Bezveze ali sta da radim kad gospodin “ SAVRŠENI” neće da zamenimo strane. Hoće on do prozora ( kao da je to autobus pa će razgledati krajolik) i lampa je sa njegove strane. Voli nešto da pročita pred spavanje. Ma nemojte mi reći!? Volim i ja da čitam pred spavanje ali ne mogu. Prosto mi se oči sklope čim obrazom dotaknem jastuk.

Sa leve strane je udobniji krevet ili mi se tako čini gledajući iz ovog ugla?!

Koja bre leva strana i koji gospodin “ S A V R Š E N I”?

Pa ja sam, što bi se reklo  raspuštenica, evo već dva meseca. Nikako da se naviknem.

Mogu da spavam na kojoj god hoću strani i da ustajem na koju god hoću nogu. Nije da sad to nešto bitno utiče na moje raspoloženje i teško da bih bila drugačija, da kojim slučajem prvo spustim desnu nogu na pod ali eto jedne dobre strane razvoda.

Spavaću na krevetu popreko i baš ću jastuk da stavim tamo gde su mi do juče bile noge.

I šta je to uopšte raspuštenica? Kakva je to reč?

Ne znam za vas ali kad ja to čujem ili oblikujem tu reč svojim ustima, u mojoj glavi se pojavi slika žene, raspuštene, duge kose u dugoj spavaćici i naravno sa nekim belim cvetom u kosi, kako trči livadom. Onako usporeno i srećno trči…

Pomislio bi neko , da se ja tako probudim na leđima i satim razmišljam o glupostima.

Ma jok! Nemam ti ja vremena za to. Sve to projuri kroz moju glavu kao stampedo i eto me već na nogama. Levoj, desnoj, sa obe, svejedno i ko me pita na koju sam nogu ustala!? Niko! Svi nešto traže, hoće,zahtevaju. Šetaj psa, spremaj doručak, rasklanjaj, peri sudove, spremaj ručak, peglaj, usisavaj… ( ako nastavim da nabrajam ne gine mi depresija )  SAMA! Nije da je on išta od toga radio, pa mi je sad kao teško, nego eto još uvek fali tu negde…

Na krevetu u dnevnoj sobi, dok gleda utakmicu, recimo. U kuhinji, dok se provlači kraj mene da nešto uzme iz frižidera, baš dok su meni ruke do laktova u brašnu…

Fali tu po kući ali da budem iskrena, fali ko neki eksponat. Ne mogu da ga se setim kako nešto radi, bilo šta…

Evo naprežem mozak i ništa. Čeprkam po zabačenim kutkovima mozga, namerno čeprkam da vidim nisam li možda zaboravila, pa da još ispadnem i bezobrazna, zla i pokvarena bivša žena. Aha,eto ga! Jednom je pokupio svoje prljave čarape sa poda i odneo ih do korpe za veš. Tome je predhodila svađica i to samo zato sto sam fino, godinama sama nosila njegove čarape do kupatila a, tog popodneva baš nešto nisam htela. I on se strašno uvredio.

Sad se setih one mudre misli: ”Možeš učiniti dobra koliko hoćeš, davati sebe za druge do iznemoglosti. Ništa se ne broji.Samo jednom ne ispuni nečiju želju i potrebu… E to se broji i pamti zauvek!”

Zaboravih da pustim muziku.

Volim sve da radim uz muziku.Tako mi je lakše. Tako mi se čini da i sudovi pevaju sa mnom. Samo da nije neka balada. E, to više ne volim! Desi se da onda voda ne teče samo na slavini već i niz moje obraze.

Olja

Tema ovogodišnjeg konkursa #nisamSTEREOTIP preuzeta je iz naziva kampanje koju je agencija Aquarius group realizovala tokom juna 2024. godine i koja se fokusirala na stereotipe kojima su izložene sve žene, zbog kojih su i danas često na stubu srama u različitim aspektima života.

Pomenutim konkursom, priča je proširena na sve vrste stereotipa, pa su mladi kreativci mogli da dostave rješenja koja progovaraju o polnim, dobnim, vjerskim, nacionalnim… i svim drugim društvenim anomalijama i na taj načim svojom kreativnošću ne samo ukažu na njih, već istovremeno angažuju i cjelokupnu javnost da učini isto.

„Naš konkurs nosi ime jednog od osnivača agencije Aquarius i pionira advertajzinga na Balkanu, Gorana V. Jankovića, koji nas je, nažalost, prerano napustio. Slikar, dizajner, doktor ekonomije, profesor i osnivač Odsjeka za grafički dizajn na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, Goran je bio vedar i talentovan čovjek koji se kroz cijelu svoju profesionalnu i akademsku karijeru borio za kreativnost bez granica, a protiv podjela, predrasuda i stereotipa. Stoga smo i željeli da mlađe generacije umjetnika ovim konkursom na svojevrstan način nastave tu njegovu misiju“, podsjetila je Brankica Janković, direktorka Aquariusa.

Tema #nisamSTEREOTIP je očito bila inspirativna za mlade umjetnike, čemu svjedoči i podatak da su se na poziv da dostave svoja kreativna rješenja odazvali autori iz brojnih zemalja, počevši od našeg regiona, preko Indonezije, do Kine.

Stručni žiri, koji čine prof. dr Mladen Miljanović (Akademija umjetnosti – UNIBL, smjer Intermedijalne umjetnosti), Dejan Šijuk (kreativni direktor – Fuse) i Aleksandar Živanić (kreativni direktor – Aquarius), je od pristiglih radova izabrao ne samo tri najbolja, već ukupno 31 rad koji će 02. decembra biti predstavljeni na izložbi u Kamenoj kući, u Banjaluci.

„Drago mi je da smo uspjeli da ovaj projekat, koji nam je važan na mnogo načina, a koji je prošle godine imao regionalni karakter, pretvorimo u međunardoni konkurs na koji su se prijavili autori iz cijelog svijeta. Stvarno je bio težak posao odabrati i nagraditi najbolje, ali nam je to ujedno bilo i veliko zadovoljstvo“, istakao je Živanić.

Najbolji radovi će do 08. decembra biti izloženi u Kamenoj kući, a javnost će imati priliku da pogleda postavku koju će činiti 31 selektovan plakat. Ujedno, na svečanom otvaranju izložbe će i zvanično biti proglašeni autori tri najbolja rada, za koje su obezbjeđene novčane nagrade u iznosima od 2.000, 1.000 i 500 maraka.

Više o selektovanim plakatima, kao i atmosferi sa otvaranja izložbe, možete pronaći i/ili pratiti na Aquarius Instagram i Facebook nalozima.

Konkurs se odnosi na studente Elektrotehničkog fakulteta u Banjaluci i u Istočnom Sarajevu, Fakulteta elektrotehnike u Tuzli i studente Prirodno-matematičkog fakulteta u Banjaluci. Komisija za izbor studenata biće sastavljena od profesora sa fakulteta i zaposlenih iz m:tel-a, pa će u skladu sa kriterijumima konkursa izabrati 15 istaknutih studenata koji će ponijeti titulu m:stipendiste i time dobiti priliku za podršku tokom studiranja.

Novčani iznos stipendije na mjesečnom nivou je 300 KM za sve studente fakulteta koji su navedeni u konkursu, osim za studente sa smjera Telekomunikacije na Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci, čija će stipendija na mjesečnom nivou iznositi 400 KM.

m:tel stipendija otvara vrata novim mogućnostima, pa pored mjesečne finansijske podrške stipendisti imaju priliku obavljanja stručne prakse pod mentorstvom vrhunskog kadra stručnjaka iz oblasti telekomunikacija i informacionih tehnologija. Studentima koji dolaze iz drugih gradova na praksu u Banjaluku, kompanija m:tel nudi i plaćen smještaj.

Programom stipendiranja kompanija m:tel doprinosi obrazovanju i usavršavanju budućih mladih stručnjaka i njihovom lakšem ulasku na tržište rada, jer po završetku studija m:stipendisti imaju mogućnost zapošljavanja u kompaniji.

Poziv za prijave je otvoren do 18. decembra 2024. godine. Više detalja i informacija zainteresovani studenti mogu pronaći na sajtu www.mtel.ba/Stipendije, a za dodatna pitanja tu je i e-mail adresa: stipendija@mtel.ba.

„Sada želimo da tu priču proširimo i da čujemo glasove mladih kreativaca iz cijelog svijeta o polnim, dobnim, vjerskim, nacionalnim i svim drugim vrstama stereotipa. O svim tim štetnim generalizacijama koje izazivaju mržnju, diskriminaciju, predrasude i podjele i tako sprečavaju saradanju, suživot i razumijevanje koji su osnova ljudskog napretka i boljeg života na našoj planeti“, pojasnili su iz Aquarius-a.

Konkurs nosi ime Gorana V. Jankovića, jednog od osnivača agencije Aquarius i pionira advertajzinga na Balkanu, koji nas je, nažalost, prerano napustio. Janković je bio doktor ekonomije, slikar, dizajner, profesor i osnivač Odsjeka za grafički dizajn na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, ali prije svega vedar i talentovan čovjek pun pozitivne i kreativne energije, koji se kroz cijelu svoju profesionalnu i akademsku karijeru borio za otvorenost, saradnju i kreativnost bez granica, a protiv podjela, predrasuda i stereotipa.

Drugi Međunarodni konkurs za dizajn plakata „Goran V. Janković“ je otvoren od 6. septembra do 26. oktobra 2024. O najboljim radovima će odlučivati stručni žiri u sastavu: prof. dr Mladen Miljanović (Akademija umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, smjer Intermedijalne umjetnosti), Dejan Šijuk (kreativni direktor – Fuse) i Aleksandar Živanić (kreativni direktor – Aquarius) te dodijeliti tri nagrade – prvu u iznosu od 2.000, drugu od 1.000 i treću u iznosu od 500 KM.

Svečano otvaranje izložbe, kada će i autorima najboljih radova nagrade biti uručene, biće upriličeno 15. novembra tekuće godine u Banjaluci.

Radujemo se vašim kreativnim i hrabrim rješenjima, a sve o pravilima konkursa možete proočitati ovdje.

Uslovi prijave još od prošle godine izmijenjeni su i olakšani, pa tako pri izboru stipendista ne postoji zadati prosjek ocjena koji se vrednuje, nego će prednost imati studenti sa višom prosječnom ocjenom i manjim brojem obnovljenih godina studija.

„Studenti koji postanu m:stipendisti će dobijati novčani iznos do kraja prvog ciklusa studija ukoliko redovno ispunjavaju studentske obaveze. Mjesečni iznos stipendije iznosiće 400 KM za studente smjera Telekomunikacije na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Banjaluci i 300 KM za ostale studente navedenih fakulteta i smjerova u konkursu”, navode iz m:tel-a.

Takođe, i ove godine ističu se pogodnosti koje kompanija nudi za stipendiste poput mogućnosti obavljanja stručne prakse, mogućnost plaćenog smještaja za studente iz drugih gradova tokom obavljanja prakse, kao i mogućnost zaposlenja u kompaniji po završetku fakulteta.

Pored novčanog dijela stipendije, sve ovo su dodatne aktivnosti kojim kompanija podržava perspektivne mlade studente i pruža im mogućnost profesionalnog razvoja.

Rok za podnošenje prijava je do 15. decembra 2023. godine. Više detalja i informacija studenti mogu pronaći na sajtu www.mtel.ba/Stipendije, a za dodatna pitanja tu je i e-mail adresa: stipendija@mtel.ba.

Da, znam, muškarci ne vole šoping, ali odlazak po namirnice nije isto što i višečasovno jurcanje po tržnim centrima u potrazi za savrešnom haljinom koju nigde nismo videle već zamislile pa očekujemo da postoji već skorejna samo za nas. A pri tom je još i jeftina. Mislim, i on jede, zar ne? Haljinu neće da nosi, totalna nezainteresovanost za to me mnogo i ne čudi (premda bi ga zanimalo itekako da se pojavim pored njega u haljini koja više otkriva nego što sakriva. I to ne zato što bi bio ponosan na obline koje vire. Srećom po njega, ja i šoping haljine k'o krava i kozmetika)

I mogu da razumem da možda ne zna da mi kupi odevni komad, ali njemu je i kupovina namirnica posle 15 godina teška misterija.

Sedam stvari koje očekujem da moj muž kupi (a nijedna nije ono što sam tražila)

Ne postoji dovoljno detaljan spisak sa kojim mogu poslati muža u prodavnicu. I nema mesta za “to se podrazumeva” .Sve mora biti detaljno i tačno opisano, od marke proizvoda pa do namene, kao i do grupe proizvoda gde se ta namirnica može naći (slatkiši, sredstva za pranje….) Idealno nacrtati mapu objekta u kom kupuje i pažljivo ucrtati putanju do željenog atrikla (time probuditi uspavanog gusara u njemu i pretvoriti kupovinu namirnica u igru i lov na blago.)

Zašto?

Nedovoljno detaljan spisak  može dovesti do sledećih situacija.

1. Ako napišem “paradajz sos” ili “kuvani paradajz” desi se da dobijem onaj ljuti. I to ajd’ da je jedan, nego ih donese nekoliko. Da se nađe. Nije isključeno ni da donese kečap. Rekoh, nema tu “podrazumeva se”.

2. Ako napišem “vegeta” što je postalo sinonim za začin sa povrćem, može se desiti da ne dobijem ništa jer ga nije bilo u našoj prodavnici. Nisam napisala da može bilo koji drugi začin. Meni se podrazumeva. Njemu jok.

3. Ako napišem “makarone“, to meni znači one u obliku cevčica. Pored njih jedemo još zadnjih 15 godina špagete i ponekad lazanje. Njemu to znači školjkice ili mašnice. Ove nikad nismo jeli. Šta ima veze, sve je to isto. Testenina. Probamo. Valjda ćemo preživeti.

4. “Prinač. Najjeftiniji. Pola kilograma. Plavo pakovanje, marka “ta i ta” (kud ćeš detaljnije)” . Potrefi plavu boju. Pirinač može biti i duguljasti, nisam precizirala da treba da bude okrugli.

5. “Nešto za frižider” je posebno opasna kategorija. Tu mogu da očekujem salamu neke fabrike za koju nikad nisam čula ili švarglu koja košta 50 dinara 200 grama, sa sve nedovoljno samlevenim ptičjim krestama i svinjskim papcima, jestivu toliko da ni sestrini kučići ne mogu da je jedu. A i gre'ota trovati ih. Zadnji put sam se drznula da poželim čvarke. Mislim da su bili ona tura iz ‘83 koja je misteriozno sačuvana zamrznuta do današnjih dana i provlačila se nedavno po vestima. Nekad, da ne grešim dušu, on ide na sigurnu varijantu. Kupi najskuplju šunku ili suvi vrat, mogu 3 frižidera da napunim po ceni jedne takve kupovine. Znam, znam, cepidlačim.

6. “Par šargarepa i glavica crnog luka” njemu znači “par kilograma” Trošim ih po par meseci.Šargarepu guram u kantu s peskom. U frižideru se pokvari ako je u kesi, a van nje dehidrira. Ako nemam peska, narendam pa u zamrzivač. Luk samo čuvam na tamnom i hladnom mestu.

7. “Ulošci sa krilcima” – šalim se, šalim se. Ne, to se stvarno ne usuđujem ni da zamišljam. Verovatno bi kupio pelene za odrasle. Ili dnevne uloške, da od njih pravim origami i nekako dobijem one sa krilcima. To ima neke kapljice, oznake, brojeve, veličine… za to treba dobro predznanje. Jednom sam u očaju, kad sam bila u bolnici, tražila da mi donese gaće. To mi je bilo sasvim dosta.

 Sve to tera me da postavim sledeća pitanja:

• Voliš to da jedeš pa si zato to kupio? (mislim, ok, može biti da sam ja ponekad sebična i da ne vidim dalje od svog nosa)
• Kad si ti video da sam ja ovo kupila, spremila, dala ti da jedeš, ‘leba ti?
• S kim živiš ti zadnjih 15 godina? Znamo li se?
• Alchajmer? (Ma jok. Potrefio put kući!)
• Jel’ to ‘oćeš da nas ubiješ ili samo staviš do znanja da ne treba da ideš u prodavnicu? (Postoje i bezbolnije varijante. Za oba slučaja.)

Moja i njegova realnost nisu u istoj dimenziji. Kako smo se uopšte našli? Desio se valjda neki sudar svetova, još neobjašnjiva naučna fantastika ili magnetska privlačnost (znate ono, suprotnosti se privlače) .

Što neminovno vodi do sledećeg pitanja:

Šta ako sam i ja bila samo nasumičan izbor u njegovom životu, bez razmišljanja?

Šta ima veze. Sve je to isto.

Pusto žensko.

Probamo.

Valjda ćemo preživeti.

Više o autorki:

Obična žena, udata, majka dvoje dece. Zavisnik od interneta. Posvađana sa olovkama i daljinskim upravljačem. Zadnjih par godina u ljubavi sa tastaturom. Piše na blogu “Skitarnik”.

Zašto ovo pišem? Mislim da je zanimljivo. Proceni sama.

MUŠKARAC BR 1 .

Mesecima mi je na Facebook pisao muškarac, 35 godina star. Verovatno nije mogao da pretpostavi da će se naći u mojoj priči, ali ovim putem mu zahvaljujem na učešću. Pisao mi je svakoga  dana, čak i po nekoliko puta, želeći da se sretnemo i upoznamo, jer sam mu se, po njegovoj prići,  previše dopadala. Ja sam susret sa njim pokušala da eskiviram na sve moguće načine, ali na kraju se pokazalo da je  susret bio neizbežan, jer je moja radoznalost prevagnula.

Evo njegove priče. Moram prvo da napomenem, da se radi o zgodnom muškarcu, koji radi kao obezbeđenje visokog funkcionera, ima odličnu platu, još bolji auto, garderoba firmirana (za moj ukus seljačka, ali ko mene pita). Jedina „falinka“ je bila rošavo lice, ali ko danas od muškarca  trazi da bude lep? Visok, pare, auto, pohvalio mi se da ima i tri stana,… Elem, silno se raspričao s obzirom da je bio ubeđen da cu “pasti “ na njegov uspešan život i da ću postati još jedna od mnogobrojnih obožavateljki koje mu nisu odolele. Pričao je o svemu nesebično, hvalisao se neprestalno, a ja sam se smeškala u sebi, ne verujući u brojke koje je spominjao. Navodno je toliko žena prošlo kroz njegov krevet i svakodnevno prolazi, da  bi po mom proračunu, a s obzirom na njegove godine, morao svakodnevno da bude bar sa dve žene (možda ne istovremeno). Ovde nije poenta u njegovom burnom životu i uspešnosti na seksualnom planu, poenta je u tome što pored toliko uspešnih tzv. KRES- VARIJANTI, tip ima stalnu devojku 5 godina. Po njegovim rečima, ona ide sa njim na more, ona dolazi kod njega vikendom i danima  kada ne “čuva” gazdu, mnogo ga voli, ali je sa posebnim akcentom  istakao da GA ONA SVE SLUŠA BESPOGOVORNO I DA JE SVE KAKO ON HOCE!

Takođe mi je rekao  da je on puno voli i da želi da se oženi sa njom jer, ovo je sada VAŽNO:

1. Njeni roditelji su profesori na fakultetu i jako su uticajni
2. Ona je završila 2 fakulteta i govori nekoliko jezika
3. Ona voli decu i biće odlična majka njihovoj deci

Ja sam počela da se smejem. Spontano. Sada već glasno. To uvek i radim kada mi je nešto smešno. Ova njegova priča mi je posle par trenutaka  bila i tužna. Pitala sam ga, da li će i dalje da jurca okolo sa drugim ženama, onda, kada se bude  oženio sa njom?  Odgovor znate. Ili NE ZNATE? Rekao je :” Ja nju volim i to nema veze sa drugim ženama” ???

Dakle, pitam ja tebe, da li je neko spomenuo ljubav bez interesa, ljubav i potrebu da se bude sa nekim jer ti je lepo sa njim, jer se razumete, jer se volite, zato što osećaš da je taj neko tu pored tebe -jer mu je tu pravo mesto,  ili?

Dokle ćemo da gutamo priču da mi žene to radimo iz ljubavi, a muškarci iz fizičke potrebe, pa je onda njima dozvoljeno da jurcaju okolo zapušavajući rupe raznoraznim slobodnim i manje slobodnim ženama, dok one “njihove prave” ljubavi, sa pedigreom, svojim i od roditelja nasleđenim, sede kod kuće i šire veš umesto noge?

Čisto info za radoznale – posle ove divne ljubavne priče sam ustala i otišla. Pametnom dosta. Toliko.

MUŠKARAC BR 2.

            Zgodan, visok, 35 god, veliki umetnik, sve što zamislim on zna da napravi od raznih materijala, pametan. Jednom prilikom,  nedavno, počne sam priču kako mu je vreme da se ženi, pa će  i to morati da “odradi”. Ja pitam:”Da li je  zgodna, pametna, da li se vole “? On nastavlja svoju priču kako eto, njegovi roditelji žive 40 god zajedno, imaju njega i brata, kako je PORODICA OSNOV SVEGA I BEZ NJE SE NE ŽIVI, kako je potrebno da se ta  tradicija nastavi, pa će i on da se oženi i ima decu, jer i to, na kraju, njegovi roditelji I OČEKUJU od njega, …

Opet ja pitam jel ONA ok, da li ga voli, da li voli sex sa njom, vole iste stvari, imaju iste želje ? Da li oseća nešto posebno prema njoj? On se zamislio, pa kaže: “Ona  nije  ništa posebno. Završila je faks, ima dobar posao, sluša me, dobra je i ne smara. To je to. Ona je kao i svaka druga, samo što je “uletela” sada kada mi  je PRAVO VREME da se ženim!?

Podseti me šta to beše ljubav????

MUŠKARAC BR 3.

         Ovaj treći je najčešći primer današnjice  “Zasto se oženih ja”. Devojka sa kojom je bio godinama mu je saopštila da je trudna i to 3 nedelje nakon njihove ozbiljne svađe i raskida. Rekao mi je da je ona žešći smor, da ne može više da je gleda, ali da će ipak da je ženi, jer je i njemu i njoj vreme, a i da dete ne treba da pati ??? Vrh. Top. A da li se mama i tata vole? Da li mama i tata vole da su zajedno?To više nije obavezna kategorija? Šta će to dete da nauči iz te divne veze smor mame i nesrećnog tate? Koji primer dajemo svojoj deci? Neko pametan je rekao da ljubav može da daje samo onaj ko ljubav i ima, a ovde to izgleda i nije slučaj ???

Bilo bi lepo da napišeš nešto o ovoj priči, ako te ona negde gađa, posebno ako si ti jedna od ove tri SREĆNICE?

Tu sam za TEBE. Lepo je biti u TVOM drustvu .

Zaista, nisu prošla ni poštena tri meseca od porođaja, a već dobijam ovakva pitanja! Prva pomisao nije mi ni za godinu, dve, tri, nije čak ni šta vas briga, moje dete, moja porodica, moja stvar. Ono na šta prvo pomislim kada me pitaju o proširenju porodice je – kada budem imala pare da trudnoću isfinansiram.

Da, ja sam jedna od onih koja je lekara platila i verujte, najiskrenije, ne žalim ni pare i svima to preporučujem. Čak i savetujem. Ne upuštajte se u izazov zvani trudnoća i porođaj ukoliko nemate novca za to ili niste baš veliki avanturista i ljubitelj igara na sreću. Možda dobijete premiju, baš kada vama krene porođaj radi savestan akušer koji vas neće forsirati ukoliko ne ide. Ili beba izađe glatko. Možda se samo malo pomučite. Možda malo više i sve bude u redu. Ali šta ukoliko ne bude tako? Da li je vredno rizika. Ja nisam bila dovoljno hrabra da iskušavam sreću.

Sve je počelo pre dve godine. Sedele smo jedna do druge na rođendanu zajedničke prijateljice, bila je u osmom mesecu. Kaže, u trudnoći joj ništa nije teško padalo. Bilo je tu i obaveznih mirovanja i utrogestana (kod koga ga nema) ali sve je sa bebom i njom bilo u redu.

I baš je sedela u kafiću sa našom zajedničkom prijateljicom kada joj je pukao vodenjak. Nije paničila uopšte. Bila je na dve autobuske stanice od kuće i nije zvala taksi, ušla je u autobus, otišla mirno po stvari i pravac porodilište. Bila je uzbuđena, srećna, dobro se osećala. Uputila joj je osmeh, mahnula i rukom pokazala da se čuju.

Odmarala sam kod kuće kada je stigla poruka: „Gledaj! Dobili smo bebu!“.Uz to i fotografija predivnog mališana.

„Zašto mu viri cevčica iz nosa?“

„Jao, neki kreten ju je porađao. Ali kažu da će beba biti u redu. Jak je on mališa.“

Na žalost nije bilo tako. Hitno je transportovan u Institut. Nema mu spasa. Ništa ne može da se uradi da mu bude bolje. Dete je biljka.

Porođaj je bio za mamu veoma težak, a za dete koban. Ona se nije dovoljno raširila, mali je želeo napolje. Umesto da je odmah urađen hitan carski rez, prirodno su je porađali nekoliko sati. Nagutao se i plodove vode ali i dobio brojna oštećenja tako da i dan danas samo vegetira. Ocena – 2!

Svaki dan je išla u Institut, obilazila je dete i tamo upoznala još tri majke koje su prošle kroz isto.

Godinu i nešto posle toga saznajem da sam trudna. Divna vest, ali meni kroz glavu prolazi užasan osećaj. Šta sada raditi? U čije ruke poveriti svoj i život svog deteta?

„Nemoj da se šališ! Znaš koliko sam ja imala sreće, ostala sam bez plodove vode. Spasio ti je sestričinu“, reče mi sestra i šalje broj njenog lekara.

Krenula sam prvobitno regularno na preglede. Ali kod prve prepreke, kao što je loše objašnjena procedura testiranja što mi je unelo nemir da sa bebom nešto nije u redu prihvatila sam onu: „Plati, pa se klati.“

Tako i bi. Svakoga meseca ozbiljan izdatak. Za ultrazvuk, za briseve, za krvnu sliku. Ali, kada god izađem iz ordinacije, bila sam potpuno mirna i spokojna. Imala sam krvarenje, očitavanje jednog softmarkera ali ni na trenutak nisam bila uznemirena i to samo zato što sam imala puno poverenje u svog lekara, a on mi je naglasio da se ne brinem.

Poslednji, deveti mesec doneo je troduplo veći izdatak – CTG svake nedelje! Pale su pozajmice. Otišla je ušteđevina.

„Devojko niste se dovoljno raširili“, reče mi doktor tri nedelje pre termina: „Obim vaše karlice je sada 18, kada se oduzmu kosti i mišići ostaje 9 cm za prolaz bebe. Obim bebine glave je sada 10 cm. Do porođaja će još rasti, a iskustvo mi govori da se vi nećete još mnogo raširiti. Verovatno se uopšte nećete još širiti. Bebi je već sada knap da prođe i ja bih radio carski rez.“

Kada bi me u toku trudnoće žene pitale kako ću se porađati, uvek sam govorila kako bude moralo. Prirodno – što da ne! Ne plašim se, protiv prirode se ne može. Epidural – ako može, svakako. Živeo razvoj medicine i epidural zajedno s njim. Carski rez – ako mora, šta da se radi. Beba mora nekako da izađe.

Odeljenje carskog reza. Veče nultog dana. Još sam ošamućena od anestezije, bruji mi glava, cela utroba me boli i nikako ne mogu da se namestim da bar malo odremam, a sve pogoršava žena u sobi prekoputa koja konstantno razgovara telefonom. U tom trenutku ne razaznajem šta govori. Završava razgovor, a telefon odmah ponovo zvoni. Okrećem se ka cimerki koja je tu drugi dan i pitam šta se dešava:

„Beba nije dobro. Transportovali su je na Institut. Forsirali su joj prirodni porođaj. Na kraju je išla na hitan carski. Sada juri sve moguće veze da mali bude dobro“, kaže mi.

Stresla sam se sva.

Jutro se nastavilo istim tempom samo što sada veoma dobro razaznajem šta govori. Beba će biti dobro, to je najvažnije. Pretrpela je povrede i reanimirali su je ali će biti dobro. Čujem je viče u slušalicu:

„Znaš kada bi mi se to dogodilo da sam plaćala lekara. Nikada. U ovoj zemlji moraš da platiš da bi te tretirali kao čoveka.“

Istina. Na žalost.

U moju sobu dovode još jednu ženu. Potpuno je iscrpljena. Drema. Ulazi doktorka i odlazi do njenog kreveta te počinje sa obrazlaganjem:

„Mališa će biti dobro. Ima hematom i infekciju i nalazi se na odeljenju poluintezivne nege. Ne brinite se sve će biti u redu.“

Šta se desilo? Porađala se od sedam uveče do tri ujutru, a na kraju je rađen carski rez i to hitan uzdužni.

„Mislila sam, kako se sve žene porađaju tako ću i ja. Mužu sam sad rekla ovo ti je sin jedinac. Dosta od mene!“, kategorična je.

Tada sam rekla sebi:

„Draga moja, sledeći put kada poželiš da rodiš dete, to će biti onda kada za to skupiš pare!“

Kao što kaže žena iz sobe prekoputa: Jedino te tako, u zemlji Srbiji, tretiraju kao čoveka. Na žalost.

Volim te zato što uvijek kasniš i nikad ne stigneš zatvoriti vrata za sobom.

Volim to.

Jer onda sam siguran da ćeš se vratiti.

Volim te jer prihvataš moju prošlost. Zbog svih nedosanjanih snova koje zajedno snivamo. Moja ljubav je tako ništavna i mala kad vidim tvoju prema našoj djeci.

Volim te što si se odrekla vitkog tijela zarad da rodiš nam dijete. Uvijek imaš jedno rezervisano mjesto za moje nepredviđene situacije.

U ovom svijetu poraza ti si moja pobjeda.

Ti si moje sunce i kada je noć. Ja sam ništa, ali sa tobom sam sve. Ti si moj početak, sredina i kraj, cijelo moje biće i “motor” zbog kojeg sam živ. Moje sve terete ti rado nosiš na svojim leđima.

Da tebe ne sretoh, moje postojanje ne bi imalo svrhu. Moje poštovanje samo ti zaslužuješ. Moja si svijest i nesvijest. Davno sam prestao da od Boga nešto tražim, samo mu se zahvaljujem na tebi.

Moj si smisao u ovom besmislu. Život u smrti. Radost u žalosti. Bijela tačka u crnilu. Imam nju niko me se ne tiče više.

Ja, sitan, nebitan, čime tebe zaslužih?

Znate li vi da se od sreće ne spava?! Ja kad nju vidim kako na mojim prsima spava srce tako zaigra bojim se da je taj ples u mojim grudima ne probudi. Bojim se da ako zaspim ugušiće me ovolika doza sreće.

Ne bojim se glasnog smijeha, jer sa tobom tihe sreće i radosti nema. Uz tebe nema neostvarnog sna, sve je moguće i prelijepo. S tobom ni duga nije daleko.

Zbog tebe bih prepješačio sve daljine, obišao sva mjesta samo da te usrećim.

Pisao bih pjesme, iako mi to ne ide od ruke.

Pjevao bih u centru grada i prosio za tvoju ljubav.

Bio bih najsrećniji prosjak.

Moj osloncu.

Moj živote.

Moje uporište.

Moja boginjo.

Moja srećo.

Majko naše djece.

Moj osmijehu.

VOLIM TE!

Sjetih se ovog bića kad sam, prije neki dan, posmatrala čovjeka. Postoji izvjesna sličnost koja me tjera da o takvom ljudskom biću pišem ono što znam. U životu sam i ja samo jedno srela, pa ipak vjerujem da svaki čovjek ili poznaje ili je on sam takva osoba. Među gomilom ljudi koja se provuče kroz naše svakodnevnice, sretne se nekad i onaj koji će se skupljati i zatvarati kada neko pokuša da priđe njegovoj nutrini. Poput insekta koji se uvlači, tako i on spušta glavu, želeći da, na neki način, zauzima manje prostora na ovom svijetu. Skuplja ruke i noge, preusmjerava pogled i izbjegava razgovor.

Međutim, mogu pouzdano reći da takav čovjek ne želi sve što je u njemu prešutjeti, ostaviti u tami svoje nutrine i ne osvrtati se na to. Njegova želja je obično da savlada ono što ga sputava i jednostavno razgovara. Ipak, potrebno je i znati da ga težina onoga što je u njemu uporno lomi, a jedan čovjek nikad ne može znati koliko toga drugi nosi na duši.

Pokušaj, eto, zamisliti u kakve crve se misli i osjećaji mogu pretvoriti kad su dugo nagomilani u zatvorenom prostoru. U takvom okruženju ni jedno ni drugo ne znaju gdje im je mjesto. Izobliče se, postanu glomazniji i bolniji nego što bi trebali biti i čovjek razvije sklonost da im posvećuje više pažnje nego što to zaslužuju. On vidi zmije umjesto crva. Tamo gdje se pojavi iskra, on već osjeća toplinu vatre i nikad ne prestaje dodatno se mučiti zamišljanjem kako njegovo ponašanje izgleda tebi. Kao da on to može pretpostaviti. Može mu danima biti na umu par tvojih riječi, koje si, eto, slučajno izgovorio, pa ako ih on protumači povoljno po svoju ličnost, bit će miran, a ako ne, naljutit će se sam na sebe.  Da… jedan čovjek je, svojom ludošću, i to kadar učiniti.

Čim uočiš čovjeka koji je izgradio cijeli dvorac oko svoje unutrašnjosti, uljepšao ga s vana, a ne dozvoljava ti da vidiš kako je unutra, možeš biti siguran da ga je strah da će ono što je iznutra narušiti ljepotu te vanjštine.

Dok ga pokušavaš nagovoriti da ti se otvori, moraš imati na umu i to da on ne može, kao ti, tek tako početi govoriti, iako to želi. Za njega je svaka izgovorena riječ kao stub oko kojeg će hiljadu puta obići nakon što ga izgradi kako bi se uvjerio da je dovoljno stabilan i da građevini ne prijeti opasnost od rušenja. Kad počne govoriti, vrlo brzo bi se mogao i povući ako ne dobije podršku, razumijevanje ili suosjećanje s druge strane. A sa svakom izgovorenom riječju osjećat će kao da polahko skida prekrivač sa svoga tijela, ne prepoznavajući samog sebe dok to čini. To je razlog što će se htjeti povući i odustati.

Ali ti ga nikako nemoj osuđivati. Nije tvoje da određuješ razloge njegovog ponašanja, tvoje je da ga prihvatiš i da budeš s njim strpljiv, da mu daš do znanja da se trudiš i da ti je iskreno stalo do njegove smirenosti. Nasmiješi mu se. Svaki čovjek će ti lakše prići ako s osmijehom kreneš prema njemu. Ali nikad nemoj silom vući pokrivač, niti rušiti zidove.

Možda će ti se, ako ga ne poznaješ, takav čovjek učiniti tužno, pospano, nezainteresovano ili mrzovoljno, ali molim te nemoj ga kao takvog u svojoj glavi naslikati, već uvijek pokušaj  pogledati iza tog zida i potrudi se da razumiješ. Budi otvoren i pozitivan prema njemu pa će i on ubrzo promijeniti svoje držanje.

Pokušaj držati na umu sve ovo sljedeći put kad ti se pruži prilika. Ja sam sigurna da ćeš, uz malo truda i volje, spoznati da tvoj prijatelj ima veliko srce kojim je spreman baš tebe zavoljeti. Onda ćeš mi biti zahvalan što se sjetih onog insekta i što odlučih da ti ovaj savjet udijelim.

Kanita Jahić

Moje ime je Kanita. Volim književnost mnogo više nego što joj se posvećujem. Volim otkrivati nova mjesta, učiti nove jezike, biti sama ili uživati u društvu pojedinaca. Želim učiti i napredovati svaki dan svoga života. Pišem jer postoji nešto u meni što mi ne da da to ne činim. Ne želim nikad biti zadovljna samom sobom, jer ću taj dan sigurno prestati na sebi da radim.