Kao što visibaba predstavlja prvi vesnik proleća, tako je kod nas običnih Srba prvi vesnik zime upravo on, njegovo veličanstvo kiseli kupus! Da nije njega ne bi bilo sarme, ribane salate s tucanom alevom paprikom , podvarka, a ni srpske svete vodice- rasola.

Te čudnovate tečnosti koja leči sve potojeće i one još neistražene bolesti, mamurluk, bolne zglobove, otekle desni… Produkt tog već gore pomenutog kiselog kupusa. Jer pored Tesle, Novaka Đokovića, ajvara, šljivovice i boja na Kosovu, kiseli kupus je jedan od osnovnih obeležja svakog autentičnog Srbina.

I tako, baš kao svake godine, negde sredinom jeseni, posle euforije oko polaska u školu, u našoj kući se otvori tema koliko ćemo ove godine kiseliti kupusa. Od mame mi ostalo ono “da ne fali”, koliko god se trudila da nađem neku optimalnu meru za ishranu četvoročlane porodice, ona “mama” se na pola puta probudi i počne da opominje, “šta ako bude malo, pa se obrukaš, pa ostanete gladni, pa garnizon vojske skoči na fruštuk…” Mislim često, samo da rata ne bude, ludila među ljudima, mada koliko smo zimnice spremili, ni atomski nas neće ubiti.

“Koliko kila kupusa da kupim? Hoću futoški, ili je to svejedno”, zabrinuto će V.

“Kako svejedno, obavezno futoški. I požuri, taj se uvek prvi proda”.

“Je l’ dosta 60 kila”?

“Uuu, mislim da će biti puno. Svake godine preteramo. Možda samo nekoliko glavica da stavimo, da imamo za sarmu. Ipak sad kiselog kupusa, doduše onog vakumiranog, ima u svakoj radnji, pa kad se uželimo, odemo i kupimo”.

“Otkud sad to”?

“Pa, eto, ceo život nam se svodi na ishranu. Hoćemo li sušiti jednu, ili dve polutke, koliko tona paprika za ajvar, pa koliko za kiseli kupus, koliko karnišona za turšiju,…da ti se život smuči”.

“Ali mi obožavamo kiseli kupus. Ipak je domaće, domaće. Mi ga solimo, znamo da smo oprali ruke… A tek kako ide uz seckano…”.

“U pravu si. Ide slava, pa Nova godina i Božić, neću da se brukam s kupovnim. Zna da bude kiseo, ume da rezi, žilav je i liske su male ko pesnice. Kupi, ček da izračunam… Biće dosta 40 kila, desetak glavica ucelo, pa ostalo da narendamo”.

“Odo onda da se futoški ne razgrabi- eno već otvara vrata”…

“Ček, ček, kupi i mojima jedno 20 kila, da se ne muče. I kad to saberem, to izađe 70 kila. Jesi zapamtio?”

“Jesam… A da kupim novo bure, ovo nam omalilo?”

“Može, kupi i novo bure”.

“Hoću imati ja para za sve to”, tužno otvara novčanik.

“Evo ti ove dve hiljade, čuvala sam Peri za jaknu. Mada topao ovaj novembar, neće mu još trebati. Uzmi, šta se gadiš”.

I tako krene akcija… Vladimir, kao glava kuće, renda kupus. Obuko majicu na bretele ala onu “volim da mlatim ženu” i sve sikće od umora. Ja, tu i tamo ga odmenim i molim Boga da ovo naše muško čedo što pre odraste da i on bude od neke koristi.

So nam je izjela ruke poput asfalta, boli , peče i budi krokodilske suze… On kreće da zvoca (po običaju), pa ubrzo zaćuti kad shvati da je upravo on glavni inicaijator ovog novembarskog porodičnog skupa, preklinje sve čega se dohvati, ali renda li renda, nema mu ravnog, ko da je na mlazni pogon. Deca su po običaju uhvatili crtu i nestli u vidu magle, kažu neće da smetaju. Ko da smo mi to nekad smeli da uradimo.

“Ćuti tu i rendaj, tatu je opet uhvatio teniski lakat, kakav domaći, ići ćeš sutra u školu bez domaćeg”.

“A gde nam je kamen”, upitao je V. dok je pogledom kamen tražio po sobi, ko da smo ga u Kinder jajetu osvojili.

“Nemamo kamen, imamo ovo nešto , može da posluži”, dosetila sam se i očima pokazivala na gomilu “nečega” što se “dosađivlo” na terasi.

“A kad sam ja rekao Tijani da iz Grčke donese jedan, smejali ste mi se”.

“Da, umesto magneta za frižider, bolje s neke divlje plaže ‘mazni’ jedan kamen za kupus”.

“Pa kad je tvoja majka uzela prošlogodišnji. Hoće žena da dekoriše baštu, moš misliti. Aj zovi je da vrati”.

“Ne pada mi napamet”.

“Dobro šta se ljutiš, evo ja ću”, nevoljno uzima slušalicu i kreće da čavrlja s taštom.

“Ajde V. dolazi vamo. Neće se ovaj kupus sam ukiseliti”.

“Mislim da smo malko preterali”.

“Ma kakvi, biće ovo oštra zima, kažu ovi na vestima. ‘Ajde udri taj kupus dok deda ne donese kamen i ćuti”.

Tekst prenosimo sa Jasmina Jovičić.

Elem, tako potkovana znanjem o fazama porođaja, shvatim ja te fatalne noći, doduše tek nakon više od dva sata, da mi se zapravo ne kaki, već da ću da rodim. Iako su skoro tri časa iza ponoći, ne odustajem od mijenjanja posteljine na svom i bebinom krevetu, tuširam se pa lagano na Paprikovac. Stižem tek toliko ranije da me ubace u porođajnu salu i ostave samu.

“Ne urlaj baš bez razloga”, savjet je babice koja ode da drijema.

Ne, nemam razlog. Osim što mi se karlica raspada i imam osjećaj da mi se bespovratno otvara ogroman krater među nogama i ne znam da li vrijedi da se sa kreveta bacim na glavu. Kad nakon relativno brzih i, nikad dužih, dva i po sata preguram Tantalove muke i umalo išutiram mlađahnog ljekara koji me šije, a kao da probada Vudu lutkicu, gledam u novi život na metar od sebe, unezvijerena. Šta sad? A da samo odem odavde? Kako ću ja ovo?

Paprikovačku agoniju je nemoguće opisati nekome ko se u njoj obreo nije. Opet uviđam da mi trudnička škola praktično sve manje znači, jer zanatlija sam početnik. Novopečena mama, bez kvalifikacija i lakoće u rasuđivanju i postupanju. Osjećam se zapravo i previše sluđeno da bih podnijela spuštanje na treći sprat, jer beba ima povišen CRP. Šta, kako, zašto? Gledamo se druga mama, iste sudbine, i ja u liftu koji nas vozi na poluintenzivnu. Znamo se, a ne znamo. Ja plačem k’o budala, ona kao malo manja budala, drugo joj je dijete i manje je uplašena. Ali je opet boli.

U spojenim sobama već po dvije mame. A unutra, carstvo uložaka, pumpica za izdajanje, soka od jabuke, križaljki… Naš dom narednih bar sedam dana. Ide red suza pa red smijeha. Ova iz lifta je zapravo moja zemljakinja, ali se dugo nismo srele. Tu je mama prijevremeno rođenih bliznakinja i dvije mame dječaka. Bebe su im na intenzivnoj i napokon nas uvjeravaju da je povišen CRP čista boza u odnosu na inkubator, cjevčice, sonde i da će nam guzica uskoro vidjeti puta, a one su tu odavno i biće još. Onda ide kafa, u tom će i ručak, a na svaka tri sata odlazimo kod beba. Pa opet plačemo, jer se potresemo kad ih vidimo onako male i nemoćne. Pa ide smijeh, sve smo bliskije. Znamo se od juče, a cijeli život. Dijelimo paracetamole i savjete.

Bole me sise. Dragana, iz lifta, i Jelena, mama bliznakinja, spremne da pomognu. Jedna mi stišće lijevu, druga pumpicom spasava stvar na desnoj. Ispred nas samo veliki prozor, ogoljen, iz drugog bloka nas svi vide. Smijemo se i ne marimo, jer sise ne mogu da čekaju. Ako fasujem mastitis, nema kući još nekoliko dana.

Onda stiže Željka, carski rez, djevojčica i dječak. Ubacuju njen krevet do mog, nikad se vidjele nismo. Krišom joj dajem po gutljaj vode i pokoju plazmu i govorim da će sve biti bolje. Već sutra. Da ne plače, hrabrim je ja koja sam juče cvilila svakih pet minuta. Kćerka joj se zove poput mene. Guramo cijeli drugi dan. Ustaje, boli, nije lako, ali tu smo jedna za drugu, treću, četvrtu… Pričamo, ćutimo, smijemo se i plačemo. Izmišljamo šta nam se jede pa zlopatimo bližnje. Spavamo, masiramo se, šišamo, cijedimo sise. Stavljamo obloge. Kupus je prije lijek. Muž velikodušno donosi novu glavicu, valja na spavanje sa listovima na grudima. Plačemo od smijeha kad shvatimo da nam je donio kiseli kupus, žuti se, a kako je dobar samo za suha rebra završava okačen za oluk.

Imamo epizode. I ispade. I bijes. Sreću i tugu. Najvažnije, imamo najpreči razlog zbog kojeg smo tu. I ljubomoru. Što će neka sutra kući. Što Ajša iz treće sobe, poslije i zaboravila sam tačno kojeg djeteta, ispumpa ručno mlijeka za dvije flašice Vitaminkinog soka, dok se nama dno ni zabijelilo nije. Što će i ovog jednog dana proći. Jer, to je život, sva njegova lica. Izvor na kojem se rađa i mjesto gdje nas je najviše zaboljelo.

I gdje se stiču prijateljice za čitav život. Ne bih mijenjala tih prvih sedam dana mog roditeljskog staža ni za sedam godina na Bahamima ni sedmicu na lotou. Kao ni Draganu, koja je rodila isti dan kao i ja, Jelenu, čije su kćerke rođene na moj trideset i treći rođendan i Željku, mamu djevojčice s mojim imenom. One su moj početak drugačije mene. I na neki način bolje. One su neraskidivi dio onog dugotraženog smisla.