Dejan Tiago Stanković rođen je u Beogradu 1965. godine.

Kako je sam ispisao u svojoj biografiji, u Beogradu je živeo dok nije diplomirao arhitekturu 1991. godine.

„Ali, arhitekturom se nikada potom nisam bavio. Čim sam okončao školu, a pre nego što sam odrastao, iz puke radoznalosti i želje da upoznam svet odselio sam se u inostranstvo, gde nisam nameravao dugo da ostanem, ali okolnosti su odlučile da bude drugačije. U Londonu sam živeo do 1995. godine, kada sam se, umesto da se vratim kući u Beograd, preselio u Portugal. Obitavam u Lisabonu, dobio sam njihovo državljanstvo i gledaju me kao svog“, zabeležio je svojevremeno pisac.

Objasnio je i kako je „naučio da piše“.

„Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski, tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom.

Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka ‘Odakle sam bila, više nisam’ i roman ‘Estoril’, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. ‘Zamalek’, moj drugi roman, plod je mojih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što sam tamo doživeo i priča koje sam tamo čuo“, govorio je.

Poslednju knjigu „Odakle sam bila, više nisam“ objavio je jesenas za Lagunu. To je bila, kako je isticao, njegova posveta Lisabonu.

„To je priča o mom odnosu sa gradom u kojem živim i koji volim iz sto razloga, ali pre svega jer je lep. A slab sam na lepotu. Likovi jesu Lisabonci, ali su skoro svi dođoši. Tako je ispalo, ali to je valjda što svako piše o sebi i svom svetu, a ljudi koji su presađeni iz jedne kulture u drugu su moj svet“, pričao je Stanković.

Bio je laureat nagrade „Branko Ćopić“, a njegova dela bila su u užem izboru za NIN-ovu nagradu, priznanja „Isidora Sekulić“, „Dušan Vasiljev“… Na portugalski je prevodio dela Andrića, Crnjanskog, Dragoslava Mihailovića, Dušana Kovačevića, a na naš jezik knjige iz pera Saramaga.

Preuzeto sa: rs.n1info.com

Kada su u pitanju njegove književne inspiracije, tu je lista velika, međutim Murakami je na svom sajtu uspio da izdvoji pet omiljenih knjiga.

1. Frensis Skot Ficdžerald – “Veliki Getsbi”

Ako bih morao da izdvojim samo jednu knjigu koja mi najviše znači, bez oklijevanja bih izabrao “Getsbija”. Da nije bilo ovog romana, ne bih pisao ovako kako pišem danas, a moguće je da ne bih uopšte ni pisao, mada to nije sasvim sigurno.

2. Rejmond Čendler – “Dugo opraštanje”

Filip Marlou je Čendlerova fantazija, ali on je stvaran za mene. Ja prevodim one pisce koje volim da čitam, pa sam tako preveo sve romane Rejmonda Čendlera. Obožavam njegov stil. Pročitao sam “Dugo opraštanje” pet ili šest puta.

3. Franc Kafka – “Zamak”

Prvi put sam se susreo sa Kafkinim radom kada sam imao 15 godina, a to je bila knjiga “Zamak”. To je jedna velika, odlična knjiga. Prosto me je šokirala. Svijet koji je Kafka opisao u ovoj knjizi bio mi je tako stvaran i nestvaran u isto vrijeme da mi se činilo da su mi srce i duša pokidani na dva djela.

4. Fjodor Dostojevski – “Braća Karamazovi”

Većina pisaca ima sve slabije i slabije radove što su stariji, ali to nije slučaj sa Dostojevskim. Njegova djela su bila sve veća i sve bolja sa vremenom. “Braću Karamazove” napisao je krajem svojih pedesetih godina. To je odličan roman.

5. DŽ.D. Salindžer – “Lovac u žitu”

Ovo je mračna priča, veoma uznemirujuća. Uživao sam u njoj kada sam imao sedamnaest godina, pa sam odlučio da je prevedem. Sjećam se da je bila smiješna, ali mračna i upečatljiva. Mora da nisam bio najsrećniji kada sam bio mlad.

Pored toga, Murakami na svom sajtu navodi Rejmonda Čendlera, Kurta Vonegata i Ričarda Brotigana kao glavne književne uzore.

Preuzeto sa: nezavisne.com