Dve godine od masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” u Beogradu ostala su pitanja bez odgovora i duboko osećanje porodica žrtava da nezapamćeni zločin nije dobio epilog.

Tvrdi i da je osuđujuća presuda doneta pod pritiskom javnosti i vlasti.

Zbog zločina u Ribnikaru, vodi se i više parničnih postupaka, od kojih je jedan okončan utvrđivanjem odgovornosti roditelja K.K. i škole.

Pre masovnog ubistva, škola nije postupila u skladu sa „dužnom profesionalnom pažnjom” i nezakonito je organizovano dežurstvo učenika, saopštio je Viši sud.

Ova odluka je važna, ali utvrđena odgovornost ne treba da ostane samo na papiru, već bi trebalo da je prihvati i kolektiv škole i bivša direktorka, što se nije desilo, kaže Miljana Martinović.

„Kada roditelji ubijenih kažu da 3. maj i dalje traje, nemamo nameru da bilo koga u društvu opominjemo da se oseća loše, već želimo da kažemo da okolnosti koje su dovele do 3. maja i dalje postoje”, govori.

Godina suđenja

Oko 11 meseci tokom kojih je 2024. godine trajalo suđenje roditeljima K.K., Miljana Martinović opisuje kao „veliko mrcvarenje porodica”.

„Bila je naša odluka da prisustvujemo ročištima. To je bio jedini prostor gde smo se nadali da ćemo dobiti odgovore koji su nam potrebni, jer su roditelji odbili da daju iskaz u parnici.

„Na kraju nam nije bilo dozvoljeno da postavimo sva pitanja, što je bilo duboko povređujuće”, kaže.

Ona i drugi roditelji vode još mnoge pravne borbe.

Podneli su krivičnu prijavu protiv pojedinih zaposlenih u školi, ali i protiv Veselina Milića, šefa beogradske policije, i NN lica, zbog pokazivanja spiska dece u javnosti, koje je maloletni K.K. želeo da ubije.

Nijedna od njih još nije došla do suđenja.

Zbog medijskog izveštavanja i grubog kršenja novinarskih kodeksa, pokrenuti su parnični postupci protiv više medija, među kojima je samo jedan okončan.

„Tokom prvih šest meseci od zločina, senzacionalistički se izveštavalo, uz stavljanje počinioca u prvi plan.

„Predstavljen je kao žrtva nečijeg ponašanje, a deca sa spiska su bila ta koja su označena kao povod za njegov čin.

„I zbog tog narativa, sva deca su postala žrtva, i deca koja su preživela, a najviše ubijena”, kaže Miljana Martinović.

Iz dana koje je provela na sudu zaključuje da oštećeni skoro da „nemaju nikakva prava”.

„Ne postoji služba u sudu koja priprema osobu za ceo postupak, retraumatizaciju, koja objašnjava i pomaže oštećenoj strani da sazna prava.

„Razumski je očekivati da kada se čita presuda, nama, traumatizovanim, očajnim ljudima, bude ponuđena bar voda”, govori o danu kada je krajem decembra 2024. pročitana presuda.

Koje su kazne dosuđene?

Otac dečaka, Vladimir Kecmanović, uhapšen 3. maja 2023, osuđen je na 14 godina zatvora i šest meseci, za krivična dela zanemarivanje deteta i teško delo protiv opšte sigurnosti.

Majka Miljana Kecmanović, koja je na slobodi, osuđena je na kaznu od tri godine zatvora zbog zanemarivanja deteta i za nedozvoljeno držanje municije.

Ovaj postupak je „vođen pod velikim pritiskom”, jer je „država htela da pokaže da nema nikakve greške i odgovornosti u organizovanju školske nastave i da zločin nema veze sa društvenim prilikama”, kaže advokat Borivoje Borović.

„Državi nije stalo da spreči nasilje, ono se promoviše i kroz medije i ljude iz političkog vrha”, kaže.

Na godinu i tri meseca zatvora osuđen je i Nemanja Marinković, instruktor streljane u kojoj je dečak učio da puca.

Ratko Ivanović, vlasnik streljanje, sklopio je sporazum o priznanju krivice.

Osuđen je na kućni pritvor od pet meseci zbog davanja lažnog iskaza, pošto je ranije rekao da nije video dečaka da vežba u streljani.

‘Sistem jeste zakazao’

Odmah posle masovnog zločina, predstavnici vlasti više puta su ponovili da „sistem nije zakazao” i da „život ide dalje”

„Da život ide dalje je nepobitna činjenica, ali to ne podrazumeva da se ne zastane i ne proceni na koji način treba da se brine o deci i održi zajednica”, kaže Miljana Martinović.

U parničnom postupku, koji je vođen protiv roditelja dečaka i osnovne škole, utvrđeno je da postoji odgovornost bar jednog dela tog sistema – obrazovne ustanove.

Time, međutim, nije stavljena tačka, kaže advokat Božović.

„Ne verujem da je ovde završena priča. Treba da se preispita svačija odgovornost.

„Ne mogu da se pomirim sa izjavom koja je data 3. maja da sistem nije zakazao.

„Sistem je debelo zakazao”, kaže.

Roditelji žrtava prethodnih meseci su ukazivali da su potrebne izmene Krivičnog zakona, ali i propisa o oružju i streljanama.

„Treba da se na pravi način pristupi i izdavanju dozvola za oružje i da se promeni odnos prema oružju tako da se ne promoviše”, kaže Miljana Martinović.

Ali potrebno je i da svako krene od sebe.

„Treba da govorimo i o vršnjačkom nasilju, ali time se problem spušta na decu, koja nisu postala takva sama od sebe.

„Treba da imamo mnogo više ogledala za nas odrasle.”

Muzička škola Josip Slavenski će sutra u 20 časova održati koncert u znak sjećanja u Zadužbini Ilije M. Kolarca.

U emisiji “Kec na jedanaest” na televiziji K1 gostovala je Suzana Stanković Čikić, majka ubijenog dječaka, koja je otkrila šta ljudi uglavnom pitaju nakon memorijalnog koncerta, dok je Andrijina profesorka harmonije Isidora Bovan govorila o njegovom velikom talentu koji je imao.

“Mnogi su me pitali odakle mi snaga, kao što ste me i vi pitali prošlog puta. Uvek odgovorim isto, iz ljubavi prema Andriji. Nema te stvari koju ja ne bih za njega uradila. Želim da živi njegovo delo, da on živi i dalje, da bude inspiracija drugoj deci. Bio je inspiracija mnogima i dok je bio živ, iako je bio tako mlad.

Nekako želim da to ostane, da podstakne neku decu, a i ja bih želela da podstaknem roditelje za nešto dobro”, kaže majka Andrije Čikića i dodaje da se trudi da bude dostojna svog sina.

“Trudim se da budem dostojna svog sina, da nije lako, nije, i ne znam da li postoji nešto surovije. Razumem i druge ljude, ja sam psihoterapeut. Ja sam preživela tragediju, a neki ljudi imaju problem koji se može rešiti. Ne treba porediti, svakome je svoja muka najteža. Neke stvari su ispravljive, hvala Bogu da je tako, i treba da se trudimo da ih ispravimo i da budemo zadovoljni, jer ako smo mi zadovoljni gajićemo i zadovoljniju decu.

Ne treba porediti, a da je surovo, surovo je. Svi se mi trudimo da naučimo da živimo sa ovim što nam je život nametnuo, da tražimo neka rešenja. Rane koje ja preživljavam, roditelji stradale dece u ‘Ribnikaru’ i Duboni, ne zarastaju nikada. Učimo da živimo sa tim.

Pokušavam da nađem neki svoj put, misiju zbog čega postojim i dalje na ovom svetu. Volela bih da to bude nešto pozitivno i da moj sin bude ponosan”, govori Suzana Stanković Čikić, prenosi Telegraf.rs.

Majka ubijenog dječaka ističe da ponekad razgovara sa fotografijom svog sina.

“Ponekad mu se obratim gledajući njegovu footgrafiju i kažem mu ‘ti i ja, zauvek tim’, zaista to tako osećam. Uvek sam mu govorila dok je bio živ, da sam uvek za njega tu i da ću ga uvek podržati u svemu onom što smatram dobrim ili što mi on pokaže da je dobro, jer sam najsrećnija kada je on srećan. Zaista sam se tako osećala kada vidim njegov osmeh, njegovo zadovoljstvo, nebo mi je granica bila. Znam da je imao snove, želim da te njegove snove negujem i sad, kao dok je bio živ.

Dobila sam mnogo poruka i pisama od dece širom sveta, koliko on inspirativno deluje na njih, od toga da oni budu bolji đaci, do toga da se posvete nekim van nastavnim aktivnostima. Našla sam jedno pismo na njegovom grobu, od momka koji ima 18 godina iz Mađarske. Napisao je: “Ja sam se trudio, ali nisam bio dobar đak. Kako sam tebe upoznavao, ja se sada trudim više i znaš, ja sam volontirao u vrtiću tokom leta”, i piše šta sve radi sada i šta je sve radio i koliko se trudi. Moje dete koje više nije sa nama, inspiracija drugoj deci i živi na taj način”, kaže ona i dodaje da njena gostovanja nisu hrabrost, nego čista ljubav prema Andriji.

“Nemam zadršku da gostujem, jer imam želju da dočaram koliko je ta ljubav lepa, snažna, nemeriljiva i koliko je ljubav davanje. Ja sam uživala u tome u svakoj sekundi sa njim i on je znao da uzvrati. Zato pričam da ljubav ne treba da se štedi, deca uče gledajući nas.

Naučiće da daju i da primaju ljubav i biće srećna sutra prema svojoj porodici, ta ljubav nam daje snagu i gura nas. Ne moraju da budu uvek ovako tragične stvari, ne daj Bože da se ikada više dogodi”, kaže Suzana i dodaje da je Andrija uvijek imao vremena za druženje pored svih obaveza.

“Uvek je imao vremena za druženje, a suprug i ja smo se trudili da ga učimo što samostalnije organizuje svoje vreme, a da ćemo mi biti tu da pomognemo tamo gde treba”, kazala je majka ubijenog dječaka u “Ribnikaru”.

“Suprug i ja smo Andriji pristupali kao ravnopravnom članu porodice od samog rođenja, spram uzrasta i onoga što može da razume. Time smo mu dali prostor i slobodu, da ima svoj stav, mišljenje, učili smo ga da postoji način ispravan da se nešto kaže, da se ne složi, ali da je jako važno da zna argument, zbog čega se ne slaže”, kaže Suzana i dodaje da su se znala pravila: “Ako je pravilo da se sedi za trpezarisjkim stolom, pravilo je za sve. Ako kažem da se ne govore ružne reči, važi za sve. Deca uče na taj naćin vrednosti sopstvene porodice. Osećaju se ravnopravnim, a ne skrajnutim”.

Suzana je ispričala da su Kosta i Andrija bili u korektnom odnosu.

“Znao ga je od septembra, kada je Kosta prešao u njihovo odeljenje. Ne znam da li ga je poznavao ranije. Nije bio blizak sa Kostom, jer nije dolazio kod nas u kuću, nije ni on odlazio kod njega, ali sam imala prilike da čujem od dece da je Kosta povremeno bio sa njim u toj Mitićevoj rupi. Čak imam jednu prepisku njihovu, gde je Kosta molio Andriju za neke note za njegovu sestru, gde mu je Andrija rekao da on ne može da mu skine te note sa interneta, jer je sve zaključano ili se plaća, ali da će pokušati da mu to nađe.

Nisu bili bliski prijatelji, ali su drugarski komunicirali. Bliže znam decu koja su dolazila kod nas u kuću i sa kojima je Andrija imao više zajedničkih interesovanja, ali evo sada slušam od dece da je bio sa njima povremeno. Ja nikada od Andrije nisam čula ništa ružno o Kosti, ali nisam imala prilike ni da slušam o nekom bliskom druženju.

Sada znam da je Kosta imao dvojicu ili trojicu bližih drugara, kojima je odlazio u kuću i koji su dolazili kod njega u kuću. Neki od tih dečaka su povređeni, pucao je u njih, a mislili su da je Kosta njima najbolji prijatelji. Jedva su preživeli”, kaže Suzana i dodaje da Kosta nije bio otuđen od drugara:

“Nije tačno da nije bio prihvaćen od drugara, ali on, dozvoliću sebi na osnovu onoga što sam čula od dece i što sam imala prilike da čujem na onom ročištu protiv oca, on je dete koje ne može da oseti emociju i možda zato on nije osećao prijateljstvo. Ja sam njega pitala, kakvi su mu bili drugovi, dečaci što su kod njega dolazili u kuću, a on mi je rekao ‘Ništa naročito’.

Jedan dečak koji je povređen, koga sam ja srela mi je rekao da je mislio da mu je Kosta najbolji drug. Pitanje je zašto se Kosta osećao nedovoljno prisutnim u društvu. Bio je pozivan i na rođendane. Ne bih da kažem nešto što ne bi trebalo. Prošli put sam rekla sa kojom hladnoćom je na ročištu pričao o ubistvu, kada sam ga pitala: “Da li znaš da si mi ubio sina”, on je rekao “Znam”.

Nema emocija, verovatno ih nije bilo ni u ovom drugarskom odnosu, ali deca ne znaju da objasne zašto. Sada kada slušam, objašnjavaju da je bio čudan”, dodaje majka Andrije Čikića.

Suzana smatra da ova tragična situacija treba svima da bude opomena i da se stvari ne prihvataju olako.

“Ne možemo da kažemo da niko nije primetio, jer ako deca primećuju da je on čudan, primetili su sigurno i drugi. Obzirom da je sudski proces u toku, ne znam koliko smem da pričam, ali ovo treba da nam bude opomena da neke stvari ne prihvatamo tako lako. Verujem da nikome nije palo napamet da jedno dete može da uđe sa oružjem u učionicu i napravi ovako nešto, ali ja u ovom trenutku ne mogu da govorim da li je bilo znakova na koje je trebalo obratiti pažnju.

Možda jeste, ne mislim samo na dete kao dete, već na celu porodicu. Apelujem, da ne shvatamo olako tu neku vrstu različitosti i neke mnogo manje ispade dečije. Posebno sada, kada neka deca od 12 ili 13 godina misle da im niko ništa ne može, jer nisu krivično odgovorni ili su samo ljuti na svoje roditelje, pa pomisle: “ja neću odgovarati, ali ti možda hoćeš”. Moramo voditi računa, ne znam u kojoj školi možda postoji potencijalno još neko dete, koje neće doći pištoljem, ali sa nožem možda hoće”, zaključila je majka Andrije Čikića, Suzana Stanković.

Profesorka harmonije Isidora Bovan kazala je da je Andrija Čikić bio neodoljiv.

“On je u našoj školi “Josip Slavenski” proveo zaista kratko vreme u odnosu na školovanje. Od septembra do tog užasnog maja. Pokušala sam da objasnim Suzani koliki je trag ostavio na nas sve. Retkost je bila da neko može da se uklopi sa svima. Zanimljiv i neodoljiv je bio.

U školi je želeo da ima najviše ocene, ali to nije bio njegov osnovni cilj. Bio je zaintresovan za sve muzičke predmete. Veliki, a mali čovek. Kada sa njim razgovarate on vas razume, bez obzira da li ste profesor, učenik, osoblje u školi, sa svima je nalazio zajednički jezik, a onda ispred sebe vidite jedno dete sa prelepim pogledom i osmehom.

To je bio Andrija”, zaključila je Isidora Bovan u emisiji “Kec na jedanaest” na televiziji K1, prenosi Telegraf.rs.