao na mirnije mjesto u nadi da će mu to pomoći da ojača i fizički i psihički. Klima i okolina su mu u potpunosti odgovarale te je počeo ponovo da komponuje. Zahvaljujući Tesli, ja odlazim da se upišem na časove klavira kod Šopena.

Sa radošću i velikim uzbuđenjem krenula sam do Kraljevskog manastira iz 14. stoljeća, gdje je bio smješten poznati par. Pred vratima sam dobila napad panike zbog susreta sa ovim velikanom romantizma.

Udahnem. Izdahnem. Pokucam na vrata. Neka starija teta, sa širokim osmijehom mi otvara i uz dobrodošlicu pokazuje mi  na sobu broj 2. Ponovo kucam i ulazim u prozračnu prostoriju. Za klavirom stoji Frederik Šopen. Prije nego što mi se obratio nakašljao se u svoju maramicu i pokazao mi da sjednem.

„Jeste li navježbali?“ upitao je tihim glasom.

Počinjem da sviram. Šopen me odmah opominje na dinamičke oznake: „Piano je piano i to se zna da je tiho. Molim Vas, obratite pažnju na to.“

Ja se i dalje pravim da ne razumijem šta mi govori. „Molim Vas ustanite sada ću Vam ja odsvirati ovu partituru da čujete kako to treba da zvuči.“ – reče blagim glasom. Ne znam da li to radim kako bi ga vidjela ljutog ili kako bi on svirao meni. Šopen meni.

Sjeda za klavir i počinje da svira. Muzika ispunjava prostoriju, um, dušu, sve. Njegov piano je toliko tih da onaj koji stoji pored njega jedva može da čuje, ali se ipak čuje. O pianissimu da i ne govorim. A onda kad zagrmi na dijelovima gdje piše forte, po cijelom se ostrvu prostre njegova muzika. Minute brzo prolaze, čas se završava. Vidim da mu treba odmor. Sljedeći učenik ubrzo dolazi. Sa velikim poštovanjem ga pozdravljam. Na vratima dobacuje „Vježbajte!“ Glupavo se smješim,  izlazim,  pogledam na prozor, a on u svojim mislima sa dalekim pogledom izgubljenim među gustim šumama. Sjedam na klupu pored manastira. Ubrzo će i Žorž Sand. Želim je vidjeti kako graciozno i hrabro šeta u pantalonama dok je sav ostali ženski svijet tada nosio suknje. Eto je… Sa šeširom na glavi, u odijelu, vrckavog hoda, prolazi Sandova ne osvrćući se na mještane i mene koji joj pratimo svaki korak. Kakva dama pomislih… Odlazim u svoju sobu.

Uzimam knjigu sa police koja je objavljena samo godinu dana ranije. Na koricama piše Razvrstavanje, roman napisala Žorž Sand. Nakon nekoliko stranica uočavam njenu borbu za društvenu jednakost. Borac. Nikad ne odustaje od svojih ideja. Bravo Sandova! Prije nego što legnem spavati, razmišljam o tome šta ću raditi sutra. Mogla bi navježbati onaj preludij pa da imam više vremena da razgovaram sa Šopenom. Pitat ću ga kakav je Paganini i jesu li fakat sve žene bile lude za njim? Pitat ću ga i o njegovim savremenicima Belliniju, Berliozu,  Lisztu, Mendelsonu i Šumanu. Pitat ću ga  i o slikarima i piscima tog vremena. Pitat ću ga i za ćudljivog Betovena, a i za luckastog genija Mozarta. Imam dosta pitanja. Ne smijem zaboraviti da mi objasni sviranje rubata na klaviru. Moram ga pitati jel’ se umorio?

Dok mi pitanja naviru, nešto mi presjeca misli, otvaram oči i vidim ispred sebe tekst Tajni dokumenti Nikole Tesle, Vremenski tunel.

Ponovo počinjem da čitam, dok na Youtube-u svira Šopenova lista The best of.

Smiješim se jer su obojica tu, a 2017-ta je godina.

Šejla Vatrenjak

Prije svega čestitke za osvojeno treće mjesto na svjetskom takmičenju mladih kompozitora. Kakav je osjećaj biti prva učesnica iz Srbije u najmlađoj kategoriji, a ujedno i osvojiti ovu nagradu? Koliko vremena je bilo potrebno za pripreme?

Hvala veliko na čestitkama. Osećaj je neverovatan! Iz Srbije je u starijoj kategoriji učestvovao više puta momak koji se zove Veljko Nenadić, i osvajao je prve nagrade godinama. Međutim, najmlađa  kategorija, od pet do punih 11 godina, nikada nije imala učesnika sa naših prostora. Opet, verujem da ima još mnogo dece koja imaju neke kompozicije u glavi, ali ili ne znaju za ovo takmičenje, ili ih niko nije „pogurao“ da to što pevuše pretvore u note. Ovo je globalno takmičenje, i za mene je još uvek neverovatno da sam 3. na celom svetu. Kada su mi javili rezultat, umalo se nisam istopila!

„Golden Key Piano Composition Competition“ je internet takmičenje – note se šalju e-mail-om, i mesec dana posle roka za slanje kompozicija stižu rezultati. „Beogradski valcer“ sam stvarala u fazama. Prvi deo mi se dugo vrteo u glavi, čak sam ga svirala na završnoj priredbi kada smo se rastajali od učiteljice u 4. razredu. Imala sam ideju i o poslednjem delu, ali nedostajala je sredina. Međutim, tada se nisam mnogo bavila tim, imala sam druga takmičenja i druge obaveze. Kada mi je mama rekla da bi me prijavila na ovo takmičenje rešila sam da je dovršim, i za nekoliko dana kompozicija je bila gotova.

Tvoj ljubav prema muzici rodila se veoma rano te si kao izuzetak upisala muzičku školu sa pet i po godina. Sjećaš li se svoje prve kompozicije i kada je i kako nastala?

Muzičku školu sam neplanirano upisala sa pet i po godina. Došla sam na prijemni ispit za pripremni, a profesori koji su bili u komisiji pozvali su moje roditelje u učionicu, da im predlože da odmah idem u prvi razred. Muzička škola funkcioniše sasvim drugačije od osnovne. Deca ne moraju biti istog uzrasta u istom razredu, i ako je neko dete sitnije ili treba da malo sačeka zbog upisa srednje škole, potpuno je normalno obnoviti razred, što je u osnovnoj školi nešto najgore. Profesori obično ne vole da upisuju tako malu decu u prvi razred muzičke, ali pošto sam već umela i da čitam, a to je dosta važno, mene su upisali.

Sa 6 godina sam iskomponovala „Frazu Cmokić“, koju ni ne možemo nazvati pravom kompozicijom, zato što ima samo 2 reda nota, ali sam je ipak ja iskomponovala. Nastala je tako što mi se duže vreme jedna melodija vrtela u glavi i stalno sam je pevušila.

Imaš apsolutni sluh. Za one koji ne znaju, možeš li nam objasniti šta je to?

Apsolutni sluh je mogućnost određivanja tona bez intonacije, tj. bez sviranja tona u odnosu na koji se drugi tonovi određuju. Obično je prvi ton la, i svaki muzičar kad čuje taj ton može da odredi bilo koji u odnosu na njega. Kod apsolutnih sluhista to nije potrebno, jer oni već intonaciju imaju u glavi. Pored tonova, ja u notama čujem svaki zvuk oko sebe, glasove, zujanje usisivača, sirene na kolima… Zabavljam prijatelje tako što im odredim u kom tonalitetu govore, a umesto da se odazovem kada me roditelji zovu, odsviram im na klaviru to kako su me pozvali. To je vrlo zabavan fenomen, koji nekada može i da smeta, jer svaki minimalni falš „para uši“, i umesto normalne situacije na ulici, do vas dospevaju sa svih strana note i tonovi.

Sa samo 11 godina osvojila si mnogobrojna priznanja, koliko tačno i koje od njih ti posebno znači?

Osvojila sam 8 prvih nagrada na klavirskim takmičenjima, od kojih su dve nagrade na takmičenjima kamernih orkestara, zatim dve druge nagrade i jednu treću, a iz solfeđa sam osvojila 3 prve nagrade, od toga sam na dva takmičenja dobila nagradu laureat (na Latinskom ’lovorom ovenčan’, to je posebna nagrada na takmičenjima koja izdvaja jednog učesnika kao najboljeg u kategoriji) i 100 od mogućih 100 poena. Najznačajnije klavirsko takmičenje mi je „Međunarodno takmičenje Davorin Jenko“ na kojem sam dobila prvu nagradu, zlatnu medalju i bila sam druga od 36 učesnika u kategoriji. Ali iznad svega mi je značajno baš ovo takmičenje kompozitora, „Golden Key“, jer je to prvo svetsko takmičenje na kojem sam učestvovala.

Koliko je vremena potrebno za vježbanje i kako usklađuješ školske obaveze sa onima vezanim uz muziku?

Komponovanje vežbam tako što sve više i više komponujem, i svakog dana zapišem nekoliko taktova koji mi se jave u glavi, pa to kasnije spajam u kompoziciju. Muzika je za mene živa stvar. Ja ne komponujem tako što ’veštački’ sklapam akorde. Ja komponujem tako što stavim diktafon na klavir i ruke samo krenu da mi sviraju novu melodiju. Nije mi uopšte teško da uskladim obaveze, koje jesu brojne – osnovna škola, muzička škola, karate treninzi, nemački jezik i NTC radionice, jer mi je vreme dobro organizovano. Jednom sam sabrala koliko sati nedeljno imam slobodno, i ispostavilo se da ima čak 60! To je divno, jer je to vreme kad mogu da komponujem, da se igram sa drugaricama, gledam filmove, i bavim se ručnim radovima koje mnogo volim.

Ko je najveća podrška i na koji ti način pomaže u tvom stvaranju?

Ubedljivo najveća podrška su mi moji roditelji, ne bih saznala za ovo takmičenje bez njih, a možda ne bih ni upisala muzičku školu. U stvaranju kompozicija mi baš niko ne pomaže, ali bih želela da spomenem profesorke: Milicu Radojević, sa kojom privatno radim sve ono što se u osnovnoj muzičkoj školi ne uči, na primer, džez i skidanje muzike. Takođe mi mnogo znači moja bivša profesorka klavira Tanja Mićović, koju obožavam, i koja je imala težak zadatak da od deteta od tada 7 godina, jednog nevežbača, napravi dete koje dobija samo prve nagrade. Profesorke sa kojima trenutno radim u muzičkoj školi su Tanja Đorđević (klavir) i Marina Radić (solfeđo). Pored roditelja, ove četiri profesorke su mi ogromna podrška u svemu, i mnogo mi je drago da imam tu sreću da dobijam profesore sa kojima odlično sarađujem.

Imaš li svjetske uzore među kompozitorima i pijanistima i možeš li izdvojiti nekog sa kojim bi voljela jednog dana svirati?

Među kompozitorima su mi uzori Mocart, Betoven, Šopen i Čajkovski, a ne bih volela ni sa kim da sviram, već da se prepustim samo kompozitorskoj karijeri. Bez obzira na osvojene prve nagrade na pijanističkim takmičenjima, ja nisam prvenstveno pijanista – izvođač. Iskreno, nikada nisam vežbala klavir koliko treba, a svake godine su takmičenja sve ozbiljnija i zahtevaju nekoliko meseci intenzivne pripreme. Komponovanje, pevanje, i skidanje muzike me mnogo više ispunjavaju. Uživam kada u školi sednem za klavir, drugari stanu oko mene, traže pesme koje žele da im sviram, i zajedno pevamo.

Koja ti je kompozicija najdraža i zašto?

Najdraža mi je „ Barkarola-Juni“ Čajkovskog, jer se uvek naježim kada je sviram i dođe mi da se rasplačem.

Postoji li slobodno vrijeme u tvom gustom rasporedu i na koji način ga koristiš?

Svakako postoji. Roditelji su mi godinama objašnjavali da jedino što se ne može nadoknaditi u životu jeste vreme. To sam tek sada počela da shvatam, i trudim se da mi vreme ne ide uzalud, da se dobro organizujem, pa mi ostaje dosta vremena za komponovanje i igru sa drugaricama. Iskreno, da me roditelji ne kontrolišu, možda bih i ja sate provodila na vajberu i slala stikere i besmislene poruke. Umesto toga, mnogo više uživam da mi drugarica dođe kući, a još više ako može da prespava kod mene.

Kakve planove imaš za dalje i šta ti je potrebno za njihovo ostvarenje?

Već komponujem nešto novo. Ovaj put, to je kompozicija iz više delova, zove se „Reke Srbije“. Svaki deo je posvećen jednoj reci. Za sada su to Sava, Dunav i Rzav, koji je posvećen mojoj ujni koja je iz Arilja, a planiram da dodam i Drinu, a možda i još neku reku. Ova kompozicija je mnogo ozbiljnija od „Beogradskog valcera“, a donekle su tome doprineli vrlo strogi i korisni komentari žirija iz Nju Džersija. Melodija oponaša zvukove reke, a svaka reka u mojoj kompoziciji ima drugačiji karakter.

Što se tiče dužih planova, svakako želim da upišem srednju muzičku školu, teoretski odsek. Sada mi se čini da bih najradije upisala komponovanje na Muzičkoj akademiji. Međutim, volim da istražujem i druge instrumente i sve oblike muziciranja. Prošle godine sam imala časove čembala (to je preteča klavira), a volela bih i da učim da sviram harfu. Pored muzike me zanimaju prava, i ko zna šta ću na kraju studirati.

Šta savjetuješ svojim vršnjacima koji bi željeli da se bave muzikom?

Za svaku vrstu bavljenja muzikom potrebna je velika ljubav prema njoj. Deca koja satima vežbaju klavir ili neki drugi instrument, moraju u tome uživati i imati želju da budu najbolja i pokažu šta znaju i umeju. Talenat za muziku neko mora da prepozna i usmeri dete ka muzičkoj školi. Kod nas su muzičke škole besplatne, i mama mi kaže da je vrlo malo zemalja u kojima postoji takav sistem. U muzičkoj školi ste sami na času sa profesorom, i čas je prilagođen vašim mogućnostima, tako da je to neverovatna prilika da izučite jednu veštinu na najbolji mogući način koju treba iskoristiti.

Ja sam imala sreću da je i moja mama išla u muzičku školu, i vrlo rano je prepoznala da imam sluha. Pored toga, imam njen klavir u kući. To su sve prednosti koje sam ja imala, verovatno mnogo dece sa sluhom i talentom nikada niko ne prijavi u muzičku školu, i to je velika šteta. U muzičkoj školi se, pored učenja muzike, upoznaju nova deca, tamo vladaju neka druga pravila – na primer, sramota je izaći na javni čas i loše svirati. U osnovnoj školi je često sramota biti najbolji.