Ona je na zapala Ljubi za oko na jednoj košarkaškoj utakmici. Kazao je da je ona bila drugačija od svih. Prišao joj je i rekao: “Do kraja igram samo za tebe”. Planirali su zajedno dočekati Novu godinu.

“Sjeo je na ivicu kreveta pored mene i rekao: ‘Čini mi se da mi malo nije dobro. Čini mi se da bi mi bilo lakše da povratim’. Ja sam samo pokupila tašnu i izašla napolje da on nije ni vidio”, ispričala je Danica u emisiji “Gledajmo se” na TVCG1.

Nakon toga se nisu vidjeli 52 godine. Ljubo uopće nije znao hoće li je ikada više vidjeti. Onda su stupili u kontakt putem Facebooka.

“Jedne noći nisam mogao da vjerujem kad sam to pročitao i brže-bolje odgovorim kad sam shvatio o kome se radi da se vidimo i ponudim joj da se nađemo u jednom kafiću pored gdje sam ja radio u Knez Mihailovoj, Avantura se zove”, ispričao je Ljubo.

Danica je pristala na to da popije kafu s njim jer mu se željela izviniti.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Radio i televizija Crne Gore (RTCG) (@rtcg_me)

“Imala je isti sjaj u očima, isti pogled, istu finoću koju je imala i tada kao djevojka”, kazao je. Razgovarali su dva sata o svemu. Nakon nekoliko dana ju je pozvao na ručak. Ponovo je pristala.

“Ja sam bila u to vrijeme udovica. Već sam onako smirila svoje tuge i žalosti”, kazala je Danica. Zbližili su se i počeli putovati zajedno.

“Onda sam mu ja na aerodromu rekla: ‘Ljubo, mi danas ili završavamo ili počinjemo. Trećeg nema. Bio je početak”, rekla je.

Vjenčali su se u Baru. Smatraju da njihova ljubav može biti jednako jaka kao u mladosti. Danica kaže da ne može biti sretnija.

Klix

Da li postoji razlika u godinama koja povećava izglede za uspešniju i dugotrajniju vezu?Psihoterapeutkinja Eloiza Skiner objašnjava da istraživanja najčešće idu u prilog parovima koji su približno iste dobi.

Manja razlika može biti prednost

Prema Skiner, idealna razlika između partnera je od nula do tri godine. “Istraživanja pokazuju da takva razlika najčešće rezultira dugovečnijom vezom”, kaže ona.

Razlog je, pojašnjava, to što se partneri nalaze u sličnim životnim fazama. Veća je verovatnoća da će imati usklađena očekivanja kada je reč o finansijama, od trošenja i štednje do ulaganja, ali i slične potrebe kada su u pitanju zdravlje, svakodnevne obaveze i planovi.

Skiner dodaje da će parovi slične dobi verovatnije biti usklađeni i po pitanju fizičkih mogućnosti, što im može olakšati zajedničko planiranje aktivnosti, podelu obaveza oko dece i ostvarivanje sličnih ciljeva vezanih za putovanja i način života.

Ističe i da podaci pokazuju kako kod parova sa značajnom razlikom u godinama zadovoljstvo vezom s vremenom može opadati.

“Parovi sa velikom razlikom u godinama mogli bi biti manje otporni na izazovne životne događaje u poređenju sa parovima slične dobi”, objašnjava ona.

Naravno, postoje brojni srećni parovi sa velikom razlikom u godinama, no takve veze mogu zahtevati više prilagođavanja kako partneri stare i kako se njihove potrebe menjaju.

Kada razlika u godinama može postati problem?

Jedno od pitanja koje se pritom često postavlja jeste kada razlika u godinama postaje prevelika. Skiner naglašava da sama brojka nije jedini problem.

“Razlika u godinama može postati problem ako dovede do nesklada u zrelosti, koju možemo nazvati ’emocionalnom dobi’, kao i u životnom iskustvu, vrednostima, prioritetima i očekivanjima”, objašnjava.

Među većim praktičnim izazovima navodi i osnivanje porodice.

“Ako je jedan partner znatno stariji, mogu se pojaviti problemi sa začećem, razlike u stilovima vaspitanja, ali i veća verovatnoća da dete izgubi roditelja dok je još relativno mlado.”

Razlike se mogu pojaviti i kada je reč o novcu i planiranju budućnosti.

“Problem može biti i finansijsko planiranje, dok jedan partner planira penziju, drugi bi možda radije preuzimao finansijske rizike”, dodaje Skiner.

Iako ne postoji stroga gornja granica koja bi automatski značila da veza neće uspeti, psihoterapeutkinja smatra da bi svaki par trebalo realno da proceni svoje potrebe, životne ciljeve i očekivanja.

Važna je i ravnoteža moći

Skiner upozorava i na još jedan mogući problem kod veće razlike u godinama.

“Postoji potencijalni problem sa dinamikom moći – na primer, kada jedna osoba ima više novca, bolju karijeru ili viši status”.

Takva neravnoteža, naravno, može postojati i među partnerima iste dobi, ali veća razlika u godinama ponekad može dodatno da je naglasi.

Superžena

Pitanje “Kada ćete se konačno vjenčati?” Jean Owen (88) i Robert Thorp (97) često su čuli od svoje djece, no odgovor je dugo izostajao. Svojom iznenadnom odlukom ovaj je par pružio najljepši dokaz da za pravu ljubav nikada nije kasno.

Jean i Robert poznaju se već tri decenije. Njihove su porodice nekada bile bliske i provodile su zajedničke odmore. Nakon što su oboje ostali bez svojih bračnih partnera, zadržali su blizak kontakt, a tokom pandemije koronavirusa dugogodišnje prijateljstvo preraslo je u ljubav. Odluku o stupanju u brak donijeli su tek nedavno – i to u potpunoj tajnosti.

Krajem augusta, bez znanja svojih porodica, par se iz Londona zaputio u škotsko selo Gretna Green. Ovo mjesto na granici s Engleskom još od 1754. godine nosi status utočišta za zaljubljene, kada su zbog blažih škotskih zakona mladi parovi ondje bježali kako bi se vjenčali bez pristanka roditelja. Mit o romantičnom raju za vjenčanja opstao je do danas, bez obzira na godine mladenca.

Jean i Robert sudbonosno “da” izgovorili su na njegov 97. rođendan, iskoristivši tako dvostruki povod za slavlje. Svoju su porodicu odlučili iznenaditi vijestima tek po povratku kući.

Nakon ceremonije, mladenci su zaplesali u parku skulptura ispod poznatog spomenika isprepletenih ruku.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Gretna Green (@gretnagreen1754)

Oboje ističu da i danas uživaju u plesu jednako kao nekada, uz opasku novopečenog mladoženje: “Jedini je problem što Jean više ne mogu prebaciti preko ramena”, kroz smijeh je izjavio Robert.

Prema tradiciji Gretna Greena, vjenčanje ne prolazi bez fotografisanja ispod luka sreće ukrašenog potkovicama, gdje su i Jean i Robert zabilježili svoj poseban trenutak.

Klix

Slične oči, oblik lica, osmijeh ili čak kompletan izraz mogu ostaviti utisak da gledate rođake, a ne romantične partnere. Ispostavlja se da taj utisak nije uvijek slučajan.

Naučna istraživanja pokazala su da partneri zaista mogu imati veću fizičku sličnost nego dvije nasumično izabrane osobe. Međutim, objašnjenje nije u tome da zajednički život vremenom učini da izgledaju isto. Čini se da određena sličnost postoji već kada se ljudi izaberu za partnere.

Upravo to pokazalo je istraživanje naučnika sa Stanforda Pin Pin Tea-makorn i Mihala Kosinskog, objavljeno u časopisu Scientific Reports.

Analizirali fotografije 517 parova

Istraživači su analizirali fotografije 517 bračnih parova. Za svaki par imali su fotografije nastale na početku braka i fotografije snimljene mnogo kasnije, nakon perioda od 20 do čak 69 godina.

Sličnost lica procjenjivali su ljudi, ali i tehnologija za prepoznavanje lica.

Rezultati su pokazali da supružnici imaju tendenciju da liče jedno na drugo više nego nasumično upareni muškarci i žene.

Ali zašto?

Često nas privlače ljudi koji su nam slični

Jedno od objašnjenja jeste homofilija, odnosno dobro poznata sklonost ljudi da se povezuju s osobama koje su im na neki način slične.

Ta sličnost ne mora da bude samo fizička. Romantični partneri često dijele slične godine, nivo obrazovanja, životni stil, vrijednosti, stavove i društveno okruženje.

Istraživači navode da je moguće da sličan princip djeluje i kada je riječ o izgledu, odnosno da nam osobe koje na određeni način podsjećaju na nas mogu biti privlačnije ili poznatije.

Krećemo se među ljudima sličnim nama

Postoji još jedno, veoma jednostavno objašnjenje. Ljubavne partnere ne biramo među svim ljudima na svijetu.

Najčešće upoznajemo osobe koje žive u sličnom okruženju, pohađaju slične škole ili fakultete, rade slične poslove ili pripadaju istim društvenim krugovima.

Takva društvena i geografska blizina povećava vjerovatnoću da ćemo upoznati nekoga ko nam je sličan po brojnim karakteristikama.

Drugim riječima, nije nužno da svjesno tražimo osobu koja liči na nas. Sam način na koji upoznajemo potencijalne partnere može povećati vjerovatnoću da završimo s nekim ko nam je donekle sličan.

Ulogu može imati i fizička privlačnost

Istraživači ukazuju i na još jedan mogući faktor.

Ljudi se često povezuju s partnerima približno sličnog nivoa fizičke privlačnosti. U psihologiji i istraživanjima izbora partnera ovaj fenomen poznat je već dugo.

To ne znači da ljudi svjesno procjenjuju ko je “jednako lijep” kao oni. Riječ je o mnogo složenijem procesu u kojem učestvuju lične preferencije, uzajamna privlačnost, dostupnost potencijalnih partnera i društveno okruženje.

Kada se svi ti faktori spoje, rezultat može biti par koji drugima izgleda iznenađujuće slično.

A onda zajednički život može pojačati utisak

Postoji i razlog zbog kojeg nam neki dugogodišnji parovi na prvi pogled djeluju još sličnije.

Ljudi koji godinama žive zajedno često dijele životne navike i okruženje, a mogu imati i sličan stil oblačenja, frizure ili naočale. Partneri takođe nesvjesno oponašaju gestove i izraze lica jedni drugih.

Sve to može dodatno pojačati naš subjektivni utisak da dvoje ljudi liče.

Međutim, tu dolazi zanimljiv obrt.

Ne postaju sve sličniji kako godine prolaze

Decenijama je bila popularna teorija da supružnici vremenom fizički počinju sve više da liče jedno na drugo. Jedno od objašnjenja bilo je da zbog zajedničkih emocija i nesvjesnog oponašanja izraza lica tokom godina razvijaju slične crte i bore.

Stanfordovo istraživanje na 517 parova nije pronašlo dokaze za tu tvrdnju.

Kada su istraživači uporedili fotografije s početka braka s onima snimljenim između 20 i 69 godina kasnije, supružnici nisu postali značajno sličniji.

Dakle, odgovor na pitanje zašto neki partneri toliko liče vjerovatno treba tražiti prije svega u tome koga biramo, ko nas privlači i među kakvim ljudima tražimo partnera, a ne u ideji da zajedničke godine postepeno pretvaraju dvoje ljudi u fizičke dvojnike.

Zanimljivo je, dakle, da ljubav možda ne učini da partneri počnu da liče jedno na drugo. Mnogi su, barem donekle, ličili još kada su se pronašli.

Izvor: nezavisne.com

U tom trenutku, čitava planeta je saznala ono što je naš nobelovac godinama čuvao na samom dnu srca. Prelepa dama bila je njegova supruga Milica Babić, u tom trenutku tri godine u braku sa njim, ali u njegovoj duši prisutna čitave dve decenije. Konačno više nije morao da krije da je upravo ona bila njegova inspiracija i ona čuvena “Jelena, žena koje nema”, o kojoj je pisao stihove dok su se tajno voleli, a svi drugi samo nagađali o kome se radi.

Gazdinska kći koja je opčinila belosvetke varoši

Sama Milica bila je – kako se govorilo – žena ispred svog vremena. Rođena je 2. septembra 1909. godine u Bosanskom Šamcu, kao kći uglednog i imućnog trgovca Stevana i majke Zorke. Od malih nogu pokazivala je neviđeni talenat za crtanje, pa je otac, čim je završila malu maturu, prepoznao tu iskru i poslao je na školovanje u Beč.

Tamo se pet godina usavršavala u Školi primenjene umetnosti Austrijskog muzeja za umetnost i industriju, gde se specijalizovala za pozorišni i modni kostim. Tako je postala prva srpska školovana kostimografkinja, a njene ruke stvorile su odeću za stotine velikih pozorišnih predstava.

Sudbina je htela da se uda za Nenada Jovanovića, uglednog novinara i prevodioca, sa kojim se 1939. godine preselila u Berlin kada je on dobio službu atašea za štampu. Međutim, Milica nije želela da živi u senci svog muža niti da bude samo “žena diplomate”. U Nemačkoj je vredno radila kao modni dopisnik lista Politika, gradeći sopstveno ime i karijeru.

Kroz tuđa vrata do sopstvene sreće i greha

Upravo u Berlinu, u predvečerje strašnog rata, ukrstili su se putevi Jovanovića i našeg pisca. Naš ambasador, tada već ugodinama, samac i naviknut na usamljenički život, počeo je sve češće da se druži sa zemljacima. Ipak, društvo lepe i obrazovane Milice bilo je ono što mu je ulepšavalo dane.

İvo Andric ve eşi Milica Babic'in Nobel Ödülünün müjdesini aldıkları an… pic.twitter.com/iWYlpjaV0X

— Yugoslavya Gurusu (@tojetoturska) January 6, 2016

Prijateljstvo između njih dvoje brzo je preraslo u duboku, iskrenu, ali i zabranjenu emociju. Dragoljub Vlatković, autor knjige o piščevom životu, zabeležio je da je to od samog početka bila velika i prava grešna ljubav. Koliko se i sam pisac mučio zbog osećanja prema supruzi svog prijatelja, najbolje govore reči koje je sam zapisao u to vreme: “Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima.”

Međutim, nije mogao protiv svog srca. Zapisao je tada i rečenicu koja je ušla u istoriju: “Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!” I zaista, čekao je strpljivo i tiho.

Decenije čekanja i krunisanje sreće u Starom gradu – Nagrada i od boga i od ljudi

Nakon Drugog svetskog rata, Milica se vratila u Beograd gde je nastavila da stvara čuda u pozorištu. U braku sa Nenadom ostala je sve do njegove smrti 1957. godine. Prijateljima se nakon toga požalila da više ne može da podnese samoću, ali rešenje je već godinama čekalo na istoj adresi.

Konačno, 27. decembra 1958. godine, u opštini Stari grad u Beogradu, pred svedocima Aleksandrom i Julijanom Vučo, venčali su se Milica i Ivo. Veo tajne sa njihove priče je spao, pa su narednih deset godina svoju ljubav živeli potpuno javno, nadoknađujući svaki onaj trenutak koji im je u mladosti bio uskraćen.

Odlazak u večnost kad je sudnji dan rastavio ove dve duše

Svoju oazu mira pronašli su u Herceg Novom, gde su često odmarali i uživali u mirisu mora i zajedničkim trenucima. Nažalost, sudbina im nije dala još mnogo vremena. Dok su boravili u svom domu na moru, 24. marta 1968. godine, Milica je doživela jak srčani napad i preminula.

Prva srpska školovana kostimografkinja i jedina supruga našeg velikog pisca sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu. Njeno odsustvo ostavilo je neizbrisivu prazninu u njegovom životu. Sedam godina kasnije, na istom mestu, pored svoje Lepe, položena je i urna našeg nobelovca.

Izvor: ona.telegraf.rs

Iako su mnogi u to vreme vrteli glavom i šaptali po sokacima, Brižit Trogno, kako se tada prezivala, poticala je iz veoma ugledne i imućne porodice lokalnih poslastičara. Kod njih u kući mirisale su najfinije čokolade, a deca iz takvih kuća imala su otvoren put ka mirnom i staloženom životu. Radila je kao profesorka književnosti i vodila dramsku sekciju, bila u braku sa bankarom sa kojim je stekla troje dece, a među njenim đacima našla se i jedna od njenih ćerki.

Njezin život delovao je potpuno posložen, sve dok u dramsku sekciju nije zakoračio petnaestogodišnji Emanuel Makron.

Čokoladna naslednica i dečak koji je više od svega voleo knjigu i starije društvo

On nije bio poput svojih vršnjaka koji su jurili za loptom i pravili nestašluke. Mladi Emanuel radije je večerao sa svojim profesorima, bistrio visoke nauke sa profesorima i vazda teglio naramak knjiga pod miškom. Kada je u maju 1993. godine izašao na školsku scenu, glumeći u jednoj predstavi, profesorku Brižit je taj njegov nastup potpuno oborio s nog. Prisećala se kasnije kako je imala osećaj da pred sobom nema dete, već pravog malog Mocarta čiji je um bio svet za sebe.

Ubrzo su počeli zajedno da pišu dramske komade, a to zajedničko sedenje nad papirima postalo je izgovor za sate i sate razgovora. Priča se čak da je mladi Emanuel u to vreme napisao i strastveni roman od 300 strana, inspirisan njihovim prvim iskrama, a jedna komšinica iz njegovog rodnog mesta preduzela je na sebe da mu taj rukopis prekuca na mašini. Kroz reči i stihove, rođena je veza koja više nije mogla da se sakrije.

Zbog čega profesorka nije mogla da dá obećanje zabrinutoj majci

Kada su do roditelja mladog Emanuela stigle glasine da se u školi nešto dešava, oni su prvenstveno pomislili da se njihov sin zagledao u profesorkinu ćerku, koja je išla sa njim u razred. Međutim, kada je istina izašla na videlo – da je u pitanju sama profesorka, majka troje dece i žena 24 godine starija od njihovog sina – kuća im se okrenula naopačke. Njegova majka Fransoaz i otac Žan-Mišel doživeli su hladan tuš. Roditelji su odmah reagovali i rešili da dečaka sklone iz varoši, pa su ga poslali u Pariz da završi prestižnu gimnaziju.

Pre nego što je spakovao kofere i krenuo za prestonicu, sedamnaestogodišnji Emanuel je odlučno pogledao svoju profesorku u oči i da joj obećanje koje bi mnogi proglasili dečijom maštarijom: “Šta god ti radila, ja ću se vratiti i oženiti se tobom!” Njegovi roditelji su molili Brižit da se povuče dok on ne postane punoletan, ali im je ona otvoreno odgovorila da ne može ništa da im obeća.

Jedina koja je imala razumevanja za ovu nesvakidašnju ljubav bila je Emanuelova baka Manet, stara učiteljica koja ga je odmalena učila da voli knjige i slobodarske ideje.

Kilometri ih delili, a pisma ih spajala

Godine su prolazile, a daljina nije uspela da ugasi ono što je rođeno u Amijenu. Pisali su jedno drugom redovno, čuli se i gradili svoj odnos vrlo strpljivo. Brižit je postepeno pripremala svoju porodicu na ono što dolazi, svesna da varoške priče i zlobni jezici mogu naškoditi njenoj deci. Nakon što se zvanično razvela od svog prvog supruga, stvoreni su uslovi da daju sebi šansu pred bogom i ljudima.

Godine 2007, kada je on imao 29, a ona 54 godine, stali su na ludi kamen u primorskom gradiću Le Tuke. Emanuel je bio toliko obziran da je pre samog venčanja otišao kod njene odrasle dece i zamolio ih za ruku njihove majke. Na svadbenom veselju srdačno im se zahvalio što su prihvatili njih dvoje kao, kako je sam rekao, “ne baš sasvim običan par”. Time su zatvorena usta mnogim nevernim tomama.

Svoja na svome, pa makar i u Jeliseju

Kada je Emanuel 2017. godine izabran za najmlađeg predsednika u istoriji Francuske, svet je ponovo počeo da bruji o njihovoj razlici u godinama. Doduše, Brižit se na sve te tabloidne priče samo blago osmehnivala, govoreći kroz šalu da je ta razlika u godinama samo njihova interna šala, a sam predsednik je često isticao da niko ne bi reč rekao da je muškarac taj koji je dve decenije stariji od žene.

Zanimljivo je da u Francuskoj uopšte ne postoji zakonom definisana funkcija “Prve dame”. Prema zvaničnoj povelji Jelisejske palate, supruga predsednika nema svoju platu, nema sopstveni budžet niti pravo na lične reprezentativne troškove.

Ona je tu da predstavlja zemlju, prima dopise građana i bavi se humanitarnim radom, ali država za njen rad ne izdvaja platu, već samo pokriva troškove osoblja i obezbeđenja koji joj pomažu u radu.

Danas, Brižit Makron uživa veliko poštovanje među Francuzima. Voli da prošeta Parizom, obiđe muzeje i ode u pozorište, uvek doterana i sa osmehom. Pokazala je da prave ljubavi ne znaju za godine, pravila i varoške priče, i da se iz jedne obične školske učionice uz malo hrabrosti može stići do samog vrha sveta.

Na kraju, priča o Brizit i Emanuelu Makronu pokazuje da pravila često nisu onakva kakvim ih zamišljamo – niti Prva dama ima zakonsku obavezu da živi u predsedničkoj palati i bude protokolarni pratilac, niti je Makronov odlazak 2027. godine nužno konačan. Dok se Francuska sprema za izbore u proleće 2027, ustavna vrata za Makronov povratak 2032. ostaju odškrinuta. Ostaje samo da vidimo hoće li sledeći stanari Jelisejske palate prihvatiti nasleđena nepisana pravila ili će Brižitini naslednice potražiti potpunu slobodu van zidina predsedničke rezidencije.

Izvor: ona.telegraf.rs

U ljubavnim vezama ljudi se često spoje s osobom koja im ne odgovara ili čije su negativne osobine neverovatno slične onima koje imaju bivši partneri. Ponavljaju se isti problemi i sukobi, od neverstva do emocionalnog zanemarivanja. Postavlja se pitanje da li je taj ljubavni “deža vi” posledica karakternih mana ili se iza toga krije nešto dublje, piše Psychology Today.

Privlačnost poznatih obrazaca

Većina ljudi ima urođenu potrebu da traži poznate situacije, što važi i za ljubavne veze. U psihologiji se to naziva prenos ili transfer: sklonost da nas privuku osobe koje nas podsećaju na bivše partnere, a ponekad čak i na roditelje. Koncept je logičan. U poznatim okolnostima osećamo se prijatnije, jer mozak ulaže manje napora. Problem nastaje kada je taj osećaj poznatog u vezi zapravo disfunkcionalan.

Ako je neko odrastao uz roditelje u problematičnom braku ili su prve veze bile obeležene kritikom, nepoštovanjem i lažima, postoji velika verovatnoća da će ga i kasnije privlačiti osobe sa sličnim ponašanjem. Takva veza može biti bolna, ali podsvest prepoznaje obrazac kao nešto poznato i zato mu se vraća.

Uloga stilova privrženosti

Drugi faktor koji objašnjava zašto nekoga privlači određeni tip osobe, čak i ako mu ne odgovara, jeste stil privrženosti. To su obrasci povezivanja i ponašanja u vezama koji se razvijaju u ranom detinjstvu, u zavisnosti od odnosa sa roditeljima.

Ti stilovi, koji se opisuju kao sigurni, anksiozni, izbegavajući i odbacujući, prilično su postojani i retko se menjaju sami od sebe. Zbog toga u odrasloj dobi nesvesno primenjujemo te obrasce u romantičnim vezama.

Na primer, osoba sa sigurnim stilom privrženosti, koja je verovatno odrasla uz emocionalno dostupne roditelje, uglavnom ima poverenja, samopouzdana je i dobro komunicira. Takvi ljudi osećaju da zaslužuju ljubav i mogu da grade zdrave veze.

S druge strane, neko s izbegavajućim stilom može se osećati ugroženo zbog bliskosti i teško se veže. Osoba s anksioznim stilom često će biti preterano vezana, ljubomorna i osećaće intenzivan strah od odbacivanja.

Zanimljivo je da se određeni stilovi međusobno privlače. Iako zvuči paradoksalno, anksiozne osobe često privlače one s izbegavajućim stilom, i obrnuto. U takvom paru jedan partner neprestano traži bliskost, a drugi se od nje sklanja, što dovodi do stalnih sukoba i potvrđuje duboko ukorenjene obrasce ponašanja.

Partneri kao psihološko ogledalo

Postoji i koncept prema kojem je svet, pa tako i ljudi u njemu, naše ogledalo. Ono što vidimo u drugima, a posebno u partnerima, zapravo je odraz onoga što nosimo u sebi, uključujući delove koje ne prihvatamo ili kojih se stidimo.

Ovakav pogled na veze sugeriše da će osoba koja se oseća nesigurno, uplašeno ili bezvredno privlačiti partnere koji će te emocije samo da pojačavaju. Isto tako, ko ima nerešene probleme iz prošlih veza, verovatno će ga privući ljudi koji će ga podsetiti na te probleme i izvući ih na površinu.

Prema ovom konceptu, nastavićemo da privlačimo isti tip ljudi i situacija sve dok ne naučimo lekcije koje nam oni donose. Drugim rečima, emocionalni i psihološki razvoj ostaje blokiran sve dok ne prepoznamo i ne iscelimo sopstvene stare rane.

Naravno, čak i ako osoba s vremenom nauči te lekcije, oporavi se od trauma i prekine začarani krug, to ne znači da u budućim vezama neće biti sukoba. Individualna ili partnerska terapija u tome mogu značajno da pomognu. Usponi i padovi i dalje će postojati, ali postaće prilike za učenje i lični rast.

Superžena

Upravo takav pristup, poznat kao “sunset clause”, poslednjih meseci sve više privlači pažnju onih koji veruju da ljubav, pored emocija, zahteva i svesnu odluku da se odnos neguje.

Dok ga jedni vide kao znak zrelog odnosa u kojem ljubavni parovi ne beže od teških tema, drugi smatraju da ovakva praksa može da unese nepotrebnu nesigurnost u nešto što bi trebalo da bude spontano.

Ipak, ideja nije da se ljubavi unapred odredi kraj, već da se spreči da ljudi ostanu zarobljeni u odnosima koji su vremenom izgubili bliskost, zadovoljstvo i zajednički cilj.

Dogovor koji podstiče iskrenost među partnerima

“Sunset clause” podrazumeva da par na početku veze odredi period nakon kojeg će otvoreno razgovarati o svom odnosu. To može biti nekoliko meseci, godinu dana ili neki drugi trenutak koji oboma odgovara. Cilj je da se proveri kako se partneri osećaju i da li njihove želje i dalje idu u istom smeru.

Takav razgovor ne bi trebalo da bude potraga za krivcem niti najava mogućeg raskida. Njegova svrha je da partneri dobiju priliku da izgovore ono što možda svakodnevno prećutkuju i da zajedno procene šta njihovoj vezi treba.

Zagovornici ovog koncepta smatraju da mnogi odnosi traju duže nego što bi trebalo jer ljudi često ostaju zbog navike, straha od samoće ili osećaja da su već previše uložili. Pravovremena pitanja mogu pomoći da se važne stvari ne ignorišu godinama.

Kada ljubav dobije “rok”

Stručnjaci za odnose često naglašavaju da stabilne veze ne opstaju samo zahvaljujući emocijama, već i spremnosti partnera da razgovaraju o promenama. U tom smislu, ovaj koncept može biti način da se odnos ne prepusti rutini.

Umesto čekanja da se problemi nagomilaju, partneri dobijaju priliku da ranije primete udaljavanje, nezadovoljstvo ili različita očekivanja. Nekada upravo jedan iskren razgovor može pokazati da postoji prostor za poboljšanje.

Ipak, postoji i drugačije mišljenje. Deo ljudi smatra da unapred određen trenutak za procenu veze može stvoriti osećaj pritiska i pretvoriti emocije u nešto što se meri kao obaveza. Za njih ljubav treba da se razvija bez unapred postavljenih kontrolnih tačaka.

Važnije od datuma je pitanje koje mnogi izbegavaju

Problemi u vezama najčešće ne nastaju iznenada. Češće se stvaraju kroz male razlike, neizgovorene zamerke i razgovore koji se stalno odlažu. Zbog toga pojedini terapeuti smatraju da bilo kakav oblik redovne provere odnosa može biti koristan.

Nije presudno da li će par imati zvaničan dogovor poput “sunset clause”, već da li postoji navika da se razgovara o osećanjima, potrebama i očekivanjima. Bez toga i najjače veze mogu vremenom izgubiti bliskost.

Za neke parove ovakav pristup može biti dokaz poverenja i želje da odnos grade svesno, dok će drugima delovati previše racionalno za nešto tako emotivno kao što je ljubav.

Možda se odgovor ipak krije u jednostavnom pitanju: da li smo i dalje srećni zajedno i da li biramo ovu osobu iz ljubavi, a ne samo iz navike?

Superžena

Psiholog Mark Travers otkrio je nekoliko jednostavnih saveta za srećan život koji mogu pomoći ljudima da ponovo pronađu uzbuđenje u svakodnevnim trenucima i probude osećaj da život ponovo ima posebnu boju.

1. Vratite se starim hobijima, ali ih osvežite na novi način

Mnogi ljudi tokom godina zaborave aktivnosti koje su ih nekada iskreno radovale. Hobiji iz detinjstva ili mladosti često ostanu po strani zbog posla, obaveza i novih prioriteta, ali upravo oni mogu biti ključ za vraćanje osećaja zadovoljstva.

Povratak starim interesovanjima ne znači da morate da ih praktikujete na isti način kao ranije. Naprotiv, dodajte im nešto novo i prilagodite ih osobi koja ste danas.

Ako ste nekada voleli da slikate, pokušajte novu tehniku, poput digitalne umetnosti ili akvarela. Ako ste uživali u pisanju, otvorite blog ili vodite dnevnik. Ako ste voleli muziku, naučite da svirate instrument koji vas je oduvek privlačio.

2. Organizujte “dan iznenađenja” i prekinite rutinu

Jedan od razloga zbog kojih život ponekad deluje jednolično jeste to što unapred znamo kako će izgledati svaki dan. Uvođenje malog elementa iznenađenja može vratiti osećaj avanture.

Možete zamoliti prijatelja ili člana porodice da osmisli vaš dan, a da vam plan ne otkrije unapred. To može biti odlazak u restoran koji nikada niste posetili, šetnja nepoznatim delom grada, odlazak na izložbu ili isprobavanje neke nove aktivnosti.

Druga mogućnost je da napravite spisak stvari koje biste voleli da probate, stavite ih na papiriće i nasumično izaberete jednu kada vam je potreban beg od svakodnevice.

3. Naučite novu veštinu bez pritiska da morate biti savršeni

Nova znanja ne moraju uvek imati praktičnu svrhu. Nekada je dovoljno učiti nešto samo zato što vas zanima i zato što vam donosi zadovoljstvo.

Bilo da želite da naučite da pravite komplikovanije poslastice, svirate gitaru, fotografišete, crtate ili se bavite nečim potpuno drugačijim, važno je da uživate u procesu.

Mnogi ljudi odustaju od novih pokušaja jer se plaše da neće odmah biti dobri u nečemu. Međutim, upravo početnička faza može biti najzabavnija, ona vraća radoznalost i osećanje otkrivanja.

4. Pretvorite ono što volite da gledate i čitate u stvarna iskustva

Naše omiljene knjige, serije i filmovi često otkrivaju interesovanja kojih možda nismo ni svesni. Umesto da ih samo posmatramo iz udobnosti svog doma, možemo pokušati da ih pretvorimo u iskustva.

Ako volite dokumentarce o prirodi, organizujte izlet, istražite obližnje parkove ili se uključite u aktivnosti zaštite životne sredine.

Ako uživate u putopisima, istražite skrivene delove svog grada, posetite muzeje ili probajte kuhinje različitih zemalja. Ljubitelji kriminalističkih romana mogu da se pridruže književnim klubovima, rešavaju zagonetke ili isprobaju društvene igre zasnovane na misterijama.

5. Krenite u malu avanturu, bez velikog plana

Za promenu raspoloženja nije uvek potrebno veliko putovanje ili komplikovana organizacija. Nekada je dovoljna mala avantura koja će razbiti svakodnevni obrazac.

To može biti jednodnevni izlet u obližnji grad, šetnja nepoznatom rutom, poseta novom kafiću, odlazak na pijacu koju nikada niste obišli ili istraživanje mesta koja su vam do sada bila nepoznata.

Izvor: superzena.b92.net

Teorija polazi od ideje da početak ljeta donosi više prilika za zaljubljivanje, ozvaničavanje veze, vjeridbe, zajednički život ili razgovore koje su partneri ranije odlagali.

Zbog toga se na društvenim mrežama sve češće dijele priče o upoznavanju partnera u junu, povratku stare ljubavi ili važnim prekretnicama koje su se dogodile upravo tokom ovog mjeseca.

U objašnjenju ovog trenda ne ističu se mistične teorije, već raspoloženje, energija i psihologija. Duži dani, više sunca i početak ljeta kod mnogih ljudi utiču na bolje raspoloženje, veće samopouzdanje i društvenu aktivnost.

Prema zagovornicima ove teorije, upravo zbog toga ljudi postaju otvoreniji za izlaske, nova poznanstva i kvalitetnije provođenje vremena sa drugim osobama.

Dodatni razlog popularnosti junske teorije jeste činjenica da jun u mnogim dijelovima svijeta označava početak ljetnje sezone, putovanja i opuštenijeg druženja.

Toplije večeri i bogatiji društveni život stvaraju više prilika za upoznavanje novih ljudi, pa ljubavne priče u tom periodu postaju vidljivije.

Ipak, sama teorija ne tvrdi da jun posjeduje neku skrivenu moć kada su u pitanju veze. Njena suština je da podstakne ljude da budu prisutniji, prihvate pozive, izađu na sastanak i naprave konkretan korak umjesto da čekaju.

Istovremeno, naglašava se da ovaj obrazac ne odgovara svima podjednako, jer neki ljudi ljeto ne doživljavaju kao posebno romantičan period.

Nezavisne