Psiholog Robert Lihi sa Weill-Cornell Medical College bavio se upravo načinom na koji ljubomora raste iz jedne neprijatne emocije u čitav unutrašnji scenario. U radu objavljenom u Journal of Clinical Psychology, kroz pristup poznat kao terapija emocionalnih šema, on izdvaja obrasce mišljenja koji hrane ljubomoru i pretvaraju je u mnogo veći problem nego što je u početku bila.

Ideja je jednostavna – ljubomoru često ne pojačava samo ono što se dogodilo, već priča koju sebi ispričamo o tome što osećamo. Neko može da poveruje da taj osećaj nikada neće proći, da je sramotno biti ljubomoran ili da je njegova ljubomora dokaz da se zaista dešava nešto loše. Stil emocionalnog vezivanja takođe ima veliku ulogu. Osobe koje se osećaju sigurnije u odnosima uglavnom lakše puste ljubomorne misli da prođu. Oni sa anksioznim stilom vezivanja, već skloni strahu od napuštanja, mogu od sasvim bezazlene situacije napraviti višesatnu mentalnu krizu.

U jednom od primera iz terapije, Lihi opisuje muškarca po imenu Rajan, koji je imao izražene epizode ljubomore. Prvi korak za njega nije bio da odmah „prestane da bude ljubomoran“, već da nauči da prepozna šta se tačno dešava u njegovoj glavi. Tokom dana bi beležio koje mu se misli ponavljaju, a zatim ih ostavljao za posebno vreme uveče – petnaest minuta koje je nazivao „vreme za brigu“. Drugim rečima – ljubomora je dobila termin, umesto da mu zauzima ceo dan.

Ovo su najčešći misaoni obrasci koji ljubomoru mogu da pretvore u spiralu:

Čitanje misli

Ubeđenje da znate šta druga osoba misli, iako za to nemate konkretan dokaz. Na primer: „Sigurno misli da je on(a) privlačnija od mene.“

Predviđanje budućnosti

Kada najgori mogući scenario počnete da tretirate kao činjenicu. „Ostaviće me, osećam to.“

Katastrofiziranje

Uverenje da biste bili potpuno uništeni ako bi se desilo ono čega se plašite. „Ako me prevari, nikada se neću oporaviti.“

Etiketiranje sebe

Svođenje cele svoje ličnosti na jednu negativnu reč. „Dosadan sam. Takav sam.“

Umanjivanje pozitivnog

Kada sve dobro u vezi odbacujete kao slučajnost ili nevažno. „Dobro nam je sada, ali to ništa ne znači.“

Negativni filter

Fokusiranje na jedan loš detalj kao da je jedini koji postoji. „Nismo imali seks dve nedelje. To mi sve govori.“

Preterano uopštavanje

Od jednog događaja pravite celu priču koja potvrđuje vaše strahove. „Nije mi odgovorio sinoć. Udaljava se. Tako uvek počinje.“

Crno-belo razmišljanje

Ako nešto nije dobro, onda zaključujete da ništa nije dobro. „Ova veza više uopšte ne funkcioniše.“

„Trebalo bi“ pravila

Imate pravila koja partneru nikada niste jasno izgovorili. „Da me stvarno voli, ne bi nikoga drugog smatrao privlačnim.“

Personalizacija

Svaki postupak partnera tumačite kao komentar o sopstvenoj vrednosti. „Nasmejala se njegovoj šali, a meni se tako ne smeje. Znači, problem je u meni.“

Krivica

Verujete da je partner namerno izazvao vašu patnju. „Uradio je to da bih ja videla.“

Emocionalno zaključivanje

Ako nešto osećate, onda zaključujete da je to sigurno istina. „Osećam da nešto nije u redu, dakle nešto nije u redu.“

Poenta prepoznavanja ovih misli nije u tome da se osoba dodatno posrami zato što je ljubomorna. Naprotiv. Većina ovih reakcija javlja se brzo, automatski i u trenutku deluje potpuno uverljivo. Ali kada ih imenujemo, lakše ih zaustavljamo pre nego što se pretvore u veći unutrašnji haos.

Za Rajana je najteži deo bio da prihvati da ne može uvek sve da zna i kontroliše. Vremenom je, međutim, počeo da ljubomoru posmatra drugačije – ne kao dokaz da je veza ugrožena, već kao signal da mu je do odnosa stalo. To je mnogo zdraviji početak od proveravanja partnerove lokacije četvrti put pred spavanje.

Zadovoljna.rs

Emocionalna nezrelost kod odraslih često se otkriva na osnovu njihovih suptilnih ponašanja, a razumevanje ovih znakova može biti ključno u vašim ličnim i profesionalnim odnosima.

Izbegavanje odgovornosti

Jedan od najčešćih znakova emocionalne nezrelosti kod odraslih je izbegavanje odgovornosti.

Odgovornost je, na kraju krajeva, jedno od obeležja odraslog doba. Ali neki ljudi, čak i kako stare, nastavljaju da izbegavaju odgovornost i svoje obaveze i oslanjaju se na druge da reše njihove probleme. Ovo ponašanje može se manifestovati na različite načine – od izbegavanja kućnih poslova do neispunjavanja profesionalnih obaveza.

Kod ovakvih osoba često može da se primeti i da druge krive za sopstvene greške ili neuspehe, umesto da preuzmu odgovornost. Ovo izbegavanje je odbrambeni mehanizam, način na koji se nose sa pritiscima odraslog doba bez stvarnog emocionalnog odrastanja.

Prepoznavanje ovog ponašanja prvi je korak ka razumevanju i rešavanju emocionalne nezrelosti kod odraslih. Ovde nije reč o okrivljavanju ili sramoti, već o svesti i razumevanju.

Preterana reakcija na male probleme

Svi smo bili u situaciji da ne nešto preterano reagujemo. Ali za odrasle osobe koje nisu emocionalno sazrele, ovo može postati obrazac koji se ponavlja.

Neodgovarajuća reakcija na male probleme još je jedan suptilan znak emocionalne nezrelosti. To ukazuje na nesposobnost efikasnog regulisanja emocija ili suočavanja sa normalnim usponima i padovima u životu.

Važno je da takvim osobama pristupimo sa empatijom i razumevanjem, uviđajući da njihov emocionalni rast možda nije u skladu sa njihovim fizičkim uzrastom.

Poteškoće u upravljanju odnosima

Emocionalno nezrele odrasle osobe često se suočavaju sa izazovima u održavanju zdravih odnosa. To je uglavnom zato što imaju problema sa razumevanjem i poštovanjem granica – veštinom koja je od suštinskog značaja za svaku uspešnu vezu ili odnos.

Studija objavljena u Journal of Personality and Social Psychology pokazala je da ljudi kojima nedostaje emocionalna zrelost obično imaju manje zadovoljavajuće i manje stabilne veze. Često im je teško da se nose sa konfliktima, mogu imati poteškoće sa empatijom i mogu pribegavati neprikladnom ili štetnom ponašanju kada su uznemireni.

Tražimo ga na Googleu ili sličnom pretraživaču, na društvenim mrežama. Dok mu ukucavamo ime, Facebook nas preduhitri pa nam sam ponudi prezime, da se ne mučimo, uz napomenu:

Popular now.

Algoritam je neumoljiv, ne zanima ga šta, koga i zašto pretražujemo, ne zanima ga jesu li korisnici nasilnici, silovatelji, brutalne ubice žena i djece, za njega su tek nule i jedinice, tek popularna pretraga u zemlji iz koje nam je IP adresa.

Otvaramo – ako smo bili dovoljno brzi pa odmah nakon crne hronike potrčali upisati ga pod search – još neugašene profile, gledamo porodične slike, tražimo i nju i djecu, pa se kad im, ako je profil otvoren, vidimo nasmijana lica iza rođendanske torte s jednocifrenom svjećicom, još više ibretimo kako je mogao i djecu, šta su mu ona kriva.

Vrtimo dalje pokušavajući preko nekog taga saznati i njeno ime. To će nam mediji otkriti tek sutra-prekosutra. Ona će postati popularna pretraga sa zakašnjenjem, i mrtva će kaskati za njim, postat će ime i prezime onda kada o njemu već saznamo sve: i šta je slušao, i šta je vozio, i gdje je ljetovao i imamo li, nedajbože, sa njim zajedničkih prijatelja.

Ugledamo li ga u kakvom mačo izdanju u teretani, na motoru, ili pak kako je objesio stomak dok u kupaćim gaćama ispija Karlovačko na plaži u Tučepima, poletit ćemo reći da mu se na čehri vidi da je neuračunljiv, patrijarhalni balkanski baja, bolesnik, hodajući ptsp.

Uporedo s našim „istraživanjem“, prekarno „istražuju“, ruju i kopaju i novinari crne hronike gotovo svih ozbiljnih i neozbiljnih medija u državi, naročito u kraju iz kojeg je.

Medijska su „istraživanja“ malo do nimalo drugačija od naših: razlika je samo u oruđu, njihova je lopata tek nešto veća, a ašov oštriji, pa pored njega, iskopaju i pojedine njene kolegice i prenesu njihove statuse s društvenih mreža.

Bila je divna i blaga, kažu. Tiha i vrijedna. Predana poslu, dobra radnica, nježna majka.

Njega od čuđenja, ne stignu opisati. Jer ne vjeruju, nikad se ne bi reklo. Jer nisu primjetili da imaju problema u vezi, braku. Jer je sve djelovalo dobro. Jer su živjeli, skromno, penzionerski. Jer je šetao s djecom, išao na roditeljske. Jer nije pio. Jer je bio u vjeri. Jer se okupao i presvukao nakon što je ubio.

Čist je otišao iz stvarnog svijeta, pa koliko još sutra, postao popularan u virtualnom.

Treći-četvrti dan nakon svirepog ubistva, vratit ćemo se svom svakodnevnom životu. Smijat ćemo se duhovitim statusima u sigurnom okruženju prijatelja koje poznajemo, udarat ćemo srcad na anegdote iz dječijih života ili slike posljednjih dana u vrtiću, pred skori polazak u školu.

Reći ćemo: Preslatka je, Tetkina duša, Ista brat, Mašala.

Gledat ćemo storije na kojima se smjenjuju porodični porteti dok u pozadini melanholični Massimov glas pjeva: Imam mali krug velikih ljudi…

Zapjevušit ćemo uz njega, tiho, dok skrolamo dalje:

Sasvim mali krug igle po vinilu…

…DOVOLJAN DA PREKINE TIŠINU…

Ne zna se ko je pjevao na televiziji ili radiju koji je do daske pojačao te noći moj tetak kada je, dok joj je u susjednoj sobi ležala stara i nepokretna majka, ubio moju tetku, pa potom sam pozvao policiju.

Bila je najmlađa tatina sestra, glasna, ona čije se prisustvo u prostoriji mora osjetiti. Voljela sam je luđe i drugačije od svih ostalih tetki i članova familije, voljela sam sve ono što nije bilo popularno da žene nose, a ona je nosila više no dobro: od kratke kose do prgavosti, tvrdoglavosti, upornosti. Često je imala promjene raspoloženja.

U dobre dane, kupovala bi mi odjeću, imala je sjajan stil i oko za modni detalj. Kupila mi je prve adidaske, slala poklone iz Njemačke, kad sam joj rekla da u ratu krpimo čarape, prvim mi je konvojem stigao paket put čarapa, ne znam da sam se ikada „mekanom“ poklonu toliko obradovala. Kad sam dobila prve menstruacije, bolne do neizdrživosti, nabavljala je, kao medicinska sestra, čudnim i samo njoj znanim kanalima, neke specijalne lijekove koji su mi jedino pomagali.

U lošije dane, bila je zajedljiva, odbijala da priča, ne bi pazila šta i kome govori, povrijedila bi, ne trepčući. Donosila bi neku težinu za koju sam se uvijek pitala otkud sad ovo, gdje je ona tetka koju volim do obožavanja. Ona nemirna, ona hrabra, ona avanturistkinja, ona koja zemlju ne dotiče što će kasnije i meni znati reći u nerijetkim trenucima kada bi me s njom uspoređivali.

Ako je ona lebdjela i letjela, on je bio čvrsto na zemlji. Kao dijete, voljela sam ga iz niza razloga. Voljela sam mnoge, gotovo sve, njegove osobine.

A onda je jedne večeri ubio moju tetku, u stanu, uz pojačan televizor.

Bila sam mlada ali odbila sam da se čudim. Odbila sam da se pitam šta mu je bilo, pa nikad ne bih rekla, pa bio je tako miran i blag. Te je noći od mog tetka s imenom i prezimenom postao B.S.

Ona se zvala Dada.
Ona se zvala Amela.
Ona se zvala Halida.
Ona se zvala Nizama.

Da ih je neko spojio za isti kafanski stol, vjerovatno se u putu srele ne bi. Moja bi tetka, ako bi joj dan bio loš, gunđala, tersala. Nizama bi možda psovala, a Ameli bi to bilo previše. Halida bi možda crnjačila i pričala samo o politici.

Možda ni sa jednom od njih ne bismo pili kafu. Možda su bile blage i sjajne, vrijedne radnice, a možda su ponekad bile i neodgovorne, kasnile na dogovore, ljenčarile, prokrastinirale, svako malo otvarale bolovanje, spavale do kasno.

Možda su imale šemu. Zaljubile se, neplanski, kako obično bude. Možda su ih i ostavile, razvele se, zaljubile se sasvim planski.

Možda nisu, kao što moja tetka Dada zasigurno nije, bile svetice. Jer ne morate biti svetice da preživite vezu, da preživite brak, da vas ne ubije partner ili suprug, dok komšije ne čuju, gledajući tuđe sretne storije iz Kapadokije.

Možda se ni M.Č., R.M. i N.S. ne bi družili ni išli skupa u ribolov. Možda ih je od svega povezivalo samo to da su ubili svoje djevojke, partnerice, supruge, djecu, osobe koje su im vjerovale i koje su ih voljele.

Da su ih ubili jer su mogli i jer su htjeli. Da ih nisu ubili jer je bračna razmirica završila kobno. Da ih nisu ubili jer im se zamračilo. Jer nije ni M.Č., ni R.M., ni N.S. mrak pao na oči na radnom mjestu pred šefom idiotom, njega bi mrzili, ogovarali, radili mu iza leđa u svoja četiri zida, ali ne bi podigli ni glasa, kamoli sjekiru.

Nije im mrak na oči pao u supermarketu pred kilometarskim redom dok radi samo jedna kasa. Nisu ubili šefa, nisu ubili kasirku, nisu ubili prometnog policajca što ih je ulovio radarom. Ubili su tamo gdje su naučili da mogu, da smiju, da je patrijarhat iznad slova zakona, da je to njihovo, za razliku od šefa i kasirke, da je ona njihova, da je ona njima rodila djecu, da „neće ona niđe“, kako reče jedan na istom tom patrijarhatu podignuti mladić u „viralnom hitu“ nadaleko šeranom i lajkanom.

Ha-ha-ha, kako dobar štos, nek joj je rekao, pa šta, što sve tako ozbiljno shvatate, pa ne može se čovjek više ni našaliti?!

*

Zvala se Amela i za razliku od moje tetke, imala je djecu. Dvoje, curicu i dječaka, od devet i jedva dvije godine.

Devet i dvije.

Ubio ih je sjekirom, njihov otac, dok se, navodno, položaji tijela ukazuju na to, majka grčevito borila da ih spasi.

Motiv je, kažu senzaciolistički mediji, ljubomora. Na Patrolne šape koje mlađe radije gleda umjesto da priča Skypeom s tatom iz Njemačke? Na trening na koji starije s radošću ide?

Nije suprugu i djecu, pa sebe, M.Č. ubio iz ljubomore. Nosio bi se s ljubomorom, kao što se nosio sa stresom na poslu medicinskog radnika na odjelu onkologije i sa kojekakvim izazovima u životu.

Nije ljubomora. Nije pomračenje. Nije afekat.

Porodično nasilje je. Zločin je. Ubistvo je. Patrijarhat je.

Popular now.

Popular since forever.

Iako se u prvi mah vjerovalo da se radi o samoubistvu, tokom proteklih godina su se pojavili dokazi da se radi o pravom hladnokrvnom smaknuću. Ipak, državljanin BiH je čvrsto ostao pri stavu da nije kriv:

“Nisam ubio svoju ženu”, rekao je on nakon čega je briznuo u plač:”Zar ne vidite da još uvijek nosim vjenčani prsten”.

Međutim, javno tužilaštvo ima drugačije dokaze. Naime, terete ga ubistvo iz ljubomore jer su njih dvoje tada bili u procesu razvoda. Iako se prvobitno mislilo da je riječ o samoubistvu, tokom svih ovih godina postojala je sumnja koja je ukazivala upravo na supruga.

On je već bio na optuženičkoj klupi, ali je prvobitno oslobođen zbog nedostatka dokaza.  Na kraju suđenja na osnovu okolnosti koje je trajalo više od godinu dana, Okružni sud u Minhenu je, čak i pored postojanja sumnje sudskog vijeća, odlučio „in dubio pro reo”, u slučaju sumnje za okrivljenog“ i osudio ga samo za nedozvoljeno držanje oružja.

Međutim, Savezni sud pravde (BGH) u Karlsrueu poništio je ovu oslobađajuću presudu zbog čega se on ponovo našao na optuženičkoj klupi.

Javno tužilaštvo tereti državljanina BiH da je suprugu ubio iz ljubomore jer je ona nakon 17-godišnjeg braka ušla u vezu sa drugim muškarcem. Njih dvoje su imali petoro djece. Inače, u optužnici se navodi da je riječ o pravom smaknuću gdje ju je on natjerao da kleči, a zatim joj pucao u glavu.

Prema tužilaštvu, njihov odnos je oduvijek bio težak jer je optuženi bio ljubomoran i kontrolisao je sve:

“Optuženi, koji je ženu želio samo za sebe, izolovao ju je od porodice i prijatelja, kontrolisao je njen svaki korak”, rekao je tužilac u svom izlaganju. Dodao je da je žena u nekoliko navrata pokušala da pobjegne iz ove stresnog i nasilnog braka, ali se uvijek vraćala optuženom, zbog djece. Inače, u momentu majčine smrti djeca su bila starosne dobi od četiri do 14 godina.

Međutim, optuženi je porekao sve. On je na sudu izjavio da su pištolj, za koji nije imao dozvolu, koristili tokom seksualnih igrica. Inače, prema njegovim riječima, te kobne večeri su se posvađali, a ona je uzela pištolj, dok joj je on pokušavao da joj ga otme iz ruke. A, onda se začuo pucanj:

” Odjednom sam vidio krv”, rekao je on dodajući da je njegova žena prije tog dana nekoliko puta pokušala da sebi oduzme život.

Inače, kako prenose mediji, predviđeno je da suđenje traje do decembra, a izricanje presude zakazano je 6. decembar.

Po njegovoj iskrivljenoj slici sveta, naša paralelna veza nije bila preljuba nego ljubav. A onda ju je verio. Počeli su da žive zajedno. Ona ne zna za mene. Ne zna ništa. A ne znam više ni ja.

Trebalo je da znam bolje. Da se ne naljutim na sestru kad me pita: kakav ste to par kad nigde ne izlazite, sastajete se samo kod tebe u stanu? Zašto te lepo ne izvede na večeru, u bioskop, ne znam? A ja bih se odmah nadurila ili razgalamila kako nisam ja ker da me izvodi napolje, kako je to strast, nemamo mi vremena za te pomodarske gluposti, za trošenje novca u ime ljubavi.

Muka mi je od mene same. Trebalo je da znam bolje. Da se te iste večeri, posle ispovedanja ljubavi i istine kako je u dugoj vezi koja se raspada, lepo okrenem na drugu stranu i kažem: ajde ti, momče, lepo napolje. Da ga nisam zagrlila i rekla kako razumem (?!), kako sam se i ja mnogo zaljubila i kako ćemo naći neki izlaz. U stvari, izlaz je našao samo on.

Počelo je bezazleno, sitnim peckanjem i raspravom oko društvenih mreža. Pitala sam ga zašto je opet objavio sliku s njom, i to baš tog dana kad treba da se vidimo, kad nam je četiri meseca kako smo zajedno, kad sam htela kao lujka da ga dočekam sa večerom, svećama, u donjem vešu?

Odbranu je načeo sa “maco, izvini, znaš kakva je ona sa tim fotkanjem?”, pa nastavio u standardnom fazonu da je ogovara, jer ga “samo ja razumem” i smekšao me – tek da dobije sve ono što sam prethodno obećala.

Dok je bio u kupatilu stigla mu je poruka kako je najdivniji dečko na svetu. Otvorila sam i videla sve – ljubav, zaljubljenost, sreću. Nigde nije bilo te veštice koja ga je smarala, mamine i tatine ćerke koja ga je pritiskala da se venčaju, samo “leptirići i cveće” u dugoj vezi procvetaloj.

Nisam ni znala da posedujem moć da osetim toliki bes – kad je pokuljalo iz mene. Sad sam ja bila ta veštica o kojoj je pričao, aždaja pred kojom se jadni princ sklanja u šumu kod voljene, bolje i pune razumevanja seljančice, oštrokonđa koja zvoca i zamera, koja urla: pa ti nju nikada nisi ni mislio da ostaviš?!

Moj tužni princ – kako se samo uživeo u tu ulogu neshvaćenog! – pokupio je svoje stvari u tišini i rekao: javi mi se kad se smiriš.

Javi mi se kad se smiriš.

Ja da se javim njemu, kad se ja smirim.

Jer on je smiren, pogođen i povređen u ovoj situaciji. Ja sam kriva. Odgovornost je na meni. Bilo je sve tako idilično, a ja sam odlučila da pokvarim “bezrazložnom ljubomorom” kad odlično znam da “on to mora tako”, da se “ona ne naljuti”.

Bes i ljutina su me držali danima, nisam želela da ga pozovem. A onda je počelo ono drugo osećanje da izranja. Tihi bol i upozorenje negde iznutra: možda si pogrešila, možda je on ipak u pravu, zar ovakvu ljubav da odbaciš zbog gluposti, a šta ako se nikad ne vrati?

“A šta ako se nikad ne vrati, ako je gotovo?”

Kao svrdlo kroz meko meso burgijala je ova misao u mojoj glavi. Razum je govorio jedno, ali rupa koju je u meni kopao taj crv bila je iz dana u dana sve dublja i dublja.

U nekom stepenu dubokog mraka pridružila im se još jedna svrdlo-misao: a šta ako zauvek ostaneš sama? E nju više nisam mogla da pustim da ide dublje! Rezak bol sam odlučila da zamenim pozivom na poznati broj.

Odzovnilo je do kraja.

Ma javiće se.

Zovem ponovo – zvoni do kraja.

Javiće se, rekao je: “javi mi se kad se smiriš”.

Evo, smirila sam se, volim te, izvini, ‘ajde dođi večeras.

Ali telefon i treći put odzvoni do kraja.

Obukla sam se i otišla na posao. Ceo dan je prošao – a on nije pozvao.

Uveče, u 21h i 37 minuta, na društvenoj mreži Fejsbuk objavljena je fotografija prstena na ruci.

Napad panike, nervni slom? Sve se saželo u jedan simptom: prsti su kao po tuđoj komandi otkucali poruku: “Čestitam”.

Legla sam da spavam.

U 2h ujutro, u naše vreme, ono kad je rado dolazio u moj stan, umesto zvona na vratima zasvetleo mi je ekran. “Hvala ti. Bolje je ovako.”

Za koga bolje, prinče neshvaćeni? Za koga bolje, mamlaze?!

Mesecima sam ponavljala to pitanje sebi samoj, u svakoj pauzi od života, od posla, od svega. Zaposelo me je to malo, malecno: za koga bolje? A odgovor nije stizao.

Imala sam osećaj da su mi se svi organi izvrnuli naopčake, da krv teče suprotno, da mi je mozak na autopilotu i da je sve pod komandom tog pitanja: za koga bolje, majke ti? Raspadam se.

A onda sam jednog dana usred velikog tržnog centra ugledala trudnu ženu.

Verenu, nasmejanu, bezbrižnu, nesvesnu – jer “nije ovo preljuba, Bojana, već ljubav”.

Ženu koja će da rodi dete lažovu i budali.

Za koga bolje?

Za mene sigurno jeste.

Odmah lovi ili je u potrazi.

Našla šemu, ili traži nekoga, ne voli, vara ili ko zna šta još tu sve ne. Ja, eto, svaki put kada prelazim granice i idem na svoje putešestvije, dobijem namig i šeretski pogled graničnih službenika.

“Gdje putujete?”

“U Beograd.”

“Beograd, kažete… Sami?”

Evo ga, uvijek ista minutaža. Čini mi se da mogu štopericu da navijem, mislim mogla bih, neću fulati.

“Da, idem na neki seminar.”

Naglasim seminar, čisto da podgrijem situaciju.

“Seminar, kažete”, odgovara kao da sve zna, i oca mi i majku i šta sam imala u petom iz matematike i šta je seminar i šta se tamo radi, sve on zna.

“Ja sam mislio da idete tražiti momka. Takva cura pa ide sama.”

Ha! Sladak je ovako sav wanna be funny

Oke, Sanda, hajde budi blaga, život je ionako jedna velika zajebancija pa prihvati izazov. Na momenat zaustavim pogled duže nego što je pristojno, okrenem lice prema njemu i potpuno tiho, kao da mu priznajem šta sam radila prošlog ljeta, odgovaram:

“Ma seminar”, nasmijem se i namignem.

“TO se sada tako kaže.”

Paf!

Muk na mikrostotinku.

E sada, ako ste u stanju zaustaviti cijeli svijet na taj jedan momenat, moći ćete vidjeti sav raspon emocija u drugom čovjeku. U tom djeliću stotinke, kada se dešava reakcija koju ne očekujete, lako čitate sav background od samog rođenja do ovog momenta osobe koja je do maloprije vodila igru.

U tom trenu, kada se svijet zaustavio, u gospodinu sam preko puta prepoznala i malu pobjedu, jer misli da je pogodio gdje sam se uputila, ali i obrise stida, sramote i djeliće odgoja koje vuče iz porodice, a u kojem je još jednom potvrđeno PRAVILO i UVJERENJE – ženi ne treba vjerovati.

Kada se šiša, našla je nekoga.

Kada se uređuje, našla je dvojicu.

Kada ti ne da svaki put kada ti se traži, našla je trojicu.

Kada ide na bilo kakva putovanja, ode na kamaru, da izvinite na izrazu.

E sada, ima divnih muškaraca koji ne podliježu ovim pravilima, koji su dosta samosvjesni, rade na sebi IZNUTRA, emancipovani, sa dosta promijenjenim načinom razmišljanja od prije pedeset godina, ali opet sve nekako padne u vodu onog momenta kada im žena ili partnerka počne mijenjati frizure i češće ostaje duže na poslu.

Manje-više, crv sumnje počinje da radi i onda naši divni muškarci izvlače isti obrazac oca, đeda, društva i naučenog. Kreću propitivanja “šta ćeš ti tamo”, “šta će ti te nove obrve”, “što si počela da treniraš, da nisi našla nekog”.

E, tu je začkoljica, taj “neko” je esencija svega.

Taj “neko” nije priča treće strane, jer taj “neko” počinje dovoditi u pitanje sve što VI jeste ili niste svom partneru preko puta. U tim momentima vi ne preispitujete njega ili nju, već sami sebe. Iako niste svjesni, koncept vaše ljubavi prema vama samima pokazuje svoje lice te strahovi i vaši kompleksi izbijaju na površinu.

Odnosno, vaš partner i vaša veza izvlače na površinu sve ono što o sebi sami mislite.

Da li sam dovoljno lijep, da li sam dovoljno pametan, dobar, čega se bojim u životu i kakve su moje misli o meni samom pitanja su koja postavlja vaša podsvijest. Svijest pak tretira samo površinu, što bih ja rekla, grube radove i nema veze sa pravim stanjem stvari.

Svijest kaže: “Koga si našla”, podsvijest, u stvari, pita: “Da li za sebe mislim da sam dovoljno dobar”.

Svijest: “Što ideš na treninge”, podsvijest: “Ne volim sebe i svoje tijelo, pa mislim da ga nećeš ni ti voljeti”.

Tako možemo nabrajati do sutra, jer sumnja prema drugoj strani nije ništa drugo do vaša sopstvena sumnja u sebe.

Međutim, ako postoji vaša ljubav prema sebi, onda nećete nikada misliti da druga strana ima potrebu loviti “dodatnu” ljubav, jer joj nije potrebna. Jer VAMA ne treba.

Ako ste svjesni svih vaših mana, ali i dobrih stvari, onda nemate razloga da ih skrivate i da se pretvarate da ste neko drugi, samo da biste impresionirali i zadržali partnera. Naprosto, budete ono što jeste 24/7.

Ukoliko se vi dobro osjećate u svojoj koži i volite svoje tijelo, onda ne sumnjate u drugu stranu kada počne paziti na ishranu ili se odvaži na neki trening. Ako ste svjesni da je SAVIM NORMALNO imati par minuta za sebe u toku sedmice, onda odlazak na hobije ili kratka putovanja druge strane NISU NENORMALNA aktivnost vašeg partnera.

Ako sumnjate u sebe, sumnjaćete u sve što vam dolazi od partnera, jer, sjećate se, partneri su naša ogledala.

Ukratko, ono sve što vam dolazi reakcija je na vaše unutrašnje stanje duše.

Tačka.

I da se razumijemo, sve ovo važi i za žene. Sumnja i kompleksi, ljubav ili ne ljubav prema sebi su emocije koje nemaju pol, nisu ekskluzivno rezervisane samo za jednu stranu. I muškarci i žene boluju od istih boljki, to smo valjda do sada naučili.

Niti su oni niti smo mi išta bolji jedni od drugih, svi imamo iste postulate i isti cilj – zavoljeti sebe kako bismo mogli bezuslovno voljeti sve što nam dolazi u ovom kratkom životu. Stoga, naredni put kada vam padne na pamet “šta će žena sama u kafani”, pitajte se zašto tako razmišljate.

Jer, zaista, kada se svjesni sebe, onda je putovanje – putovanje, kafana – kafana, a teretana – teretana. Kada volite sebe, onda ne “lovite” i ne mislite da druga strana to isto radi. Jer se ljubav ne lovi. Ona dođe sama.

Ali kada nemate ljubav prema sebi, onda ste VI sami gladni kao vukovi i tada odlazak vašeg partnera, čak i u biblioteku, vama izgleda kao odlazak u bordel.

Ili moj odlazak na seminar za graničara šaljivdžiju – spremna svadba sa kumovima i pečenjem.

Nigdje veze.

Mada, lijepo zvuči.

P.S. Razumijeti šta je u vama znači gledati očima ljubavi drugu stranu. Na dvodnevnom seminaru Healing love (iscjeljujuća ljubav) upravo ćemo raditi na otklanjanju blokada u partnerskim odnosima, jačati ljubavi prema sebi i na kraju manifestovati bezuslovnu ljubav i partnera koji su vam kosmički namijenjeni.

Više informacija OVDJE.

Let the #SMess be with you.

#Sandologija

Mess – engl. nered.

Nered je početak svakog Reda.

Ljubi svoj nered. Iz njega će poteći tvoj Red.

U zadnje vrijeme hoće me trokuti. Ne oni na cesti ili playstationu, nego u ljubavi. Baš me nekako žele ubaciti gdje mi se ne da i realno niti ne pokušavam biti. Ne znam je li konkretno problem u meni ili stvarno muško-ženska prijateljstva ne postoje, ali sve je neugodnije odgovarati na neka pitanja i družiti se s ljudima koje voliš, zbog njihovih ljubomornih odabranica.

Po prirodi sam ljubomorna, u obitelji imam par patološki ljubomornih ljudi, ali sam dosta rano to sebi osvijestila i počela raditi na tome jer sam svoje dečke udaljavala od sebe ljubomornim ispadima, pitanjima i sumnjama i otjerala bih ih baš tamo gdje sam i na koga “sumnjala”. Ali, to je bilo prije desetak godina, nisam imala iskustvo, znanja niti stav koje imam danas. Oprostila sam si tu glupu ljubomoru i ispričala se sebi i drugima što sam bila mlada i zelena.

Nedavno sam, nakon dugo vremena, uživo čula da je bolje da se prijateljeva cura ne pojavi na kavi mene i prijatelja jer je ona, citiram: “Jako ljubomorna.” I tu bih ja trebala reagirati s “Aha, razumijem.” kao da mi je netko rekao da osoba koju čekamo ima gripu i zbog toga ne dolazi. Što se to događa? Zašto bismo tolerirali nešto što nema niti osnovu, niti svrhu?

Zamisli, žena od 30 godina provjerava poruke u mobitelu svog dečka. Zatim vidi i da su na jeziku koji ona ne govori pa ih krene prevoditi. To je dodatan plus za zalaganje, korištenje i vjerovanje Google prevoditelju.

Koliko stvarno imaš godina i vremena za tako nešto? I zašto? Koliko samu sebe ne voliš?

Nikad mi nije palo na pamet ne samo kopati nekome po mobitelu, nego uopće uzeti ga i pogledati koliko je sati. Kad mi netko kaže da si uzmem nešto iz novčanika ili torbe, donesem i čekam da vlasnik toga sam izvadi što god to bilo. Jednostavno ne volim ikakvu vrstu invazije u nečije privatne stvari, čak i onda kad mi daju dopuštenje.

Zašto tako radim? Jer ne bih voljela da je obrnuto. Iako ne skrivam gotovo ništa, ne bih voljela da netko meni pregledava poruke, torbe ili novčanik. Logika je jednostavna, ako ja poštujem nečiju intimu, poštuj i ti moju. Na pamet mi ne padne pitati svog dečka pitanja poput: “A tko ti je to?”, “S kim si?”, “Zašto njoj šalješ poruke?” i slično. Previše se poštujem da bih pala tako nisko i izluđivala i sebe i njega blesavim pitanjima. Uostalom, nisam se rodila s ovom “pameću”, nego sam je stekla. Jer sam s 18 ispitivala da tko je ona, bi li ju kresnuo i je li mu ona ljepša od mene, i to toliko neumorno sve dok stvarno ne bi otišao i poševio tu neku. I još neku.

Ne kažem da sam ja kriva, niti da opraštam prevaru, ali da je moja ljubomora pomogla, nije. Lako za to što bismo prekinuli i prevarili se, mene je ta ljubomora izjedala i dugo kasnije. Prenosila bih ju u sljedeću vezu, bojala se, ne bih imala povjerenja u drugu osobu… Kako glupo i nepotrebno. Baš nepotrebno.

Što ja imam od postavljanja glupih pitanja, nasrtaja, bacanja čaša na nepoznate žene u kafićima samo zato jer su pogledale mog muškarca (ovo nisam napravila, ali događa se često)? Gdje mi je ponos? Je li on zbilja jedini muškarac i je li stvarno toliko privlačan svima da moram biti na oprezu 24 sata dnevno?

Sigurno nije, ništa od navedenog. Sve i da je prokleto zgodan i privlačan, moja ljubomora mi ne da da vidim pravu sliku. Izbezumljena sam, doslovno. Nesigurna u sebe i u ono što imam i vidim prijetnje na svakom koraku. Idem mu na živce, s punim pravom, a jadan više ne zna kako bi me uvjerio da dramim i ludim bezveze. Da je moj. Da je u redu da mu se neke žene nabacuju, ali da je samo moj. Ljubomora mi stišće onaj senzor za nepovjerenje i uvjerava me da laže čim zine, da mu je ta neka sigurno napeta, da ju je možda već i “odradio”.

I onda se dogodi slom. I naš i moj. Ode svatko na svoju stranu, on se riješio ljubomornog tereta, a ja ostanem sama sa svojim ludilom koje vučem kuda god pošla i uništava mi svaku normalnu vezu. Samopouzdanje si srozam do minimuma, sve su cure ljepše i bolje od mene, sve me smeta i nikome ne vjerujem. Jedino što je istina u svemu tome jest da sam si sama kriva za sve to. Ja i moja ljubomora.

Daleko od toga da nemam ponekad napad ljubomore, ali nikad bez pokrića i nikad više toliko da bih time naudila sebi i nama. Naučiš. Valjda. Neke ne nauče, pa su i dalje ljubomorne, pardon na izrazu, kučketine i ne daju ti da imaš muške prijatelje.

Prijatelje kojima ćeš kuhati ručak, jer ti se ne da jesti sama, prijatelje s kojima ćeš ići na koncerte i kojima ćeš plakati kad ti netko slomi srce. Muške prijatelje koji će ti vratiti vjeru u to da nisu svi muškarci gadovi i prevaranti. Uostalom, prijatelji koji će te osvijestiti da si ljubomorna, a njihova cura će ti poslužiti da na primjeru vidiš kako to nije ni za koga zdravo.

Pričaj na mobitel s kime hoćeš, idi na kave, druži se jer to sve želim i ja sebi. Zaboga, ako imam dečka ne vrti mi se cijeli svijet oko njega, niti njemu oko mene. Ako takvo nešto očekuješ, onda nije niti čudno da ne možeš kontrolirati svoju ljubomoru.

Umjesto da postaneš jadnica koja se utapa u moru vlastite nesigurnosti, isplivaj kako znaš i umiješ i pusti ljubomoru drugim jadnicama.

Nikad mi nije matematika pretjerano išla, ali znam da ljubav i osjećaji nemaju veze niti s aritmetikom niti geometrijom.

Do idućeg puta,

Zagrljaj,

A.

Sve firme u kojima sam radila ili su im na čelu bile žene ili sam ja rukovodila sa ženama. Baveći se plesom, bila sam okružena timom djevojaka koje i danas obožavam. Sami moji treninzi već petnaest godina – sve same žene.

Radionice, joga, moji šamani, moji putokazi, moje iscjeljiteljke – žene. Evo me sada, u trideset i šestoj pišem za portal imena Lola, kako drugačije nego za ženski portal sa ženskom energijom. Doduše, ima tu jedan muškarac, ali ne znam šta bih vam rekla za njega… Nije prošao Inicijaciju

Da se razumijemo, nisam ja tako birala, nisam planirala ili htjela, ono što sam ja nekada željela nije se ostvarilo. Ja sam htjela biti dio muškog svijeta, borbe, biznisa, hladnokrvnosti. Sva sreća pa nam se ne ostvaruje sve što želimo.

Od momenta kada sam počela da pišem, u početku vrlo skromno na svojoj FB stranici, S Fitness, žene su bile te koje su mi davale podršku. Iskrenu pravu žensku podršku. Vjetar u leđa su mi duvale i, mogu vam reći, nema boljeg osjećaja.

Jer, vaš ČOPOR vas podržava.

Najsmješnije je što, u ovih par tekstova koji su objavljeni, gdje je moja iskrenost, otvorenost, ogoljenost izašla na vidjelo, zasmetala isključivo mušarcima. Iskreno, ja sam mislila da će biti obrnuto, da će žene biti te koje će tako odreagovati. Međutim, moji muški prijatelji i poznanici su jedini imali neku zamjerku, primjedbu, na količinu ogoljenosti.

Neku kažu da nisu ni čitali. Okej, ne moraju, ali nekako onda ne stoji ta definicija prijatelja, jer prijatelji se podržavaju bez obzira na sve. Pročitaš jedan pa se izviniš za ostale. Budeš iskren, ne sviđa mi se, ne želim znati taj dio tebe, bla, bla, nije ništa strašno.

Negdje mi je to razumljivo – ogoljenost, emocije i izlaganje nije muški accessoirise za ovog života. Nije ih učilo da su osjećanja i njihovo slobodno pokazivanje potpuno normalna stvar. Ne zamjerim im, shvatam, zaista.

Možda i lažu da ne čitaju.

Ako njih dira, znači da smo na dobrom putu, zar ne?

Međutim, nisam vam o tome htjela pisati ovaj put.

Ovaj put sam vam htjela pisati o ŽENSKOJ SNAZI.

Ja uživam u ženama i ženskoj energiji, u njihovoj hrabrosti, želji za promjenama, dosljednosti. Uživam u svim tehnikama i borbama protiv vjetrenjača na putu da spoznaju sebe i svoje suštine. Nada i vjera koju žena ima, kada njeguje svoje bolesne, ravno je božanskom poštovanju. Kada žena kuva za najmilije, njeno srce, ta mala spravica koja proizvodi magiju ljubavi i najnespretniju pretvori u mađioničarku najslađih jela. Nema ručka, do maminog ručka.

Mi žene nosimo suštinu u svojoj utrobi. Dajemo i podižemo život. Uh, božanstveno. Magično.

Neki dan sam gledala dokumentarac o ženama u Indiji koje su osnovale noćnu stražu, zovu se Pink Ladies, obučene su u roze sarije i nose palice u rukama. I stare i mlade patroliraju komšilukom i prebiju svako muško koje pravi probleme ne samo drugim ženama, već cijelom društvu. Uzele žene stvar u svoje ruke.

Nisam feministkinja po današnjim aršinima, ne zagovaram kontra napad. Nisam ja nikakav borac za ženska prava, ja sam ona koja zagovara prava svakog da bude svoj, muško, žensko, nebitno. Ja sam ona koja ne želi biti ravnopravna sa muškarcima po ljudskim zakonima.

Ja želim biti ravnopravna sa svima isključivo po kosmičkim.

Gdje je ljubav jedino mjerilo svega.

Međutim, ja imam jedan STRAŠAN problem.

Negdje, kada sklonim sve to sa strane, najveće kritike, najveća osporavanja, zavist, ljubomoru, sujetu i nerazumijevanje, žene sipaju na – žene. 

Nikada mi neće biti jasno zašto je to tako.

Sve koje mi se javljate u inboks, sve ste iste. Ista je i ona kojoj je srce slomljeno, jer je on sa drugom i ta druga, jer će i njoj srce slomiti. I da neće, iste ste. Sve koje ste mi pisale, satkane ste od ISTIH stvari – volite, mrzite, svijetlite, slamate, bjesnite, mračite, gradite, rušite, volite.

I ja sam ista kao i vi.

Nisu žene meni, ŽENI, jednoj iz čopora, rekle da sam preiskrena. Žene su progutale, u dahu usisale dio sebe, dio istine iz tih tekstova, progutale fragmente svoje duše. I to je dokaz da ste povezane istim nitima od kojih smo sve satkane.

Nije ti ona kriva. Nisi ti njoj kriva.

Nije ti ona otela. Nisi ti pustila. Ima i do njega.

Nisi ti ništa bolja od nje. Nisi ti ništa gora od nje. Iste ste.

Ljubomora i zavist koju osjećate je zbog ispranih programa, dogmi kojima nas pune od kada je svijeta i vijeka. Učili su nas da budemo suparnice, a ne saradnice.

Učili su nas da su oni vredniji od nas, da se za njih moramo boriti.

Nametnuli su nam proporcije kako treba da izgledamo pa se sada mjerkamo ispod oka.

U stvari i same smo doprinijele tome. Same doprinosimo svaki put kada se uhvatimo u kolo ljubomore, sujete, ogovaranja, mržnje, otrovnih strelica, teorija “kolegice-suparnice”.

Ja neću da pjevam pjesme kako bi mu bilo bolje sa mnom, al’ on nema ukusa i kako volim okus njegovog đona. Pobogu, zar se želite odreći onog što vam je dato od momenta kada ste udahnuli vazduh ovog Zemljaskog svijeta? Gracioznost, dostojanstvo, empatiju, snagu, magiju! Imate magiju u srcima i zvjezdanu prašinu u očima, a vi ih traćite na potpuno nebitne stvari i, kroz to, odričete se svog dostojanstva!?

Svele ste život na potragu najboljeg mužjaka, samo i isključivu ulogu ‘majke’ i na površinsku fasadu izgleda i materijalizma. Vi, kojima je dato da se planine pomijeraju samo kada nogom kročite na njih!

No fucking way. Ne mogu vjerovati.

Ne.

Dosta je.

Fulale ste poentu.

Sve do jedne imamo svoje tamne strane duše u koje, ponekada ni same, ne smijemo zaviriti. Ako jedna ima, ima svaka. I ti i ona tamo i tvoja majka i njena majka i ona za koju misliš da ti je najljuća suparnica, zmija u njedrima.

Svaka nosi svoj teret. I taj teret se u svakoj od nas razlikuje u dvadeset grama, ne više.

Mi smo te koje prirodno imamo razvijenu empatiju, blagost, intuiciju i stvorene smo da čuvamo.

SVE – majke, žene, kraljice, hraniteljke, Jovanke Orleanke, kukamo, smijemo se, patimo, volimo, želimo, strepimo, skupa, u dahu, do izgaranja, stremimo ka istom – ljubavi i sreći.

Mi smo te koje smo iskonske, božanske, INTUITIVNE i ONE KOJE STVARAJU.

Zamislite šta bismo sve mogle da kreiramo, kakav svijet, kakvu energiju, kada bismo se samo maknule od prizemnih, suludih i površnih razmišljanja ovog, još uvijek, muškog svijeta. Zamislite koliko dobra možemo posijati. Zamislite koliko ljepote možemo unijeti u domove, ulice, aleje. Zamislite koliko ljubavi možemo dati, koliko ta ista ljubav može da liječi sve one rane, sve one gubitke, sve one suze.

Ženska energija je kreativnost, ženska enegija je ljubav, ženska energija je empatija, zapamtite.

NAŠ ČOPOR, I MI ŽENE U NJEMU… MI TRČIMO SA VUKOVIMA.

I molim vas, molim vas od srca, zapamtite da svaka od nas, ima i svjetlost i tamu.

Naredni put kada vam utroba, misao i jezik zaigraju prema SESTRI, zaustavite sebe i pokušajte razumjeti oboje.

P.S. Želimo isto. Da volimo i da budemo voljene.

Let the #SMess be with you.

#Sandologija

Mess – engl. nered.

Nered je početak svakog Reda. Ljubi svoj nered. Iz njega će poteći tvoj red.

Među nama, singl ljudima iz kancelarije, uglavnom vlada romantična apatija. Nije da nema izlazaka, upoznavanja, dejtovanja, dopisivanja… ali, sve to je veoma kratkotrajno. Taman nam se učini da se sa narednom osobom razvija priča sa potencijalom, a onda se ona ne javi nikada više. Ili se javi, ali neobavezno, bez poziva na piće ili konkretne akcije.

Sve je bez ikakve privrženosti, bez odgovornosti, bez obaveza, bez etiketa… sve je bezveze i takoreći, bez veze.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Velvet Dynasty (@velvetdynasty)

I onda nam ostaje da se zapitamo, da li je moguće da je ovo nešto što svi zaista želimo? Da, ne možemo se povezati sa apsolutno svakom osobom na ovom svetu i retki će biti ljudi sa kojima ćemo zaista želeti da provedemo život.

Ali, trenutno se pre čini da su vrsta koja izumire, nego da su samo retki. Uostalom, ako ničemu ne damo šansu, kako možemo išta očekivati?

Naravno, u određenim situacijama neobaveznost i opuštenost imaju svojih prednosti. Niko nas neće osuditi što ne znamo tačno šta želimo ili što više vremena želimo da posvetimo karijeri, a nismo raspoloženi za vezu. Nije problem ako želimo da uživamo u seksu i onom “lakšem” delu izgradnje odnosa, kada se još uvek upoznajemo i nema očekivanja.

Ali, problem nastaje onda kada počinjemo casual dejtovanje da menjamo uverenjem da imamo pregršt opcija koje samo na nas čekaju, da ne moramo da stanemo iza svojih postupaka, da druga strana nema tu šta da bude povređena i da jednostavno “peremo ruke” od onoga što smo uradili i nastavljamo da svajpujemo levo/desno.

Iako možemo biti u neobaveznom odnosu, to ne znači da ne možemo imati poštovanja prema drugoj osobi i ne doživljavati je samo kroz prizmu sebe i svojih sebičnih potreba.

Dakle, casual dejting nije izgovor za sebičnost. Jao znaš, ja bih da se viđamo i dejtujemo i dopisujemo se i radimo sve što rade ljudi koji su u vezi, ali da ne budemo u vezi. Ja nisam spreman za vezu i potrebna mi je moja sloboda.

Ove rečenice su velika crvena zastavica i osoba koja ih je izgovorila definitivno je osoba koja vas ne ceni, ma kako se ponašala prema vama. Jer, ne možemo se igrati ovakvih igara više, odrasli smo ljudi.

Ukoliko želimo da budemo singl i viđamo se opušteno sa drugim ljudima radi upoznavanja bez pritiska ili seksa, to je okej dokle god je i druga strana istog stava. Ako nije, ne bi trebalo da forsiramo svoje želje, već nađemo osobu koja situaciju sagledava isto kao i mi.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Velvet Dynasty (@velvetdynasty)

I, ako sebe uhvatimo u momentima ljubomore kada je situacija obrnuta, možda je to znak da bi trebalo da preispitamo sebe i shvatimo zašto nam je okej kada nekoga tretiramo kao opciju, a nije kada ta osoba isto tretira nas.

Ovo je možda dokaz da smo ipak ljudi od krvi, mesa i emocija, i da u dubini žudimo za značajnom konekcijom i zajedništvom.

I to je, verovali ili ne, sasvim okej – ma koliko vam društvo nametalo standard toga da morate biti ledene kraljice ili plejeri, jer jedino surovi dobro prolaze i ne bivaju povređeni. To nije istina. Surovi ostaju sami.

Preuzeto sa: wannabemagazine.com

Šta je to što ti sad u oku igra?

Čemu te reči sad, ti pogledi šteneta, te molitve neme?

Zar ne behu o tebi spevane onolike rime moje, onolika pisma čežnje?

Zar ne beše ti moj kralj svih godina onih i ovih za nama?

Zar nisi rekao da za mene ti nisi više taj, da je bolje da me neko drugi pod skute skupi?

Zar nisi pričao da je trebalo  davno da me prođe što me tad prolazilo nije, da život ide dalje i da prestanem da igram u mestu?

Zar ne reče da nju voliš kao nekad mene i da ti moje više ništa drago nije, k’o u pesmi onoj?

Pa čemu onda sad sve ovo, bivši dragi?

Zar sam sada lepša žena, bolja majka, ljubavnica s više strasti?

Da nisam odjednom dugonoga plavuša postala, bokte?

Kako sam sad milija i draža nakon svih ovih godina?

Zar mi jezik nije pogan više već sa mojih usana med curi sad, šta li?

Što mi je kosa sad duža, koža mekša, usne k’o jagode, oči k’o zvezde…i još trista čuda koje smišljaš tako nemušt?

Kao nekad za tebe, kao nekad tebi, kao nekad zbog tebe….

Kako sad to nijedna ne ume da voli k’o ja?

Sad kad sam nečija tuđa i  ponovo volim? Sad, kad  neko drugi u meni vidi jasno sve magije moje?

Eh, moj bivši dragi…pa neću ti pričati o jevrejskom „Imao pa nemao“, nit’ o karmi, nit’ o tome kako se tebe ovo sve odavno ne tiče više.

Reći ću ti pa i nek zaboli – sve sam ovo bila i kad tebi više nisam bila mila.