Leslie objašnjava da njena porodica nije bogata, ona i njen muž još uvijek otplaćuju studentske kredite i ne putuju često na odmore.

“Oboje mnogo radimo. Kad nismo na poslu, posvećeni smo djeci i njihovim akivnostima, idemo u crkvu ili slavimo rođendane. Imamo dvije kćerkice koje su na pragu puberteta i šestomjesečnog sinčića”, priča Leslie i dodaje rečenicu sa kojom će se poistovjetiti mnogobrojni roditelji:

“Oboje smo umorni. Preumorni.”

Večeri u domu porodice Means provode se nad domaćim zadacima, slanju raznoraznih dozvola i pripremama za spavanje. Ona i njen muž se smatraju srećnima ako oko 21:00 uspiju leći i pogledati neki film ili seriju uz koji obično i zaspe. Leslie je svjesna da njena porodica ima mnogo obaveza i ne žali se zbog toga, ali, kako sama kaže, to ne znači da ona i njen muž ponekad ne mogu učiniti nešto sami za sebe. I upravo to je ona i uradila kada je jednog dana na ormariću vidjela otiske prstiju i mrlju od kečapa na stolici.

“Nisam plakala, znam koliko je moja kuća prljava. No, nasmijala sam se i izgovorila riječi zbog kojih bi se moja majka zgrozila. Noću sam preumorna da to sredim, a vikendima želim provesti više vremena sa ljudima koje volim nego sa metlom u ruci. I u tom trenutku sam odlučila da zaposlim kućnu pomoćnicu”, otkriva Leslie.

Valerie Williams je zaposlena majka dvoje djece koja idu u školu i priznaje da se i ona često osjeća preumorno. No, za razliku od Leslie, umjesto da nađe kućnu pomoćnicu ona ili čisti i posprema toliko da ne može provesti kvalitetno vrijeme sa svojom djecom ili ignoriše nered i onda kuka nad njim. Najviše je nervira to što ljudi često govore da su osobe koje imaju kućne pomoćnice lijene.

“Ne bih rekla da su ljudi koji imaju kućne pomoćnice lijeni, već pametni. Zapamtite, ako ste majka i želite pronaći kućnu pomoćnicu to ne znači da ste lijene. Ni u kom slučaju! Ako imate tu sreću da s vremena na vrijeme možete sebi priuštiti da platite nekoga ko će vam pomoći sa kućnim poslovima, to je sjajno zato što ćete moći uživati sa svojom djecom”, naglašava Valerie.

Leslie je očekivala da će je prijateljice kritikovati zbog njene odluke, ali se prijatno iznenadila kada su joj one rekle da su uradile istu stvar.

“Majke i žene se često boje da traže pomoć, čak i kad nema razloga da osjećaju strah. Ja sam shvatila šta mi je potrebno da budem srećna i ne sramim se da to uradim, čak i ako ću imati manje novca zbog toga. Danas je neko umjesto mene oprao kupatilo i toalet, izribao kuhinju, pokupio sve Lego kockice i sredio prljavi veš. Zar to nije predivno?”, sa osmijehom na licu govori Leslie.

Kao što i sama Leslie kaže, mame se ne trebaju bojati da urade nešto što će im olakšati živote. Nada se da će ih njena priča podsjetiti da iako su sve one super-žene ponekad i njima treba odmor i definitivno su ga zaslužile.

Izvor: Scary Mommy

Čak bi i radniku bilo lakše obaviti ovaj posao kako treba.

Prizor koji ne želite vidjeti prije polijetanja.

Ja moram ovo gledati svaki dan.

Bilo je toliko teško otvoriti sendvič…

Staklena tegla dostavljena u ogromnoj kutiji i bez ikakve zaštite…

Gotovo, kraj!

Tuš za hobite

“Ponekad mi se čini da drugi ljudi nemaju problema. Ja se svakog jutra budim sa strahom što više ne spavam ili, još gore, što nisam mrtva. Konačno sam skupila hrabrosti da ustanem iz kreveta pet sati nakon što moj alarm zazvoni i onda možda čak potražim i nešto za jelo. No, nakon što jedem vraćam se u svoje gnijezdo ćebadi i jastuka za koje mi se čini da me štite od čudovišta u mojoj glavi i oko mene”, otvoreno priča Caitlin.

Subota je uveče, ona za ponedjeljak ima pet domaćih zadataka i ako sada sjedne i počne raditi na njima, možda bi i mogla da završi tri na vrijeme. To je dobro, zar ne? Možda bi mogla dobiti produženje za ostala dva? U utorak ima kontrolni rad i razmišlja da počne učiti jer je to važno za njenu ocjenu. No, tada se javljaju dva čudovišta u njenoj glavi – Anksioznost i Depresija.

“Zašto da učiš za test za koji si sigurna da ga nećeš položiti?”, pita je Anksioznost.

“Zašto se uopšte trudiš? Nikad ga nećeš moći dobro uraditi. Ti samo moraš da spavaš. Ostavi knjige i jednostavno stani”, šapuće joj Depresija.

I upravo to je i uradila – ostavila je knjige, ugasila Microsoft Word i uključila Netflix ne bi li gledanjem serija otjerala misli i glasove u njenoj glavi. Sati prolaze. Ona se ne miče. Ljudima sa strane bi izgledalo kao da ona baš i nema obaveza i da leži cijeli dan. Stvarnost je malo drugačija: Caitlin uzima 21 dopunski čas zato što mnogo zaostaje i plaši se da će imati loše ocjene. Kada počne da se pita gdje je pogriješila glasovi u njenoj glavi se opet jave: “Ti si potpuno beskorisna. Ti ne možeš da učiš ni za jednostavan test koji će odlučiti da li ćeš uspjeti da završiš ovu školsku godinu. Zašto si cijelo vrijeme ležala u krevetu? Zašto nisi učila? Jesi li stvarno toliko jadna kao što izgledaš?”

Caitlin se ovako osjeća svaki dan. Ima ovakve misli i radi ovakve stvari zato što većinu dana ne može raditi ništa drugo.

“U svom umu ja držim zgrade, mačujem se sa demonima i guram crnog duha od sebe. U mojoj glavi se odjednom dešava hiljadu stvari i ja ne mogu da se izborim s njima kako bih radila ono što zaista postoji. Umjesto toga ja vidim samo dijelove svoje mašte i duševne bolesti za koje znam da nisu stvarni. Ako se i vi borite s tim, možda ćete me i razumjeti. Možda ćete shvatiti da je o tome teško misliti i pisati zato što se čini nemoguće da se to sve opiše. Može izgledati licemjerno, izazovno, mračno i nezdravo”, iskreno priča Caitlin.

Caitlin radi sve što može da ostane zdrava- ide na preglede kod doktora i pije lijekove, no to ne znači da joj je bolje. To znači da se trudi da joj bude bolje. Ne znači da živi lakim životom ili da može raditi šta god poželi, recimo da se odmara nakon časova (ako uopšte i ode na časove). Neki ljudi će možda pretpostaviti da je lijena zato što ignoriše domaće zadatke. Zbog toga se ona osjeća kao da se ne trudi dovoljno i da je razočarala sve ljude oko sebe. Žao joj je što je u raspadu, ali voljela bi da drugi ljudi shvate da ona nije lijena, da se trudi i da postaje bolja.

Izvor: The Mighty

Brat i ja smo par mjeseci provodili dane sami u stanu dok je mama radila kao trgovačka putnica. Bilo je to vrijeme kada sam radila sve osim kuhanja i pranja rublja. Budući da brata nisam nikad štedjela, što on može i potvrditi, zadavala sam mu poslove koje mora napraviti prije nego ode van. Bilo je tu raznih stvari – od usisavanja i raspoređivanja perilice posuđa do mijenjanja posteljine. Mislim da me zamrzio svaki put kad bih mu to zadala. Priznajem mu, evo sad, da je dobivao upravo te zadatke jer su meni to najmrskije stvari za napraviti, a budući da je bio mlađi nije imao izbora nego slušati.  Shame on me. Kad je tek počela raspodjela poslova, valjda se budio i na prvu moju, još neizgovorenu riječ, vikao po stanu „ne znam to, ne znam i gotovo“.

Sanjao je loptu i nogomet i obožavao se po cijele dane igrati vani. Doduše, nije se to puno promijenilo osim što kad upišeš fakultet za kontrolora leta moraš ubaciti i malo učenja. Malo više. Puno. Previše.

Znate, ne zamjeram mu to. Bilo je dana kad je rekao da nešto ne zna pa bih napravila ja. Bilo je dana kada bi me mama pitala bih li nešto skuhala pa sam rekla da ne znam. Prezirala sam i samu pomisao na kuhanje i kao papagaj svaki put govorila da ne znam bez i da sam probala. Onda sam ušla u vezu u kojoj me bilo sramota da kada god mi dečko dođe vikendom u Osijek moram naručivati hranu jer sam nesposobna nešto napraviti. Tako je krenulo s tim da je prvih nekoliko puta jeo jedno te isto i pretvorio se u spaghetti Bolognese, a onda su krenula i prva variva, tortilje i razno razne kombinacije jela. Shvatila sam da ne postoji stvar koja se ne može naučiti ako imate dovoljno volje i odlučila sam prije svakog izgovora „ne znam“ ugrist se za jezik i poreći to prije nego mi padne na pamet izustiti.

Zapitate li se ikad što da nijedna osoba oko vas ne zna to što i vi kažete da ne znate? Vjerujem da je odgovor na ovo pitanje negativan jer vjerojatno ste dosad imali sreće da ste svaki put naletjeli na budalu koja je rješavala stvari umjesto vas i možda vam govorila kako se šta radi. Često se susrećem s pitanjima ljudi s faksa o raznim obavijestima profesora, ocjenama, dokumentarijima i, naravno, materijalima za kolokvije i ispite. Znate gdje se to sve nalazi?

Na web stranici fakulteta. Na stranici koja je dostupna svakom tko ima pristup Internetu, čak i ne samo studentima Fakulteta. Bude me sramota svaki put kada mi netko pošalje poruku tog sadržaja jer je meni to ona minimalna odgovornost prema samome sebi koju trebaš imati. Ako cijeli dan provedeš izležavajući se u krevetu, ponekad mijenjajući bok na koji legneš jer ti utrne jedna strana, ne možeš li utipkati svega nekoliko suvislih riječi kako bi našao ono što te zanima?

Nisam pametnija od tih ljudi, nego samo ne želim reći da nešto ne znam ako to mogu naučiti. U današnje vrijeme bi trebalo zakonski zabraniti i kažnjavati riječi „ne znam“ jer je Internet nevjerojatno dostupan vjerojatno i u najvećoj zabiti ovoga svijeta. Sramota je reći „ne znam“ kad je toliko dostupnih informacija na njemu, toliko besplatnih online tečajeva, toliko svakodnevnih raznih seminara i izlaganja na javnim mjestima, toliko konferencija i okruglih stolova na koju možete otići, u većini slučajeva, besplatno i dići ruku i pitati predavače sve što vas zanima. Za one sramežljivije, uvijek postoji vrijeme prije i nakon predavanja kada većina predavača bude dostupna za razna pitanja zainteresiranih. I sam odlazak na takva predavanja će vas potaknut jer ćete vidjeti koliko ima i mlađih ljudi od vas koji su zainteresirani za znanja na raznim područjima. Vjerujte mi, motivirati će vas da i vi ulažete u sebe.

Danas, kad se nudi toliko volontiranja u najboljim organizacijama, kad toliko poslodavaca dolazi na razna mjesta i priča o svom poduzetničkom putu, kada te ljudi sami pozivaju da im pomogneš oko stvari koje su bitne za njih i smatraju da imaš talent, ali nemaš dovoljno znanja, a spremni su ti ga dati kroz razne zadatke, sramota je i gnjusno je reći da nešto ne znaš. Jer to nije istina. To je isto kao kad ljudi žele imati novac, ali ne žele raditi. #croatiantragedies

Reci još jednom ne znam i sigurno je da nikad nećeš napredovati, da te nitko neće nikuda zvati i ponuditi ti praksu, posao i slično jer je to znak neimanja volje i ambicije. Uvjerena sam kako svi takvi ljudi većinom zapravo znaju tražene stvari, ali ih ne žele napraviti. Ili ne znaju, ali je sigurno da ni ne žele naučiti.

Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.

“Nedelja – dan bez budućnosti”, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.

Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.

Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.

Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške “Zdenka” sira i crvene jabuke.

“Nedelja – dan bez budućnosti”, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.

Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.

“Nedelja – dan bez budućnosti”. Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.

Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.

Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.

Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta…)

Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.

Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi. Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči “ne delati”, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla.

Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.

Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: “Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.”

Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.

Preuzeto sa family.rs