krv – Lola Magazin

Može li sačuvana krv iz pupčane vrpce pomoći u lečenju određenih naslednih bolesti

Lola Magazin — Tue, 09 Jul 2024 10:14:26 +0000

Pre nego što se rodio, razmišljali su šta da rade sa krvlju iz njegove pupčane vrpce.

Mogli su da je odbace, poklone ili privatno sačuvaju za neku buduću upotrebu.

Za Gudipatija, IT profesionalca, i Ražu, umetnicu, nije bilo dileme.

„Odlučili smo da je doniramo javnoj neprofitnoj banci, što je značilo da svako kome će krv iz pupčane vrpce koristiti može i da joj pristupi besplatno”, kaže Gudipati.

Njegova supruga je razgovarala sa nekoliko banaka pre nego što su se odlučili za Fondaciju Cord for Life.

Krv iz pupčane vrpce je značajna jer sadrži krvne matične ćelije, koje mogu da prerastu u bilo koju vrstu krvnih zrnaca u ljudskom telu, poput crvenih sa kiseonikom ili belih koji su deo imunog sistema.

Matične ćelije iz krvi se koriste za lečenje leukemije i drugih bolesti krvi.

One nisu samo u krvi pupčane vrpce, već i u koštanoj srži, zbog čega je hirurška transplantacija koštane srži potreba kod mnogih bolesti krvi.

Kada je pacijentova sopstvena koštana srž zahvaćena bolešću, onda je treba uskladiti sa davaocem za transplantaciju, što ne znači da će telo pacijenta uvek prihvati donirane ćelije.

Transplantacija krvi iz pupčane vrpce je, s druge strane, relativno jednostavnija i sličnija običnoj infuziji krvi.

Zamrznuta krv iz pupčane vrpce se odmrzava, matične ćelije se testiraju na održivost, a zatim se ubrizgavaju u vene.

Ako su vaši roditelji privatno čuvali krv iz pupčane vrpce posle vašeg rođenja, teoretski biste mogli da pristupite zalihama sopstvenih krvnih matičnih ćelija kasnije u životu (matične ćelije iz pupčane vrpce održive su i 20 godina).

Ako su izabrali javnu banku, ona bi mogla da ih pokloni i drugima.

„Hiljade transplantacija koje spasavaju živote rade se svake godine korišćenjem matičnih ćelija krvi”, kaže Leonard Zon, profesor pedijatrijske medicine na Harvardskoj medicinskoj školi i direktor Programa matičnih ćelija u Dečjoj bolnici u Bostonu.

Što se tiče rizika od odbacivanja ili infekcije, ćelije iz pupčane vrpce imaju prednost, dodaje Zon.

Ne treba im operacija povezana sa transplantacijom i mogu se samoobnavljati.

„Jedna krvna matična ćelija mogla bi da zameni 3.4 litara vaše krvi.

„Medicinski stručnjaci trenutno koriste krv iz pupčane vrpce za lečenje bolesti krvi ili za stvaranje crvenih krvnih zrnaca u stanjima kao što je anemija srpastih ćelija ili za lečenje leukemije”, dodaje on, napominjući da se mogu koristiti i za lečenje retkih naslednih genetskih poremećaja.

Širom sveta, sve više roditelja smatra da je bankarstvo krvi iz pupčane vrpce njihove bebe najbolji način da se obezbedi budući pristup ovom potencijalno spasonosnom resursu, iako popularnost procedure uveliko varira od zemlje do zemlje.

Prema podacima baze Cell Trials Data, o kliničkim ispitivanjima napredne ćelijske terapije, stope bankarstva krvi iz pupčane vrpce najviše su u Americi – tri odsto krvi iz pupčane vrpce se svake godine skladište.

U Indiji se taj broj kreće oko 0.4 odsto, u Velikoj Britaniji samo 0.3 odsto, dok je u Francuskoj taj broj čak 0.08 odsto.

Vrednost globalnog tržišta bankarstva krvi iz pupčane vrpce procenjena je na milijardu evra u 2020, a očekuje se da će porasti na četiri milijardi evra u narednoj deceniji.

Za roditelje koji mogu priuštiti da privatno skladište krv bebe, odluka može biti laka.

Rizika nema prilikom skladištenja, a imali bi i direktan pristup savršeno usklađenoj krvi.

Neki, pak, tvrde da je kao zdravstveni resurs krv iz pupčane vrpce najmoćnija kada se koristi kao javno dobro, a ne privatno.

Prema Američkoj akademiji za pedijatriju, u privatnim bankama širom sveta čuva se šest puta više jedinica krvi iz pupčanika u poređenju sa javnim bankama, ali su one izdale oko 30 puta više jedinica za terapeutsku upotrebu.

Profesor Zon ističe da su matične ćelije krvi izuzetno vredan resurs, što ne znači da je privatno čuvanje jedina opcija za pristup.

„Uvek govorim roditeljima da, ako mogu da priušte, privatno čuvaju krv iz pupčanika, u suprotnom, nije potrebno”, kaže on.

Dokle god javne banke rastu, a donacije postaju sve raznovrsnije, moguće je pronaći odgovarajući spoj ako vam zatreba, dodaje.

Zon apeluje na roditelje da budu realni u očekivanjima od privatnih banaka i da pažljivo biraju.

„U bilo kojoj proceduri u kojoj čuvate tkivo, ima šanse da se ono zarazi.

„Sposobnost zdravstvenog radnika koji čuva krv iz pupčanika je važna”, ukazuje.

Roditelji moraju biti svesni da krv iz pupčane vrpce verovatno ima ograničen rok trajanja i ne može se čuvati neograničeno dugo, kaže Zon.

U nekim zemljama, krv iz pupčane vrpce može indirektno da pomogne u rešavanju drugih problema, kao što je širenje „superbakterija” otpornih na antibiotike u bolnicama.

U Indiji su zabrinuti zbog porasta otpornosti na antimikrobne lekove, a izbegavanje operacije bi značajno koristilo, kažu stručnjaci.

„Bakterijske infekcije otporne na više lekova (na koje antibiotici nisu delovali) jesu ogroman problem kod pedijatrijskih pacijenata sa transplantacijom koštane srži u Indiji”, kaže Hariharan Periasami, naučnik u Istraživačkom centru Wockhardt za otkrivanje lekova u Aurangabadu, u Maharaštri.

Pacijent zbog toga duže boravi u bolnici, usled čega rastu i troškovi, dodaje.

Infuzije krvi iz krvi pupčanika, s druge strane, nisu toliko rizične.

Neki stručnjaci upozoravaju da moć krvi iz pupčane vrpce ne treba precenjivati.

Jedna studija o tvrdnjama privatnih kompanija za skladištenje krvi iz pupčane vrpce u Kanadi objavila je da ima „značajne pompe” u njihovom onlajn marketinškom materijalu, od preuveličavanja šanse da dete treba da koristi krv iz pupčane vrpce, do obećanja kako se može koristiti.

Kanadska služba za krv, koja je finansirala studiju, kaže da su šanse da je detetu potrebna krv iz pupčane vrpce između jedan prema 20.000 (0.005 odsto) do jedan prema 250.000 (0.0004 odsto).

U Indiji, verovatnoća da će vam zatrebati uskladištena krv iz pupčane vrpce u prvih 20 godina života procenjuje se na 0.04 odsto do 0.005 odsto.

„Nije magična pilula koja leči sve, a ipak se reklamira kao ‘biološko osiguranje’, što je pogrešno”, kaže Somja Gupta, akušerka i ginekološkinja u lancu Klaudnajn bolnica u severnoindijskom gradu Gurugramu.

„Ako čuvate krv iz pupčane vrpce vaše bebe, što je 100 odsto podudaranja za njih, ali ako pokušavate da lečite retku bolest, njihova krv iz pupčane vrpce bi i dalje imala faktore koji izazivaju bolest, tako da se ne može koristiti.”

Gupta je zagovornica javnih banaka, kojih je u Indiji vrlo malo.

„Hitno moramo da uspostavimo javne banke krvi iz pupčane vrpce”, dodaje.

Roditelji u Indiji trenutno plaćaju ogromnu sumu za skladištenje krvi iz pupčane vrpce u privatnim bankama ili je odbacuju.

Podaci registra Indijskog društva za transplantaciju krvi i srži pokazuju da je u od 2012. do 2020. urađeno samo 60 nesrodnih transplantacija krvi iz pupčane vrpce.

U SAD-u, gde su javne banke u izobilju, vodi se nešto drugačija debata oko krvi iz pupčane vrpce.

Može li se koristiti za lečenje određenih naslednih bolesti?

Nova nada?

Kada je Bertrand Majt imao dve godine, dobio je infuziju sopstvenih ćelija krvi iz pupčane vrpce.

Patio je od stanja koje je uticalo na njegov mozak, kaže Metju Majt, Bertrandov otac i direktor Instituta za preciznu medicinu Hugh Kaul na Univerzitetu Alabama u Birmingemu.

Tačno stanje je utvrđeno je znatno kasnije.

Bertrand je bio prvi pacijent sa dijagnozom nedostatka NGLI1, složenog neurološkog poremećaja kome nedostaje enzim – N-glikanaza 1 (NGLI1).

„Ako mutacija ne utiče na krv iz pupčane vrpce, mislili smo da će ove matične ćelije popraviti neka oštećenja mozga, stvarajući funkcionalnu verziju enzima koji nedostaje.

„Čak i ako nije proizvodio enzim, nadali smo se da bi moglo privremeno zaustaviti ili preokrenuti gubitak bele materije u mozgu”, dodaje.

Infuzija je data kao deo eksperimentalne studije Džoane Kurcberg, profesorke pedijatrije na Univerzitetu Djuk 2009. godine, testirajući uticaj infuzija matičnih ćelija na decu sa stanjima koja utiču na mozak.

Činilo se da su infuzije zaista pomogle Bertrandu, barem privremeno.

U periodu od dve godine, MR skeniranje je pokazalo da nije došlo do daljeg gubitka bele materije u mozgu.

Majt je primetio i poboljšanje motoričkih sposobnosti sina.

„Sećam se da je ponovo mogao da drži kašiku.

„Njegovo brbljanje bilo je sve jasnije i razumljivije iako ne govori, zaustavljen je period nemilosrdnog propadanja, što nam je kupilo vreme da dobijemo zvaničnu dijagnozu”, priča on.

Bertrandu je dijagnoza pomogla dobije pravu negu, lečenje, a produžila mu je život.

Ipak, dečak je preminuo sa 12 godina 2020. godine.

Ubrizgane ćelije ipak nisu mogle da ga izleče, kaže Majt, pošto su imale iste mutacije, koje su i izazvale njegov poremećaj.

Iako je malo verovatno da će upotreba pacijentove krvi iz pupčane vrpce u ovim situacijama delovati, jer će nositi iste genetske greške koje uzrokuju bolest, njihovo usklađivanje sa doniranom krvlju iz pupčane vrpce više obećava.

Jedno manje ispitivanje sprovedeno u Dečjoj bolnici Medicinskog centra Univerziteta u Pitsburgu koristilo je doniranu krv iz pupčane vrpce iz javnih banaka za lečenje 44 dece sa nizom od 20 nekanceroznih genetskih poremećaja, poput anemije srpastih ćelija, metaboličkih poremećaja, Hanterovog sindroma i imunih nedostataka.

Studija je pružila nadu da bi se infuzije darovane krvi iz pupčane vrpce mogle koristiti za lečenje širokog spektra pacijenata sa naslednim bolestima.

Za Gudipatija i Ražu, par u Teksasu, ova nada da će pomoći još jednom detetu ih je i podstakla da daju sinovljevu krv iz pupčane vrpce.

„Verovali smo da je Kian došao na svet kako bi napravio značajnu razliku u nečijem životu.

„Tako da nismo oklevali i nismo želeli da ovaj dragoceni resurs završi kao biootpad”, dodaje Gudipati.

Kešanski: Prošle nedelje srce mi je obilno krvarilo nekoliko puta

Jovana Kešanski — Sat, 17 Feb 2018 09:15:00 +0000

Kapalo je po novinama uvek kada bih videla fotografiju malene Milice, dvadesetak dana stare, koju je otac u rastrojstvu ili čemu već bacio na betonski pod u kući svoje tašte. Jer, eto, posvađao se, pa da zaplaši, da pripreti, odreaguje nekako, ko da je dete vaza, pa će da je zalepe posle.

Na toj fotografiji vidi se njeno maleno nejako telo prikopčano na silne cevčice, paperjava bebeća kosica i podlivi po telu.

Za njen se život bori, a tek je došla među sve nas. Kakva topla dobrodošlica.

Umesto da leži u svom krevetiću po čijim se ćoškovima tiskaju plišani medvedi, dok se muzička vrteška sporo vrti nad glavicom, ona leži u inkubatoru, u nekoj sobi neke bolnice, bačena iz očevih ruku. Nema uspavanke, nema umilnog glasa koji će joj na uvo šaputati pile moje, nema nežnih dodira da umire, da kažu ti si naše Sunce što na nebu sja, ti si naša sreća i ljubav najveća.

Nema smeha, nema poljubaca, nema ni prvih grčeva, osim onih što stiskaju njeno slabo srce već danima. Tih ima napretek.

Ubrzo nakon ovoga, izvesni Dejan, izbo je nožem svoje četrdeset dana stare blizance, sinove. Jedan je preminuo odmah, za život drugog lekari se bore. Dejan je profesor fizičkog vaspitanja, prema rečima komšija bio je prilično „normalan“ čovek, miran, povučen. Rekao je na saslušanju „Hteo sam da zaplašim suprugu nakon svađe. Kada sam uzeo nož, pao mi mrak na oči“.

Pao mu mrak na oči.

Ovo, nažalost, nisu izolovani slučajevi „pada mraka na oči“, koji se dešavaju jednom u deset godina. Oni neprestano pune najtamniju hroniku i samo potvrđuju da nije dete za svakoga, niti je svako sposoban i dorastao da bude roditelj!

Često čujem ljude da kažu „svaki roditelj je najbolji za svoje dete“.

Ne, nije svaki roditelj najbolji za svoje dete, već dete za bolje ne zna!(ili zna).

Koliko puta sam samo čula roditelje koji se na javnom mestu prepucavaju pred detetom, nazivajući jedno drugo kobilom ili moronom, dok ih ono gleda širom otvorenih očiju.

Koliko puta sam čula poznanicu kako svojoj trogodišnjoj ćerkici priča da je tata ološ i gad ofucani, jer eto njeno srce krvari od kada ju je on prevario i naprosto nije u stanju da detetu priča lepo o njemu, o ocu.

Koliko puta sam videla ruku koja snažno, nekoliko puta, udara dete preko lica, tako da zahvati i obraz i nos i oko. Jer dete plače kod police sa čokoladicom, ne razume „ne može“, a mami ili tati su tako popustili živci odavno. Oni neće da shvate da dete plačom komunicira i da tako izražava svoju tugu, nezadovoljstvo, bes, želju, bol, potrebu za nečim ili nekim.

Ne, nije dete za svakoga. Posebno ne za roditelje koji nisu u stanju da kontrolišu sebe, svoje besove, frustracije, nezadovoljstva, koji ostaju u promašenim brakovima pa se preko glave deteta šamaraju ili nazivaju debilima i droljama.

Mrš u sobu! (da se mama i tata pošteno isvađaju).

Šta ti bre gledaš, zar ne vidiš da mi ovaj tvoj otac nerve kida?!

Nek te mama vodi na igralište, pizda joj materina, ja s njom na isto mesto neću!

Isti si svoj otac, promašen slučaj!

…

Nije dete za svakoga.

Posebno ne za roditelje koji svoj čemer trpaju na malena leđa ko da su od betona pa se saviti neće, ko da je najbitnije da ima nove patike, jaknu, ručak na vreme, krevet.

Ne, nije za one koji zaboravljaju iz ko zna kojih razloga da je roditeljstvo najlepša ali i najodgovornija, najvažnija, najzahtevnija, najteža uloga koja od nas traži i snagu i strpljivost i čeličenje nerava i razumevanje i vreme i prilagođavanje i gutanje svojih mana i slabosti.

Ne postoji ništa što me boli više od zapostavljene dece, od ostavljene, maltretirane, odbačene. Od dece kojima je vreća tereta stavljena za vrat, od dece koja se upiru da izmire roditelje, od dece koja plaču tiho u sobi dok se mama i tata teraju u pičku materinu, od dece koja veruju da su ona kriva što se oni ne vole, što tata pije, što mama guta lekove, od dece koja su željna i dodira i toplih reči i blagog neprekornog pogleda pa se ko mače motaju oko njihovih bedara ne bi li ih pomilovali, od dece koja nisu uspela da svojim dolaskom na svet približe roditelje jače i više, da ih ućutkaju, promene, otkrave, učine da mama i tata požele da rade na sebi, da se bave sobom, da se bave detetom onako kako zaslužuje, budući da niko od njih nije insistirao da dođe na ovaj svet.

Ništa me ne boli jače nego kad vidim da roditelji svoj ego stavljaju u prvi plan. Kad ne umeju da u miru ostanu ili se u miru raziđu, već se ko zveri trgaju pred očima deteta prskajući ga krvlju iz svojih ranjenih tela, ostavljajući posledice koje će dete vući na ovaj ili onaj način.

Kada mu svojim primerom prljaju predstavu o ljubavi.

Kada ga besomučno povređuju, često, često, ni ne shvatajući da to rade.

Kada ga ne čuju. Ili ga ne čuju dovoljno.

Kada ga ne vide kako bi trebalo.

Svi se ponekad zanesemo, povisimo ton, nervozimo zbog šefa ili posla ili muža ili manjka novca ili sranja koja se svakodnevno dešavaju, ali nikako ne bismo smeli da se opustimo i dopustimo da nam to pređe u naviku,

Jer deca nas gledaju,

jer tako uče,

jer svašta može da se zbog toga rodi i napupi u njihovim malim glavama i srcima,

jer njihova su leđa slaba da ponesu naše brige i frustracije,

jer će se to odraziti na njihovo ponašanje, na njihove izbore, odluke, na njihov duh,

jer njima ne trebaju najskuplje patike, najskuplji tableti, najskuplji telefoni i igračke,

jer od toga se ne raste.

Ljubav i dodir i pažnja su ono što njima treba da bi bili zadovoljni, da bi rasli, da bi dom osećali kao svoje toplo gnezdo, da bi bili sigurni u sebe, u roditeljsku ljubav, da bi postali dobri ljudi.

Zar to postaje toliko teško?

Ovo sigurno niste znali! Posebno ovo za delfine!

Brankica Rakovic — Sat, 16 Dec 2006 09:10:00 +0000

Vodopadi su pravi biseri prirode. Razglednica uživo! Najviši vodopad na svijetu nalazi se u Venecueli, visok je 976 metara. Nevjerovatnom ljepotom zaslužio je i ime – Anđeoski vodopadi.

Srcem se voli, neko srcem i misli. Srednji vijek je bio specifičan po mnogo čemu. Tada su svi, poput Aristotela, mislili da je srce centar inteligencije.

Delfini su morske maze. Iako vole igru i izgledaju prilično naivno, to uopšte nije tako. Spavajući plivaju u krug, a jedno oko im je otvoreno. Tako se čuvaju od morskih napasti. Kada se umore, okrenu se na drugu stranu, otvore drugo oko i ponovo slijedi ples.

Kućna prašina! Na njen pomen mnogi se ježe. Čišćenjima nikad kraja. A znate li da je većina te prašine sačinjena od čestica čovečije kože? Izumrle, naravno.

Patite od depresije? Američki psiholozi su došli do saznanja da poezija, posebno “Božanska komedija” Dantea Aligijerija pomaže pri liječenju.

Narodi širom svijeta imaju svoje obrede prilikom proslave Nove godine. Filipinci, na primer, novo ljeto dočekuju kanonadom iz topova pravljenih od bambusa. Tako „ispaljuju” godinu na izmaku. Australija je poznata po savršenom novogodišnjem vatrometu, a njeni stanovnici u novogodišnjoj noći duvaju u pištaljke, čuju se truve i crkvena zvona. Sve to da bi bukom otjerali staru godinu.

Riječ editor (urednik, redaktor, izdavač) je latinskog porijekla. U starorimsko vrijeme editor je bio zadužen za organizovanje gladijatorskih borbi.

Jeste li se nekada zapitali koliko brzo krv putuje našim organizmom? Od srca do vrhova nožnih prstiju i nazad potrebno joj je čitavih 16 sekundi. Put do mozga i nazad pređe za osam, a do pluća putuje šest sekundi.

Biologija je puna onih “jeste li znali” pitanja. Puževi golaći imaju i muške i ženske polne organe pa, dok se pare, razmjenjuju sjemena. Kasnije oba puža izlegu jajašca.

Crveni luk je neizostavan dio svakog ručka. Veoma su ga cijenili i stari Egipćani. Glavicu su čak stavljali u lijes pored mrtvih faraona. Krug u krugu zapravo je bio simbol vječnosti.