Ja sam ipak mislila da vam pričam o komšijama koji bi mogli, ako ih bolje upoznate, biti najvažniji ljudi u vašem životu, kao što je to nekad bilo. U mom jesu.

Kakve ja komšije imam, pa dođe mi da Opru zovem da uradi emisiju pod nazivom: Najbolje komšije na svijetu.

Desi se to nekako spontano, povežu vas djeca na igralištu. Šta ćeš, svakako po tom betonu između zgrada na Starčevici trčimo za njima k’o muve bez glave, osmjehnemo se jedna drugoj u prolazu s razumijevanjem i tako to počne.

Zahvaljujući tom betonu, koji je danas već i poznat kao Бетон, ja danas imam Jelenu, Mariju, Ljilju i Milanu. I Igora. I teta Rajnu.  Tu su i Bojana i Ivana, ali one nisu baš baš komšinice po geografskim mjerilima

U tom ulazu koji je čista desetka, Jelena i ja, jedna na četvrtom, jedna na prvom spratu, razne stvari razmjenjujemo – LIFTOM! „Eto ga, ide“ „Poslala, sačekaj“ – odzvanja stubištem. Od litre ulja, preko knedli u ponoć, do raznih drugih stvari koje su za nas, htjeli ili ne, nosili i slučajni prolaznici u liftu.

Ista ta Jelena je svoje dijete pod temperaturom ostavljala baki da bi bila u pola 5 ujutru s mojim da bih ja stigla na kontrolu u Bg. Nisam tražila. Sama je to organizovala.

Ista ona žena koja metlom pređe preko cijelog igrališta da se djeca ne bi okliznula na kamenje, ali i ona koja nit ima kad, nit znamo od čega je, ali ne znamo ni kako bismo bez nje. Moj guru.

O Mariji ne znam ni odakle bih počela, ni gdje bih stala. Reći ću vam samo da je toliko brinula o mom djetetu dok sam ja bila u bolnici, a muž u gipsu, da je Lola počela da neke naše rituale, samo njene i moje, primjenjuje na Mariji. Sjekla joj nokte, kupala je sa svoje dvije djevojčice, pjevala joj Jesenju sonatu i sve to radila s ljubavlju i nježnošćću bez da i pomisli da je to ikom usluga. Ona koja je, dok sam bila u bolnici, sačuvala zelene Merci čokoladice da me obraduje kad dođem.

Dobri duh igrališta, kraljica akcije, žena koja organizuje proslavu srpske Nove godine za četiri majke uz – jamb. I koja nam svake nedjelje naveče napiše zašto je baš te prethodne nedjelje ponosna na nas. Stvarno.

Ljilja je Lili našeg Betona. Baš kao i cvijet, nježna, a snažna kad je potrebno. Spremna da ravno pet sati pokušava da napravi bakin kolač bez glutena, da ukrade Lolu i odvede je kod sebe da bih ja odmorila, jer se toga sama sjetila ne bih, najglasnija od svih nas, jer se dobar glas daleko čuje, uvijek za pravdu i red i raspored. Naš glavni informator i novinar sa terena. Ona koja espreso šalje liftom, jer se kafa mora popiti i kad život kaže „ne može sa ženama“.

I Milana koja donese supu bez da pita treba li ti. Znam, Milana, nije supa, nego temeljac, ali isto ti je to i koja češće pita kako sam nego neki ljudi koji mi nisu komšije ali su među najvažnijima. Moja drugarica za fešn.

I teta Rajna kojoj bih jedan cijeli tekst mogla posvetiti, jer takvo divno biće zemljom hodalo nije.

I čika Igor, jedan nekrunisani kralj palačinaka, u Banjaluci i šire, drug za sve akcije i reakcije, nosač kofera sa VMA i najbolje društvo i za razdaljine od dva kilometra, ali i 402.

I Bojanini zagrljaji. I Ivanina podrška. I Vladino „Kako si?“

Upoređivanje računa za struju, borba za čisto dvorište, Viber grupa u kojoj se prežive svi virusi, svi teški dani, svi srećni dani, kafa nedjeljom u 6 (bez djece) i redovna rubrika našeg betona: Kako voljeti muža svaki dan? Kupovanje zajedničkog stola i stolica, čuvanje djece na smjenu, jer ne možeš ni rođeno dijete preživjeti svaki dan.

I samo ću vam još ovo ispričati: Jednoj od nas se razboljelo dijete. U 17 minuta, bez da je iko išta tražio, jedna je uzela drugo dijete da se mama može posvetiti prvom, jedna skuvala supu, jedna našla lijek, jedna odmah ujutru opet uzela zdravo dijete. Da, i to postoji. I ne, niko ništa ne traži zauzvrat.

To je moj komšiluk.

Moje žene i njihovi momci i muževi, njihova djeca koja kao da su moja.

To je dio mojih najvažnijih ljudi u životu.

Moja komuna. Moje pleme.

I ako se sad neko pita, a znam da se pita, a šta si ti to, ženo, uradila da to zaslužiš, što se malo time nisi pozabavila – odgovor je: Uvijek mi se čini nikad dovoljno. Ali ko zna, možda i ja, kao komšinica, jednog dana zaslužim tekst na Loli. Do tad – i palačinke su sasvim dovoljne. A oni, svi zajedno, zaslužuju i više od ovog teksta.

Ali ne, u našem društvu nemoj ti biti ta koja će reći NE, jer armija žena čeka da nekom nekad kaže sudbonosno DA. Jednako je sudbonosno i ono NE, vjerujte mi. U konačnici vas i jedno i drugo određuje u onoj mjeri u kojoj vam je stalo do riječi koje izgovarate. Znaćete vi sami kad je vrijeme da kažete, ali čemu pritisak okoline?

Zato što znaju, čuj kako. Već odavno znamo da su svi bolje znali sve drugima, nego sebi, zato to ide sa koljena na koljeno, preko okeana čak, jer ti rodbina i Skajpom može reći: “Ćeri jel se nisi udala još?”

Vidi tvojih kolegica, vidi starijih u brakovima, djecu dobili, a ti se još nisi ni zaručila. Pa kad ćeš?

Ne znam kad se desilo da se ta dobna granica pomjerila, ali itekako jeste. Valjda smo opet u nekom disbalansu kasnih ženidbi ili ranih iz srednje škole pa ako si u dvadesetima ili kasnim tridesetima, a nisi udata, nije dobro, jer si ni tamo ni ovamo. Mislim, ne moram da naglasim da se podrazumijeva da si zauzeta. Ne sobom i karijerom, već partnerom dabome. Neka tebi tvog feminizma i rada, ali hajde malo prigli patrijarhat i potrči da se uguraš u kadar porodične slike, dok još ima okvira.

Dobro školovanje jednako gdje ćeš sad raditi, nemoj to, nije to za tebe, ali znam ja dobar posao.

Nije ti to dobar momak, šta će ti on? A joj, ovaj drugi nekako smotan za tebe. Radi li on? Iz čijih je kuća?

Vi ste u vezi, aha lijepo. Kad će svadba?

Apsurdno je što ljudi uopšte ne misle da vam ulaze u privatnu zonu (onu koja je čak u knjigama lijepo predstavljena) kad pitaju takve stvari, jer da stvar bude gora, ne pitaju, oni znaju. Na stranu sve u šta se miješaju svi, ali ovo sa udajom je glavni kamen spoticanja. To vam je onaj kamen koji vam zavežu oko noge i puste vas da plivate, znajući da ćete potonuti, ali znate šta, imate podršku sa obale. Mašu vam lijepo svi, rodbina, prijatelji, komšije, kolege. Misle neka te sine toni, važno samo da je na vrijeme. Znaš, komšije će pitati što se nisi udala, neće pitati jesi srećno ili ne. Zato je bolje reći eno je na pučini mora, nego sjedi na obali sama.

To vam je onaj kamen koji vam zavežu oko noge i puste vas da plivate, znajući da ćete potonuti, ali znate šta, imate podršku sa obale.

Pritisak društva i porodice zajedno ubije i posljednju želju da vi to “odradite” na vrijeme, jer niti se više doživljavate kao biće niti se radi o emocijama. Radi se o satovima, koji kao i uvijek otkucavaju. Biološki, društveni, porodični. Uostalom, znate li šta su sve uložili u vas da bi vas tek tako sad pustili da živite, a gle čuda, svoj život? Nema toga. Porodica je kao banka sa kamatama. Društvo kao porezna uprava. Dolaze oni na naplatu svojih dugova, jer dužni ste to njima, ne sebi. To što ste vi mislili da živite svoj život po svojim pravilima, to je zabluda. Niste trebali ništa onda ni ulagati, a ni tražiti, jer kako sad da ne očekuju zauzvrat unuke, proslave, kumstva?

Sva ta demokratska deklaracija služi kao maska koju stavljaju diktatori našeg vremena. Ali oni to sve iz najbolje namjere pa im se ne možete naljutiti na to, zar ne? Ko vam želi bolje nego vaša majka? Želite sami sebi, barem se nadam da je tako, jer pritisak o udaji je ravan tome da djetetu u osnovnoj govorite: “Kad ćeš u srednju, što ne požuriš?” nesvjesni da je dijete u osnovnoj i da ima vremena i da je to prirodni tok stvari, a u konačnici može i ne ići. Jednako je tome da sjedite na večeri i govorite ljudima: “Što ne počneš jesti?” čak iako nije servirano njihovo jelo. Popustite malo.

Mogu imati sto godina i ne željeti nikada da se udam.

Pri tome ne moram ni završiti školu, a ni raditi.

Ne moram izgledati kao da imam 60 pa da mi možete laskati kako je pravo dobra krema, u pravo dobro vrijeme došla.

Ne moram biti u vezi da bih imala kraj koga ostariti, jer realno možda ne ostarim.

Ne moram imati djecu da bih se imala na koga osloniti, jer otkud znate šta je kome oslonac.

Vrlo jednostavno ne moram ništa, samo zato što je neko od vas rekao da je vrijeme.

Kako znate da imamo jednako navijene satove? Ne znate, baš kao što ne znam ni ja kad ću, hoću li i mogu li.

Međutim, važno je znati da ne moram. A druga stvar je što nešto od toga hoću.

„Nek sam se samo otrgla iz one naše sramotne selendre“, rekla je.

Promenila je naglasak. Razvlačila je reči, onako kako to rade Novosađani. Pričala je sporo, pa opet nekako nerazumljivo. Imala sam utisak da je ispred mene neka druga osoba, a ne devojka koja je do juče sa mnom pazarila hleb u seoskoj maloj pekari i pričala onako kako se inače priča u našoj varoši još od kolonizacije iz Bosanskog Petrovca ’46.

Nije bilo nijednog „đe“ da zaluta. A znala mi je nekad zorom dobaciti: „Đe ćeš ti ranije?“

U telo moje simpatične komšinice kao da se uselila neka gradska cura koja nikad u selo kročila nije, koja je naprasno zaboravila na one kokoši iza svoje kuće koje smo svaki drugi dan podizale da nađemo sveža jaja za moje dete. Koliko smo se samo smejale kad se preplašena živina razleti i počne sudarati među našim nogama. Perja na sve strane.

Sada stoji ispred mene sa velikim kartonskim kesama smeštenim među prste sa predugačkim bež noktima. U jednoj ruci joj je cigareta, maše sa njom dok priča, pepeo leti svuda.

Rekla mi je kako je u gradu totalno ludilo, kako je sve super, kako su ljudi kežual i kako svako za sebe „bleji“.

Mogla sam da je razumem, život na selu među ljudima koji te poznaju od prve pelene zaista može biti opterećujući.

Ono što nisam mogla da razumem je ta brzinska promena od akcenta do držanja.

Za svega tri nedelje počela je da priča sporo i mekano, obogaćeno nekim novim frazama i rečima, odevena drugačije, našminkana drugačije, pogleda i stava drugačijeg.

Nije pitala šta ima novo u selu. Niti kako su svi oni ljudi koje je do juče volela da sretne, sa kojima je toliko volela da priča.

Spominjala je mesta na koja sada izlazi sa nekim novim kul ljudima.

“Žao mi je što vam je Žućko podavio kokoške”, rekla sam.

“Koje kokoške i koji Žućko?”

“Pa vaš Žućko i vaše kokoške. Valjda se otkačio sa lanca pa uleteo u kokošinjac. Jedna ili dve su preživele, ostale podavljene. Ne znam gde sad da nađem za dete domaća jaja…”

“Ne znam zaista o čemu pričaš, nisam se čula sa svojima petnaest dana”, rovarila je rukom po dubokoj kesi.

“Nego, ajde se javi kad ponovo budeš u gradu da malo prozujimo, ima super kul mesta, svideće ti se. Taman da malo oladiš od selendre i onih dosadnih kafića i radoznalih baba. Ja ne mislim tamo u skorije vreme da kročim, uz to ćale je opet umislio da umire, ugušio bi me kuknjavom.”

Zatvorila je kesu, poljubila me nekako brzinski i odjurila pozivajući nekoga mobilnim telefonom.

Ostadoh negde na Bulevaru zatečena. Pokušala sam da posložim sve ono što sam za nekoliko minuta čula i videla.

Bila sam srećna kada su mi njeni roditelji rekli da je počela da radi u gradu i da tamo od sada živi. Da dobro zarađuje. Uvek mi je drago kada čujem da se neko osamostalio, da je krenuo u novo, u nepoznato, da je zadovoljan zbog toga.

Ono što nisam mogla da razumem jeste kako je uspela da za samo dvadesetijedan dan promeni način na koji je govorila tridesetipet godina, gde je isparilo ono bosansko, kolonizacijom u naše mesto doneto i naučeno, gde je sklonila, kad je brže ubila one reči po kojima smo oduvek prepoznatljivi, one navike kojima se nekad dičila? Da li ih se možda postidela?

Kad je pre zaboravila Žućka i kokoške koje su nam vazda dobra jaja davale?

Kad joj je brže naše selo postalo selendra i otkad su seoski kafići u kojima smo znale do iza ponoći piti postale mesto “smaranja”.

Nisam mogla da razumem njenu potrebu da se meni predstavi drugačije, jer ja nisam tamo neki stranac ili novi komšija u soliteru koji je ne poznaje.

Nisam mogla da razumem zašto bi se uopšte predstavljala drugačije?

Zar se postidela svog porekla, očevog porekla, mesta u kom je prohodala, čije ulice je kredom šarala, na zidovima čijih kuća se oslonjena prvi put ljubila i dodirivala, na čijim klupama je zbog bivšeg plakala, u čijoj jedinoj školi je pisala i brojati naučila, u čijoj je pekari vruće kifle pazarila i na čije malo groblje je najmilije ispratila.

Možda se više nikada nećemo sresti.

Možda više nećemo pričati na isti način. Sasvim sigurno ne u seoskim kafićima.

Možda me sledeći put neće pozdraviti. Možda će okrenuti glavu.

Možda će se uplašiti da ponovo ne pomenem selo i Žućka i kokoši, „jebale me kokoši kud sam ih i spomenula“.

Možda se nećemo razumeti. Sigurno se nećemo razumeti.

Možda me neće shvatiti ako joj kažem da bi čovek trebalo da se menja, da ide napred, da preseca tamo gde boli, gde ne prija, ali da nikada ne bi trebalo da se stidi onoga što je nekad bio, što je nekad radio, kako je nekad živeo, jer sve je to uticalo na ono što je on danas.

To ga je oblikovalo, i naučilo gde da stane, kad da požuri, kad da zažmuri, kad da ubrza.

Mi smo naši promašaji.

Mi smo naši najveći uspesi.

Mi smo naši roditelji. Naši prijatelji. Naše domaće životinje iza kuće, naš kiseli kupus na terasi zgrade.

Mi smo naše ljubavi, naša pijanstva, naš prvi duvan, marihuana, naše svađe, naši brakovi, naši razvodi, promašeni poslovi, naši loši akcenti, naši čudni koreni, naše dobro i ono loše.

I ne bi trebalo da se toga sramimo. Niti da se svim silama trudimo da od toga pobegnemo, jer ono od čega bežiš nekako te uvek stigne. A i nismo savršeni. Kud bismo ovakvi i bili.

Dobra reč je dobra bila bosanska ili novosadski razvučena, dobar čovek je dobar živeo on na selu ili živeo u gradu, imao kokoške ili kućnu biblioteku.

Sve ostalo je manje bitno.

Duša neće postati bolja ako promeniš akcenat, ako prećutiš da imaš živinu, oca umišljenog bolesnika, ili da si na selu odrastao. Nema potrebe da druge zamajavaš niti da se lažno predstavljaš, jer kad padne mrak ipak ostaješ sam sa sobom i svojim lažima.

A one će te kad tad pojesti.

Tu su kada vam niko od rodbine ne bi priskočio u pomoć.

Tu su kad vam zatreba telefon, jer vaš iz nekog razloga ne radi.

Tu su da posudite jedni drugima glavicu luka ili prašak za pecivo, jer vas mrzi da idete do prodavnice.

Tu su za proslave, tužne porodične događaje, za ono divno: “Dobro jutro, komšija. Kako ste?” uz osmijeh ili: “Jeste li se umorili? Biće bolje”, nakon teškog radnog dana.

Eto, volim svoje komšije. Čika Peleta svakog jutra vidim kako šeta s Leonom i nasmije se tako srdačno da mi cijeli dan prati taj osmijeh. Teta Goga, uvijek besprijekorno dotjerana, uvijek nađe vremena za komšijski razgovor. Teta Stana i čika Ljubo vole djecu, a oko sebe su okupili troje unučića pa graja i veselje ne prestaju. Jokanovići su uvijek beskrajno srdačni, Živkovići nasmijani i vedri, Božići uvijek tu za osmijeh i ohrabrenje kada nemirno dijete vodim za ruku.

Svi imaju ono jedno – ljudi su uvijek i u svakoj prilici.

Sjećam se, prije nekoliko godina pukla je neka strašna cijev. Plafon se od te količine vode sručio u moju kadu, a ja sam, bijesna, pokušavala da pokupim svu tu silnu vodu, jer je komšija sa sprata niže upravo renovirao stan. Ko je kriv? I zašto baš meni?

Odjednom, na mojim vratima pojavili su se svi. Od prvog do četvrtog sprata. Majstor se stvorio gotovo s neba i riješio problem. Neko od njih ga je pozvao. Kupatilo je ostalo potpuno devastirano.

Veš-mašina stajala je na sred hodnika, a mi svi oko nje. Ne pamtim toliku količinu smijeha. Uz domaću rakiju. Hodnik-druženje trajalo je satima. Kako tada – tako i danas. Uvijek su tu. Uvijek su ono što bi trebalo da budu – komšije.

Zašto vam ovo pišem?

Život je mnogo ljepši i lakši kada ga ispunite dobrim ljudima. Lijepom riječju. Iskrenim osmijehom. Pa i izvinjenjem. Pogledajte! I neka vam ovo bude vodilja kroz komšijske i sve druge odnose.

Izvor:Značilo