Razgovor je potom krenuo u drugom smeru i primetila sam da nije imala želju da čuje moje mišljenje o toj temi, pa nisam ništa rekla. Onda sam se setila da sam ranije i ja par puta izgovorila neke slične rečenice, sve dok nisam otišla na trening asertivne komunikacije i shvatila koliko je to bilo pogrešno.

Zašto nije OK vaša želja da budete direktni po svaku cenu sa drugima?

Asertivna komunikacija je vid funkcionalne komunikacije kojoj bi svi trebalo da pribegavamo. Ona predstavlja izražavanje naših misli i osećanja na direktan i adekvatan način, uz uvažavanje prava drugih ljudi. Dakle, to jeste direktna komunikacija, ali pritom ne treba zaboraviti i na druga dva bitna faktora u toj definiciji: adekvatnost i prava drugih ljudi. Upravo ta dva faktora izostaju u vidu komunikacije koji propagira poznanica iz primera.

Osoba koja ima potrebu da “saspe sve u lice” u stvari:

• želi da izrazi svoj stav i svoja osećanja (to joj je primarni cilj, a ne da pomogne drugoj osobi)
• ponekad tako u stvari želi da se izventilira
• u tom trenutku ne primećuje da je takav pristup drugoj osobi možda navalentan ili neadekvatan (ne razmišlja da li druga osoba uopšte želi to da sluša)
• time pokazuje nadmoć u tom trenutku (jer bi ona “to tako i tako” ili ta druga osoba nešto ne radi dobro, pa bi ona “to i to na njenom mestu”).

Iako je sve prethodno možda zvučalo grubo i verujem da ukoliko i vi propagirate ovakav pristup u stvari ne želite da povredite drugu osobu već želite da joj pomognete, znajte da vi u suštini ne radite to. Činite upravo suprotno – još više joj otežavate i možda joj dodajete samo još neka nova loša osećanja. Evo i zašto:

• druga osoba možda ne želi da sluša vaše savete
• treba joj samo jedno “razumem te” od vas (više o tome pročitajte ovde)
• teško joj je i želi da pričate o njoj i njenim osećanjima (a vi “sasipanjem u lice” u stvari akcenat stavljate na to kako biste VI nešto uradili/šta Vi mislite)
• treba joj saosećanje, a ne popovanje
• ne morate je čak ni kritikovati direktno, ali ako odmah govorite kako bi vi nešto drugačije uradili, to indirektno znači da ona nešto ne radi dobro (tako može osećati samo još veću neadekvatnost).

Kada ste direktni “po svaku cenu” vi u stvari ne komunicirate asertivno. Vi se u tom trenutku ponašate agresivno!

U našem jeziku pridev “agresivno” zvuči dosta grubo i uglavnom asocira na nasilje. Ovde ne moramo ići tako daleko u opisu, ali suština je sledeća:

Važno je KAKO, GDE i KADA ćemo nešto reći, a ne samo ŠTA ćemo reći.

I u tome je upravo osnovno objašnjenje zašto nije ok propagirati pristup “ja uvek saspem sve u lice”. Iako treba da izražavamo svoj stav i svoja osećanja, to ne možemo raditi UVEK i PO SVAKU CENU. Drugim rečima, to ne treba raditi onda kada takvo ponašanje krši prava i potrebe sagovornika.

Kako da izrazite svoj stav, a da pritom ne povredite prava i potrebe druge osobe?

Procenite da li druga osoba uopšte želi da sluša ono što imate da kažete.

Zapitajte se da li će joj iznošenje ličnog stava u konkretnoj situaciji pomoći ili će učiniti da se oseća još gore.

Ponekad je i ćutanje korisnije od bilo koje izjave u datom trenutku.

Obratite pažnju i na ton i gestikulaciju pri govoru, jer oni uglavnom komuniciraju mnogo više od reči koje izgovarate.

Razmislite još jednom da li ljudima treba vaša 100% direktnost, jer je ponekad tanka granica između asertivnosti i agresivnosti, čak i kada imamo najbolje namere.

Šta vi mislite o rečenicama “ja sve saspem u lice”? Da li je i vi nekad izgovarate? Da li su je vama nekad uputili? Kako ste se tada osećali?

Izvor: Creactive

Ona je ostala nježna i puna ljubavi prema njemu, jer dao joj je mnogo, skoro koliko i ona njemu i nama svima.

Između prvog albuma Jadranke Stojaković “Svitanje” 1981. godine i posljednjeg “Daleko” 2011. stvoren je cijeli jedan svijet u muziku pretočenih stihova Desanke Maksimović, Alekse Šantića, Duška Trifunovića i starih bosanskih sevdalinki. Kako je ona čula i doživljavala poeziju, možemo vidjeti kroz vječne i njoj najdraže Čarobnjake, Što te nema i Sve smo mogli mi.

I zaista je mogla sve. Od slikarstva koje je diplomirala u Sarajevu, sviranja bas gitare kao jedina žena u orkestru, komponovanja uvodne pjesme za jedan od najznačajnijih događaja u bivšoj Jugoslaviji – Zimske olimpijske igre 1984. – solističkih koncerata u cijeloj Evropi, do nastupa u Japanu i pisanja muzike za crtane filmove i video igrice.

I kao da je rođena pod zvijezdom lutalicom, putovanja su počela već u djetinjstvu. Prve dvije godine života provela je u blizini Bosanskog Novog, u malom stanu dvoje učitelja čija ljubav nije potrajala. Potom, put pod noge pa u Sarajevo, nakon rastanka Dalmatinke i Dobojlije, a potom u Dubrovnik, Gradac na moru, Vareš pa natrag u Sarajevo, seljenje od sela do sela i škole do škole, gdje god bi njenu majku upućivali.

Od Bosanskog Novog do Japana izlazilo je njeno sunce. 23 godine ga je dočekivala u ovoj dalekoj zemlji, koja je naučila strpljenju i dubokom poštovanju, a kojoj je ona pokazala šta znače kreativnost i sloboda duha. Oduševljenje tim glasom i talentom prilikom gostovanja na Olimpijadi 1984., Japanci nisu mogli da sakriju. Ponudili su joj ugovor. Jadranka je prihvatila i tako je život krenuo iz početka – novi prostor, nova zemlja, novi ljudi, nova oduševljenja. Veliki nastupi i sjajna karijera bili su pred njom.

Što te nema, na japanskom

Ali, ma koliko daleko bila i ona je bila žrtva rata. Politička neutralnost i nepristrasnost u spoju sa mentalitetom i kulturom toliko dalekim doveli su do neke vrste prinudnog povlačenja i posvećivanja komponovanju. Radila je za sebe, radila je za male klubove, radila je i za Sony. Sve i svašta je radila i uspjela da se izdigne iznad svega – da dočeka da Japan prizna Bosnu i Hercegovinu 1998., da dobije pasoš, priliku da vidi rodnu zemlju, ali i da nastavi da stvara u svojoj novoj zemlji, Japanu. Teško je podnijela saznanje da zbog pravnih problema ne može da vrati stan u Sarajevu, još teže pad na bini 2009. i saznanje da je to pokrenulo neizlječivu bolest. Veliki zemljotres bilo je ono posljednje što tamo nije mogla, što joj je reklo da je vrijeme da se vrati među svoje ljude. To se i desilo 2011. godine.

 Vandal Hearts, muzika koju je Jadranka radila za igricu

I pored svih putovanja i uspjeha, krstarenja Evropom, najluđeg putovanja u Luksemburg na koncert Elle Fitzgerald stopom i vozom, odlaska na Evroviziju i podrške Vajti, rame uz rame sa Nedom Ukraden, Sarajevo je ipak mjesto njenih najljepših uspomena. Tu je počela da pjeva, komponovala prvi put, izašla pred selektore festivala “Mladi pjevaju proljeću” i upoznala skoro sve tadašnje i buduće zvijezde jugoslovenske pop-rok scene. Zlatno doba jugoslovenskog stvaranja u Sarajevu prolazilo je tiho, skoro bez prašine. Kako je jednom rekla, u Sarajevu se nije pretjerivalo ni u čemu. Svi su disali isti vazduh i dijelili iste ulice, odlazili u iste kafane i na iste igranke. I Bebek i Monteno i Brega i Čola.

Na jednoj od tih igranki slušala je i Indekse i “zaljubila se” u gitaristu Bodu i njegov način sviranja. To je i odredilo njen muzički put. Iako je na njemu skupila štošta – od mandoline, usne harmonike, bas gitare, klavijatura – i nastavljala da skuplja do kraja života; ta igranka zauvijek joj je srce vezala uz gitaru.

Gitaru je vukla svuda sa sobom, po cijelom gradu. Držala je u rukama i kada se penjala uz Džidžikovac sa Žarkom Šipkom i Valerijanom Žujom, onog dana kada su kompozitor i pisac odlučili da joj poklone pjesmu koja je nedostajala za album i za dan napravili čudo zvano “Sve smo mogli mi”.

Držala je gitaru u rukama sve dok je imala snage. A onda je morala da je stavi sa strane, jer su ruke postale suviše slabe. Potom su postali slabi i prsti i klavijature su se morale zatvoriti. Na kraju, bilo je teško uzeti i usnu harmoniku. Mišići su prestajali da slušaju um u kojem muzika do zadnjeg dana nije prestajala. Bolest motornog neurona (lateralna skleroza) uzimala joj je glas, ali ne i optimizam. Sa osmijehom je dočekivala i ispraćala sve svoje kolege, a sigurno onaj najljepši je dala svojoj prvoj simpatiji iz šestog razreda koju je poljubila prvi put, poslije 50 godina, tu u Domu za stare “Ivan Pavao” u Banjaluci.

O njemu i ostalim nesuđenim ljubavima i svom životu od prve note ispričala je svojoj prijateljici novinarki Milki Čeremidžić i tako je nastala knjiga “Boje zvuka“.

Pjegavi djevojčurak, kovrdžave kose, u mini suknji, sa bas gitarom, ta jedina djevojka u orkestru, obišla je Stari kontinent nekoliko puta, izrasla u veliku ženu anđeoskog glasa i stigla do kraja svijeta i natrag, u svoj svijet, u Bosnu.

U apartmanu broj 16, u staračkom domu, provela je posljednji dan svoje šezdeset i šeste godine, plavooka žena sa sjajem šesnaestogodišnje djevojčice kojoj srce lupa od uzbuđenja pri prvom izlasku pred publiku.

A njena publika će joj aplaudirati još dugo, to je sigurno. Takav trag malo ko ostavlja i tako jak aplauz malo ko zaslužuje. Koliko se samo puta ona nama poklonila nakon svojih koncerata – sada je vrijeme da se mi poklonimo njoj i damo joj onaj najjači u nizu aplauza koje je čula i koje će slušati dok god je pamtimo.

 Čarobnjaci

Baba i deda nisu bili par, ni ljubav stoleća. Oni nisu bili partneri, ni ravnopravni u toj životnoj papazjaniji. Kad malo bolje razmislim, bili su primer radničkog bračnog para s polovine 20. veka. Živeli su u Srbiji, radili, mučili se i stvarali. Porodicu, domaćinstvo i svakodnevni život. Bez nekog posebnog filozofiranja o tome da li su ostvarili snove i da li neko živi bolje ili gore.

Živeli su bez interneta i maštanja o letovanju u Španiji. A opet, išli su na letovanja i  znali su sve što treba da znaju. Baba je spremala ručak po receptu svoje majke, deda je uvek hvalio njena kulinarska umeća.

Poslednjih godina ličili su mi na psa i mačku. On u penziji, umoran od odmaranja. Ona i dalje aktivna u obletanju oko njega, u udovoljavanju i gunđanju.

– Zašto si pojeo toliko, pa to je masno! Znaš da ne valja za tvoj pritisak. A lekovi?

– Šta lekovi?

– Pa jesi li ih popio jutros?

– Jesam. Videla si me, što me pitaš?

– Ne daš ništa da ti se kaže! Lepo te pitam!

– Gluposti pitaš!

Sa strane, to je izgledalo kao zvocanje. Kao da jedno drugom dosađuju, da bi se razonodili raspravom. Sa strane, to su bile besmislene rasprave, svađe koje jedva mogu svađama da se nazovu. Kao da im je to jedini preostao način  razgovaranja posle toliko zajedničkih godina.

Pola veka života, plate koja kasni ili ne kasni, nedeljnog ručka koji nikad nije u isto vreme. Pola veka u koji su smestili decu, unuke, praunuke i zajedničku jutarnju kafu. Pola veka prebacivanja da nisu bili jedno za drugo, a opet – pola veka zajedništva.

Ona sad misli da je trebalo češće da ga opomene da obuče potkošulju ili da popije lekove. Ona sad misli da nije bila dovoljno dosadna kad mu je obletala oko tanjira – ovo je preslano, to je masno, opet jedeš slatko. Ona sad misli da on nije znao da je zvocala što brine. Ona sad misli i sama pije jutarnju kafu.

– Znaš, ćerko, nije to bila ljubav kao u tim tvojim knjigama ili kako prikazuju ovi filmovi što ih gledamo na televiziji. Nije bilo uopšte tako, ali kako da ti kažem… Mnogo je glupo kad ujutro kuvam samo tu jednu kafu. Glupo je.

Obe se pravimo da ne vidimo njene suze. Glupo je, ali nema drugog načina. Ne postoji uteha koju možeš da pružiš nekome ko je izgubio ljubav koju je imao pedeset godina. Čak i kad se ta ljubav uvek krila iza zvocanja, gunđanja i čarkanja. Jednostavno ćutiš i grliš.

U zagrljaj stane i ono što se ne može smestiti u reči. Kao na primer, obećanje da pola veka ljubavi i drugarstva ne može da nestane tek tako. Kao na primer, da zajednički snovi ipak žive večno. Kao na primer, jedna jutarnja kafa nije sama sve dok su sa njom misli o dve jutarnje kafe.  Samo treba da se sećaš i živiš te lepe uspomene.

Pročitali ste Askinu priču. Legenda kaže da postoje priče koje ne daju odgovore  na vaša pitanja, ali čije reči možete da osetite. U takvim pričama vežbate životnu magiju. Takva je Askina priča.

Budući da me ništa nije boljelo i niko mi nije posebno išao na živce, moj apsolutni fokus je bio na Loli (djetetu, ne portalu) i to mi je dozvolilo da propitam ono o čemu odavno razmišljam: Šta je sve ono što očekujem od nje da može, a ja ne mogu. Fenomenalne su to situacije i stvari, ja kad vam kažem.

1. Ljudi i odnos prema ljudima

Evo da vas pitam: Da li  se vi stvarno obradujete svakoj osobi koju sretnete? Zagrlite je? Poljubite? Uuuuuvijek ste raspoloženi za razgovor i odgovaranje na pitanje? Ne pričam o bonton minimumu. Pričam o svemu preko.

E, pa šta god da ste odgovorili u sebi, znam da to ne radite. Zašto onda očekujemo to od djece? “Haajde zagrli tetu!” “Poljubi je, šta fali” – još se i ljutnemo ako dijete koje postane objekat, a trebalo bi da je subjekat, to odbije.

Voljela bih da je neko sa mnom razgovarao kao ja sa Lolom i da mi je objasnio da, da moram reći “Dobar dan, doviđenja, hvala, prijatno”, ali ne, ne moram nikom baš, pa ni majci, da dozvolim da me ljubi.

I onda meni moja Lola kaže: “Mama, ja ne volim da se ljubim.” U redu je, ima vremena, zavoljećeš

   2. Hrana i odnos prema hrani

U Lolinom odgoju to mi je najviše suza uzelo. Njene faze kad nije htjela da jede. A sad kad razmislim, ona nije jela onoliko koliko sam ja zamislila da bi ona trebalo da pojede, ona je jela koliko je njoj bilo dovoljno.  Akcenat na NJOJ i DOVOLJNO.

Lola je ista mama svoja kad je hrana u pitanju. Nemoj mljecavo, nemoj da eksperimentišemo, daj sira i slanine i sve super. Rekli biste vi, pa na šta se žališ?

Na svoja očekivanja od nje!

Lola jede kad je gladna, jede koliko može i jede što voli. Voli, da.

Tri stvari moramo imati na umu:

• ako ih stalno tjeramo da jedu – hrana će postati nešto što će imati negativan predznak
• važno je da PROBAJU – insistiram na tom jednom zalogaju, jer oni su mali i ne znaju kakav ukus ima sva hrana. Jedan zalogaj pa popričamo
• Naše dovoljno nije što i njihovo dovoljno – njihov želudac je mnogo manji od našeg

3. “Nemoj plakati”

Hajde ti nemoj plakati kad ti se plače. Ili još bolje – prestani plakati kad ti neko kaže “Prestani”. Ma nema šanse!

Malo na šta poludim kao kad kmezi. Ono – prenemaže se. Zamolim je staloženo da istu tu rečenicu ponovi normalnim tonom. Jer to kenjkanje je nepotrebno, smorno i nikom ništa dobro ne donosi.

Ali kad plače – pa makar bilo i bez razloga (iz mog ugla, iz njenog sigurno postoji) stvarno pokušavam da budem odrastao čovjek koji razumije da su suze okej (ne ide mi uvijek, ali trudim se). I kažem joj da je u redu da plače, ako želi možemo da pričamo o tome, zagrlim je, umijem, budem tu. I pokušavam da ne izgovorim “nemoj plakati”.

Jer joj tako negiram emocije.

Jer kad bude imala za šta stvarno da plače, gutaće, a to nije dobro.

Jer su suze stvarno okej i nekad je to kao tuširanje, prija.

Nek plaču. Proći će.

Umorna sam. Umore me drugi, nije do tebe.
Umorim sama sebe. A trebala bih sebe čuvati za tebe.

Jer moja obaveza je da budem dobro ne samo zbog sebe, nego i za tebe.
Moja Lolo, možda te je mogla i bolja mater zapasti.

Možda bi ponekad bolje razumjela tvoja kmeženja koja me iz patika izuju. Rozih.

Možda bi imala više strpljenja za tvoj inat za koji ni ne znaš da se zove inat.
Možda bi te lakše naučila da se zubi bar dva puta dnevno moraju oprati.
Ili ti od karfiola i brokule Pepu Prase pravila pa bi ti to pojela.

Jebiga, Lolo, ja ne znam bolje.
Lažem, učim da budem bolja. Ali kao što ćeš i ti, i ja neke lekcije preskočim, jer se nešto drugo učini važnijim.
Jer ja, odrasla osoba, mislim ponekad kako sam baš mnogo pametnija od tebe i moraš me slušati.

A zaboravim koliko smo iste.

I meni se plače kad sam umorna i gladna.

Ni ja ne želim da pozdravim baš sve ljude, a kamoli zagrlim.
I ja bih nekad za ručak kolače.

Ponekad me nervira moja najbolja drugarica, kiku bih joj počupala.
Ponekad ni ne znam da mi se spava pa se pravim pametna kako nisam nervozna.
I ja se inatim. I dan danas.

Ali ima, moja Lolo, nešto što ja radim najbolje na svijetu: Volim te.

24/7 i još izmislim još minut, jer vrijeme ne postoji.

Tvoji uzdasi su, moji alarmi.
Tvoji osmjesi, moja nagrada.
Tvoje disanje, moje postojanje.

I bićemo, zajedno, mnogo bolje.
Ali ne moramo baš svaki dan.

NENAD BOSNIĆ

Uzmi ti taj karanfil, bajaderu, poklon-bon za masažu stopala… Sve je to fino, džabno i šteta da se baci. Samo se sjeti da svakome ko ti ga pokloni pomeneš da ne zaboravi još neke sitnice, tipa jednakih plata, jednakog učešća u odgajanju djece, jednakih obaveza u domaćinstvu. A onim ostalim danima pomeni još poneki detalj, recimo nasilje u porodici, tretman žrtava seksualnih zločina, etiketiranje osoba na osnovu oblačenja i tako te trivijalnosti na koje će poneko zakolutati očima. Al’ ti pomeni, onako usputno, umjesto razgovora o vremenu, kad god i kome god stigneš, tako da te što više ljudi čuje. Ko zna, možda se neko zajebe, pa ti se, ne daj bože, pridruži u toj priči. Neka mala, nevažna osoba, pa još jedna takva, pa još jedna… I, šta znaš, možda onda ideja Međunarodnog dana žena bude živjela i malo duže od tog karanfila koji ćeš dobiti danas.

ANA KOLAR

Nije Dan žena svaki dan i nema veze s poklonima. Ima veze s čovječanstvom i ljudskim pravima bez obzira na organ koji nose među nogama. Što sam starija to me više boli napravda i nejednakost i više pažnje posvećujem ženama i ljudskim pravima. Jer nije da me se ne tiče kad je netko pretučen, otpušten ili omalovažavan na temelju spola koji nije birao. Tiče me se, ma gdje da se dogodilo, jer nikad ne znaš kad se slično može dogoditi meni ili tebi. Zato nam trebaju ovakvi dani da osvijestimo sebi i svijetu koliko toga ne valja i koliko toga trebamo i možemo promijeniti, a to se ne postiže cvijećem i čokoladom.

JOVANA GLIGORIJEVIĆ

U Beogradu je predstavljeno istraživanje po kom veliki deo mladih majki smatra da su žene isključivi krivci za belu kugu. Nova metoda po kojoj Zavod za statistiku izračunava prosečne plate konačno je dala dokaz da su žene u Srbiji zaista manje plaćene nego muškarci. Ovakvih primera ima bezbroj, neću da širim pesimizam, ali mislim da 8. mart nije prilika za slavlje nego prilika da vidimo gde stojimo kao društvo i kao žene u društvu, te zašto moramo iznova da se borimo za neka prava koja smo davno izborile i koja su opet ugrožena.

NINA BLJAK

Iako sam znala imati trenutke u kojima bih sebi govorila: “Kud nisi muško, Nina”, zapravo uživam biti žena. Ne smatram nas slabijim spolom, ponekad nježnijim, a nekada ne želim biti ni to. Češće si govorim: “Žena sam, mogu sve!” i znam da možemo sve. Možemo biti i nježne, i grube, možemo biti snažne, možemo biti glasne, možemo tišinom reći sve! Možemo ne raditi sve ono što se od nas očekuje, a možemo napraviti puno više nego što misle da smo u stanju. Žene smo, možemo sve!

BRANKICA RAKOVIĆ

Ja bih da se na 8. mart podsjetimo da je ekstremno važno da prvo jedna drugoj budemo drugarice. Jer su nam češće muškarci prijatelji, nego što smo mi same sebi. Manimo se vučica. Da se ljubomore pretvore u podršku, pljuvanje u tapšanje po ramenu, nerazumjevanje u razumjevanje, dizanje nosa u dizanje glasa, a foliranje u dijeljenje znanja s drugima. Nema toga što zajedno ne možemo. To je poruka 8. marta.

BOBA USKOKOVIĆ

Draga TI, želim da te ovaj dan podsjetim da uvijek, uvijek budeš prvo SVOJA, pa tek onda NEČIJA!

SRBIJANKA STANKOVIĆ

Budi jaka, budi lepa, budi srećna, rasplači se, nasmej se. Ako treba – izvrišti svoju muku! Radi ono što želiš da radiš, a ne što treba i mora. Izmisli sama svoj život i diši svoju priču. Živi – ne odgađaj!

REMI

Drage Lolice i Lolite, sretan Dan Žena! Želim vam da vas snađe ista sudbina kao i vaše muškarce – to bi napokon valjda značilo da smo ravnopravni. Kao spolovi, nismo jednaki i nikada nećemo biti – ja si to, osobno, ne bih ni željela ? Ali ravnopravni – e, to nam je imperativ! Povedite svojim primjerom i naučite svoje sinove što znači biti žena.

DAJANA TADIĆ

Na dan koji skreće pažnju na osnaživanje i ravnopravnost žena, budi sama sebi podrška. Kao prevenciju, prepipaj svoje grudi i vrat. Ko će drugi ako ti nećeš?!

BLOGINJA

Svaki dan je Osmi marš!

DRAGANA

Drage moje čitateljke, cveće je lepo, mirišljavo, nežno, slobodno uživajte u njemu. Parfemi su takođe prekrasni, ekskluzivni, jaki, skupi, prosto zovu na uživanje. Oh, i večerice i sveće su super stvar, prijatno! Ali ja vam od srca želim redovne ginekološke preglede. Jer sa zdravom vaginom cveće i parfemi imaju lepši i intenzivniji miris, a večera je ukusnija. Sretan nam 8. mart! ?

NEJRA LATIĆ HULUSIĆ

Sretan 8. mart! Dok god po sveskama vjeronauke djeci diktirate kako se žena treba malo istući kad ne sluša, dok nemam mehanizam za prijaviti kolegu za seksualno uznemiravanje (jer vidi, drug, komentarisanje moje pozadine u mom prisustvo jeste to), dok se žena vrednuje brojem djece i kvalitetom pite, dok se nekome daje za pravo da razglaba o časti žena koje poslom (a i privatno) uglavnom provode više vremena sa muškarcima nego ženama, dok se pita može li žena sama do Zenice, dok se sumnja da je u stanju se sama i pokriti do šaka i otkriti do gaća, pa se i na osnovu toga procjenjivati njena poslovna sposobnost… Dok se stvari ne stave na svoje mjesto, možete ove GM ruže što ne mirišu, a što ste planirali kupovati kolegicama danas staviti sebi u guzicu da i vas nešto malo nažulja jedan dan.

RADMILA RADOJKOVIC

Karanfil boje revolucije upakovan u kič celofan i borba u bokserskim rukavicama. Cvet samo tog dana, a borba svakog. Eto, to je za mene 8. mart.

ANJA ZULIĆ

Ja sam uvijek htjela biti dječak. Valjda sam i danas ljubomorna na svog starijeg brata (jer to sam mogla biti ja, samo da je malo sreće bilo) – ali baksuz. I tako dječak u meni kupi djevojčici cvijet (dobro kupi kaktus), a ta djevojčica voli da obilježava svakakve dane. Eto, još čekam da mi ljudi Hanuku čestitaju, i mislim da sam sve ispunila. Sve u svemu, dopustite jedni drugima da obilježavate dane koje želite na načine koje želite. Budite svoji, prihvatite različitosti i borite se za ono što je Vama važno.

IVANA SIMIKIĆ

Mislim da bismo sve trebale prestati da gubimo vrijeme. Da se prestanemo zadovoljavati stvarima, osobama i situacijama koje nas ne ispunjavaju. Postavite standarde i prioritete, ali ih se i držite.

VESNA DRAKULIĆ

Drage dame, srećan Vam 8. mart! Budite srećne, zdrave, hrabre, odlučne i ne dozvolite da Vas iko ugnjetava. Vi možete promijeniti svijet nabolje!

JELENA PRALICA

Ok, mislim da je vrijeme da priznam naglas da nemam ništa protiv karanfila, jer sve se nekako mislim da nije naša borba da sad muškarce toliko iscijedimo tim osmomartovskim cvjetnim hejtom, već da ih podučimo kako da uz njega usvoje još neka elementarna znanja. Kao što reče jedna, za moj ukus, idealna feministkinja – nismo uspjele ako smo obukle pantalone, već ako ih natjeramo da nose suknje. Srećno nam i vjerujem u nas!

UN Women BiH danas je Loli, samo Loli kao cjelokupnom mediju, dodijelio specijalno priznanje za poseban doprinos u rušenju stereotipa i promociji rodnih ravnopravnosti. Naša Sara, sunce redakcije je primila priznanje ni ne pomišljajući da će se naći u toj ulozi.

Jesmo li iznenađene? Jesmo.

Jesmo li očekivale? Nismo, samo smo se nadale.

Šta nam to znači?

To znači da ovaj rad od 12 sati i više dnevno ima smisla.

To znači da sve ono u šta svaka od nas vjeruje ima smisla i ima plodno tlo.

To znači da je svaka ona priča koja je došla do nas, a mi je poslale vama vrijedila svakog slova, svakog puštenog komadića sebe, svake sekunde hrabrosti da se komadić sebe najzad podijeli s nekim.

To znači da je moguće u ovoj umornoj, ranjenoj Bosni napraviti nešto, ići dalje, ići gore, ne osvrtati se na ono što većina kaže i doći do tačke iz koje svijet izgleda kao da može i želi biti promijenjen.

To znači da postoji nada da će jednog dana svaka žena moći da sama odlučuje o svom tijelu, svom prstu lijeve ruke, svojim dojkama, svojoj vagini sama, bez uticaja okoline, jer će i to biti normalno.

To znači da kad nešto jako želiš, ne uradi kosmos ništa s tim, već ti i ljudi koje okupiš oko sebe, a Lola je okupila neke od najnevjerovatnijih primjeraka ljudi koji daju sebe u svakom tekstu, koji vjeruju u ideju portala koji žutog u sebi nema niti će imati, koji u svemu vide temu za Lolu. Zadovoljstvo je biti dio Lolinog tima, jer to je tim koji raste, razvija se, diše za istu ideju, svađa se u ime te ideje i ide dalje, svjestan da tako malo zna i da će toliko toga tek da nauči.

Obećavamo vam, svakoj od vas koju smo rasplakale, koju smo motivisale da bude bolja, kojoj smo pomogle da izgovori strahove naglas, svakoj od vas koja nam se javila u inbox da kaže da je baš to čekala da joj nešto kaže, lično ja obećavam i Sari, Jovani, Ljiljani, Jelenama, Sandi, Marijani, Bojani, Milošu, Nenadu, Tijani, Vesni, Žani, i ostatku Dot medije, čak i Štetosteronu, da ćemo biti još bolje, da ćemo rješavati probleme na koje polako ukazujemo, da ćemo se zauzeti za sve žene regiona, da ćemo ponuditi prostor za promociju divnih, pametnih, kreativnih ljudi, da ćemo uvijek biti tu da saslušamo, napišemo, shvatimo i prihvatimo, bez da u startu osudimo. I hvala Maji M. i Maji M. što su svojim doprinosom Loli pomogle da naraste do ovog priznanja.

Jer ja to dugujem svojoj Loli koja će za nekoliko dana napuniti godinu dana.

Gdje će nas to odvesti – ne znamo. Ali ako je suditi po kraju ove godine, daleko.

I posebno hvala Ani Kotur koja je vjerovala u nas i kad drugi nisu.

I najposebnije Brani i Ljubici bez koje bismo se mi vrtile u krug.

Lole idu dalje. S vama.

Nas je Djed Mraz već obišao.

Hvala vam.

Zato pozivamo sve one koji u pisanju uživaju, kojima je to način da se izraze, koji (misle da) imaju talenat za pisanje, da se jave Loli i prijave u okviru naše akcije “Ljudi s olovkama”, a više informacija o konkursu i načinu prijave mogu pročitati ovdje.

Sve autore koji su do sada slali svoje tekstove, a koji nisu objavljeni, molimo da se prijave ponovo putem ove platforme, jer nagrada možda može biti upravo njihova.

S obzirom na to da je jedino mjerilo kvaliteta koje možemo smatrati mjerodavnim u slučaju ovakvih tekstova – glas publike, upravo će broj pregleda odlučiti o tome kome će pripasti prve tri nagrade.

Zahvaljujući sluhu kompanije m:tel, prijatelju konkursa, svaki mjesec imaćemo novčane nagrade u iznosu od 300, 200 i 100 KM, koje će, na neki način, dati dodatni motiv autorima da se izbore za to da se za njihov tekst, za njihove olovke, tastature, za njihov talenat čuje. Ovo je još jedna prilika koju je kompanija m:tel iskoristila da pruži priliku razvoju talenata, kulture i umjetnosti.

Možda i najvažniji cilj ovog konkursa jeste pronalaženje kvalitetnih autora i ostvarivanje dugoročnije saradnje s njima, a u okviru portala iz grupacije Dot media: Mini Magazin, Lola i Kućica.

Za sva pitanja na temu konkursa možete nam se javiti na FB stranici Lole.

Pošaljite konkurs svima za koje znate da pišu, podijelite, omogućite nekom da se za njegov talenat čuje dalje od njegove tastature. Pardon, olovke.

Nisam pametna. Samo sam užasno sebična. Sjećam se kad su mi je dali u ruke, onako modru, krvavu, meni umornoj nakon 24h porođaja, kako sam pomislila kako nikad nijedna mama nije rodila ništa tako savršeno, tako prelijepo pa vidi joj oči (a ni vidjele se nisu) pa vidi uvo, Bože ona ima uvo pa pogledaj taj mali nožni prst. Kad su mi je donosili da je nahranim, znala sam satima ležati tako i gledati u tu svoju modru veknu, ispucalih kapilara na kapcima, s milijama na nosu. Ma nikad ništa ljepše niste vidjeli! Niste, kad vam kažem.

A jeste. Znam da jeste. Ljudi su joj tako u prolazu nalazili mane, šaleći se s njenim malo klempavim ušima (morala je nešto i od mame naslijediti), s njenim flekicama na nosu i sve kao kroz šalu. Žao mi je, nema šale s nečim što sam ja rodila. Tu dolazimo do ključnog odgovora na nepostavljeno pitanje zašto nećete vidjeti moju Lolu na društvenim mrežama. Znam da niste ni pitali, jer svi mi ionako sve znamo. Moja sestra bi sad dodala kako sam licemjerna, jer zaboga i na onim fotkama s njenim dijelovima tijela se skoro sve vidi.

Moj muž, sad već potvrdno, klima glavom misleći kako je baš on zaslužan za to što naše bebe nema na Tviterima i Fejsbucima (ako zanemarimo one prstiće, ručice, noge, čarape, profile i slično). Sjećam se, izvoze me iz sale, dovoze do okupljene gomile koja nije ni svjesna da se ja njih ni ne sjećam, ali hvala im što su došli da budu sa mnom na porođaju, ispred sale. Moj Goran koji, u svom tom haosu, na sav glas govori: NEMA FOTKI NA DRUŠTVENIM MREŽAMA. Kraj.

Ne, nisu razlog teroristi, kidnaperi, pedofili, zle čike, nije ni razlog činjenica da se unervozim kad moram da skrolujem sedam minuta po feed-u dok ne nestanu sve fotke bebe xxx koja je naučila da hoda pa sad pratimo svaki korak, nije razlog čak ni to što mi se cijeli moj online život muči od fotki krvavih beba, izmučenih majki i kačenja fotke na FB i prije nego je majka uzela bebu. Svako ima svoje motive za bilo šta i ko sam ja da osuđujem. OK, možda samo malo osuđujem.

Razlog je taj što mi je strašna pomisao da nešto tako savršeno može biti predmet površnih komentatora. Možda bi joj tražili (i našli) manu, upoređivali na koga liči, pokazivali na kafama i slavama, kliktali lajk i pisali komentare koje pišu svakoj bebi. Možda je ne bi ni primijetili. Možda bi im bila ružna. Možda bi im bila najljepša beba na svijetu. Nije ni važno. Znam koliko internet može biti strašan i brutalan, iskusila sam to na svojoj koži i baš zato ne mogu i ne želim da i ona bude dio tog površnog haosa. Jer sam i sama bila prisutna na kafama žena koje su se domunđavale govoreći: “Pa vidi joj dijete, više liči na dječaka nego na curicu” ili “Eto, pa nek’ neko kaže da su sve bebe lijepe, pogledaj njenu.” Ne radi se o nesigurnosti već o činjenici da internet neke ljepote ni ne zaslužuje.

Nastaviću sa svojim odgovorom: “Neka sama odluči kad odraste da li želi da bude na internetu ili ne”, jer se dopada ljudima koji pitaju: “Pa kako to da ti, koja sve dijeliš, nisi podijelila Lolu na FB?”

A vi, pažljivo s riječima. Šta god radili, o kome god pričali, imajte na umu: “Ne radite drugima što ne želite da drugi rade vama.”

A ja odoh da vidim šta je srcesrce beba srcesrce danas uradila.

Zašto meni od svih prolaznika?

Možda zbog toga što sam u ovo mesto, u kom se tužna zgrada nalazi, došla na odmor zbunjena, prilično ranjena i bez mnogih odgovora.

Možda zbog toga što sam sada majka i što je svaki izostanak emocije, zagrljaja, osmeha za moje dete ili prelamanje ponosa, inata i povređenosti preko deteta, nešto što me boli do kostiju kosti i kopa mi po srcu razmekšalom ko puding. Velikom kašikom, kupeći i po obodima, da me ne ostane.

Možda zato što neki bliski i dragi ljudi nisu videli kako naša Srna bez suza, radoznalo i nasmejano šeta oko ikona u rukama svog kuma. Kako sija u beloj čipkanoj haljinici, kako je lepa i bez velikih cvetova i krupnih mašni na glavi, sa ono malo narasle pepeljave kose. Kako lupka kažiprstom po posudi u koju se sliva voda sa vrha njene glavice, dok pop izgovara reči od kojih bi u životu trebalo da joj bude lakše. Kako svojim srnećim tamnim očima pozdravlja sve koji su tog dana bili u crkvi, kao da im se zahvaljuje, kao da  kaže „drago mi je što ste tu“. Kako je samo topla, nevina, čista, ko svetlost. Koliko je samo ugrejala hladne crkvene zidove i sve nas koji smo tog dana bili ponosni na nju i koji smo možda zaboravili kako je malo potrebno da se ugrejemo.

Tu toplinu nisu osetili oni kojima je možda bila najpotrebnija. Jer su tako odlučili, da ne budu tu.

A ja sam se smejala, i nosala je, i ljubila je, i nunala je, i raznosila sam u tanjirima voćnu i čokoladnu tortu u koje su bili utisnuti anđeli i slovima ispisano sretno krštenje Srna, i pričala sam, i pokazivala joj ribe u ribnjaku ispred Čarde, i opet se smejala i pitala kuma kako je u hladnoj Norveškoj jer čak je odatle stigao, i da li se seća kako smo ludovali u klompama u studentskoj diskoteci kada je srce bilo krupnije i veće i kada je krvarilo uglavnom zbog zajebanog momka ili cure. Kada smo se kurčili jer smo mislili da našu sreću nikad niko neće pokvariti, jer smo jaki i nedodirljivi.

Smejala sam se tog dana, a u nekom delu srca, dabogda nikad niklom, kapala je krv. Crvena, jer je sveža. I bolelo je ko uštinuće. I verovatno je bilo prilično modro i oteklo to mesto, tih dana. Jer nisam mogla da shvatim, jer ne mogu da shvatim šta je to što titra u čoveku, što se rasplamsava, što živi i čime se to hrani kada ga nevino i čisto dete ne može otkraviti i ubiti.

I onda sam se to pitala iznova i iznova, i bolelo me je sve više i dublje, i činilo se da se raspadam, da gledam kako mi otpadaju noga, prsti, ruke koje mi trebaju da je nosam i kako to sve ponovo nekim čudom izrasta kada je vidim, kada mi se nasmeje, kada mi ugura prst u nos, kada bunovna sedi na krevetu i tapše u magnovenju, kada mirno spava guzom isturenom u vis i u snu izgovara mam, am, njam. Kada se skotrlja do mog stomaka u pola noći i svojim mirisom me umiri ko da spavam u polju lavande.

I onda majčinski, ko zver sa niklim dugim očnjacima, a opet tako ranjiva i toplokrvna, tražim odgovore, masu njih i ne uspevam da ih pronađem. Jer ne znam šta može biti to u čoveku, što dete tek stiglo na ovaj svet ne može da pobedi. Zbog toga ta neka rana u srcu.

Znakovi u tužnoj zgradi su me zato našli. Mahali su mi svakog dana, prepodne kada sam odlazila na pijacu, i uveče kada smo silazi na šetalište.

Ta zgrada, okrečena u bledožutu boju nalik lego kocki usađenoj u travu, bila je specijalna bolnica za decu. Deca su mi mahala. Nisu to radili rukama, već pogledom. Nekad tužnim što su s one strane kapije. Nekad radosnim, jer su dobili vodene boje i velike bele papire da slikaju. A nekad je to bio samo dečiji pogled, bez skrivene priče, miran, uspavan, jer sada se ljulja u majčinom krilu dok pada veče i bliži se novi dan, jedan bliže izlasku iz ove velike tužne zgrade.

I taj momak koji je tuda hodao, koji se smejao sa devojkom kraj svog desnog ramena, koju nije mogao da zagrli, jer su mu za to trebale ruke, a ruke je koristio da bi hodao, na štakama. Desni zglob bio je mrtav i povukao je za sobom celo stopalo. Bio je mršav, nekako usukan, nasmejan i lep. Javljao mi se iako me ne poznaje, mahao je Srni, jednom ju je pomazio po debelom obrazu i rekao malena.

I deca su joj mahala. Kroz rupe na vitražu, kroz ogradu, sa tobogana, ručicama oko kojih se baškario beli zavoj.

Ona im se javljala podignutim prstom, vriskom uzbuđenja kao da vidi Mikija ili Mini. Moja mala radosna devojčica.

Sedmi dan, kada je pala kiša, znakovi su se povukli. Nestali su ko Sunce pojedeno tamnim oblakom. Neko je verovao da je sedam dana dovoljno vremena da shvatim, da razumem, da bar pokušam. Da se zacelim. Da srce zaceli. Da se ona rupa začepi, možda ne malterom, ali bar nekim letvama, privremeno.

Neko me je sedam dana šetao ovom strmom ulicom, kraj ove tužne zgrade, iako su postojale i druge manje strme i naporne ulice.

Neko je želeo da vidim znakove, neko ko je hteo da mi kaže da budem beskrajno zahvalna jer imam radosno i srećno dete, jer on i ja imamo srećno dete, jer imamo sebe i da ne dozvolimo da nas pokolebaju neke stvari i neki ljudi izvan kruga koji nas troje zatvaramo, i koje ne možemo da menjamo. Taj neko je hteo da mi na grub način, kroz tuđu muku, kaže da budem nasmejana i onda kada mislim da je jedino u redu da plačem.

Taj neko je hteo da mi kaže, idi kući, nastavi gde si stala, ne osvrći se, ne tumači, ne očekuj da možeš da otapaš srca, da menjaš ljude, smej se, jer uvek će biti onih koji će se Srni nasmejati, možda nisu bliski, ali će tad biti najbliži. Možda će imati štake, ili umotanu ruku, ali će njihova srca biti za 750 grama teža i veća od srca onih koji su „celi“. Ali ljubav će stizati, to je važno, neka ti ne bude bitno od koga.

Idi kući, smej se, jer već sutra tvoja mala Srna će osvojiti treće mesto na puzijadi, ukakena, nespremna, umorna i time će ti i ona poručiti da se sranja dešavaju kad ih najmanje očekuješ, ali da to nije razlog da posustaneš i ne grabiš ka cilju.

Idi kući i znaj da je joj je vaša ljubav sasvim dovoljan pokretač.

Čak toliko da osvoji nagradu.